Душан Буковић: КРАЉЕВИНА ЈУГОСЛАВИЈА У СРБОФОБИЧНОМ ВРТЛОГУ ЛОНДОНСКОГ ФОРИН ОФИСА И ИНТЕЛИЏЕНС СЕРВИСА

Поделите:

Да извесним  србофобичним лецемерима   тзв.   „експертима“    лондонског  Форињ офиса  и  интелиџенс сервиса,  који су уочи Другог светског рата  израдили  колонијалистички програм  федералистичког решења у  Краљвини Југославији,  није био цињ праведног решења,  већ је служио као маска  у закулисној борби коју  су водили против нашег несрећног, обесправљеног, обезглављеног, потлаченог и пониженог србског народа. Из тих разлога,  они су се нашли на истом закулисном  задатку  са Коминтерном,  фашистичком Италијом и нацистичком Немачком.  Стварали  су  и заоштравали  несугласице  између појединих покрајина у Краљевини  Југославији, изазивали  међу народима раздоре и  мржњу  једних према другим,  да би  их  довели до најоштријег сукоба. Зато су се свом жестином окомили  на наш несрећни србски народ.  Југославију су таксирали као опцију транзита и  вештачку творевину коју треба разбити. Стога су помагали  хрватске  сепаратистичке фракције у Југославији. Упрегли су  Анту  Павелића  1929.  године између осталих хрватских сепаратиста  у службу интелиџенс сервиса (Види: Смиља Аврамов,  Геноцид у Југославији  1941-1945, 1991, књ.I-II, Београд, 2008).

Треба имати у виду и чињеницу,  да је потписник Крфске декларације,  старчевићанац Анте Трумбић  „борац за хрватску слободу“,  био у посети Анти Павелићу  у Палерму у  Италији 1936.  године,  две године после Марсељског атентата  (Види:  Др Драгослав  Страњаковић, Највећи злочин садашњице   –  Патње и страдање српског народа у Независној Држави Хрватској од 1941-1945, Горњи Милановац, 1991, стр. 487/88).

Такође,  треба имати у виду да је Влатко Мачек,  као  потпредседник Симовићеве  владе у којој су нашли уточиште извесни масони-марксисти,  министри  25-мартоваци,  преговарао   са  фашистичком  Италијом   1939.  године  и  са немачком обавештајном службом ради стварања  Независне Државе Хрватске  (Види:  Владимир Мајер и Андрија Лушичић,  Дневник грофа Ћана, Загреб, 1946, стр. 17, 48-49, 80;  Проф.  др  Мирко  М. Косић, Заблуде и замагљивања у нашој политици,  „Завичај“  –  “Home”,  Број  14,  Година  11,  San Fernando, California, U.S.A.,  октобар 1953, стр. 12-17;  Др  Данило Грегорић,  Самоубиство Југославије -Последњи чин југословенске трагедије,  Београд,  1942).

Мачек је  према  лондонском  „Њу Крониклу“  (The New Chronicles) од 16. августа 1939.  године,  две недеље пре почетка Дугог светског рата, дао  енглеском новинару  Харисону, ову изјаву:

„Ако Срби крену лево,  ми ћемо морати десно. Ако они крену десно, ми ћемо лево.  Ако дође до рата,  ништа нам друго неће остати но да идемо на супротну страну од оне коју  Београд буде подржавао…“

У београдском „НИН-у  објављен је у току 1972 године  овај  чланак под  насловом  „Југославија у  вртлогу „хрватског питања“ ,  који сам  приредио  у скраћеном обиму  и  који гласи …

Филис Оти специјално за  НИН:  Југославија у британским строго поверљивим документима

Госпођа Филис  Оти, британски публициста наставља у данашњем броју са објављивањем британских строго поверљивих докумената о  Југославији  у годинама пре него што је ушла у рат.  Изтражујући за читаоце НИН-а у   Public Record office-u  у британском државном архиву,  међу документима који су, сагласно са британским законима тек ове године постали доступни широј јавности,  госпођа Оти припремила је за овај број  НИН-а неколико врло интересантних докумената који се односе на врло деликатно питање:  на такозвани „српско-хрватски конфликт“.

Нижући документе,  Филис Оти  оживљава догађаје који су потресали нашу земљу пре тридесетак година…

Кемпбел је ишао и тако далеко да је кнеза  Павла отворено,  упозоравао на пропусте као што да,  на пример, међу југословенским генералима није било ниједног Хрвата.  Сличних интервенција било је врло много.

ПОВОДОМ НЕСПОРАЗУМА ОКО „СПОРАЗУМА“:  Осмог маја  (1939.), на пример, на основу приспелих информација о превиду разговора  Цветковић – Мачек –  марљиви Кемпбел одмах упућује у Лондон ново подуже писмо.  Ево шта каже:

„Мој  лорде.

У свим извештајима о хрватскиом питању које сам слао откако сам  наименован на ову дужност,  пре око три и по године, стављао сам до знања да то  није проблем који би се могао решити потезом пера и да ће се,  у ствари,  решити само протеком времена. Међутим,  под притиском међународних догађаја,  две стране у спору предузимале су последњих месеци одлучне  напоре да приведу крају ситуацију која озбиљно отежава међународне односе Југославије и чак излаже опасности иностране интервенције…“

Кемпбел затим каже:   „Ова донекле чудна ситуација довела је до,  како изгледа новог застоја.  Међутим,  председник Министарског савета ми је рекао пре неколико дана да не сматра преговоре прекинутим.  Кнез-намесник је,  приликом нашег данашњог сусрета,  био веома огорчен што је др  Мачек објавио своје писмо упућено  Д.  Цветковићу.  Према његовим речима, стекао се утисак да је он  (Његова краљевска висост) једина препрека.  Др  Мачек исто тако нема никакво право,  рекао је Кнез,  да тврди да  су преговори доживели неуспех.  Споразум који је  Д.  Цветковић  постиго с њим ( др Мачеком) представља само једну фазу у преговорима.  Захтеви др  Мачека,  који обухватају и одржавање плебисцита у целој Босни и Херцеговини, били су –  према речима кнеза Павла  – сасвим неприхватљиви и на њих се одговорило  противпредлогом да се плебисцит одржи у року од године дана у четрнаест одређених срезова“.

Кемпбелови акценти:  Британски посланик затим без обзира што се често сусреће са  Павлом,  врло „објективно“  упозорава:  „Постоји,  као што ћете запазити,  очигледна празнина у објашњењу Кнеза-намесника“ …

„Непотребно је,  међутим  задржавати се даље на овим академским спекулацијама“, наставља даље  Кемпбел.  „Оно што је заиста важно јесте да ли још има икаквих изгледа да се постигне споразум. Са српске стране се стоји на становишту да преговори нису коначно прекинути.  Међутим,  у светлу писма др  Мачека  Д.  Цветковићу тешко је видети на каквој се основи могу наставити.  Исто тако,  не води никаквој корисној сврси  покушај да се некоме припише кривица за садашњи застој.  Морам ипак да кажем да је,  по мом мишљењу,  кривица углавном на хрватској страни.  Иако сам, с обзиром да живим у  Београду,  пре изложен  српским него хрватским гледиштима,  ипак гајим знатне симпатије према  Хрватима,  са којима се није увек праведно поступало.  Чињеница да проблеми нису могли да се реше током протеклих година  може се исто толико објаснити решеношћу Срба да очувају свој доминантни положај у држави колико и тврдоглавим каракстеристикама Хрвата. Кривица за садашњи ћорсокак мора се ипак, по мом мишљењу,  приписати углавном др  Мачеку,  који се под озбиљним околностима тренутка понео отприлике као сељак који преговара о продаји  јутра земље“.

На крају свог писма Кемпбел је записао и ово:  „пошто су у разноим фазама усвајани његови услови,  он је сваки уступак претварао у повод да тражи нешто више.  Његови захтеви су сада дошли до границе преко које Намесништво не може да чини даље уступке а да не изазове активно непријатељство Срба.  Ничему  не би водило да се хрватски проблем решава на тај начин што би се уместо њега створио српски проблем:  тиме би се у земљи само изазвао још озбиљнијии и опаснији  расцеп него што данас постоји.  Све дотле док др  Мачек,  не водећи рачуна о српским мањинама које ће у сваком случају припасти Хрватској,  буде и даље тражио сваки срез у коме постоји хрватска мањина, никакво решење није могуће. Да су Срби испољили у прошлостио веће разумевање проблема и већу спремност да га реше на праведној основи,  он сигурно не би никад добио тако акутан облик какав има данас.  То више није свађа између два огранка исте расе:  то  је прерасло у побуну народа, који себе назива  посебном нацијом,  против омражене владавине Београда.

Имам част, итд.

Р. И. Кемпбел“

АНАЛИЗА ФОРИН  ОФИСА:   Већ сутрадан после приспећа Кемпбеловог писма,  налитичари британског  Министарства спољних послова анализирали су ситуацију,  на основу чега је настала следећа забелешка:  „Основни разлог што Срби и Хрвати нису могли де се сложно саживе у југословенској  држави  је у томе што су они,  са становишта општих стремљења и културе, врло различити.  Срби су увек у својим културним стремљењима  били окренути према  Истоку,  према  Цариграду, и правослвне су вероисповести; Хрвати, с друге стране,  нису били под Турцима већ под  Хабсбурговцима и сем тога што су римокатолици,  у суштини  су  западњачки  оријентисани. Резултат  тих околности је да се Хрвати осећају погођеним што су потчињени влади која је изразито балканска по методима ефикасности, док су  Срби у прошлости одбијали да чине уступке због свог снажног осећања националне припадности.  Исто тако,  Хрвати су политички спремни за демократске методе док Срби то очигледно нису“…

„Било каква промена која би садашњу јединствену државу претворила у државу са великим обимом аутономних права или у федерацију,  покреће трновит проблем територијалног разграничења.  Ово је посебно тешко у земљи у којој целокупно становништво говори отприлике исти језик и у којој има и крајева настањених Турцима и Словенцима.  Ситуацију компликује чињеница да је у време успостављања Бановине договорено да ће се,  где год је то могућно, хрватски срезови разбити и припојити суседним српским подручјима у административне и изборне сврхе,  чиме су створене вештачке српске већине.“

Аналитичари  Форин офиса су затим подсетили:  „Хрватски захтев за федеративним уређењем или врло широком аутономијом заснива се на великом броју жалби,  које се могу резимирати као незадовољство због власти Срба над срезовима настањеним Хрватима.  Тврди се да је у хрватским срезовима,  иако номинално постоји извесна аутономија, администрација у рукама Срба.  Полиција,  чији су официри углавном Срби, игра непотребну улогу у општој  администрацији  ( типично балкански метод).  Цензура, потпуно у рукама службеника које поставља Београд, спречава било какав облик политичке дискусије.  Командни када у војсци сачињавају скоро искључиво Срби и тврди се да се хрватски војни обвезници  упућују далеко од својих родних крајева.  Исто се тако тврди да се Хрватска,  као богатија,  више опорезује док се  на Србију,  која је сиромашнија,  троши више новца; а то је,  са своје стране,  довело до притужби да хрватска индустрија и пољопривреда трпе економску штету због повлашћивања њихових српских конкурената.“

Најзад,  речено је затим у забелешци постоји свеопште незадовољсртво изборним законодавством. У том погледу хрватско питање добија шири значај због тога што се повезује са питањем политичких слобода у Југославији као целини.  Влада је признала неправедности ових законских прописа ( М.  Стојадиновић  је обећао да ће спровести реформу пре последњих избора али није испунио обећање) а њихова примена је,  судећи по последњим изборима одржаним децембра 1938.  године, потпуно самовољна. Споразум између Хрватске сељачке странке и старих опозиционих партија у  Србији,  постигнут октобра 1937.    године,  иако првенствено политички маневар од стране др  Мачека,  има своје порекло у овим настојањима у правцу политичких слобода,  насупрот ауторитарној владавини на основу устава из 1931.   године“.

ДОПРИНОС СПОРАЗУМУ:  Разматрајући даљи развој догађаја аналитичари су дошли до оваквих (тренутних) закључака:   Можда је вредно пажње да се резимирају захтеви садржани у  споразуму од октобра 1937.  с  обзиром да су они остали као захтеви Хрвата све до почетка садашњих преговора. Постојање три суверене државе требало би да се призна федеративним уставом, под наследном,  уставном и парламентарном монархијом (династијом Карађорђевића);   цео овај процес би требало да покрене уставотворна скупштина која би била изабрана на основу новог  изборног законодавства.  Влада,  међутим,  није била спремна да иде тако далеко и августа  1938.  године  М.   Стојадиновић  (који је настојао да смири Хрвате еластичнијом  применом  законских прописа)  изнео је у говору да у решавању овог питања три ствари не могу  бити предмет дискусија:  монархија или династија; јединство  Југославије; измена устава.

Тако су ствари стајале у стању мировања до јануара ове године када је,  пошто је пао  Стојадиновић и обе стране постале свесне опасности која им прети споља, отпочела нова фаза.  Кнез Павле ужива поверење Хрвата а преговори између  Д. Цветковића и др  Мачека добро су почели;  сматрало се  да  је  др  Мачек  одустао од свог захтева за  „концентрисаном“  владом која би обухватала његове политичке савезнике из редова  Уједињене  опозиције и изгледало је да се слаже да нису потребне непосредне промене у уставу и изборном законодавству;  председник владе је,  са своје стране,  изгледа био сагласан да се одобри врло широка аутономија, ако не и известан облик федерације…

Слично педантно и минуциозно су британско посланство у Београду и Форин офис пратили даљи развитак догађаја.  Данас је,  наравно,  тешко рећи у коликој мери је њихово праћење  развоја ситуације утицало и на решавање акутних проблема који су, уочи ратног вихора, претили расулом Југославије.  Врло је,  међутим,  вероватно да су и анализе Британаца  (преко Кемпбела) допринеле да је  (са Кнежевим благословом)  споразум  Цветковић-Мачек потписан 26. Августа 1939,  шест дана пре почетка  II светског рата…

Британци  су  14.  марта  1940.  Ухватили шифровано писмо које је Павелић упутио неком Грбићу и припадницима усташког покрета у Северној Америци. Радило се о извештају из главног  штаба вође усташа који је гласио:

„После дужег  чекања пишем вам да бих вас укратко известио о нечему што ће вас обрадовати и објаснити вам зашто вам нисам писао раније,  као и да вас обавестим како наше ствари стоје.  Сада вас могу обавестити да је коначно ослобођење и заузимање нашђе драге Хрватске блиско.  Сама Италија ми је забранила да пишем било коме,  због чега није било могуће да се за све ово време  оствари успешно ослобођење и заузимање земље.  Да сам комуницирао  са вама ро овде не би било повољно примљено и можда би ослабило наш цео подухват.  Италија бибила доведена у незгодан положај због тога што би била увучена донекле предалеко а и зато што без  Хитлера не може ништа да учини.  Дуче ми је  објаснио зашто за све ово време није био у стању да заузме било какав одређенији став.  Сада ми је ракао дасу све препреке отклоњене и да ће окупирати Хрватску а затим јој дати слободу.  Они  (Хитлер и Мусолини) су већ извршили припреме  за окупацију али очекују развој нашег  подухвата како би их народ боље примио када буду ушли у земљу.  За то кратко време док се ситуација у земљи буде развијала у нашу корист ми ћемо стајати у приправности на дајући никаквог знака о себи из   простог  разлога што је подухват одбачем  (sic! –  није ли ово грешка при дешифровању?   – Прим.  аутора)  да би с итуација за њих боље сазрела.  Ја ћу вас лично обавестити ради ваше оријентације шта треба учинити а тада ћемо сви бити спремни и приправни.  Извештавам вас да сам све аранжирао у договору са  Мусолинијем а он аранжира све са Хитлером, на  потпуно задовољство њих обојице и моје задовољство ,  јер  Хитлер је до сада постављао препреке на нашем путу.

Толико за сада.  Поздрављам вас а ви ми поздравите све наше усташе а нарочито Фрању.  За дом спремни, – П(авелић).“

ИНТЕРНИРАЊЕ СТОЈАДИНОВИЋА: Британци се нису ограничили у свом пружању помоћи   против  унутрашњих непријатеља Југославије на обуздавање хрватских екстремиста. Они су исто тако помогли влади кнеза Павла када је била суочена са неопходношћу да протера  Стојадиновића да би спречила да га  Немци искористе као локалноног фирера.  Као што је познато,  Цветковићева влада је маја 1940.  године ухапсила  Стојадиновића и интернирала га у Босни.  Касније,  те године,  Стојадиновићу је,  када је  затражио да му се изда пасош да би отишао у Швајцарску,  одбијена молба и уместо тога му је понуђено да му се изда пасош са визом за  Грчку,  што је он опет са своје стране одбио.

На  дан  15.  марта 1941.   године,  усред кризе око потписивања  Тројног уговора,  Цветковићева влада обавестила је британску владу да намерава да протера  Стојадиновића и затражила помоћ  Британаца,  који су у том тренутку, када су припреме за државни удар од  27. марта већ биле увелико одмакле,  били више него спремни да је пруже. Британци су се сагласили да лише Стојадиновића слободе и да га задрже на британској територији.  Он је 20.  марта био под пратњом спроведен у Грчку,  где је био ухапшен а затим интерниран на острву  Маурицијусу.  Чињеница да је Стојадиновић био лишен слободе и да се налазио ван  Југославије у време државног удара  од   27.  марта мора се сматрати једним од  значајних чинилаца који су допринели успеху завере потпомогнуте с британске стране…“  ( Види:  Филис Оти специјално за  НИН:  Југославија у британским строго поверљивим документима, „НИН“,  Број 1123,  Београд,  16.  јул 1972).

Душан Буковић за Видовдан

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here