Душан Буковић: Туцовић и Марковић претече „Друге Србије“

Поделите:

Први који је у бечко-берлинској Србији био претеча тзв. „мајке друге Србије“ Латинке Перовић, и тзв. „невладиних организација“ и осталих бечко-берлинских марксиста баљезгара, био је Димитрије Туцовић. Он је и данас у Брозовој бечко-берлинској Србији идеолог београдско-јосипградских марксиста баљезгара и осталих буржоаских и белосветских интернационалиста, црних и црвених „великих изабраника“ и тзв. „кадрова“ езотериста.

Колико су марксисти били патриоте о томе најбоље говори др. Гоpдана Влајчић у својој књизи коју је објавила под насловом “Комунистичка Партија Југославије и национално питање”, где дословно стоји: “Посебно након Октобарске социјалистичке револуције, аустроугарски дио југославенске социјалне демокрације врши заокрет ка прихваћању идеје о уједињењу Југославена изван Аустро-Угарске монархије. Што се више приближавамо крају 1918. те су идеје све гласније, да би прводецембарски акт државно-правног обједињавања Југославена био поздрављен од цјелокупне југославенске социјалне демокрације као корак нужно потребан даљем развоју социјалне револуције…” (Види: Гордана Влајчић, КПЈ и национално питање у Југославији, Загреб, 1974, стр, 57-58).

Такође, у вези са Димитријем Туцовићем, интернационалистом и марксистом баљезгаром, било би интересантно знати да ли је пао као резервни официр на фронту према Аустро-Угарској 1914. године за слободу своје отаџбине Србије или да би допринео уједињењу свих југословенских народа, који није био ништа друго према др. Влајчићки него само корак нужно потребан развоју буржоаске марксистичко-интернационалистичке социјалне револуције. Ово утолико пре што и данас извесни „српски“ марксисти баљезгари у Србији праве велики морални капитал од његовог геста, да положи живот за Србију или може бити када је реч о његовом случају, за победу једне буржоаске и интернационалистичке дестуктивне идеје.

Имајући у виду да је Димитрије Туцовић објавио пропагандну књигу „Србија и Арбанија, један прилог критици завојевачке политике српске буржоазије“ у којој је прихватио антисрбске тезе бечко-берлинских марксиста. Туцовић је имао прилику да гледа масовне злочине које су Турци и Албанци вршили над обесправљеним, потлаченим и пониженим србским народом на Косову и Метохији, преко којих је свесно прелазио, јер се залагао за антисрбску бечко-берлинску марксистичку пропаганду ( Види: Димитрије Туцовић, Србија и Арбанија, један прилог критици завојевачке политике српске буржоазије, Београд, 1914).

Веома је важно констатовати да је уобличавање безбожности и интернационализма у бечко-берлинској Србији у другој половини XIХ и ХХ столећа и давање замаха оним големим рушилачким снагама безбожја, извршено кроз марксизам у свим његовим облицима, било да је реч о национал-социјализму, бундизму, фабијанизму, бољшевизму, фашизму, кејнизму и текућем тзв. „православном социјализму“, којег пропагирају комунистички кадрови у београдском марксистичком естаблишменту. Достојевски је пророчки сагледао суштину модерног спцијализма. Он је рекао:

“Социјализам већ по суштини својој мора бити атеизам, јер је од прве своје речи јасно обзнанио да је он склопа атеистичког и да сав свет намерава уредити искључиво на начелима разума… Социјализам није само радничко питање, него је по превасходству атеистичко питање, питање савременог оваплоћења атеизма, питање вавилонске куле, која се зида без Бога, не зато де се са земље дође до неба, него да се небо свуче на земљу…”

У овом контексту указали бисмо и на дело Освалда Шпенглера, које је објављено под насловом „Две Русије“, где између осталог стоји: „Ми људи Зaпада смо религиозно довршени. У нашим градским душама се интелектуализирала рана религиозност већ одавна у ‘проблему’. Црква је завршила свој развитак са Тридентским сабором. Из пуританизма настао је капитализам, из пијетизма социјализам. Англо-америчке секте претстављају само потребу нервозних пословних људи, да забаве своје душе теолошким питањима. Ништа не може бити бедније од покушаја једног извесног протестантизма да своју лешину оживи трљањем са бољшевичким ђубретом…“(Види: Освалд Шпенглер, Две Русије, Библиотека „Хришћанство и култура“, Свеска IV, Хановер, Немачка, Септембар 1948, стр. 7-8, 41-42, 56).

Туцовићев претеча био је Светозар Марковић „српски социјалиста“ који је замишљао време кад ће у бечко-берлинској Србији престати националност и настати интернационалност. Нема сумње да је Марковићева теорија и пракса српских маркисиста бечко-берлинских баљезгара и довела до данашњег стања у којем се налази наш обесправљени, потлачени, осакаћени и понижени несрећни србски народ.

Узимајући у обзир студију Илије Станојчића, коју је објавио под насловом “О једном досад непознатом чланку Светозара Марковића о парламентаризму и националном питању”, где дословно стоји: “… У тим првим чланцима Марковић ће третирати и однос националног и интернационалног у пракси решавања националног питања. ‘Ми разумемо, пише Марковић, потребу да се различити народи скупе, да живе заједно у једној заједници. Ми замишљамо време кад ће престати ‘народност’ и настати ‘човечанство’. Али то време може се спремити само развитком и образовањем разних народа, развитком индустрије и пуног саобраћаја… То је стање дакле тек резултат народног развитка. А дотле треба доћи… Важно је напоменути да Марковић, иако истиче принцип ‘самопределења’, тј. Право сваке нације да заснује своју самосталну државу, говори и о могућности да се касније разједињене нације уједине, али, разуме се, на сасвим другим друштвеним и политичким основама….” (Види: Илија Станојчић, О једном досад непознатом чланку Светозара Марковића о парламентаризму и националном питању, Споменик CVI, САНУМ, Оделење друштвеих наука, Нова серија бр. 8, Београд, 1956, стр. 6).

Такође, имајући на уму да је Родољуб Чолаковић марксиста баљезгар изнео своје комунистичко-троцкистичко мишљење и став о националном питању у једном чланку који је објављен под насловом „Правилан став о националном питању”, где дословно каже: “… Нација је резултат кретања друштвене поделе рада и овај јој (а не посебни интереси било које одвојено узете, класе или слоја у друштву) одређује оквире деловања и постојања као и суштину…” (Види: Родољуб Чолаковић, Правилан став према националном питању, “Социјализам”, бр. 2, Београд, 1959; Родољуб Чолаковић, О лажном и правом српству, Сарајево, 1945).

Најочигледнији пример националног питања у свету биће решен према плану који је истакао Димитрије Захаровић Мануилски у једном говору давне 1925, као члан Извршног одбора фабијанско-бундистиче и бољшевичке Комунистичке интернационале, чија је Централа премештена из Лондона у Њујорк 1872. gодине – “Conseil General de l’Internationale de Karl Marx”, у којем је дословно рекао: „ Национални сукоби и мржња играју и играће важну улогу у социјалним борбама тих земаља. Савршено нелењинистички би било кад не бисмо искористили те конфликте. Наш задатак није у томе да ублажујемо националне супротности, да би на тај начин створили повољне услове за „чисто“ класне борбе. Напротив, ми морамо да такав положај, заоштрен тако оштрим супротностима, искористимо за циљеве пролетерске револуције…“ (Види: Гордана Влјачић, Југославенска револуција и национално питање 1919-1927, Загреб, 1987, стр. 504; Сима Марковић, Трагизам малих народа – Списи о националном питању.

Приредила и предговор написала др Десанка Пешић, Београд, 1985, стр. 176; Pierre Virion, Bientot un gouvernement mondial? – Une super et contre-eglise, Paris, France, 1967, стр. 28).

Душан Буковић

Видовдан

Поделите:

5 Коментари

  1. Ne baljezgaj Bukoviću..
    Da nije bilo Yugoslavije i internacionale ti bi danas kopao krompir u nekoj vukojebini za nekog turskog subašu pod rentu na procenat..
    Ovako lepo odškolovan i načitan pišeš knjige i baljezgariš o nečemu od čega i sam koristi imaš i moralne depozite školskog sistema koristiš..
    Internacionala je Srbiju spasla orijentalne zatucanosti jer bi pre ili kasnije potpala pod Turski uticaj iz kojeg se 5 vekova borila da pobegne svim silama.

  2. Ne možeš se boriti protiv islama i orijentalni dogmi a da ne dižeš revolucije,industrijalizuješ pašaluke i narod iz palanki ne odvodiš put Beograda..
    Dakle to što ti pričaš veze nema sa mozgom jer i sam živiš u Beogradu kolevci svake revolucije u kojeg su te donale krila srpski revolucionara Karađoza,Obrenovića i ostali autoriteta klasne borbe proleterijata protiv nepravde i robstva.
    Dakle ne palamudi o nečemu u čemu uživaš benefite celog svog bezvrednog života.

  3. Ti si Samuilo Sjebanac,ne Skopljanac.Koji su Karadjordje i Milos bili proletetski revolucionari.Gde je tada bilo proletetra,kada je 99,9% bio seljacki narod,medju kojima se izdvajali bogatiji sloj,trgovci i ,knezovi, koji nisu poveli nikakvu revoluciju ,vec cisto BUNU ,ne protivu sultana Turskoga,vec protivu odmetnutih pasa-dahija,jer je Tursko carstvo vec bilo u raspadu,i samovlascu.Koji moj klasne borbe ste vi vodili.Skinuliste jednu postenu-nepostenu burzoaziju (kako koji gazda)i nametnuli vasu zlikovacko-nasilnicku komunisticku burzaziju krvlju seljaka-radnika umivenu.Niste se gadili na dvorce i vile kralja i burzuja.Sto vam marsal nije zivio u klasnoj-radnickoj udzeri,i svi njegovi podrepasi.Sto niste proletersku revoluciji izveli u zapadnoj Ebropi i SAD gde je bilo najvise ugnjetene radnicke klase tzv.proleteta.Vi ste satanina deca i krvopije Slovensko-Pravoslanih naroda bili onda kao komunisti,a sada kao liberalni feudalisti gde nastojite da radne ljude pretvorite u svoje roblje,kao sto ste i proletete bili pretvorili.Bili ste Veliki Inkvizitori Dvadesetoga veka,jer drugacija pomisao bila je jeres zbog koje su ljudi robijali i glave gubili deco satanina.Vase dobro u paklu pociva.

  4. Pa šta je buna nego revolucija???????
    Da nisu možda Karađoz i Miloš išli na radni ručak sa Memed Fočić Agom?????
    Samit G20 najrazvijeniji knezova u Bijaric?????
    E moj Smrdoljube tvoj nivo razumevanja istorije je na dečijem nivou…
    Šta su seljaci nego proletarijat,gologuza raja koju su exploatisali i age i begovi i po koji srbin koji je radio vazalne exploatatorske poslove za Tursku..

  5. Svi su oni sanjali plodove revolucije što im se Hatišerifom kasnije i predajom ključeva Beograda i ostvarilo…..
    Nema nikakve razlike između Karađoza,Obrenovića i Če Gevare….
    Sve su to isti likovi koji krvlju ostvaruju svoje snove..
    Ni jedan od tih revolucionara ne umire prirodnom smrću..
    Ili pogine u revoluciji ili preživi pa ga u atentatu ubiju kontrarevolucionari ili preživi pa on pobije zaverenike koji su njega nameravali ubiti..
    To su ti likovi rođeni kao profesionalne ubice a svirepost je je njihov potpis i pečat za pojasom..

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here