Dušan Buković: KRALJEVINA JUGOSLAVIJA U SRBOFOBIČNOM VRTLOGU LONDONSKOG FORIN OFISA I INTELIDŽENS SERVISA

Podelite:

Da izvesnim  srbofobičnim lecemerima   tzv.   „ekspertima“    londonskog  Forinj ofisa  i  intelidžens servisa,  koji su uoči Drugog svetskog rata  izradili  kolonijalistički program  federalističkog rešenja u  Kraljvini Jugoslaviji,  nije bio cinj pravednog rešenja,  već je služio kao maska  u zakulisnoj borbi koju  su vodili protiv našeg nesrećnog, obespravljenog, obezglavljenog, potlačenog i poniženog srbskog naroda. Iz tih razloga,  oni su se našli na istom zakulisnom  zadatku  sa Kominternom,  fašističkom Italijom i nacističkom Nemačkom.  Stvarali  su  i zaoštravali  nesuglasice  između pojedinih pokrajina u Kraljevini  Jugoslaviji, izazivali  među narodima razdore i  mržnju  jednih prema drugim,  da bi  ih  doveli do najoštrijeg sukoba. Zato su se svom žestinom okomili  na naš nesrećni srbski narod.  Jugoslaviju su taksirali kao opciju tranzita i  veštačku tvorevinu koju treba razbiti. Stoga su pomagali  hrvatske  separatističke frakcije u Jugoslaviji. Upregli su  Antu  Pavelića  1929.  godine između ostalih hrvatskih separatista  u službu intelidžens servisa (Vidi: Smilja Avramov,  Genocid u Jugoslaviji  1941-1945, 1991, knj.I-II, Beograd, 2008).

Treba imati u vidu i činjenicu,  da je potpisnik Krfske deklaracije,  starčevićanac Ante Trumbić  „borac za hrvatsku slobodu“,  bio u poseti Anti Paveliću  u Palermu u  Italiji 1936.  godine,  dve godine posle Marseljskog atentata  (Vidi:  Dr Dragoslav  Stranjaković, Najveći zločin sadašnjice   –  Patnje i stradanje srpskog naroda u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj od 1941-1945, Gornji Milanovac, 1991, str. 487/88).

Takođe,  treba imati u vidu da je Vlatko Maček,  kao  potpredsednik Simovićeve  vlade u kojoj su našli utočište izvesni masoni-marksisti,  ministri  25-martovaci,  pregovarao   sa  fašističkom  Italijom   1939.  godine  i  sa nemačkom obaveštajnom službom radi stvaranja  Nezavisne Države Hrvatske  (Vidi:  Vladimir Majer i Andrija Lušičić,  Dnevnik grofa Ćana, Zagreb, 1946, str. 17, 48-49, 80;  Prof.  dr  Mirko  M. Kosić, Zablude i zamagljivanja u našoj politici,  „Zavičaj“  –  “Home”,  Broj  14,  Godina  11,  San Fernando, California, U.S.A.,  oktobar 1953, str. 12-17;  Dr  Danilo Gregorić,  Samoubistvo Jugoslavije -Poslednji čin jugoslovenske tragedije,  Beograd,  1942).

Maček je  prema  londonskom  „Nju Kroniklu“  (The New Chronicles) od 16. avgusta 1939.  godine,  dve nedelje pre početka Dugog svetskog rata, dao  engleskom novinaru  Harisonu, ovu izjavu:

„Ako Srbi krenu levo,  mi ćemo morati desno. Ako oni krenu desno, mi ćemo levo.  Ako dođe do rata,  ništa nam drugo neće ostati no da idemo na suprotnu stranu od one koju  Beograd bude podržavao…“

U beogradskom „NIN-u  objavljen je u toku 1972 godine  ovaj  članak pod  naslovom  „Jugoslavija u  vrtlogu „hrvatskog pitanja“ ,  koji sam  priredio  u skraćenom obimu  i  koji glasi …

Filis Oti specijalno za  NIN:  Jugoslavija u britanskim strogo poverljivim dokumentima

Gospođa Filis  Oti, britanski publicista nastavlja u današnjem broju sa objavljivanjem britanskih strogo poverljivih dokumenata o  Jugoslaviji  u godinama pre nego što je ušla u rat.  Iztražujući za čitaoce NIN-a u   Public Record office-u  u britanskom državnom arhivu,  među dokumentima koji su, saglasno sa britanskim zakonima tek ove godine postali dostupni široj javnosti,  gospođa Oti pripremila je za ovaj broj  NIN-a nekoliko vrlo interesantnih dokumenata koji se odnose na vrlo delikatno pitanje:  na takozvani „srpsko-hrvatski konflikt“.

Nižući dokumente,  Filis Oti  oživljava događaje koji su potresali našu zemlju pre tridesetak godina…

Kempbel je išao i tako daleko da je kneza  Pavla otvoreno,  upozoravao na propuste kao što da,  na primer, među jugoslovenskim generalima nije bilo nijednog Hrvata.  Sličnih intervencija bilo je vrlo mnogo.

POVODOM NESPORAZUMA OKO „SPORAZUMA“:  Osmog maja  (1939.), na primer, na osnovu prispelih informacija o previdu razgovora  Cvetković – Maček –  marljivi Kempbel odmah upućuje u London novo poduže pismo.  Evo šta kaže:

„Moj  lorde.

U svim izveštajima o hrvatskiom pitanju koje sam slao otkako sam  naimenovan na ovu dužnost,  pre oko tri i po godine, stavljao sam do znanja da to  nije problem koji bi se mogao rešiti potezom pera i da će se,  u stvari,  rešiti samo protekom vremena. Međutim,  pod pritiskom međunarodnih događaja,  dve strane u sporu preduzimale su poslednjih meseci odlučne  napore da privedu kraju situaciju koja ozbiljno otežava međunarodne odnose Jugoslavije i čak izlaže opasnosti inostrane intervencije…“

Kempbel zatim kaže:   „Ova donekle čudna situacija dovela je do,  kako izgleda novog zastoja.  Međutim,  predsednik Ministarskog saveta mi je rekao pre nekoliko dana da ne smatra pregovore prekinutim.  Knez-namesnik je,  prilikom našeg današnjog susreta,  bio veoma ogorčen što je dr  Maček objavio svoje pismo upućeno  D.  Cvetkoviću.  Prema njegovim rečima, stekao se utisak da je on  (Njegova kraljevska visost) jedina prepreka.  Dr  Maček isto tako nema nikakvo pravo,  rekao je Knez,  da tvrdi da  su pregovori doživeli neuspeh.  Sporazum koji je  D.  Cvetković  postigo s njim ( dr Mačekom) predstavlja samo jednu fazu u pregovorima.  Zahtevi dr  Mačeka,  koji obuhvataju i održavanje plebiscita u celoj Bosni i Hercegovini, bili su –  prema rečima kneza Pavla  – sasvim neprihvatljivi i na njih se odgovorilo  protivpredlogom da se plebiscit održi u roku od godine dana u četrnaest određenih srezova“.

Kempbelovi akcenti:  Britanski poslanik zatim bez obzira što se često susreće sa  Pavlom,  vrlo „objektivno“  upozorava:  „Postoji,  kao što ćete zapaziti,  očigledna praznina u objašnjenju Kneza-namesnika“ …

„Nepotrebno je,  međutim  zadržavati se dalje na ovim akademskim spekulacijama“, nastavlja dalje  Kempbel.  „Ono što je zaista važno jeste da li još ima ikakvih izgleda da se postigne sporazum. Sa srpske strane se stoji na stanovištu da pregovori nisu konačno prekinuti.  Međutim,  u svetlu pisma dr  Mačeka  D.  Cvetkoviću teško je videti na kakvoj se osnovi mogu nastaviti.  Isto tako,  ne vodi nikakvoj korisnoj svrsi  pokušaj da se nekome pripiše krivica za sadašnji zastoj.  Moram ipak da kažem da je,  po mom mišljenju,  krivica uglavnom na hrvatskoj strani.  Iako sam, s obzirom da živim u  Beogradu,  pre izložen  srpskim nego hrvatskim gledištima,  ipak gajim znatne simpatije prema  Hrvatima,  sa kojima se nije uvek pravedno postupalo.  Činjenica da problemi nisu mogli da se reše tokom proteklih godina  može se isto toliko objasniti rešenošću Srba da očuvaju svoj dominantni položaj u državi koliko i tvrdoglavim karaksteristikama Hrvata. Krivica za sadašnji ćorsokak mora se ipak, po mom mišljenju,  pripisati uglavnom dr  Mačeku,  koji se pod ozbiljnim okolnostima trenutka poneo otprilike kao seljak koji pregovara o prodaji  jutra zemlje“.

Na kraju svog pisma Kempbel je zapisao i ovo:  „pošto su u raznoim fazama usvajani njegovi uslovi,  on je svaki ustupak pretvarao u povod da traži nešto više.  Njegovi zahtevi su sada došli do granice preko koje Namesništvo ne može da čini dalje ustupke a da ne izazove aktivno neprijateljstvo Srba.  Ničemu  ne bi vodilo da se hrvatski problem rešava na taj način što bi se umesto njega stvorio srpski problem:  time bi se u zemlji samo izazvao još ozbiljnijii i opasniji  rascep nego što danas postoji.  Sve dotle dok dr  Maček,  ne vodeći računa o srpskim manjinama koje će u svakom slučaju pripasti Hrvatskoj,  bude i dalje tražio svaki srez u kome postoji hrvatska manjina, nikakvo rešenje nije moguće. Da su Srbi ispoljili u prošlostio veće razumevanje problema i veću spremnost da ga reše na pravednoj osnovi,  on sigurno ne bi nikad dobio tako akutan oblik kakav ima danas.  To više nije svađa između dva ogranka iste rase:  to  je preraslo u pobunu naroda, koji sebe naziva  posebnom nacijom,  protiv omražene vladavine Beograda.

Imam čast, itd.

R. I. Kempbel“

ANALIZA FORIN  OFISA:   Već sutradan posle prispeća Kempbelovog pisma,  nalitičari britanskog  Ministarstva spoljnih poslova analizirali su situaciju,  na osnovu čega je nastala sledeća zabeleška:  „Osnovni razlog što Srbi i Hrvati nisu mogli de se složno sažive u jugoslovenskoj  državi  je u tome što su oni,  sa stanovišta opštih stremljenja i kulture, vrlo različiti.  Srbi su uvek u svojim kulturnim stremljenjima  bili okrenuti prema  Istoku,  prema  Carigradu, i pravoslvne su veroispovesti; Hrvati, s druge strane,  nisu bili pod Turcima već pod  Habsburgovcima i sem toga što su rimokatolici,  u suštini  su  zapadnjački  orijentisani. Rezultat  tih okolnosti je da se Hrvati osećaju pogođenim što su potčinjeni vladi koja je izrazito balkanska po metodima efikasnosti, dok su  Srbi u prošlosti odbijali da čine ustupke zbog svog snažnog osećanja nacionalne pripadnosti.  Isto tako,  Hrvati su politički spremni za demokratske metode dok Srbi to očigledno nisu“…

„Bilo kakva promena koja bi sadašnju jedinstvenu državu pretvorila u državu sa velikim obimom autonomnih prava ili u federaciju,  pokreće trnovit problem teritorijalnog razgraničenja.  Ovo je posebno teško u zemlji u kojoj celokupno stanovništvo govori otprilike isti jezik i u kojoj ima i krajeva nastanjenih Turcima i Slovencima.  Situaciju komplikuje činjenica da je u vreme uspostavljanja Banovine dogovoreno da će se,  gde god je to mogućno, hrvatski srezovi razbiti i pripojiti susednim srpskim područjima u administrativne i izborne svrhe,  čime su stvorene veštačke srpske većine.“

Analitičari  Forin ofisa su zatim podsetili:  „Hrvatski zahtev za federativnim uređenjem ili vrlo širokom autonomijom zasniva se na velikom broju žalbi,  koje se mogu rezimirati kao nezadovoljstvo zbog vlasti Srba nad srezovima nastanjenim Hrvatima.  Tvrdi se da je u hrvatskim srezovima,  iako nominalno postoji izvesna autonomija, administracija u rukama Srba.  Policija,  čiji su oficiri uglavnom Srbi, igra nepotrebnu ulogu u opštoj  administraciji  ( tipično balkanski metod).  Cenzura, potpuno u rukama službenika koje postavlja Beograd, sprečava bilo kakav oblik političke diskusije.  Komandni kada u vojsci sačinjavaju skoro isključivo Srbi i tvrdi se da se hrvatski vojni obveznici  upućuju daleko od svojih rodnih krajeva.  Isto se tako tvrdi da se Hrvatska,  kao bogatija,  više oporezuje dok se  na Srbiju,  koja je siromašnija,  troši više novca; a to je,  sa svoje strane,  dovelo do pritužbi da hrvatska industrija i poljoprivreda trpe ekonomsku štetu zbog povlašćivanja njihovih srpskih konkurenata.“

Najzad,  rečeno je zatim u zabelešci postoji sveopšte nezadovoljsrtvo izbornim zakonodavstvom. U tom pogledu hrvatsko pitanje dobija širi značaj zbog toga što se povezuje sa pitanjem političkih sloboda u Jugoslaviji kao celini.  Vlada je priznala nepravednosti ovih zakonskih propisa ( M.  Stojadinović  je obećao da će sprovesti reformu pre poslednjih izbora ali nije ispunio obećanje) a njihova primena je,  sudeći po poslednjim izborima održanim decembra 1938.  godine, potpuno samovoljna. Sporazum između Hrvatske seljačke stranke i starih opozicionih partija u  Srbiji,  postignut oktobra 1937.    godine,  iako prvenstveno politički manevar od strane dr  Mačeka,  ima svoje poreklo u ovim nastojanjima u pravcu političkih sloboda,  nasuprot autoritarnoj vladavini na osnovu ustava iz 1931.   godine“.

DOPRINOS SPORAZUMU:  Razmatrajući dalji razvoj događaja analitičari su došli do ovakvih (trenutnih) zaključaka:   Možda je vredno pažnje da se rezimiraju zahtevi sadržani u  sporazumu od oktobra 1937.  s  obzirom da su oni ostali kao zahtevi Hrvata sve do početka sadašnjih pregovora. Postojanje tri suverene države trebalo bi da se prizna federativnim ustavom, pod naslednom,  ustavnom i parlamentarnom monarhijom (dinastijom Karađorđevića);   ceo ovaj proces bi trebalo da pokrene ustavotvorna skupština koja bi bila izabrana na osnovu novog  izbornog zakonodavstva.  Vlada,  međutim,  nije bila spremna da ide tako daleko i avgusta  1938.  godine  M.   Stojadinović  (koji je nastojao da smiri Hrvate elastičnijom  primenom  zakonskih propisa)  izneo je u govoru da u rešavanju ovog pitanja tri stvari ne mogu  biti predmet diskusija:  monarhija ili dinastija; jedinstvo  Jugoslavije; izmena ustava.

Tako su stvari stajale u stanju mirovanja do januara ove godine kada je,  pošto je pao  Stojadinović i obe strane postale svesne opasnosti koja im preti spolja, otpočela nova faza.  Knez Pavle uživa poverenje Hrvata a pregovori između  D. Cvetkovića i dr  Mačeka dobro su počeli;  smatralo se  da  je  dr  Maček  odustao od svog zahteva za  „koncentrisanom“  vladom koja bi obuhvatala njegove političke saveznike iz redova  Ujedinjene  opozicije i izgledalo je da se slaže da nisu potrebne neposredne promene u ustavu i izbornom zakonodavstvu;  predsednik vlade je,  sa svoje strane,  izgleda bio saglasan da se odobri vrlo široka autonomija, ako ne i izvestan oblik federacije…

Slično pedantno i minuciozno su britansko poslanstvo u Beogradu i Forin ofis pratili dalji razvitak događaja.  Danas je,  naravno,  teško reći u kolikoj meri je njihovo praćenje  razvoja situacije uticalo i na rešavanje akutnih problema koji su, uoči ratnog vihora, pretili rasulom Jugoslavije.  Vrlo je,  međutim,  verovatno da su i analize Britanaca  (preko Kempbela) doprinele da je  (sa Kneževim blagoslovom)  sporazum  Cvetković-Maček potpisan 26. Avgusta 1939,  šest dana pre početka  II svetskog rata…

Britanci  su  14.  marta  1940.  Uhvatili šifrovano pismo koje je Pavelić uputio nekom Grbiću i pripadnicima ustaškog pokreta u Severnoj Americi. Radilo se o izveštaju iz glavnog  štaba vođe ustaša koji je glasio:

„Posle dužeg  čekanja pišem vam da bih vas ukratko izvestio o nečemu što će vas obradovati i objasniti vam zašto vam nisam pisao ranije,  kao i da vas obavestim kako naše stvari stoje.  Sada vas mogu obavestiti da je konačno oslobođenje i zauzimanje našđe drage Hrvatske blisko.  Sama Italija mi je zabranila da pišem bilo kome,  zbog čega nije bilo moguće da se za sve ovo vreme  ostvari uspešno oslobođenje i zauzimanje zemlje.  Da sam komunicirao  sa vama ro ovde ne bi bilo povoljno primljeno i možda bi oslabilo naš ceo poduhvat.  Italija bibila dovedena u nezgodan položaj zbog toga što bi bila uvučena donekle predaleko a i zato što bez  Hitlera ne može ništa da učini.  Duče mi je  objasnio zašto za sve ovo vreme nije bio u stanju da zauzme bilo kakav određeniji stav.  Sada mi je rakao dasu sve prepreke otklonjene i da će okupirati Hrvatsku a zatim joj dati slobodu.  Oni  (Hitler i Musolini) su već izvršili pripreme  za okupaciju ali očekuju razvoj našeg  poduhvata kako bi ih narod bolje primio kada budu ušli u zemlju.  Za to kratko vreme dok se situacija u zemlji bude razvijala u našu korist mi ćemo stajati u pripravnosti na dajući nikakvog znaka o sebi iz   prostog  razloga što je poduhvat odbačem  (sic! –  nije li ovo greška pri dešifrovanju?   – Prim.  autora)  da bi s ituacija za njih bolje sazrela.  Ja ću vas lično obavestiti radi vaše orijentacije šta treba učiniti a tada ćemo svi biti spremni i pripravni.  Izveštavam vas da sam sve aranžirao u dogovoru sa  Musolinijem a on aranžira sve sa Hitlerom, na  potpuno zadovoljstvo njih obojice i moje zadovoljstvo ,  jer  Hitler je do sada postavljao prepreke na našem putu.

Toliko za sada.  Pozdravljam vas a vi mi pozdravite sve naše ustaše a naročito Franju.  Za dom spremni, – P(avelić).“

INTERNIRANJE STOJADINOVIĆA: Britanci se nisu ograničili u svom pružanju pomoći   protiv  unutrašnjih neprijatelja Jugoslavije na obuzdavanje hrvatskih ekstremista. Oni su isto tako pomogli vladi kneza Pavla kada je bila suočena sa neophodnošću da protera  Stojadinovića da bi sprečila da ga  Nemci iskoriste kao lokalnonog firera.  Kao što je poznato,  Cvetkovićeva vlada je maja 1940.  godine uhapsila  Stojadinovića i internirala ga u Bosni.  Kasnije,  te godine,  Stojadinoviću je,  kada je  zatražio da mu se izda pasoš da bi otišao u Švajcarsku,  odbijena molba i umesto toga mu je ponuđeno da mu se izda pasoš sa vizom za  Grčku,  što je on opet sa svoje strane odbio.

Na  dan  15.  marta 1941.   godine,  usred krize oko potpisivanja  Trojnog ugovora,  Cvetkovićeva vlada obavestila je britansku vladu da namerava da protera  Stojadinovića i zatražila pomoć  Britanaca,  koji su u tom trenutku, kada su pripreme za državni udar od  27. marta već bile uveliko odmakle,  bili više nego spremni da je pruže. Britanci su se saglasili da liše Stojadinovića slobode i da ga zadrže na britanskoj teritoriji.  On je 20.  marta bio pod pratnjom sproveden u Grčku,  gde je bio uhapšen a zatim interniran na ostrvu  Mauricijusu.  Činjenica da je Stojadinović bio lišen slobode i da se nalazio van  Jugoslavije u vreme državnog udara  od   27.  marta mora se smatrati jednim od  značajnih činilaca koji su doprineli uspehu zavere potpomognute s britanske strane…“  ( Vidi:  Filis Oti specijalno za  NIN:  Jugoslavija u britanskim strogo poverljivim dokumentima, „NIN“,  Broj 1123,  Beograd,  16.  jul 1972).

Dušan Buković za Vidovdan

Podelite:

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here