Душан Буковић: ПОДЈАРМЉЕНИ НАЦИОНАЛНИ БЕЗБОЖНИЦИ МЕЂУ СРБИМА

Поделите:

Дешавају се и такви случајеви да се подјармљени национални безбожници међу Србима, као предводници туђинских структура стављају на чело државе и да се њихове штетне последице по србски народ данас немогу поправити. У овом случају подсетили бисмо на један чланак војводе Момчила Р. Ђујића, који је објављен у априлу 1949. године у „Динарском Гласнику“, где дословно стоји:

„Српском народу који је сву своју славу и величину доживео кроз хришћанство, највише је потребан повратак Христов у његову кућу. Већ два века безбожни, „просвећени“ одроди српски бичем су изгонили сина Божијега из народног српског дома. Данас је тај дом у пуној власти сатане. Нема српског спаса, без поновног усвајања науке Христове. Срби морају да крваво окају грехове дедова, отаца и унука који су отворили врата народне заједнице да кроз њих несметано у земљу св. Саве и свих српских светитеља умаршира Тито и црвени крволоци…

Нема народног ослобођења и народне среће док се сатанско семе зла не искорени у душама свих савремених Срба. Огњишта српска морају поново постати домаћи српски, у краљевском двору, у свим олтари васкрслога Господа. Сви послови у школским и васпитним установама, на њиви сељаковој у колиби чобанској морају отпочињати призивом имена Божијег и провером свукупне народне делатности моралним заповестима јеванђеља. Тако ће се Срби једино вратити себи и својој срећи. Без поновног ускрса Христовог у свеукупном животу српском нема више Србима спаса, као што га нема ни осталим народима света, који нису још доживели сву страхоту зла у којег је запао српски народ.

Српски борци са Динаре су у име Христове битке водили и у Његово име у бели свет пошли да би се у то исто име у слободну земљу вратили. Они знају да једини услов истинског српског ускрса и пуног народног препорода и одлучно спровођење у живот свих Срба проповеди Исуса Христа, чије васкрсење ових дана слави сав слободни хришћански свет. И, ако се од српских бораца из рата и револуције тражи данас да се изјасне за одређени програм о утврђењу будућег живота нашег народа, они ће одлучно и једногласно моћи да укажу само на један и основни свој програм. Он је изражен у непоклебивој одлуци српског народа, да се врати, после страшних лутања и беспућа, једином путу Српске праве слободе и величине – путу васкрслог Господа Христа…“ (Види: Војвода Момчило Р. Ђујић, Изјава.., „Динарски Гласник“, Орган српских бораца са Динаре, Год, V, Бр. IV, Париз, Април 1949).

Што се тиче националних безбожника међу Србима о којима говори војвода Момчило Р. Ђујић, подјармљеним под србофобичним туђинским структурама, њиховом раду и њиховим резултатима, на овом месту цитирали бисмо и чланак владике Николаја Велимировића о “Националним безбожницима”, који је објављен у току 1953. године у “Американском Србобрану” и „Србији“ 1977. године. Чланак је и данас актуелан за наш несрећни, обесправљени, обезглављени, окупирани и понижени србски народ. Чланак у целости гласи…

НАЦИОНАЛНИ БЕЗБОЖНИЦИ

Главни савезник комунистичких безбожника јесу национални безбожници. Њих има у свима народима света, мање или више, али шта ће они међу Србима?

У својој историји “Пада Римске Империје”, енглески историчар Гибон овако пише о римским царевима: “Цар је био први властодржац, први свештеник (понтифекс) и први атеист”. Из атеизма текла је мутна бујица корупције и неморала, која је угушила империју.

У време Христа национални атеисти били су садукеји. Они су били патриоти али без вере у духовни свет и у васкрсење мртвих. Они су допринели осуди Праведника на распеће и кроз то бескрајним несрећама свога народа.

Та нит националних атеиста провлачи се кроз све векове до у модерно време. Последњи филозоф немачки Фридрих Ниче био је страшан атеист а у исто време глорификатор германске нације као “супернације”. У наше дане Мусолини је био фуриозни националист и фуриозни атеист. Знамо како је прошао. Такав је био и Кемал паша, турски реформатор. Многе његове реформе Турци су прихватили, али његов атеизам потпуно су одбацили после његове смрти. Данас се Коран чита по турским државним школама и хоџе вичу на џамијама као и раније. Народ хоће Бога, и Бог хоће народ. Против Бога и народа нема јунака ни оружја. Као што месец изазива пролазно помрачење кад стане између сунца и земље, тако и атеисти кад стану између Бога и побожног народа. Но народ је трпељив, Бог још трпељивији. Чекајући побеђују.

Мени се чини, да Америка има мање атеиста међу националистима него европски народи. У време Џеферсона Американци су тукли камењем Тому Пејна, чувеног патриота, за кога се само држало да је атеист. Крајем прошлог века био је јавни и агресивни атеист Роберт Ингерсол, такође патриот американски. Поред све његове необичне речитости, народ га је презирао и исмевао, не као патриота него као безбожника.

Разлику између националног и комунистичког атеизма само чини само једно а. Први је национални атеизам а други је анационални атеизам. Но корен је и једном и другом исти – безверје. Па имајући исти корен, није ни мало чудна појава, што безбожници једног типа често прескачу у табор другог типа. Једина светлост што светли у савести човечјој као путоказ на привременом нашем земаљском путовању долази од вере у Бога. Од оних који ту светлост у себи угасе може се очекивати све само не добро, и сваки пут само не прави пут.

Питате: има ли неки средњи пут? Нема. Нити треба тражити средњи него прави пут. А прави пут је познат хришћанским народима па и српском. Гле, више од дванаест столећа српски народ се клања Ономе који је рекао: Ја сам пут. Његовом се крвљу причешћује и Њиме се обожава. Ево има седам столећа како су Срби назвали тај пут и Светосавским. Но како атеисти могу узимати у уста име светог Саве? Како ли запевати са српском децом Ускликнимо с љубављу светитељу Сави?

По чему ћете познати националне атеисте? По њиховој философији: свет се, веле, састоји из два компонента, материје и силе, без духа (тако и комунисти); морамо се дакле борити материјом против материје и савлађивати силу силом, говоре. (Другим речима: гасити огањ огњем, од поплаве бранити се водом). Црквом ћемо се, веле, користити до наше победе над комунистичком тиранијом ( као да ма какав атеизам може бити нешто друго него тиранија!), а после ћемо цркву одбацити, па васпитати народ на рационализму и практичности. Тада ћемо створити благостање и срећу у нашој отаџбини, која ће бити прави земаљски Рај, говоре. – Ај Земљо Недођијо, на сваком кораку сретамо твоје апостоле, димиш се под сваком капом!

Даље: национални атеисти не дају ништа на цркву; ако кад посете цркву, то је само да их “маса” види; ако се понекад прекрсте у храму Божем, то као оловном руком; Крсну славу не држе, Богу се не моле, на гробља не иду нити даћу дају упокојеним, са женом се лако разводе, и мењају жене по грађанском уговору. Незадовољни су, напрасити, заједљиви, жучни, несрећни. Несрећни – баш како мора бити свак одсечен од Бога, као грана одсечена од живог дрвета. Сви народи пате од таквих несрећних људи, јер несрећни унесрећују. Али шта ће ти несрећници и несрећоносци међу светосавским Србима?

Ми можемо хвалити њихов патриотизам, али и осуђивати њихов атеизам. Но какав је то патриотизам без ичега духовног и народног? Празан бубањ, који много бубња али остаје празан. Шта ће национални атеисти међу Србима? Шта ће “чвор на праву младику”? Где они захватише тај отровни бакцил атеизма, и по чијем шаблону обукоше своје душе у самртну црнину безбоштва? Не од свог српског народа, извесно. Не од својих предака – већ противно. Нити од историје и културе словенских народа.

Шта да им кажемо и шта да им поручимо уз овај Часни Пост, кад се сав народ каје и причешћује, да би као покајан и обожен радосно дочекао светло Христово Васкрсење? Очински и братски их поздрављамо и поручујемо: покајте се и ви с народом, и понизите се пред Богом, и пробите пликове ваше гордости, да би се исцедили и спласнули. Ми вас волимо као патриоте, али ко вас може волети, осим ђавола, као атеисте?

Признајте факт, да сте ви авангарда комунизма, бињекташ са кога комунист ускаче на седло да покори свет. Ви сте одговорни за комунизам. Јер пре појаве комунизма ви, и вама слични, одрекли сте се вере и цркве, што чини Алфу комунизма. Запаљене шибице, које су произвели светски пожар.

Покајте се истински, и повратите се народу истински. Читали сте и читате и обневидећете читајући стотине дебелих књига, да би нашли истину. Али знајте да је истина у једној маленој књижици коју сте ви некада читали па заборавили. Зове се “Хришћанска веронаука за основне школе”. Почните опет с том књижицом у којој су основне контуре драматичне истине живота, па уђите дубље у верску литературу, док се не просветите и не оспособите да станете у врсте са својим светим народом.

Ви сте несрећни, и ми вас дубоко жалимо. Ми знамо да ви нисте само никли као безбожници него сте филијала туђинске трговачке фирме. Докле ћете бити туђинска филијала и агентура? Народ ваш је богатији од свих туђинских трговачких кућа у сваком духовном и моралном богаству, у свему што је истинито, племенито, добро и славно. Што тражите злато у Елдораду, кад газите по њему у својој авлији? Покајте се дакле, и окрените другом улицом, јер сте залутали. Вратите се народу, што значи, вратите се цркви. Јер народ и црква једно је и исто. Сад сте цинични без радости, а с народом бићете радосни без цинизма. Сад сте ви главна сметња народном ослобођењу, јер не верујете у Бога, пред којим народ клечи и моли се за помоћ. Сједините се с народом у његовој прастарој и моћној вери, у његовој молитви, у његовој визији неба и чудеса и у величању Творца свих светова, и бићете спокојни без нервозе срећни без великих напора.

Што вам ја не рекох овде рећи ће вам ваш свештеник, који одавно чека на вас. Сваке недеље он, с олтара гледа народ (“масу” како ви говорите), народ Божји, а вас не види. И тугује, и уздиже молитве за вас.

Повратити цркви националне атеисте, то је у наше време врло важан задатак СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ АКЦИЈЕ СПАСЕЊА.

Епископ Николај

 

Душан Буковић

Поделите:

1 коментар

  1. Потомци коммунистичких тирана и даље творе Србијом. Творе зло, антисрбство и поделе. Поделе као омиљено јудејско оружје вековима.
    Позаћете их по ненормалној љубави ка југословенству и ненормалној жељи за глорификацијом тог, за нас Србе, недоба и беспућа.

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here