Душан Буковић: СЛУЧАЈ ДР БЛАГОЈА НЕШКОВИЋА

Поделите:

Др  Благоје Нешковић  –  „Михаило“  (Крагујевац, 1907 – Београд, 1984), као интернационалиста,  лобирао је за Београдско-Јосипградски пашалук  од  Власотинаца до Кораћице. Иначе,  Нешковић је по професији био лекар, али се са професијом није константно бавио, већ конспиративном антисрбском, коминтерновско- интернационалистичком политиком. Студирао је на универзитету у Београду. Још као млад студент ушао је у конспиративни комунистички интернационалистички покрет. Постао је чланом конспиративне Комунистичке Партије Југославије у току 1935. године. Од 1936. године био је на конспиративном задатку Коминтерне у Шпанији. Борио се на страни шпанских комуниста интернационалиста, а потом је био по концентарионим логорима у Француској у којима је активно радила група јогословенских троцкиста. У логорима је радила и немачка комисија за скупљање радне снаге. Са немачком комисијом је руководио мајор гестапоа, који се посебно интересовао за извесне Југословене, који су се налазили у логору, да им помогне да се пребаце у Југославију. Међу њима је био и Благоје Нешковић. Са „тачке гледишта гестапоа то су били потпуно поуздани људи“ (Види: Око 150 југословенских троцкиста империјалистички шпијуни од 1941 године, „Под Заставом Интернационализма“ – Орган југословенских комуниста-политемиграната у НР Румунији, Број 10, од 1.Х.1949).

Нешковић је од капитулације Краљевине Југославије до судбоносног и трагичног покретања тзв. „буржоаско-демократске“ антисрбске револувције у Србији 1941. године, која је била само нагли прелаз у тзв. „пролетерску“, био задужен за конспиративни рад као политички секретар Покрајинског комитета КПЈ за Србију и делегат Централног комитета за руковођење конспиративним радом у Србији, око Рудника, Букуље и Космаја у Шумадији, око Лесковца и делимично на Косову и Метохији. Од 1941-1944 године био је председник тзв. Народноослободилачког комитета и члан Главног партизанског штаба за Србију. Извесно време у току рата живео је строго илегално у Београду, али и највећим делом у јужном делу Србије, где је током 1943 и 1944 године заједно са Светозаром Вукмановићем -„Темпом“ припремао план за освајање целе Македоније и Грчке, како би великохрват Јосип Броз – „Тито“ тих дана био признат за маршала Балкана.

Према извесној оцени, Нешковић је био велика кукавица, циник и покварењак, који никада није имао никаквих обзира према својим комунистичким друговима када су били у питању његова лична безбедност, осигурање и конспиративни партијски интереси. Користио је веома умешно све личне, пријартељске и родбинске везе само да се што боље постави, одржи и камуфлира за време свог руководећег илегалног рада у Београду у чему је благодарећи паду и жртвовању извесних комунистичких руководилаца, пријатеља и сарадника и успео.

Нешковић је таксиран као стаљиниста, уклоњен је 1952. године са свих функција и положаја. Броз га је одбацио и осудио, без обзира на његове конспиративне заслуге за    Коминтерну и  за   Комунистичку Партију Југославије, која је лобирала за данашњи Беогрдско-Јосипградски пашалук, која није отварала никакву перспективу нашем обезглављеном, обесправљеном, пониженом и несрећном Србском народу..

На крају бисмо констатовали, само што су прошле три године од како су ступиле у дејство атомке, које су окончале Други светски рат, Нешковић се изјасно као непоколебљиви стаљиниста-коминформиста, зато је и скинут по наредби самопроглашеног  великохрватског „маршала“ и робовласника, европског и америчког империјалистичког лакеја Јосипа Броза „Тита“, који данас труне у фараонској могили у Београду-Јосипграду на срамоту јуначке Србије, где му се и данас „српски“ интернационалисти и полтрони клањају.

Биће од интереса да напоменемо, да су „српски“ комунисти интернационалисти између два светска рата били марионете фабијанске, бундистичко-бољшевичке експерименталне фирме СССР-а, у којој су стварани паклени планови против Краљевине Југославије и нашег србског народа.

Још бисмо констатовали, ради историске истине, да је Стаљин одредио карактер, тактику и стратегију Комунистичке Партије Југославије, која се морала безусловно проводити по цену цепања државе. То је јасно подвучено и изражено у чланку “Стаљин и наш раднички покрет”, објављеном у партијском илегалном органу “Комунист” , Год. IV, бр. 2 за 1940. годину, где дословно стоји:

“Друг Стаљин је одредио карактер револуције у Југославији. Друг Стаљин је поставио темеље наше политике по националном питању… Друг Стаљин је поставио основе за оцену карактера предстојеће револуције у Југославији. Владајуће гледиште по томе питању у нашој партији у првој половини двадесетих година, састајало се у томе да се Југославија налази непосредно пред пролетерском револуцијом… Када нас је друг Стаљин учио, да полазна тачка нашег националног програма буде Совјетска револуција у Југославији, да без свргавања буржоазије и победе револуције национално питање не може бити колико толико задовољавајуће решено. Он нас је истовремено упућивао да ће се епоха довршења буржоаско-демократске револуције извршити под заставом Совјета, под заставом демократско-револуционарне диктатуре радника и сељака. Он нам је објаснио да та епоха довршења буржоаско-демократске револуције носи у себи нагли прелаз у пролетерску револуцију, поред осталог и због тога што једино пролетерска револуција може решити национално питање…” (Види: Стаљин и наш раднички покрет, “Комунист” , Орган КПЈ, Год. IV, бр. 2 за 1940).

Комунистичка Партија Југославије била је доследна коминтеновског програму у свима конгресним и земаљским коференцијама, резолуцијама и одлукама да на линији отвореног дефетизма разбије Краљевину Југославију и србски народ.

У комунистичком листу “Трудбеник”, Органу радног народа Војводине, објављен је чланак у јануару 1941. године под насловом: “Национално-ослободилачка борба народа Војводине”, где дословно стоји:

“1918 године србијанска буржоазија из Војводине, Хрватске, Славоније, Црне Горе, Босне, Херцеговине, Косова, Метохије и Македоније уз помоћ крупних капиталиста, велепоседника, и плаћеника, није дала право народима ових земаља да се сами определе него их је подјармила и силом им натурила своју хегемонију… Један спасоносни пут за све национално угњетене народе, дакле и војвођанске Мађаре јесте народно-ослободилачка борба на бази пролетерског интернационализма. То је онај исти пут којим су ишле и стигле својој мети угњетене нације и групе царске Русије, које су велико-руски империјалисти угњетавали на нечувен начин…” (Види:  Национално-ослободилачка борба народа Војводине,   “Трудбеник”, Oрган радног народа Војводине, бр. 1, Година 1, Јануар 1941,  стр. 6).

Душан  Буковић

Vidovdan

Поделите:

1 коментар

  1. Порекло презимена Нешковић, видимо корен је Нешкова… од хебрејског глагола נֶעֱשַק [לְהֵיעָשֵק, נֶעֱשָק, יֵיעָשֵק]
    нээшак [леhэашек, нээшак, ейашек]
    был ограблен, использован (кем-то)
    То објашњава лепљење на интернационализам (еврејско сионистички термин) и на јудаизам., као и на србофобију.

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here