Dušan Buković: ORIGINALNO PISMO MILOŠA MINIĆA, KROATOFILA, BROZOVOG EMISARA KOD DRAŽE MIHAILOVIĆA

Podelite:
Lični i opšti podatci o Milošu Miniću (Preljina, Čačak, 1914, – Beograd, 2003) jednom od vođa studenata komunista i skojevaca na Beogradskom univerzitetu, koji su bili obuhvaćeni kominternovskom, inernacionalnom, antisrbskom, paramilitarnom komunističkom i kroatofilskom propagandom, među kojima su se posebno isticali u antisrbskoj i antidržavnoj aktivnosti pobesnela deca buržoaskog, beogradskog, rajetinskog, denacionalizovanog i degenerisanog establišmenta. Minić je bio u više mahova hapšen radi nošenja transparenata na kojima su bile ispisane različite  paramilitarne fraze i parole, kao i radi izvikivanja različitih paramilitarnih fraza i parola na studentskim demonstracijama u Beogradu, između kojih da pomenemo:

Živela solidarnost revolucionarnih radnika i seljaka i ostalih nacija Jugoslavije a pre svega Srbije sa Albanskim naconalno-revolucionarnim pokretom i  Kosovsko-Metohijskim Komitetom!
• Dole sa krvavom srbijanskom monarhijom!
• Živela borba rashodovanog i ugnjetenog albanskog naroda za nezavisnu i ujedinjenu Albaniju!
• Dole veliko-srpska politika nacionalnog ugnjetavanja!
• Živela samostalna Hrvatska, Makedonija, Crna Gora, Slovenija, Bosna,  Vojvodina i Srbija!
• Živela federacija nezavisnih radničko-seljačkih republika na Balkanu!
• Dole veliko-srpska hegemonija!
• Živela Balkanska komunistička federacija!
• Živela Komunistička Internacionala!
• Živela radničko-seljačka vlada!
• Dole sa vojno-fašističkom diktaturom!
• Dole veliko-srpska politika nacionalnog ugnjetavanja!
• Dole hegemonističko-imperijalistička politika krvave vladavine veliko-srpskog  fašizma!
• Živele radničke i seljačke sovjetske vlade u Srbiji, Hrvatskoj, Sloveniji,  Makedoniji, Kosovu, Crnoj Gori, Bosni i Vojvodini!…

***
Imajući u vidu da su se „srpski“ komunisti-internacionalisti i kroatofili udružili sa ljutim srbskim  neprijateljima i  da su planski zaoštravali nesuglasice između pojedinih pokrajina jer su izazivali versku i nacionalnu mržnju jednih protiv drugih, da bi ih  doveli do najoštrijih sukoba. Imali su izrazito neprijateljski odnos prema  srbskom narodu i državi. Prelazili su preko vitalnih interesa svoje otadžbine i  svoje srbske nacije iz koje su poticali, u potpunosti su prihvatili antisrbsku,  rasističku bečko-berlinsku marksističku propagandu i fabijansku, bundističku,  boljševičku „doktrinu“ sovjetskog dikatora J. V. Staljina,  „da oni imaju pravo i  dužnost da svakog socijalistu ugnjetačke nacije, koji ne vodi ovakvu propagandu,  smatramo imperijalistom i nitkovom…“ (Vidi: Staljin J. Pitanje lenjinizma,  Beograd, 1946, str. 60).
Sve je to bilo unapred pripremljeno, organizovano i usmeravano jer je glavna oštrica trulog buržoaskog, eksperimentalnog, rasističkog nacional-socijalizma, fašizma  i  Brozovog velikohrvatskog, gastarbajterskog, robovlasničkog, korporativnog  intermariumizma, bundizma, trockizma-boljševizma, fabijanizma, kao i rajetinskog „srpskog“  komunističko-internacionalističkog i kroatofilskog establišmenta u Beogradu  bila usmerena u HH stoleću u borbi protiv našeg  obespravljenog,  okupiranog,  osakaćenog,  obezglavljenog i poniženog  srbskog naroda.
Brozovi komunisti su uz pomoć ljutih srbskih naprijatelja „dokrajčili srpstvo kakvo je  vekovima stvarano, negovano i poštovano“, prema jednoj oceni profesora Dušana  Batakovića.
Opšte je poznato da je Minić  na zahtev Pokrajinskog Komiteta KPJ za Srbiju sarađivao sa  izvesnim četničkim odredima Kraljevske Jugoslovenske Vojske u Otadžbini  za vreme pokretanja tzv. buržasko-demokratske revolucije u Srbiji 1941, koja je bila samo nagli prelaz u tzv.  permanentnu proletersku revoluciju.  Dva puta je odlazio  1941. godine  sa komunističkim  partijskim rukovodiocima na sastanak sa Dražom  Mihailovićem  na  Ravnu Goru. Na dan 19. septemra 1941. godine sastao  se i sa Dražom Mihailovićem u selu Struganiku kod Valjeva. Bio je u pratnji  višestrukog  velikohrvatskog agenta Josipa Broza Tita, papinog hadžije,  idolopoklonika Sv. Gospe Fatimske, Piligrinskog fratra, Počasnog kanonika crkve sv,  Jeronima u Rimu i  imperijalističkog lakeja,koji danas trune u izvikanoj  “kući cveća” u faraonskoj mogili,  gde mu se i  danas klanjaju “srpski” komunisti-internacionalisti na sramotu junačke Srbije.
 
Između ostalog Broz je radio i za Hitlerov ABVER, prema  svedočenju nemačkog obaveštajca, Bernarda Emskotera na sudskom procesu u  Hamburgu 1946. godine:
„Tito je bio naš agent. Zato je Otsek za Balkan, Ministarstva spoljnih poslova Trećeg  Rajha, ubacio Tita preko Švajcarske u Jugoslaviju. Naši stručnjaci smatrali su  da se moraju aktivirati sve raspoložive snage protiv monarhista i srbske  dinastije, snage na čijem se čelu docnije pojavio Mihailović…“ (Vidi: The  Chicago Tribune, 6. June, 1946; The New York Evening Sun, 12. June, 1946).
Na drugom sastanku sa Dražom Mihailovićem 26. oktobra 1941. godine Broz je zahtevao da sastanku prisustvuje engleski komandos, kapetan Hadson, sa kojim je bio u vezi,  koji je bio u misiji engleskog intelidžens servisa radi pokretanja diverzantskih  akcija u Srbiji, koje su izvođene na zahtev Viktora Rotšilda, šefa engleskih  diverzantskih i obaveštajnih servisa BIC-a i MI5 u toku Drugog svetskog rata  (Vidi: Ben Macintyre, Agent zigzag – A true story of nazi espionage, love, and  betrayal, New York, 2007, str. 160; Lynn Philip Hodgson, Inside – Camp X, The  top secret World war ‘secret agent’ training school’ – Strategically placed in  Canada, Port Perry, Ontario, Canada, 2002, str. 206/208).
U vezi s tim pomenuli bismo Enver Hodžu, koji je to prezentirao u knjizi, koju je objavio  pod naslovom “Imperialism and the revolution” u kojoj doslovno piše da je Broz  „tajno radio za intelidžrns servis…“ – “The Yugoslav revisionist leadership with  Tito at the head, which had long been worked on secretly by the Intelligence Service…The rabid anti-communist, Churchill, took a direct and personal part in  ensuring that Tito and his group were placed in the service of capitalism. During  the war he sent ‘his most trusted friends’, as the British leader put it, and later his own son, to Tito’s staff. Eventually, he himself met Tito in Naples  of Italy in May 1944, in order to make quite sure that Tito would play no  tricks…” ( Vidi: Enver Hoxha, Imperialism and the revolution, Tirana, 1979,  str.51-54).
Kakvu značajnu i važnu ulogu je igrao jugoslovenski robovlasnik i diktator Josip Broz  Tito u buržoaskom-multikorporativnom zapadno-evropskom i američkom  imperijalistiočkom establišmentu kojeg predstavlja nevidljiva vlada u senci  (Vidi: Dan Smoot, The Invisible Government, The Americanist Library, Published  by Western Islands, Boston-Los Angeles, 1965), vidi se i po jednom razgovoru,  koji je vođen između Rokfelera i njega. Za vreme njihovog razgovora, Rokfeler je  rekao Brozu:
„Svet te treba i ja mislim da si to pokazao još više na nedavnim sastancima u Havani gde si igrao veoma važnu ulogu…“ – “Rockefeller says to Tito: “The world needs you  and I think you have demonstrated that even more at these recent meetings in  Havana where you played a very important role…” (Vidi: Larry Abraham, Call it  conspiracy, Wauna, Wa., USA, 1985, str. 38).
Imajući na umu da je Broz 1941. godine stigao iz Hrvatske u Srbiju sa znanjem i odobrenjem hrvatskog poglavnika Ante Pavelića i Eugena – Dide Kvaternika, šefa javne sigurnosti “Nezavisne Države Hrvatske”, sina hrvatskog maršala Slavka  Kvaternika i engleskog intelidžens servisa, radi izvođenja Rotšildovih  diverzantskih akcija i pokretanja tzv. demokratsko-buržoaske revolucije, kako to  kažu „srpski“ komunisti-internacionalisti u duhu njihove terminologije, koja im   je poslužila samo kao nagli prelaz u permanentnu internacionalističku,  intermariumsku-fašističku, velikohrvatsku, fabijansku , bundističku i  boljševičko-trockističku permanentnu proletersku revoluciju.
Što se pak tiče Brozovog odlaska iz Pavelićevog Zagreba u Beograd 1941. godine, jedno  svedočanstvo je ostavio engleski konzul u Kraljevini Jugoslaviji, Stefan Klisold  u knjizi koju je objavio pod naslovom “Whirlwind – An account of Marshal Tito’s  rise to power”, gde između ostalog stoji:
„Kada je bila obrazovana Pavelićeva „Nezavisna Država Hrvatska“, u kojoj je pod  bajonetima Italijana i Nemaca bila ustoličena ustaška vlast, prišao je jednog  dana Poglavniku šef javne sigurnosti „NDH“, Dido Kvaternik i rekao mu:  ‘Ti se Poglavniče sećaš kako je Lenjin došao da podigne revoluciju u Rusiji. Nemci su  ga propustili preko svoje zemlje u jednom blindiranom vagonu. Mi ne bismo mogli  naći dragoceniji ekspert za Srbiju od Tita. Srbi će imati da plaćaju za to  sledećih dvadeset godina…’ Poglavnik je bio oduševljen i odmah je Kvaterniku dao  upustva da se Tito prebaci u Srbiju…“ (Vidi: Stephen Clissold, Whirlwind – An  account of Marshal Tito’s rise to power, London, England, 1949, str 99).
Takođe, imajući na umu da su komunisti, politički osuđenici, koji su bili na izdržavanju kazne u kaznenim zavodima u Sremskoj Mitrovici i Leopoglavi, paktirali sa hrvatskim ustašama i zajednički radili na rušenje Jugoslavije. O tome njihovome paktiranju pisali su oni sami u knjizi koju su objavili pod naslovom „ROBIJA“, koju su  ilegalno publikovali u Zagrebu, 1936. godine.
O saradnji hrvatskih ustaša i „srpskih“ komunista-internacionalista, kroatofila i rajetina pisao je Pavelićev i nemački gost u Zagrebu, Brozov emisar i komunistički  ideolog Milovan Đilas u knjizi koju je objavio pod naslovom “Memoari jednog  revolucionara”, gde doslovno stoji:
“ …da su hrvatske ustaše usvojili i priznavali srpske komuniste jedino zbog toga što su smatrali da su oni postajući komunisti prestajali biti Srbi…” – “He accepted  the Serbian Communist only because he assumed that becoming Communists they had  ceased to be Serbs…” (Vidi: Milovan Djilas, Memoir of a Revolutionary, New  York, 1973, str. 220).
Đilas je zaista bio u potpunom pravu. Takođe i Draža Mihailović je došao do takve ocene, prozreo je ulogu Brozove velikohrvatske, intermariumsko-fašističke, fabijanske, trockističke, bundističke, boljševičke, kroatofilske rajetinske i  internacionalističke i antisrbske izdajničke klike u Srbiji, koju su  predstavljali između ostalih tzv. „veliki izabranici i kadrovi“ dr Jovan  Đorđević, dr Siniša Stanković, dr Jevrem Nedeljković, dr Dragoljub Kr. Jovanović,  dr Bora Stevanović, dr Dušan Nedeljković, dr Pavle Savić, dr Branko Šljivić, dr  Aleksandar Leko, dr Petar Jovanović, dr Mladen Josifović, dr Vaso Čubrilović,  dr Baja Bajić, dr Stevan Đelineo, dr Blagoje Nešković, dr Olga Dedijer,  Spasenija-Cana Babović, Božidarka-Kika Damjanović, Davorjanka Paunović, dr Ivan  Ribar sa sinovima, Moša Pijade, Aleksandar Ranković, Sreten Žujović, Koča  Popović, Petar Stambolić, braća Dedijeri, Milovan Đilas, Svetozar Vukmanović,  Danilo Lekić, Miloš Minić, Rodoljub Čolaković, Mirko Tomić, Vladislav Ribnikar,  Slobodan Penezić, Marko Ristić, Dobrivoj Radosavljević, braća Markovići i braća  Jerkovići…
Draža je svojim potčinjenim komandantima rekao:
“Treba da znate da se na čelu partizana nalaze Hrvatske Ustaše, kojima je za cilj da gurnu naš narod u bratoubilački rat” (Vidi: Jovan Marjanović, Prilozi istoriji sukoba NOP i četnika Draže Mihailovića u Srbiji 1941 godine, Istorija XX veka –  Zbornik radova, Knj. I, Beograd, 1959, str. 217).
Ono što Draži verovatno nije bilo poznato, da su “srpski” komunisti-internacionalisti i rajetini istakli na prvom mestu svoju taktičku i strategijsku solidarnost sa hrvatskim ustašamo u toku 1930. godine. Komunisti su u svome časopisu “Klasna Borba”, istakli svoju nameru da ostvare veliko-hrvatske snove  intermariumsko-fašističke, fabijansko-boljševičke i bundističko-trockističke  permanentne revolucije u Srbiji, gde između ostalog, stoji:
“U slučaju revolucije u Hrvatskoj n. pr. dužnost je radnika i seljaka Srbije da se stave,  pod vodstvom KPJ, na stranu hrvatskih masa i protiv vojno-fašističke diktature.  Oni ne smeju pucati na hrvatske ustaše; oni ne smeju prevoziti vojnike i  municiju; oni moraju objaviti masovni politički štrajk” ( Vidi: Ubavka  Vujošević i Žarko Protić, Klasna Borba, Organ KPJ, Sekcija komunističke  Internacionale, Knjiga II, 1930, 1934 I 1937. Reprinit izdanje. Izvori za  istoriju SKJ – Izdavački Centar Komunist, Beograd, 1984, str. 816).
Kada je krajem 1941. godine posle pada tz. „Užičke republike“ glavnina Brozovih  velikohrvatskih partizanskih proletera i Rotšildovih diverzanata pobegla iz  Srbije u Crnu Goru a zatim i dalje u zapadnu Bosnu, Minić je ostao u Srbiji da  se herojski skriva po seoskim štalama. Kao politički instruktor i rukovodilac paramilitarnih, internacionalnih komunističkih partijskih ćelija oko Čačka,  Užica, Valjeva i Požege, nije imao mnogo sreće jer je od partije bio u više  mahova ukoren. To potvrđuje i Vera Miletić – “Mira” – “Borka” ( ilegalna imena:  Stojadinović Mira i Milovanović Milenija, – p. p.) u jednom dokumentu koji je  pronađen među isvesnim spisima istaknutog obaveštajca Kraljevine Jugoslavije,  gde stoji:
“Miloš Minić, advokatski pripravnik iz Čačka. Učestvovao u studentskom pokretu u  Beogradu kao jedan od rukovodilaca. U svom okrugu radio kao partijski  organizator 1941 godine, poslat od PK, kao instruktor PK, u Valjevski okrug na  rad, gde ostaje do kraja 1942 godine. Zbog slabosti u radu suspendovan i vraćen  u Čačanski okrug, gde je danas sekretar OK…”
Valja pomenuti da se Miloš Minić skrivao izvesno vreme u toku rata i u štali  istaknutog seoskog monarhiste i Dražinog pristalice g. Pantovića u selu Ljutici  kod Požege… Nije se usuđivao u toku 1942-44 godine da izlazi iz seoskih štala i  da nastavi u Srbiji sa Rotšildovim diverzantskim akcijama protiv nemačkih  nacional-socijalističkih okupatora, koji su streljali za ubijenog Nemca stotinu  nedužnih i nesrećnih potlačenih Srba, a za ranjenog pedest. Tako je dočekao i  Sovjestsku armiju, koja je odigrala u sporazumu sa izvesnim zapadno-evropskim i  američkim imperijalistima presudnu ulogu sa svojim operacijama u Srbiji u jesen  1944. godine, jer je omogućila Brozovoj intermariumskoj-fašističkoj,  velikohrvatskoj i antisrbskoj kliki da se dočepa vlasti, što komunisti nerado  ističu u svojim ideološkim i propagandnim publikacijama. Jer komunistima  propaganda služi kao nauka! (Vidi: Redakcionnaja Kollegoja: Naučnie osnovi  kommunističeskoj propagandi – Materiali meždunarodnoga simpoziuma, Moskva,  1975).
U sovjetskom časopisu “Novaja i Novejšaja Istorija”, Moskva, 1960, broj 5, na  str. 133, stoji da su sovjetske trupe za isterivanje nemačkih okupacionih trupa  iz Srbije upotrebile: devetnaest pešadijskih divizija, pet stotina tenkova, dve  hiljade aviona i devet bugarskih pešadijskih divizija (Vidi: Redakcionnaja Kollegoja: Novaja i Novejšaja Istorija, Moskva, 1960, broj 5, str. 133).
Istini za volju, na ovom mestu pomenuli bismo i jednu diskusiju koja je vođena između  vojvode Pavla Đurišića i generala Draže Mihailovića početkom marta 1943. Godine  u Crnoj Gori. Đurišić je za vreme diskusije izložio plan da u sadejstvu sa  izvesnim četničkim jedinicama iz Srbije, Crne Gore, Istočne Bosne i Hercegovine  napadnu Brozove proletere na Neretvi. Međutim, Mihailović je to odlučno odbio!  Đurišiću je rekao:
“Ja moram da sačuvam Srbiju za odlučnu akciju. Mene ne interesuju Brozovi proleteri, ja  ću Beograd zauzeti za 24 sata!” Đurišić je bio iznenađjen i nije očekivao takav  odgovor. Vratio se potišten sa štabskom četom u svoju jedinicu, koja se  nalazila na jednoj visoravni iznad Kalinovika, legao je na travu, otkinuo je slamčicu i počeo da je gricka, okrenuo se prema zalasku sunca, uzdahnuo i

progovorio: “Zlo će biti, ne bilo ga!…”

Ovaj slučaj je ostao u dubokom sećanju  poručniku Urošu M. Zonjiću, oficiru u štabu Vrhovne Komande Kraljevske  Jugoslovenske Vojske u Otadžbini. Tri godine kasnije, Draža se slično izrazio i  za vreme montiranog procesa 1946, kada je odgovarao na postavljena inkvizitorska  pitanja Miloša Minića, rekao je:
“… Srbiju kao jezgro morao sam sačuvati za glavnu akciju!”
Događaji su pokazali da je Beograd bio i za Broza i njegovu velikohrvatsku,  intermariumsku-fašističku i „srpsku“ kroatofilsku paramilitarnu rajetinsku  kliku od vitalnih interesa za otimanje vlasti a ne Zagreb u kojem su hrvatske  ustaše ostale celu jednu nedelju posle Hitlerovog samoubistva.
Vrlo je interesantno da je Draža uoči tzv. „Baškog kongresa“ pokušao u januara 1944.  godine da preko anglo-američkih obaveštajnih servisa, koji su organizovali,  usmeravali i kontrolisali mračne sile na Balkanskom poluotoku, stupi u  pregovore sa sovjetskim, zapadno-evropskim i američkim imperijalističkim  agentom Josipom Brozom Titom. Prema dr Milošu Sekuliću Draža Mihailović je  preko njega i preko tzv. „privremenog nacionalnog odbora tražio od naše Vlade u  Londonu da se anulira Obznana i prizna Komunistička partija…“ (Vidi: Dr Miloš  Sekulić, Glas srpske opštine, London, England, broj 319, od 24. aprila 1974,  str. 4; Mihailo Minić, Rasute kosti – 1941- 1945, Detroit, Michigan, U. S. A.,  str.81).Obznana je ukinuta na zahtev Draže Mihailovića Kraljevskom Uredbom br. 893 od 17. novembra 1943. godine po kojoj se stavljaju van snage:
a) Zakon o zaštiti javne bezbednosti i poretka u državi sa svima njegovim izmenama i dopunama, i

b) Zakon o Državnom sudu za zaštitu države sa svima njegovim izmenama i

dopunama…“ Ovu Uredbu su potpisali: Kralj Petar II, pretsednik Vlade dr Božidar  Purić, i ministri: Vladeta Milićević, Svetozar Rašić, Ivo Čičin-Šain i dr  Borislav Anđelinović (Vidi: Službeni deo Kraljevske Uredbe, Službene novine  Kraljevine Jugoslavije -Ratno izdanje, Kairo-London, 31 decembar 1943; Slubene novine Kraljevine Jugoslavije, br. 13/1943. [Kairo] – [Download PDF]…).
Među izvesnim spisima istaknutog obaveštajca Kraljevine Jugoslavije, koje je  pred smrću ostavio jednom mlađem prijatelju, pronađeno je i jedno Minićevo pismo sa Upitnikom za  Kadrove, koje je lično potpisao i svojeručno napisao o sebi 20. avgusta 1943. godine. Pitanja na koja je morao da odgovori komunističkoj ćeliji Pokrajinskog Komiteta KPJ za Srbiju, bila su sledeća:
I. OPŠTI PODATCI

1. Ime i prezime, kao i partijsko ime ukoliko ga je imao?
2. Dan mesec i godina rođenja, mesto rođenja i srez?
3. Tadanje zanimanje?
4. Šta mu je bio otac po zanimanju i ima li koga iz porodice u službi neprijatelja?
5. Čitav period školovanja i vaspitanja, bračno i porodičo stanje, da li je pre  stupanja u partiju bio član kakvih političkih, sportskih i kulturnih  organizacija, odnosi sa drugaricom (ženom, ako je ženjen), imovno stanje i  materijalni uslovi za vreme školovanja, da li je bio u kakvoj državnoj ili  privatnoj službi gde i koje vreme?
6. Da li je pre stupanja u partiju bio član koje druge političke partije ili  njene omladinske organizacije?
II. PARTIJSKA BIOGRAFIJA
7. Koje je godine postao član partije i pri kojoj partijskoj organizaciji?
8. Ime člana partije koji ga je uveo u partiju?
9. Da li je polozio kakvu specijalnu partijsku zakletvu ili dao naročitu  obavezu?
10. Da li je prethodno i koliko vremena bio član SKOJA (Saveza Komunističke  Omladine Jugoslavije)?
11. Da li je bio član i funkcioner kakvih udruženja koja su imala levičarsko  komunistički karakter i kao takva bila pod kontrolom partije gde i koliko?
12. Detaljan partijski razvoj i staž i funkcije koje je zauzimao?
13. Da li je učestvovao na pojedinim partijskim konferencijama i kongresima?
14. Kako je od nadležnih foruma ocenjivan njegov partijski rad pre 1942?
15. Da li je kada i radi čega kažnjavan od strane nadležnih partijskih  foruma?
16. Da li je i kada hapšen od strane policije, odgovarao pred sudom i bio na  robiji?
17. Kako se je držao pred klasnim neprijateljem ?
18. Kritika, samokritika, mane i nedostatci, karakterne i ostale lične  osobine?
19. Učešće u Partizanskoj borbi?
20. U kojima je partizanskim odredima sve bio i koliko vremena?
III. NIVO IZGRADNJE
21. Koja je važnija dela iz oblasti marksizma i lenjinizma sve pročitao i  prostudirao?
22. Opšti nivo partijske izgradnje?
23. Znanje iz oblasti marksizma i lenjinizma?
24. Da li je pohađao kakav partijski kurs gde i kada?

25. Da li ima kakvih specijalnih stručnih znanja iz oblasti marksizma i  lenjinizma?
***
Kao što se vidi pitanja su vrlo detaljna, ozbiljna i delikatna. Na njih se pod  pretnjom stroge partijske kazne u slučaju davanja lažnih i nepotpunih podataka  moralo tačno i brzo odgovoriti i vrdanja nije bilo. Odgovori na ova pitanja  pružali su prilično tačnu i jasnu sliku o političkom i partijskom radu,  nivou izgradnje, karakternim i moralnim osobinama tadašnjih partijskih i državnihrukovodilaca. A sada da verno prenesemo ono što je u to i po partiju a i ponjegov dalji partijski razvoj i uspon u kritično vreme avgusta 1943, jedan od  najvažnijih od njih naročito po svojoj ulozi kao Javni tužilac Miloš Minić –  Crni – Milutin napisao. (Njegov izveštaj napisan je na jednom tabaku grube  ratne fabrikacije izbledele karirane hartije, hemijskom plavom olovkom, jedva  čitljivim i dosta nesređenim i nervoznim rukopisom i zauzima prve dve strane
tabaka i od treće jednu četvrtinu. Minić je pokušao da odgovori na svih 25  postavljenih pitanja, samo je u svome odgovoru preskočio sa pitanja pod rednim  brojem 18) na pitanje pod red. brojem 23. Iako je i na manja važna pitanja pod  red. brojevima 19, 20, 21, i 22, koja se uglavnom tiču nivoa partijske  izgradnje i obrazovanja, učešća u partizanskim odredima i t.d., ipak više negativnoodgovorio. Odgovor glasi:

I. OPŠTI PODATCI
Zovem se MILOŠ MINIĆ sa partijskim i konspirativnim imenom – Milutin – Crni.
II. Rođen sam 28. 8. 1914 u selu Preljini, srez Ljubićski, Srbija,
Jugoslavija. Po zanimanju sam advokatski pripravnik. Otac mi je po zanimanju samoupravni ( opštinski ) činovnik i nemam nikog iz uže porodice u službi neprijatelja. Po svršetku osnovne škole učio sam i svršio osmorazrednu gimnaziju u Čačku. Po svršetku gimnazije upisao se na Pravni fakultet ( Univ. u Beogradu ).  Završio studije na ovom fakultetu i zaposlio se u privartnoj službi. Na službi ostao8 meseci. Za vreme studija sam se izdržavao od lične zarade i živeo u teškimmaterijalnim uslovima. Na drugoj godini studija oženio sam se sa (MilkomJanković ) studentkinjom filozofije iz Čačka. Lični odnosi između mene idrugarice bili su i do danas ostali čisti i drugarski. U mladosti u  gimnaziji bio sam dve godine član Sokolskog Društva ( gimnastička organizacija pod kontrolom države) i sportskih futbalskih klubova. Pre stupanja u KPJ nisam bio član nijedne druge partije niti sam pripadao omladinskoj organizaciji kakve  druge partije.II. PARTIJSKA BIOGRAFIJA

Član KPJ postao sam 1936 godine u Beogradskoj univerzitetskoj organizaciji.  U partiju me je uveo drug Puniša Perović, stud. prava. U partiju sam stupio a  da prethodno nisam bio kandidat. Od proleća 1935 do zime 1936 bio sam član u  Univerzitetskoj organizaciji SKOJA . Pored toga bio sam član rukovodstva  Opšte studentske Menze, Studentskog Pravničkog Društva, Udruženja Studenata zaUzajamnu Pomoć ( Potporna Zadruga) u Apstinenskom Studentskom društvu  (Antialkoholičari) i u Ujedinjenoj studentskoj Omladini povremeno kao  predstavnik Narodnih studenata.
Što se tiče mojih funkcija u partiji i SKOJU one su se kretale   ovako:
Bio sam kratko vreme u Fakultetskom rukovodstvu SKOJA. U 1938 bio sam kratko  vreme u Oblasnom Komitetu Partije za Srbiju kao rukovodilac SKOJA, bio sam kratkovreme u Univerzitetskom rukovodstvu partije, a posle toga član OK (OkružnogKomiteta) Partije za okrug Čačak 7 – sedam meseci, Okružni rukovodilac i sekretarOkružnog Komiteta Partije za Kruševački Okrug, zatim Pokrajinski instruktorpri Okružnom Komitetu Valjevo i sada (avgust 1943) sekretar OK (Okružnog KomitetaČačak).

Na Partijskim konferencijama i kongresima nisam bio nikad. Odnosno bio sam  na jednoj okružnoj konferenciji OK Čačak i jednoj okružnoj konferenciji OK  Kruševac. Zatim sam bio na tri pokrajinska partijska savetovanja u 1940  godini dva put i jednom pred rat 1941 (datuma se ne sećam). Što se tiče ocene mogapartijskog i političkog rada od strane nadležnih partijskih foruma mogu daizjavim sledeće: Nadležni Forumi nisu mi saopštavali kako su ocenjivali mojrad pre 1942 godine – mislim da su ocenjivali dobro. Moj rad od marta 1942 doavgusta 1943 godine, PK (Pokrajinski Komitet za Srbiju) ocenio je kao slab.

U aprilu 1943 PK mi je saopštio da sam kažnjen skidanjem sa funkcije instruktoraPK i opomenom zbog neprijateljskog držanja u slučaju istrage po slučaju druga“SELJAKA” ( Mirka Tomića, – p. pr.) i događaja na teritoriji OK Valjevo oddecembra 1941 do marta 1942 godine. Kao i zbog slabih rezultata rada nateritoriji OK Valjevo u razdoblju od aprila 1942 godine do februara 1943  godine.
Na pitanje u vezi sa mojim hapšenjem i kažnjavanjem od strane policijskih vlasti  kao i o mome držanju u teškoj situaciji u rukama klasnog neprijatelja (policije) mogu da izjavim sledeće:
Hapšen sam od policije više puta i kažnjavan policijskim kaznama (najveća  kazna 40 dana zatvora). Pod istragom nisam bio. Uprava Grada Beograda tražila me u zimu 1939 godine po terećenju Kragujevčana zbog brošure “Ko ima pravo da govori u ime Srbije”, ali sam tada otišao u ilegalnost i proveo mesec i po dana, poslečega sam se legalizovao. Zatim po naređenju Ministarstva Unutrašnjih poslova UpravaPolicije u Čačku tražila me je da me uputi u logor u proleće 1940, ali samtada opet otišao u ilegalnost i kao ilegalac živeo i radio sve do napada Nemacana našu zemlju (6 aprila 1941 godine). Nisam imao prilike da se nađem u težojsituaciji u rukama klasnog neprijatelja. O mojim karakternim i ličnimosobinama, odanosti partiji i snalažljivosti, uspesima i slabostima u partijskom radumogu da kažem sledeće:
Mislim da sam odan partiji, pošten, požrtvovan, u redu, tačan u izvršenju

zadataka, mislim dalje da nisam kukavica, da nisam neinicijativan, da sam disciplinovan i da nisam nesamokrtitičan. Dalje o svojim slabostima mislim: da sam plahe naravi, da mi se ponekad dešava u radu da upustajući se u sitnice gubim iz vida glavne stvari, da nisam dovoljno oštar u kritici pogrešaka i slabosti drugihdrugova, bolje reći da sam i suviše blag. U 1942 ( bio napisao i 1943 pa zatimprecrtao, – pr. p.) godini ispoljio sam nesnalaženje u teškim uslovima rada, zadrt inepartijski stav u slučaju druga “Seljaka” (Mirka Tomića, – pr. p.). Najzadčesto se dešava da preuzimam na sebe i dužnosti koje bi trebalo drugima
dodeliti, ne sprovodeći na taj način pravilnu raspodelu rada.

III. UČEŠĆE U PARTIZANSKOJ BORBI

Od početka stvaranja partizanskih odreda u našoj zemlji partija mi je

dodeljivala sve do danas ( avgusta 1943) dužnosti partijskog funkcionera van odreda, paprema tome u odred nisam ni stupao.
IV. NIVO IZGRADNJE

Pročitao sam prilično veliki broj knjiga Marksa, Engelsa, Lenjina i ( manje ) Staljina. Neke na pr: Istorija SKP Boljševika, Osnovi Lenjinizma, Država i Revolucija, Lenjinova knjiga Od Buržoaske ka Proleterskoj Revoluciji, Političku Ekonomiju od više pisaca, kao i još nekoliko naših knjiga učio sam kao udžbenike. Ali moje znanje iz Marksizma i Lenjinizma nije sređeno i sistematsko. Zatim sa velikimbrojem osnovnih i glavnih dela Marksizma i Lenjinizma ( na pr: Kapital,ostale Lenjinove knjige, Pitanja Lenjinizma od Staljina, Nacionalno PITANJE od STALJINA), nisam upoznao, pa je moje znanje iz Marksizma i Lenjinizma krnje i nedovoljno. Nikad nikakav partijski kurs nisam pohađao. Istina na Univerzitetu sammislim u 1938 godini pohađao kurs za SKOJEVCE po problemima omladinske borbe naosnovu odluka VI Kongresa omladinske Komunističke Internacionale. Ni na ovome kursu nisam mogao neprekidno prisustvovati zbog prezauzetosti u masovnimorganizacijama u kojima sam u to vreme radio. Ovim kursom rukovodili sudrugovi: Pavle Pap, Ivo Ribar i sadašnji izdajnik Ratko Mitrović. Izpojedinih grana Marksizma i Lenjinizma nemam nikakvih stručnih specijalnih znanja.
20. VIII. 1943 god.
MILUTIN

***
Ovo bi bili originalni podatci koje je svojeručno napisao i potpisao Miloš  Minić sa partijskim imenom Milutin datirani kao što se vidi 20. avgusta  1943, kao svoj odgovor na Upitnik za Kadrove dostavljen mu od strane  denacionalizovanog, degenerisanog, rajetinskog i kroatofilskog rukovodstva  Pokrajinskog Komiteta Komunističke Partije za Srbiju i njemu kao takvom  izuzev potrebnog objašnjenja za jedno ilegalno ime i dva tri imena Skojevskih kursnihrukovodilaca i predavaca, koje Minić u pretposlednjoj tačci spominje smatramonisu potrebni nikakvi drugi ni naročiti komentari.
Jedino da napomenemo, da kada tako visok partijski funkcioner koji je jedno
vreme čak pokrivao i tako odgovoran i delikatan položaj instruktora PokrajinskogKomiteta KPJ za Srbiju govori o slabosti svoje partijske i političke izgradnje, šta jetek ostalo za ostale „srpske“ manje istaknute i školovane denacionalizovane idegenerisane rajetinske rukovodioce čije će ispovesti i podatci malo kasnijedoći na red. I to glavom Miloš Minić visoko fakultetski obrazovan pravnik,čovek koji je smatran za prvoklasnog teoretičara i izgrađenog ideologa uvišim partijskim krugovima denacionalizovanog i degenerisovanog rajetinskogestablišmenta u Srbiji. Ne izlazi li nesumnjivo iz ovoga da su KomunističkuPartiju Jugoslavije sa malim izuzecima a sa njome i građanski rat irevoluciju u našoj nesrećnoj otadžbini vodili i izveli obične neznalice, demagozi,šarlatani i nedoškolovani mediokriteti pa su kao takvi bili čak i u redovimafakultetski obrazovanih ljudi, među koje je spadao u prvom redu i Brozov velikohrvatski rajetin Miloš Minić…
Minić je kao Javni tužilac generalu Dragoljubu – Draži Mihailoviću, dobro odigrao svoju dželatsku ulogu u poznatom montiranom procesu jula 1946 godine a kasnije i protiv partijskih drugova prilikom sukoba Kominform – Tito najavljenog zvanično juna 1948. godine. Umeo je da se kao iskusni i konspirativni lisac opredelii prilagodi u novonastaloj situaciji i u toku 1966. godine, kada je svrgnut Brozov velikohrvatski rajetin, Aleksandar Ranković, njegov partijski drug!
Dušan Buković za Vidovdan
Podelite:

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here