Душан Буковић: ОРИГИНАЛНО ПИСМО МИЛОША МИНИЋА, КРОАТОФИЛА, БРОЗОВОГ ЕМИСАРА КОД ДРАЖЕ МИХАИЛОВИЋА

Поделите:
Лични и општи податци о Милошу Минићу (Прељина, Чачак, 1914, – Београд, 2003) једном од вођа студената комуниста и скојеваца на Београдском универзитету, који су били обухваћени коминтерновском, инернационалном, антисрбском, парамилитарном комунистичком и кроатофилском пропагандом, међу којима су се посебно истицали у антисрбској и антидржавној активности побеснела деца буржоаског, београдског, рајетинског, денационализованог и дегенерисаног естаблишмента. Минић је био у више махова хапшен ради ношења транспарената на којима су биле исписане различите  парамилитарне фразе и пароле, као и ради извикивања различитих парамилитарних фраза и парола на студентским демонстрацијама у Београду, између којих да поменемо:

Живела солидарност револуционарних радника и сељака и осталих нација Југославије а пре свега Србије са Албанским нацонално-револуционарним покретом и  Косовско-Метохијским Комитетом!
• Доле са крвавом србијанском монархијом!
• Живела борба расходованог и угњетеног албанског народа за независну и уједињену Албанију!
• Доле велико-српска политика националног угњетавања!
• Живела самостална Хрватска, Македонија, Црна Гора, Словенија, Босна,  Војводина и Србија!
• Живела федерација независних радничко-сељачких република на Балкану!
• Доле велико-српска хегемонија!
• Живела Балканска комунистичка федерација!
• Живела Комунистичка Интернационала!
• Живела радничко-сељачка влада!
• Доле са војно-фашистичком диктатуром!
• Доле велико-српска политика националног угњетавања!
• Доле хегемонистичко-империјалистичка политика крваве владавине велико-српског  фашизма!
• Живеле радничке и сељачке совјетске владе у Србији, Хрватској, Словенији,  Македонији, Косову, Црној Гори, Босни и Војводини!…

***
Имајући у виду да су се „српски“ комунисти-интернационалисти и кроатофили удружили са љутим србским  непријатељима и  да су плански заоштравали несугласице између појединих покрајина јер су изазивали верску и националну мржњу једних против других, да би их  довели до најоштријих сукоба. Имали су изразито непријатељски однос према  србском народу и држави. Прелазили су преко виталних интереса своје отаџбине и  своје србске нације из које су потицали, у потпуности су прихватили антисрбску,  расистичку бечко-берлинску марксистичку пропаганду и фабијанску, бундистичку,  бољшевичку „доктрину“ совјетског дикатора Ј. В. Стаљина,  „да они имају право и  дужност да сваког социјалисту угњетачке нације, који не води овакву пропаганду,  сматрамо империјалистом и нитковом…“ (Види: Стаљин J. Питање лењинизма,  Београд, 1946, стр. 60).
Све је то било унапред припремљено, организовано и усмеравано јер је главна оштрица трулог буржоаског, експерименталног, расистичког национал-социјализма, фашизма  и  Брозовог великохрватског, гастарбајтерског, робовласничког, корпоративног  интермариумизма, бундизма, троцкизма-бољшевизма, фабијанизма, као и рајетинског „српског“  комунистичко-интернационалистичког и кроатофилског естаблишмента у Београду  била усмерена у ХХ столећу у борби против нашег  обесправљеног,  окупираног,  осакаћеног,  обезглављеног и пониженог  србског народа.
Брозови комунисти су уз помоћ љутих србских напријатеља „докрајчили српство какво је  вековима стварано, неговано и поштовано“, према једној оцени професора Душана  Батаковића.
Опште је познато да је Минић  на захтев Покрајинског Комитета КПЈ за Србију сарађивао са  извесним четничким одредима Краљевске Југословенске Војске у Отаџбини  за време покретања тзв. буржаско-демократске револуције у Србији 1941, која је била само нагли прелаз у тзв.  перманентну пролетерску револуцију.  Два пута је одлазио  1941. године  са комунистичким  партијским руководиоцима на састанак са Дражом  Михаиловићем  на  Равну Гору. На дан 19. септемра 1941. године састао  се и са Дражом Михаиловићем у селу Струганику код Ваљева. Био је у пратњи  вишеструког  великохрватског агента Јосипа Броза Тита, папиног хаџије,  идолопоклоника Св. Госпе Фатимске, Пилигринског фратра, Почасног каноника цркве св,  Јеронима у Риму и  империјалистичког лакеја,који данас труне у извиканој  “кући цвећа” у фараонској могили,  где му се и  данас клањају “српски” комунисти-интернационалисти на срамоту јуначке Србије.
 
Између осталог Броз је радио и за Хитлеров АБВЕР, према  сведочењу немачког обавештајца, Бернарда Емскотера на судском процесу у  Хамбургу 1946. године:
„Тито је био наш агент. Зато је Отсек за Балкан, Министарства спољних послова Трећег  Рајха, убацио Тита преко Швајцарске у Југославију. Наши стручњаци сматрали су  да се морају активирати све расположиве снаге против монархиста и србске  династије, снаге на чијем се челу доцније појавио Михаиловић…“ (Види: The  Chicago Tribune, 6. Јune, 1946; The New York Evening Sun, 12. Јune, 1946).
На другом састанку са Дражом Михаиловићем 26. октобра 1941. године Броз је захтевао да састанку присуствује енглески командос, капетан Хадсон, са којим је био у вези,  који је био у мисији енглеског интелиџенс сервиса ради покретања диверзантских  акција у Србији, које су извођене на захтев Виктора Ротшилда, шефа енглеских  диверзантских и обавештајних сервиса BIC-а и МI5 у току Другог светског рата  (Види: Ben Mаcintyre, Agent zigzag – A true story of nazi espionage, love, and  betrayal, New York, 2007, стр. 160; Lynn Philip Hodgson, Inside – Camp X, The  top secret World war ‘secret agent’ training school’ – Strategically placed in  Canada, Port Perry, Ontario, Canada, 2002, стр. 206/208).
У вези с тим поменули бисмо Енвер Хоџу, који је то презентирао у књизи, коју је објавио  под насловом “Imperialism and the revolution” у којој дословно пише да је Броз  „тајно радио за интелиџрнс сервис…“ – “The Yugoslav revisionist leadership with  Tito at the head, which had long been worked on secretly by the Intelligence Service…The rabid anti-communist, Churchill, took a direct and personal part in  ensuring that Tito and his group were placed in the service of capitalism. During  the war he sent ‘his most trusted friends’, as the British leader put it, and later his own son, to Tito’s staff. Eventually, he himself met Tito in Naples  of Italy in May 1944, in order to make quite sure that Tito would play no  tricks…” ( Види: Enver Hoxha, Imperialism and the revolution, Tirana, 1979,  стр.51-54).
Какву значајну и важну улогу је играо југословенски робовласник и диктатор Јосип Броз  Тито у буржоаском-мултикорпоративном западно-европском и америчком  империјалистиочком естаблишменту којег представља невидљива влада у сенци  (Види: Dan Smoot, The Invisible Government, The Americanist Library, Published  by Western Islands, Boston-Los Angeles, 1965), види се и по једном разговору,  који је вођен између Рокфелера и њега. За време њиховог разговора, Рокфелер је  рекао Брозу:
„Свет те треба и ја мислим да си то показао још више на недавним састанцима у Хавани где си играо веома важну улогу…“ – “Rockefeller says to Tito: “The world needs you  and I think you have demonstrated that even more at these recent meetings in  Havana where you played a very important role…” (Види: Larry Abraham, Call it  conspiracy, Wаuna, Wa., USA, 1985, стр. 38).
Имајући на уму да је Броз 1941. године стигао из Хрватске у Србију са знањем и одобрењем хрватског поглавника Анте Павелића и Еугена – Диде Кватерника, шефа јавне сигурности “Независне Државе Хрватске”, сина хрватског маршала Славка  Кватерника и енглеског интелиџенс сервиса, ради извођења Ротшилдових  диверзантских акција и покретања тзв. демократско-буржоаске револуције, како то  кажу „српски“ комунисти-интернационалисти у духу њихове терминологије, која им   је послужила само као нагли прелаз у перманентну интернационалистичку,  интермариумску-фашистичку, великохрватску, фабијанску , бундистичку и  бољшевичко-троцкистичку перманентну пролетерску револуцију.
Што се пак тиче Брозовог одласка из Павелићевог Загреба у Београд 1941. године, једно  сведочанство је оставио енглески конзул у Краљевини Југославији, Стефан Клисолд  у књизи коју је објавио под насловом “Whirlwind – An account of Marshal Tito’s  rise to power”, где између осталог стоји:
„Када је била образована Павелићева „Независна Држава Хрватска“, у којој је под  бајонетима Италијана и Нeмаца била устоличена усташка власт, пришао је једног  дана Поглавнику шеф јавне сигурности „НДХ“, Дидо Кватерник и рекао му:  ‘Ти се Поглавниче сећаш како је Лењин дошао да подигне револуцију у Русији. Немци су  га пропустили преко своје земље у једном блиндираном вагону. Ми не бисмо могли  наћи драгоценији експерт за Србију од Тита. Срби ће имати да плаћају за то  следећих двадесет година…’ Поглавник је био одушевљен и одмах је Кватернику дао  упуства да се Тито пребаци у Србију…“ (Види: Stephen Clissold, Whirlwind – An  account of Marshal Tito’s rise to power, London, England, 1949, стр 99).
Такође, имајући на уму да су комунисти, политички осуђеници, који су били на издржавању казне у казненим заводима у Сремској Митровици и Леопоглави, пактирали са хрватским усташама и заједнички радили на рушење Југославије. О томе њиховоме пактирању писали су они сами у књизи коју су објавили под насловом „РОБИЈА“, коју су  илегално публиковали у Загребу, 1936. године.
О сарадњи хрватских усташа и „српских“ комуниста-интернационалиста, кроатофила и рајетина писао је Павелићев и немачки гост у Загребу, Брозов емисар и комунистички  идеолог Милован Ђилас у књизи коју је објавио под насловом “Мемоари једног  револуционара”, где дословно стоји:
“ …да су хрватске усташе усвојили и признавали српске комунисте једино због тога што су сматрали да су они постајући комунисти престајали бити Срби…” – “He accepted  the Serbian Communist only because he assumed that becoming Communists they had  ceased to be Serbs…” (Види: Milovan Djilas, Memoir of a Revolutionary, New  York, 1973, стр. 220).
Ђилас је заиста био у потпуном праву. Такође и Дража Михаиловић је дошао до такве оцене, прозрео је улогу Брозове великохрватске, интермариумско-фашистичке, фабијанске, троцкистичке, бундистичке, бољшевичке, кроатофилске рајетинске и  интернационалистичке и антисрбске издајничке клике у Србији, коју су  представљали између осталих тзв. „велики изабраници и кадрови“ др Јован  Ђорђевић, др Синиша Станковић, др Јеврем Недељковић, др Драгољуб Кр. Јовановић,  др Бора Стевановић, др Душан Недељковић, др Павле Савић, др Бранко Шљивић, др  Александар Леко, др Петар Јовановић, др Младен Јосифовић, др Васо Чубриловић,  др Баја Бајић, др Стеван Ђелинео, др Благоје Нешковић, др Олга Дедијер,  Спасенија-Цана Бабовић, Божидарка-Кика Дамјановић, Даворјанка Пауновић, др Иван  Рибар са синовима, Моша Пијаде, Александар Ранковић, Сретен Жујовић, Коча  Поповић, Петар Стамболић, браћа Дедијери, Милован Ђилас, Светозар Вукмановић,  Данило Лекић, Милош Минић, Родољуб Чолаковић, Мирко Томић, Владислав Рибникар,  Слободан Пенезић, Марко Ристић, Добривој Радосављевић, браћа Марковићи и браћа  Јерковићи…
Дража је својим потчињеним командантима рекао:
“Треба да знате да се на челу партизана налазе Хрватске Усташе, којима је за циљ да гурну наш народ у братоубилачки рат” (Види: Јован Марјановић, Прилози историји сукоба НОП и четника Драже Михаиловића у Србији 1941 године, Историја XX века –  Зборник радова, Kњ. I, Београд, 1959, стр. 217).
Оно што Дражи вероватно није било познато, да су “српски” комунисти-интернационалисти и рајетини истакли на првом месту своју тактичку и стратегијску солидарност са хрватским усташамо у току 1930. године. Комунисти су у своме часопису “Класна Борба”, истакли своју намеру да остваре велико-хрватске снове  интермариумско-фашистичке, фабијанско-бољшевичке и бундистичко-троцкистичке  перманентне револуције у Србији, где између осталог, стоји:
“У случају револуције у Хрватској н. пр. дужност је радника и сељака Србије да се ставе,  под водством КПЈ, на страну хрватских маса и против војно-фашистичке диктатуре.  Они не смеју пуцати на хрватске усташе; они не смеју превозити војнике и  муницију; они морају објавити масовни политички штрајк” ( Види: Убавка  Вујошевић и Жарко Протић, Класна Борба, Орган КПЈ, Секција комунистичке  Интернационале, Књига II, 1930, 1934 И 1937. Репринит издање. Извори за  историју СКЈ – Издавачки Центар Комунист, Београд, 1984, стр. 816).
Када је крајем 1941. године после пада тз. „Ужичке републике“ главнина Брозових  великохрватских партизанских пролетера и Ротшилдових диверзаната побегла из  Србије у Црну Гору а затим и даље у западну Босну, Минић је остао у Србији да  се херојски скрива по сеоским шталама. Као политички инструктор и руководилац парамилитарних, интернационалних комунистичких партијских ћелија око Чачка,  Ужица, Ваљева и Пожеге, није имао много среће јер је од партије био у више  махова укорен. То потврђује и Вера Милетић – “Мира” – “Борка” ( илегална имена:  Стојадиновић Мира и Миловановић Миленија, – п. п.) у једном документу који је  пронађен међу исвесним списима истакнутог обавештајца Краљевине Југославије,  где стоји:
“Милош Минић, адвокатски приправник из Чачка. Учествовао у студентском покрету у  Београду као један од руководилаца. У свом округу радио као партијски  организатор 1941 године, послат од ПК, као инструктор ПК, у Ваљевски округ на  рад, где остаје до краја 1942 године. Због слабости у раду суспендован и враћен  у Чачански округ, где је данас секретар ОК…”
Ваља поменути да се Милош Минић скривао извесно време у току рата и у штали  истакнутог сеоског монархисте и Дражиног присталице г. Пантовића у селу Љутици  код Пожеге… Није се усуђивао у току 1942-44 године да излази из сеоских штала и  да настави у Србији са Ротшилдовим диверзантским акцијама против немачких  национал-социјалистичких окупатора, који су стрељали за убијеног Немца стотину  недужних и несрећних потлачених Срба, а за рањеног педест. Тако је дочекао и  Совјестску армију, која је одиграла у споразуму са извесним западно-европским и  америчким империјалистима пресудну улогу са својим операцијама у Србији у јесен  1944. године, јер је омогућила Брозовој интермариумској-фашистичкој,  великохрватској и антисрбској клики да се дочепа власти, што комунисти нерадо  истичу у својим идеолошким и пропагандним публикацијама. Јер комунистима  пропаганда служи као наука! (Види: Редакционнаја Коллегоја: Научние основи  коммунистическој пропаганди – Материали международнога симпозиума, Москва,  1975).
У совјетском часопису “Новаја и Новејшаја Историја”, Москва, 1960, број 5, на  стр. 133, стоји да су совјетске трупе за истеривање немачких окупационих трупа  из Србије употребиле: деветнаест пешадијских дивизија, пет стотина тенкова, две  хиљаде авиона и девет бугарских пешадијских дивизија (Види: Редакционнаја Коллегоја: Новаја и Новејшаја Историја, Москва, 1960, број 5, стр. 133).
Истини за вољу, на овом месту поменули бисмо и једну дискусију која је вођена између  војводе Павла Ђуришића и генерала Драже Михаиловића почетком марта 1943. Године  у Црној Гори. Ђуришић је за време дискусије изложио план да у садејству са  извесним четничким јединицама из Србије, Црне Горе, Источне Босне и Херцеговине  нападну Брозове пролетере на Неретви. Међутим, Михаиловић је то одлучно одбио!  Ђуришићу је рекао:
“Ја морам да сачувам Србију за одлучну акцију. Мене не интересују Брозови пролетери, ја  ћу Београд заузети за 24 сата!” Ђуришић је био изненађјен и није очекивао такав  одговор. Вратио се потиштен са штабском четом у своју јединицу, која се  налазила на једној висоравни изнад Калиновика, легао је на траву, откинуо је сламчицу и почео да је грицка, окренуо се према заласку сунца, уздахнуо и

проговорио: “Зло ће бити, не било га!…”

Овај случај је остао у дубоком сећању  поручнику Урошу М. Зоњићу, официру у штабу Врховне Команде Краљевске  Југословенске Војске у Отаџбини. Три године касније, Дража се слично изразио и  за време монтираног процеса 1946, када је одговарао на постављена инквизиторска  питања Милоша Минића, рекао је:
“… Србију као језгро морао сам сачувати за главну акцију!”
Догађаји су показали да је Београд био и за Броза и његову великохрватску,  интермариумску-фашистичку и „српску“ кроатофилску парамилитарну рајетинску  клику од виталних интереса за отимање власти а не Загреб у којем су хрватске  усташе остале целу једну недељу после Хитлеровог самоубиства.
Врло је интересантно да је Дража уочи тзв. „Башког конгреса“ покушао у јануара 1944.  године да преко англо-америчких обавештајних сервиса, који су организовали,  усмеравали и контролисали мрачне силе на Балканском полуотоку, ступи у  преговоре са совјетским, западно-европским и америчким империјалистичким  агентом Јосипом Брозом Титом. Према др Милошу Секулићу Дража Михаиловић је  преко њега и преко тзв. „привременог националног одбора тражио од наше Владе у  Лондону да се анулира Обзнана и призна Комунистичка партија…“ (Види: Др Милош  Секулић, Глас српске општине, London, England, број 319, од 24. априла 1974,  стр. 4; Михаило Минић, Расуте кости – 1941- 1945, Detroit, Michigan, U. S. A.,  стр.81).Обзнана је укинута на захтев Драже Михаиловића Краљевском Уредбом бр. 893 од 17. новембра 1943. године по којој се стављају ван снаге:
а) Закон о заштити јавне безбедности и поретка у држави са свима његовим изменама и допунама, и

б) Закон о Државном суду за заштиту државе са свима његовим изменама и

допунама…“ Ову Уредбу су потписали: Краљ Петар ИИ, претседник Владе др Божидар  Пурић, и министри: Владета Милићевић, Светозар Рашић, Иво Чичин-Шаин и др  Борислав Анђелиновић (Види: Службени део Краљевске Уредбе, Службене новине  Краљевине Југославије -Ратно издање, Кaиро-Лондон, 31 децембар 1943; Slubene novine Kraljevine Jugoslavije, br. 13/1943. [Kairo] – [Download PDF]…).
Међу извесним списима истакнутог обавештајца Краљевине Југославије, које је  пред смрћу оставио једном млађем пријатељу, пронађено је и једно Минићево писмо са Упитником за  Кадрове, које је лично потписао и својеручно написао о себи 20. августа 1943. године. Питања на која је морао да одговори комунистичкој ћелији Покрајинског Комитета КПЈ за Србију, била су следећа:
I. ОПШТИ ПОДАТЦИ

1. Име и презиме, као и партијско име уколико га је имао?
2. Дан месец и година рођења, место рођења и срез?
3. Тадање занимање?
4. Шта му је био отац по занимању и има ли кога из породице у служби непријатеља?
5. Читав период школовања и васпитања, брачно и породичо стање, да ли је пре  ступања у партију био члан каквих политичких, спортских и културних  организација, односи са другарицом (женом, ако је жењен), имовно стање и  материјални услови за време школовања, да ли је био у каквој државној или  приватној служби где и које време?
6. Да ли је пре ступања у партију био члан које друге политичке партије или  њене омладинске организације?
II. ПАРТИЈСКА БИОГРАФИЈА
7. Које је године постао члан партије и при којој партијској организацији?
8. Име члана партије који га је увео у партију?
9. Да ли је полозио какву специјалну партијску заклетву или дао нарочиту  обавезу?
10. Да ли је претходно и колико времена био члан СКОЈА (Савеза Комунистичке  Омладине Југославије)?
11. Да ли је био члан и функционер каквих удружења која су имала левичарско  комунистички карактер и као таква била под контролом партије где и колико?
12. Детаљан партијски развој и стаж и функције које је заузимао?
13. Да ли је учествовао на појединим партијским конференцијама и конгресима?
14. Како је од надлежних форума оцењиван његов партијски рад пре 1942?
15. Да ли је када и ради чега кажњаван од стране надлежних партијских  форума?
16. Да ли је и када хапшен од стране полиције, одговарао пред судом и био на  робији?
17. Како се је држао пред класним непријатељем ?
18. Критика, самокритика, мане и недостатци, карактерне и остале личне  особине?
19. Учешће у Партизанској борби?
20. У којима је партизанским одредима све био и колико времена?
III. НИВО ИЗГРАДЊЕ
21. Која је важнија дела из области марксизма и лењинизма све прочитао и  простудирао?
22. Општи ниво партијске изградње?
23. Знање из области марксизма и лењинизма?
24. Да ли је похађао какав партијски курс где и када?

25. Да ли има каквих специјалних стручних знања из области марксизма и  лењинизма?
***
Као што се види питања су врло детаљна, озбиљна и деликатна. На њих се под  претњом строге партијске казне у случају давања лажних и непотпуних података  морало тачно и брзо одговорити и врдања није било. Одговори на ова питања  пружали су прилично тачну и јасну слику о политичком и партијском раду,  нивоу изградње, карактерним и моралним особинама тадашњих партијских и државнихруководилаца. А сада да верно пренесемо оно што је у то и по партију а и поњегов даљи партијски развој и успон у критично време августа 1943, један од  најважнијих од њих нарочито по својој улози као Јавни тужилац Милош Минић –  Црни – Милутин написао. (Његов извештај написан је на једном табаку грубе  ратне фабрикације избледеле кариране хартије, хемијском плавом оловком, једва  читљивим и доста несређеним и нервозним рукописом и заузима прве две стране
табака и од треће једну четвртину. Минић је покушао да одговори на свих 25  постављених питања, само је у своме одговору прескочио са питања под редним  бројем 18) на питање под ред. бројем 23. Иако је и на мања важна питања под  ред. бројевима 19, 20, 21, и 22, која се углавном тичу нивоа партијске  изградње и образовања, учешћа у партизанским одредима и т.д., ипак више негативноодговорио. Одговор гласи:

I. ОПШТИ ПОДАТЦИ
Зовем се МИЛОШ МИНИЋ са партијским и конспиративним именом – Милутин – Црни.
II. Рођен сам 28. 8. 1914 у селу Прељини, срез Љубићски, Србија,
Југославија. По занимању сам адвокатски приправник. Отац ми је по занимању самоуправни ( општински ) чиновник и немам никог из уже породице у служби непријатеља. По свршетку основне школе учио сам и свршио осморазредну гимназију у Чачку. По свршетку гимназије уписао се на Правни факултет ( Унив. у Београду ).  Завршио студије на овом факултету и запослио се у привартној служби. На служби остао8 месеци. За време студија сам се издржавао од личне зараде и живео у тешкимматеријалним условима. На другој години студија оженио сам се са (МилкомЈанковић ) студенткињом филозофије из Чачка. Лични односи између мене идругарице били су и до данас остали чисти и другарски. У младости у  гимназији био сам две године члан Соколског Друштва ( гимнастичка организација под контролом државе) и спортских футбалских клубова. Пре ступања у КПЈ нисам био члан ниједне друге партије нити сам припадао омладинској организацији какве  друге партије.II. ПАРТИЈСКА БИОГРАФИЈА

Члан КПЈ постао сам 1936 године у Београдској универзитетској организацији.  У партију ме је увео друг Пуниша Перовић, студ. права. У партију сам ступио а  да претходно нисам био кандидат. Од пролећа 1935 до зиме 1936 био сам члан у  Универзитетској организацији СКОЈА . Поред тога био сам члан руководства  Опште студентске Мензе, Студентског Правничког Друштва, Удружења Студената заУзајамну Помоћ ( Потпорна Задруга) у Апстиненском Студентском друштву  (Антиалкохоличари) и у Уједињеној студентској Омладини повремено као  представник Народних студената.
Што се тиче мојих функција у партији и СКОЈУ оне су се кретале   овако:
Био сам кратко време у Факултетском руководству СКОЈА. У 1938 био сам кратко  време у Обласном Комитету Партије за Србију као руководилац СКОЈА, био сам кратковреме у Универзитетском руководству партије, а после тога члан ОК (ОкружногКомитета) Партије за округ Чачак 7 – седам месеци, Окружни руководилац и секретарОкружног Комитета Партије за Крушевачки Округ, затим Покрајински инструкторпри Окружном Комитету Ваљево и сада (август 1943) секретар ОК (Окружног КомитетаЧачак).

На Партијским конференцијама и конгресима нисам био никад. Односно био сам  на једној окружној конференцији ОК Чачак и једној окружној конференцији ОК  Крушевац. Затим сам био на три покрајинска партијска саветовања у 1940  години два пут и једном пред рат 1941 (датума се не сећам). Што се тиче оцене могапартијског и политичког рада од стране надлежних партијских форума могу даизјавим следеће: Надлежни Форуми нису ми саопштавали како су оцењивали мојрад пре 1942 године – мислим да су оцењивали добро. Мој рад од марта 1942 доавгуста 1943 године, ПК (Покрајински Комитет за Србију) оценио је као слаб.

У априлу 1943 ПК ми је саопштио да сам кажњен скидањем са функције инструктораПК и опоменом због непријатељског држања у случају истраге по случају друга“СЕЉАКА” ( Мирка Томића, – п. пр.) и догађаја на територији ОК Ваљево оддецембра 1941 до марта 1942 године. Као и због слабих резултата рада натериторији ОК Ваљево у раздобљу од априла 1942 године до фебруара 1943  године.
На питање у вези са мојим хапшењем и кажњавањем од стране полицијских власти  као и о моме држању у тешкој ситуацији у рукама класног непријатеља (полиције) могу да изјавим следеће:
Хапшен сам од полиције више пута и кажњаван полицијским казнама (највећа  казна 40 дана затвора). Под истрагом нисам био. Управа Града Београда тражила ме у зиму 1939 године по терећењу Крагујевчана због брошуре “Ко има право да говори у име Србије”, али сам тада отишао у илегалност и провео месец и по дана, послечега сам се легализовао. Затим по наређењу Министарства Унутрашњих послова УправаПолиције у Чачку тражила ме је да ме упути у логор у пролеће 1940, али самтада опет отишао у илегалност и као илегалац живео и радио све до напада Немацана нашу земљу (6 априла 1941 године). Нисам имао прилике да се нађем у тежојситуацији у рукама класног непријатеља. О мојим карактерним и личнимособинама, оданости партији и сналажљивости, успесима и слабостима у партијском радумогу да кажем следеће:
Мислим да сам одан партији, поштен, пожртвован, у реду, тачан у извршењу

задатака, мислим даље да нисам кукавица, да нисам неиницијативан, да сам дисциплинован и да нисам несамокртитичан. Даље о својим слабостима мислим: да сам плахе нарави, да ми се понекад дешава у раду да упустајући се у ситнице губим из вида главне ствари, да нисам довољно оштар у критици погрешака и слабости другихдругова, боље рећи да сам и сувише благ. У 1942 ( био написао и 1943 па затимпрецртао, – пр. п.) години испољио сам несналажење у тешким условима рада, задрт инепартијски став у случају друга “Сељака” (Мирка Томића, – пр. п.). Најзадчесто се дешава да преузимам на себе и дужности које би требало другима
доделити, не спроводећи на тај начин правилну расподелу рада.

III. УЧЕШЋЕ У ПАРТИЗАНСКОЈ БОРБИ

Од почетка стварања партизанских одреда у нашој земљи партија ми је

додељивала све до данас ( августа 1943) дужности партијског функционера ван одреда, папрема томе у одред нисам ни ступао.
IV. НИВО ИЗГРАДЊЕ

Прочитао сам прилично велики број књига Маркса, Енгелса, Лењина и ( мање ) Стаљина. Неке на пр: Историја СКП Бољшевика, Основи Лењинизма, Држава и Револуција, Лењинова књига Од Буржоаске ка Пролетерској Револуцији, Политичку Економију од више писаца, као и још неколико наших књига учио сам као уџбенике. Али моје знање из Марксизма и Лењинизма није сређено и систематско. Затим са великимбројем основних и главних дела Марксизма и Лењинизма ( на пр: Капитал,остале Лењинове књиге, Питања Лењинизма од Стаљина, Национално ПИТАНЈЕ од СТАЉИНА), нисам упознао, па је моје знање из Марксизма и Лењинизма крње и недовољно. Никад никакав партијски курс нисам похађао. Истина на Универзитету саммислим у 1938 години похађао курс за СКОЈЕВЦЕ по проблемима омладинске борбе наоснову одлука ВИ Конгреса омладинске Комунистичке Интернационале. Ни на овоме курсу нисам могао непрекидно присуствовати због презаузетости у масовниморганизацијама у којима сам у то време радио. Овим курсом руководили судругови: Павле Пап, Иво Рибар и садашњи издајник Ратко Митровић. Изпојединих грана Марксизма и Лењинизма немам никаквих стручних специјалних знања.
20. VIII. 1943 год.
МИЛУТИН

***
Ово би били оригинални податци које је својеручно написао и потписао Милош  Минић са партијским именом Милутин датирани као што се види 20. августа  1943, као свој одговор на Упитник за Кадрове достављен му од стране  денационализованог, дегенерисаног, рајетинског и кроатофилског руководства  Покрајинског Комитета Комунистичке Партије за Србију и њему као таквом  изузев потребног објашњења за једно илегално име и два три имена Скојевских курснихруководилаца и предаваца, које Минић у претпоследњој тачци спомиње сматрамонису потребни никакви други ни нарочити коментари.
Једино да напоменемо, да када тако висок партијски функционер који је једно
време чак покривао и тако одговоран и деликатан положај инструктора ПокрајинскогКомитета КПЈ за Србију говори о слабости своје партијске и политичке изградње, шта јетек остало за остале „српске“ мање истакнуте и школоване денационализоване идегенерисане рајетинске руководиоце чије ће исповести и податци мало касниједоћи на ред. И то главом Милош Минић високо факултетски образован правник,човек који је сматран за првокласног теоретичара и изграђеног идеолога увишим партијским круговима денационализованог и дегенерисованог рајетинскогестаблишмента у Србији. Не излази ли несумњиво из овога да су КомунистичкуПартију Југославије са малим изузецима а са њоме и грађански рат иреволуцију у нашој несрећној отаџбини водили и извели обичне незналице, демагози,шарлатани и недошколовани медиокритети па су као такви били чак и у редовимафакултетски образованих људи, међу које је спадао у првом реду и Брозов великохрватски рајетин Милош Минић…
Минић је као Јавни тужилац генералу Драгољубу – Дражи Михаиловићу, добро одиграо своју џелатску улогу у познатом монтираном процесу јула 1946 године а касније и против партијских другова приликом сукоба Коминформ – Тито најављеног званично јуна 1948. године. Умео је да се као искусни и конспиративни лисац определии прилагоди у новонасталој ситуацији и у току 1966. године, када је свргнут Брозов великохрватски рајетин, Александар Ранковић, његов партијски друг!
Душан Буковић за Видовдан
Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here