Dragorad Dragičević: MOGU LI SRBI POSTATI RAVNODUŠNI PREMA RUSIJI

Podelite:

Većina Srba i ne pomišlja da Srbija neće moći poneti u EU i posebnost svoje veze sa Rusijom, pa većinski podržava predsednika koji joj se čini sposobnim da tu posebnost prošvercuje u evropsku zajednicu.

 

Srpska spoljna politika nema javni odgovor na pitanje šta će ostati od odnosa sa Rusijom kad Srbija bude morala da usaglasi svoju spoljnu politiku sa EU. Na takva pitanja srpski zvaničnici obično odgovaraju da to sada nije tema jer nije prišlo vreme kad  se spoljna politika EU mora presilikati u Srbiji.  Kad budemo morali da uvedemo sankcije Rusiji, sankcije će, verovatno, biti opozvane, pa problema neće ni biti.

Ovakvo rezonovanje ukazuje da srpska spoljna politika mora da izbegava da odnose sa Rusijom otvoreno projektuje na duži vremenski period. Kao da se računa da će se nešto samo od sebe dogoditi što će olakšati biranje strane.  Ili što će učiniti biranje strane izlišnim. Kao, naprimer, da će srpsko javno mnenje dopuziti do stanja u kome se neće gubiti izbori ako se okrenu leđa Rusiji. Kao što se dogodilo u Crnoj Gori.

Može li srpsko javno mnenje dopuziti do ravnodušnosti prema Rusiji? Može, ali ne u smislu da će se ono irazito okrenuti nekom drugom, već u smislu ravnodušnosti prema sopstvenom duhovno-istorijskom identitetu, koji sadrži i naklonost prema Rusiji. Ako se zanemare sopstveno pismo, istorija, vera i mitovi koji nas određuju, nema izgleda da opstane ni rusofilstvo koje se hrani preko istog korena. Kad se ono pretežno ugasi to će biti pouzdan znak da su se već ugasila svetla naspram kojih smo nekada čitali. Tada većina Srba neće biti ni rusofili, ni evropejci, već osnovne obračunske jedinice, lišene arhaične brige za ćirilicu i epsko pesništvo.

Srpski zvaničnici stalno ponavljaju kako Srbija hoće „dobre odnose sa EU, sa SAD, sa Rusijom, sa Kinom, sa celim svetom”. Razume se da „dobri odnosi sa svima” ne znače da su nam u srcu svi jednaki. Mesto Rusije kod Srba nikako se ne može odrediti „dobrim odnosima”, pa većina Srba veruje  da je ova retorika ujednačavanja proistekla iz racionalnih potreba stabilizacije zemlje. Jer, ako pojam „dobrih odnosa” služi u opisivanju odnosa sa državama koje su 1999. bombardovale Srbiju ili proterale stotine hiljada Srba sa svojih ognjišta, on nikako ne može da determiniše i vezu između Rusije i Srbije. Većina Srba je ravnodušna kad srpskom predsedniku nabijaju na nos istoriju njegovog ličnog razvoja od mladog radikalskog genseka prirodno okrenutog Rusiji  do zrelog degolovskog  političara, i veruje da je njegova retorika nesvrstavanja čisto diplomatskog porekla, a da njegova prava osećanja otkriva primerno savladavanje ruskog jezika, bez koga bi inače mogao da se snalazi u evropskim poslovima. Većina Srba i ne pomišlja da Srbija neće moći poneti u EU i posebnost svoje veze sa Rusijom, pa snažno podržava predsednika koji joj se čini sposobnim da tu posebnost prošvercuje u evropsku zajednicu.

Srpska većina danas izgleda baš tako, što ne mora da znači da sutra neće biti drukčije. Zašto? Danas svaki soroševac, ma šta značio ovaj termin, rentira kod svojih poslodavaca srpske mitove, u koje spadaju i posebne emocije prema  Rusiji, kao opasnu materiju na graničnom prelazu između Srbije i srećnog zapada. Tačnije, kampanja protiv srpskih mitova krenula je devedesetih godina proteklog  veka, ali je u proleće 1999, bombardovanjem kapitalnih i lokalnih mostova sa đacima pešacima, emisionih tornjeva i televizijskih zgrada sa zaposlenima, vozova sa putnicima, dezavuisana praktičnom potvrdom  matrice osnove mita o srpskoj žrtvi i srpskom inatu.  Vreme je učinilo svoje, i kampanja protiv srpskih mitova opet je živnula. Sada i deo srpske pseudoelite spočitava srpskoj većini da je između Rusije i Srbije previše geografije da bi se videli istorija i prošlost. Moj omiljeni glumac pre godinu-dve konkretno je udario na Filipa Višnjića, sugerišući da u osmanlijskim arhivama treba proveriti da li su dva vrana gavrana verodostojno obavestila ženu Kulin-kapetana o pojedinostima bitke u Mačvi. Ako nisu, a pogotovu ako turski dokumenti ne potvrđuju njihovu pojavu,  onda bi „Boj na Mišaru” trebalo povući iz školske lektire, da se nova pokolenja lakše podvrgnu lekovitom i poželjnom zaboravu. Na sreću po svetsko pesništvo, moj omiljeni glumac se ograničio samo na štetnost srpskog slepog rapsoda, ne proširujući  nadležnost do Homera.

Kao što Srbija nema pouzdanijeg evropejca od Vučića tako nema ni efikasnijeg rusofila od Vučića. Ovo je samo privid paradoksa, privid koji proizilazi iz srpskog komunističkog  nerazlikovanja politike od ideologije. Naš čovek, kad beži od ideologije, kaže „nisam ti ja za politiku”. Vučić to zna, pa uobičava da kaže da ga politika ne interesuje, iako, ustvari, strasno radi ono što nije ništa drugo do politika: poslovi za građane, građanski poslovi. Trenutno u njegovoj dnevnopolitičkoj agendi nema mesta za ćirilicu, epski ciklus, kosovski mit, sve je otišlo na  radna mesta, procente društvenog bruto proizvoda  i na stabilnost u regionu. Njegovu agendu su popunili prioriteti ekonomskog opstanka koji je bez EU besperspektivan, a bez Rusije trenutno neodrživ. Široka mreža za pacifikaciju i natofikaciju Srba ne može da se pohvali da uživa njegovu naklonost. Borci za ćirilicu, lingvisti, istoričari, slikari, pisci i njihovi tragično malobrojni čitaoci ne ulaze u njegove obznanjene prioritete. Njegovi prethodnici nisu se primakli ni EU, ni Rusiji. On jeste i EU, i Rusiji.

I pored takvog predsednika, Srbija ipak ne može da kaže da zna kako će sutra izgledati njeni odnosi sa Rusijom. Pogotovu što među srpskim rusofilima postoji bitna razlika. Njihova većina, ona od koje zapad očekuje da dopuzi do ravnodušnosti prema Rusiji, ushićena je Rusijom zbog SU-35, S-400 i ogromnih rezervi gasa, simbola moći poželjne za prijateljstvo. Drugi Srbi su rusofili zbog „Svetog trojstva” Andreja Rubljova i ćirilice koju su Rusi dobili preko Srba. U ovoj drugoj feli rusofila prebiva posebnost veze između Rusa i Srba. Ta posebnost i jeste dugoročna meta kulturnog preoblikovanja Srba i sužavanja njihovog znanja o tome ko su.  Jer, ako ne znaju ko su, a zaputili su se, oni zasigurno ne znaju ni kuda idu. Srbi ne mogu stići na mesto Nemaca u sutrašnjici, jer je ono rezervisano samo za Nemce.  Mogu stići na svoje mesto, prepoznatljivo samo uz uslov da znaju ko su.

Dragorad Dragičević za Vidovdan

 

Podelite:

1 komentar

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here