Dušan Buković: Tucović i Marković preteče „Druge Srbije“

Podelite:

Prvi koji je u bečko-berlinskoj Srbiji bio preteča tzv. „majke druge Srbije“ Latinke Perović, i tzv. „nevladinih organizacija“ i ostalih bečko-berlinskih marksista baljezgara, bio je Dimitrije Tucović. On je i danas u Brozovoj bečko-berlinskoj Srbiji ideolog beogradsko-josipgradskih marksista baljezgara i ostalih buržoaskih i belosvetskih internacionalista, crnih i crvenih „velikih izabranika“ i tzv. „kadrova“ ezoterista.

Koliko su marksisti bili patriote o tome najbolje govori dr. Gopdana Vlajčić u svojoj knjizi koju je objavila pod naslovom “Komunistička Partija Jugoslavije i nacionalno pitanje”, gde doslovno stoji: “Posebno nakon Oktobarske socijalističke revolucije, austrougarski dio jugoslavenske socijalne demokracije vrši zaokret ka prihvaćanju ideje o ujedinjenju Jugoslavena izvan Austro-Ugarske monarhije. Što se više približavamo kraju 1918. te su ideje sve glasnije, da bi prvodecembarski akt državno-pravnog objedinjavanja Jugoslavena bio pozdravljen od cjelokupne jugoslavenske socijalne demokracije kao korak nužno potreban daljem razvoju socijalne revolucije…” (Vidi: Gordana Vlajčić, KPJ i nacionalno pitanje u Jugoslaviji, Zagreb, 1974, str, 57-58).

Takođe, u vezi sa Dimitrijem Tucovićem, internacionalistom i marksistom baljezgarom, bilo bi interesantno znati da li je pao kao rezervni oficir na frontu prema Austro-Ugarskoj 1914. godine za slobodu svoje otadžbine Srbije ili da bi doprineo ujedinjenju svih jugoslovenskih naroda, koji nije bio ništa drugo prema dr. Vlajčićki nego samo korak nužno potreban razvoju buržoaske marksističko-internacionalističke socijalne revolucije. Ovo utoliko pre što i danas izvesni „srpski“ marksisti baljezgari u Srbiji prave veliki moralni kapital od njegovog gesta, da položi život za Srbiju ili može biti kada je reč o njegovom slučaju, za pobedu jedne buržoaske i internacionalističke destuktivne ideje.

Imajući u vidu da je Dimitrije Tucović objavio propagandnu knjigu „Srbija i Arbanija, jedan prilog kritici zavojevačke politike srpske buržoazije“ u kojoj je prihvatio antisrbske teze bečko-berlinskih marksista. Tucović je imao priliku da gleda masovne zločine koje su Turci i Albanci vršili nad obespravljenim, potlačenim i poniženim srbskim narodom na Kosovu i Metohiji, preko kojih je svesno prelazio, jer se zalagao za antisrbsku bečko-berlinsku marksističku propagandu ( Vidi: Dimitrije Tucović, Srbija i Arbanija, jedan prilog kritici zavojevačke politike srpske buržoazije, Beograd, 1914).

Veoma je važno konstatovati da je uobličavanje bezbožnosti i internacionalizma u bečko-berlinskoj Srbiji u drugoj polovini XIH i HH stoleća i davanje zamaha onim golemim rušilačkim snagama bezbožja, izvršeno kroz marksizam u svim njegovim oblicima, bilo da je reč o nacional-socijalizmu, bundizmu, fabijanizmu, boljševizmu, fašizmu, kejnizmu i tekućem tzv. „pravoslavnom socijalizmu“, kojeg propagiraju komunistički kadrovi u beogradskom marksističkom establišmentu. Dostojevski je proročki sagledao suštinu modernog spcijalizma. On je rekao:

“Socijalizam već po suštini svojoj mora biti ateizam, jer je od prve svoje reči jasno obznanio da je on sklopa ateističkog i da sav svet namerava urediti isključivo na načelima razuma… Socijalizam nije samo radničko pitanje, nego je po prevashodstvu ateističko pitanje, pitanje savremenog ovaploćenja ateizma, pitanje vavilonske kule, koja se zida bez Boga, ne zato de se sa zemlje dođe do neba, nego da se nebo svuče na zemlju…”

U ovom kontekstu ukazali bismo i na delo Osvalda Špenglera, koje je objavljeno pod naslovom „Dve Rusije“, gde između ostalog stoji: „Mi ljudi Zapada smo religiozno dovršeni. U našim gradskim dušama se intelektualizirala rana religioznost već odavna u ‘problemu’. Crkva je završila svoj razvitak sa Tridentskim saborom. Iz puritanizma nastao je kapitalizam, iz pijetizma socijalizam. Anglo-američke sekte pretstavljaju samo potrebu nervoznih poslovnih ljudi, da zabave svoje duše teološkim pitanjima. Ništa ne može biti bednije od pokušaja jednog izvesnog protestantizma da svoju lešinu oživi trljanjem sa boljševičkim đubretom…“(Vidi: Osvald Špengler, Dve Rusije, Biblioteka „Hrišćanstvo i kultura“, Sveska IV, Hanover, Nemačka, Septembar 1948, str. 7-8, 41-42, 56).

Tucovićev preteča bio je Svetozar Marković „srpski socijalista“ koji je zamišljao vreme kad će u bečko-berlinskoj Srbiji prestati nacionalnost i nastati internacionalnost. Nema sumnje da je Markovićeva teorija i praksa srpskih markisista bečko-berlinskih baljezgara i dovela do današnjeg stanja u kojem se nalazi naš obespravljeni, potlačeni, osakaćeni i poniženi nesrećni srbski narod.

Uzimajući u obzir studiju Ilije Stanojčića, koju je objavio pod naslovom “O jednom dosad nepoznatom članku Svetozara Markovića o parlamentarizmu i nacionalnom pitanju”, gde doslovno stoji: “… U tim prvim člancima Marković će tretirati i odnos nacionalnog i internacionalnog u praksi rešavanja nacionalnog pitanja. ‘Mi razumemo, piše Marković, potrebu da se različiti narodi skupe, da žive zajedno u jednoj zajednici. Mi zamišljamo vreme kad će prestati ‘narodnost’ i nastati ‘čovečanstvo’. Ali to vreme može se spremiti samo razvitkom i obrazovanjem raznih naroda, razvitkom industrije i punog saobraćaja… To je stanje dakle tek rezultat narodnog razvitka. A dotle treba doći… Važno je napomenuti da Marković, iako ističe princip ‘samopredelenja’, tj. Pravo svake nacije da zasnuje svoju samostalnu državu, govori i o mogućnosti da se kasnije razjedinjene nacije ujedine, ali, razume se, na sasvim drugim društvenim i političkim osnovama….” (Vidi: Ilija Stanojčić, O jednom dosad nepoznatom članku Svetozara Markovića o parlamentarizmu i nacionalnom pitanju, Spomenik CVI, SANUM, Odelenje društveih nauka, Nova serija br. 8, Beograd, 1956, str. 6).

Takođe, imajući na umu da je Rodoljub Čolaković marksista baljezgar izneo svoje komunističko-trockističko mišljenje i stav o nacionalnom pitanju u jednom članku koji je objavljen pod naslovom „Pravilan stav o nacionalnom pitanju”, gde doslovno kaže: “… Nacija je rezultat kretanja društvene podele rada i ovaj joj (a ne posebni interesi bilo koje odvojeno uzete, klase ili sloja u društvu) određuje okvire delovanja i postojanja kao i suštinu…” (Vidi: Rodoljub Čolaković, Pravilan stav prema nacionalnom pitanju, “Socijalizam”, br. 2, Beograd, 1959; Rodoljub Čolaković, O lažnom i pravom srpstvu, Sarajevo, 1945).

Najočigledniji primer nacionalnog pitanja u svetu biće rešen prema planu koji je istakao Dimitrije Zaharović Manuilski u jednom govoru davne 1925, kao član Izvršnog odbora fabijansko-bundističe i boljševičke Komunističke internacionale, čija je Centrala premeštena iz Londona u Njujork 1872. godine – “Conseil General de l’Internationale de Karl Marx”, u kojem je doslovno rekao: „ Nacionalni sukobi i mržnja igraju i igraće važnu ulogu u socijalnim borbama tih zemalja. Savršeno nelenjinistički bi bilo kad ne bismo iskoristili te konflikte. Naš zadatak nije u tome da ublažujemo nacionalne suprotnosti, da bi na taj način stvorili povoljne uslove za „čisto“ klasne borbe. Naprotiv, mi moramo da takav položaj, zaoštren tako oštrim suprotnostima, iskoristimo za ciljeve proleterske revolucije…“ (Vidi: Gordana Vljačić, Jugoslavenska revolucija i nacionalno pitanje 1919-1927, Zagreb, 1987, str. 504; Sima Marković, Tragizam malih naroda – Spisi o nacionalnom pitanju.

Priredila i predgovor napisala dr Desanka Pešić, Beograd, 1985, str. 176; Pierre Virion, Bientot un gouvernement mondial? – Une super et contre-eglise, Paris, France, 1967, str. 28).

Dušan Buković

Vidovdan

Podelite:

5 Komentari

  1. Ne baljezgaj Bukoviću..
    Da nije bilo Yugoslavije i internacionale ti bi danas kopao krompir u nekoj vukojebini za nekog turskog subašu pod rentu na procenat..
    Ovako lepo odškolovan i načitan pišeš knjige i baljezgariš o nečemu od čega i sam koristi imaš i moralne depozite školskog sistema koristiš..
    Internacionala je Srbiju spasla orijentalne zatucanosti jer bi pre ili kasnije potpala pod Turski uticaj iz kojeg se 5 vekova borila da pobegne svim silama.

  2. Ne možeš se boriti protiv islama i orijentalni dogmi a da ne dižeš revolucije,industrijalizuješ pašaluke i narod iz palanki ne odvodiš put Beograda..
    Dakle to što ti pričaš veze nema sa mozgom jer i sam živiš u Beogradu kolevci svake revolucije u kojeg su te donale krila srpski revolucionara Karađoza,Obrenovića i ostali autoriteta klasne borbe proleterijata protiv nepravde i robstva.
    Dakle ne palamudi o nečemu u čemu uživaš benefite celog svog bezvrednog života.

  3. Ti si Samuilo Sjebanac,ne Skopljanac.Koji su Karadjordje i Milos bili proletetski revolucionari.Gde je tada bilo proletetra,kada je 99,9% bio seljacki narod,medju kojima se izdvajali bogatiji sloj,trgovci i ,knezovi, koji nisu poveli nikakvu revoluciju ,vec cisto BUNU ,ne protivu sultana Turskoga,vec protivu odmetnutih pasa-dahija,jer je Tursko carstvo vec bilo u raspadu,i samovlascu.Koji moj klasne borbe ste vi vodili.Skinuliste jednu postenu-nepostenu burzoaziju (kako koji gazda)i nametnuli vasu zlikovacko-nasilnicku komunisticku burzaziju krvlju seljaka-radnika umivenu.Niste se gadili na dvorce i vile kralja i burzuja.Sto vam marsal nije zivio u klasnoj-radnickoj udzeri,i svi njegovi podrepasi.Sto niste proletersku revoluciji izveli u zapadnoj Ebropi i SAD gde je bilo najvise ugnjetene radnicke klase tzv.proleteta.Vi ste satanina deca i krvopije Slovensko-Pravoslanih naroda bili onda kao komunisti,a sada kao liberalni feudalisti gde nastojite da radne ljude pretvorite u svoje roblje,kao sto ste i proletete bili pretvorili.Bili ste Veliki Inkvizitori Dvadesetoga veka,jer drugacija pomisao bila je jeres zbog koje su ljudi robijali i glave gubili deco satanina.Vase dobro u paklu pociva.

  4. Pa šta je buna nego revolucija???????
    Da nisu možda Karađoz i Miloš išli na radni ručak sa Memed Fočić Agom?????
    Samit G20 najrazvijeniji knezova u Bijaric?????
    E moj Smrdoljube tvoj nivo razumevanja istorije je na dečijem nivou…
    Šta su seljaci nego proletarijat,gologuza raja koju su exploatisali i age i begovi i po koji srbin koji je radio vazalne exploatatorske poslove za Tursku..

  5. Svi su oni sanjali plodove revolucije što im se Hatišerifom kasnije i predajom ključeva Beograda i ostvarilo…..
    Nema nikakve razlike između Karađoza,Obrenovića i Če Gevare….
    Sve su to isti likovi koji krvlju ostvaruju svoje snove..
    Ni jedan od tih revolucionara ne umire prirodnom smrću..
    Ili pogine u revoluciji ili preživi pa ga u atentatu ubiju kontrarevolucionari ili preživi pa on pobije zaverenike koji su njega nameravali ubiti..
    To su ti likovi rođeni kao profesionalne ubice a svirepost je je njihov potpis i pečat za pojasom..

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here