Дражен Живковић: О древности српских гусала

Поделите:

 

Гусле су свакако један од најједноставнијих инструмената, али у комбинацији са снажним мушким гласом производе звук који је заиста тешко описати, то је нешто попут грмљавине која прославља најузвишенија и најплеменитија дела. Обично нас гусле врате у време Турака, али колико су гусле заправо старе и од када оне гуде?

  1. године у Дубровнику Јоаким Стулић Дубровчанин издаје илирско-талијанско-латински речник. Наравно, Хрвати су брже боље искористили прилику да овај речник без икаквог основа прогласе својим, али то ћемо у овом случају игнорисати. Нама је од много већег значаја врло студиозно написан предговор овог речника, који садржи обиље интересантних историјских података који се тичу нашег народа. Писац предговора је Апендини Франо Марија. Рођен је 1768. у Италији, а умро је 1837. у Задру. Бавио се археологијом и историјом, као и културном и политичком историјом Дубровника. „Граматика илирског језика“, коју је издао у Дубровнику 1808. доживела је четири издања и сматра се најбољом међу старијим граматикама илирског, односно српског језика.

Наслов Апендинијевог предговора гласи: „О племенитости и старини илирског језика…уз илирски лексикон Јоакима Стулића“. („De praestantia et vetustate linguae illyricae…ad Joachimum Stullium Illyrici lexici auctorem“). Апендини се у њему дотакао различитих аспеката живота Илира и Трачана, па је између осталог неколико страница посветио и музици. Обратимо пажњу на следеће редове:

„Caeterum, monochordum gusle appelatur a Slavis estque idem adhuc primigenium illud veterum Thracum instrumentum inter omnae Illyricae Linguae populos et hodie usitatissimum.“

Превод:

„Уосталом, једножичане гусле називају се тако од Словенa и до данас је то првобитни  инструмент старих Трачана, који се највише употребљава код народа илирског  језика.“

А затим даље:

„…uno eodemque tempore sonum cum cantu conjungere…“

Превод:

„…у једно исто време здружити звук с певањам…“

А то је традиција, која живи још од времена древних Трачана, јер они, који је поштују и помажу јој да живи чине то зато, што носећи у венама трачку крв, исте осећаје за исте светиње, уз посебан осећај за своје претке и уз исту употребу, да кроз песму уз гусле изразе своје најлепше мисли, као верни синови својих отаца и праотаца, што кроз своје потомке настављају да настањују исте крајеве, исте равни и исте планине.

Овако је горе поменуте наводе Апендинија коментарисала чувена Олга Луковић Пјановић у свом делу „Срби…народ најстарији“.

Напоменућемо још неке историјске чињенице из овог предговора. Тако он, дакле, у самом почетку, говорећи о распрострањености „илирског“, или „словенског“ језика, пише, да се његово подручје пружа од Северног леденог океана па све до Средоземног и Јадранског мора.

…ab Oceano Glaciali… ad mare usque Mediteraneum et Adriaticum populi Slavonici idiomatis reperiuntur.

Затим даље, пише да се: „Словенско-илирским језиком говорило још свуда код остатака Балтичких Срба с оне стране Елбе (ultra Albim)…Чему треба додати такође Молдавију и Влашку низију, где се сигурно говори словенским језиком, делимично потпуно, а делимично, као у Влашкој, помешано с језиком старих Римљана.“

Quibus sane regionibus addenda etiam est Moldavia et Valachia, ubi certe slavica lingua viget, sed partim integra, partim, ut in Valachia, cum veteri Romana permixta.“

Зашто би се један народ оволико дуго трудио да сачува традицију неког другог народа чију земљу је заузео, а њега потпуно истребио? Једноставно, такве ствари немају смисла и показују само колико је теорија о наводном досељавању Словена, тј. Срба на Балкан у 7. веку бесмислена. До историјских чињеница се може доћи на различите начине, па и путем музике. Ето, гусле су у суштини само једна жица, али та једна једина жица може много тога да нам открије.

Дражен Живковић за Видовдан

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here