Душан Буковић: СЛУЧАЈ ИВАНА РИБАРА И РОДОЉУБА ЧОЛАКОВИЋА РОЋКА

Поделите:

“Ми, српски комунисти, објективно смо издали свој народ. Наглашавам – објективно, јер субјективно смо се борили стварно за неке друге циљеве и идеале. Данас се све своди на то да смо одиграли једну лошу улогу. Освешћење је дошло касно. Код неких раније, код неких касније, а код неких, на жалост, ни до данас“ (Види: Танасије Младеновић, „Погледи“, Крагујевац, 20. Новембар 1989).

1. Иван Рибар Др Иван Рибар (Вукманић, Карловац, 1881, Загреб, 1968), по народности је Хрват, а по занимању био је адвокат. Између два светска рата, живео је у Београду. Изабран је 1920. године за народног посланика, а 1921, постао је председник прве Уставотворне скупштине. У овој Уставотворној скупштини Рибар је гласао за Обзнану, за закон о заштити државе и поретка у држави. Гласао је и за Видовдански устав.
Имајући у виду да је Обзнаном за коју је гласао Рибар, формално ликвидирана закулисна, терористичка, реакционарна и рајетинска интернационална Комунистичка партија Југославије, која је упорно давала замахе спољним и унутрашњим реакционарним и конспиративним силама, које су отворено радиле на рушењу Краљевине Југославије и на уништењу србског народа.

У току 1936. године Рибар је напустио матичну Демократску партију и са извесним млађим дисидентима исте партије покренуо иницијативу за формирање нове социл-демократске партије. У исто време Рибар је започео колаборацију са „југословенским“ комунистима стварајући народни фронт по угледу на Блумову владу. У овом подухвату није имао успеха, повукао се из политичког живота и одао адвокатском позиву бранићи пред судом за заштиту државе извесне комунисте. Рат 1941. године затиче га у Београду и то на комунистичкој страни у чијим је редовима његов старији син Иво-Лола Рибар већ заузимао високе функције као политички секретар Централног комитета Савеза комунистичке партије Југославије. Првих дана револуције Рибар сарађује са члановима Централног комитета КПЈ, који су из Београда руководили политичким и револуционарним радом и покретањем буржоаско-демократске револуције у Србији 1941. године, која је била само нагли прелаз у Брозову, великохрватску, интермаријумску, фабијанску и бољшевичко-пролетерскиу револуцију. Половином 1942. године напустио је ужи круг „великих кадрова“ и „великих мајстора“ београдског рајетинског, интернационалистичког масонског и комунистиког естаблишмента. Отишао је у западну Босну на захтев Броза и његовог сина да би својим именом дао Брозу што ширу политичку платформу , како би маскирао Брозов великохрватски, интермарумски, фабијански и бољшевички покрет као широко народни.

Рибар је био председник обадва великохрватска, интермарумска, фабијанска и бољшевичка АВНОЈ-а. У Бихаћу је 1942. године био представник Хрватске, а у Јајцу 1943. године био је представник Србије. Заједно са Брозом, Степинцем, Драгановићем, Павелићем, Шубашићем, Бићанићем, Крњевићем, Смодлаком, Ђиласом, Чолаковићем, Поповићем, Нешковићем, Жујовићем, Маговцем, Бакарићем, Сремцем, Назором, Хебрангом, Лорковићем, Кватерником, Аугустинчићем, Вокићем, Стилиновићем, Леонтићем, Велебитом, Крајачићем, Кардељем, Креком, Кухаром, Савићем, Недељковићем, Пијадом, Марковићем, Стамбполићем, Јакшићем, Дапчевићем, Тодоровићем, Вујасиновићем, Ранковићем, Павловићем, Милутиновићем и осталим агентима Гестапоа, интелиџенс сервиса, НКВД-а, OSS, Форињ офиса и интермариума, донео је све законске уредбе о увођењу у Југославији рајетинског и робовласничког комунистичког система. Једна од тих уредби је и одлука да се краљу Петру забрани долазак у Југославију.

По овом политичком монополу и великохрватској, интермариумској, лондонској, московској, вашингтонској и Авнојевској уредби краљ Петар, као Србин није могао да буде носилац послератног уређења у Југославији, која се граничила са виталним интересима западно-европских и америчких империјалиста и њихових сателита.

Рибар је био познат у београдском рајетинском интернационалистичком масонско-комунистичком естаблишменту, као корупционашки адвокат у чијим редовима није уживао нарочити углед. За њега је дао најбољу оцену проф. Слободан Јовановић , када је једном приликом у току 1940. године рекао проф. Јовану Ђорђевићу: „Чувајте се тог човека. Ви сте млади, поштени и наивни и ја не бих волео да будете у друштву са тим политичким шверцером и аферашким адвокатом…“

При свем овом бисмо пренели говор Ивана Рибара, бившег председника Народне скупштине краљевине Југославије, који је одржан на комеморативној седници Народне скупштине у Београду 30. јула 1921. године поводом убиства Милорада Драшковића. Овај његов говор најбоље сведочи колики је био преварант, превртљивац и морална наказа и колико је подлегао мржњи, да као Хрват и комуниста са својим радом и ставом све оно раније опвргне.

Његов говор преносимо како је забележен у стенографским белешкама Народне скупштине у скраћеном облику, ради уштеде простора и ради млађих србских генерација који нису о томе обавештени, који ће у то сам уверен, савладати антисрбски рајетински и интернационални комунистичко-масонски, идолатриски и окултни естаблишмет у Београду…

Ево тог говора:

„Милорада Драшковића убио је зликовац, споразумно са својим зликовачким друштвом, убио га је члан терористичке организације, један бедник душевни и телесни… и зато се лако дао наговорити на злочиначко дело од агента тајно организованог непријатеља нашег народа и наше државе, који су у вези са атентатима и наших спољних непријатеља…

Пок. Драшковића убили су они који не воле нашу државу и наш народ; убили су га они који хоће насилним путем, крвљу и грађанским ратом, постојећи правни ред у нашој држави да сруше, они који хоће помоћу спољних непријатеља, разорити столећима и столећима од најбољих синова нашег народа изграђивану нашу државу поништити, тако са пуно крви и жртвама стечено наше народно ослобођење и уједињење…

Непријатељ наше државе, објавио је преко својих терористичких организација навалу на њену егзистенцију атентатима на прве наше људе који су имали недвојбено пуно учешћа код њеног стварања и консолидовања… извршен је атентат на Милорада Драшковића, на човека који је по суду свих објективних и непристрасних познавалаца његових важио као један од најистакнутијих сарадника у раду за правилан, миран и савремен развитак наше младе државе; био је један од оних народних радника, који увек умеју и знају шта хоће, један од њих, који након дубоког размишљања стварају једну одлуку, коју умеју конзеквентно и врло енергично проводити. Он је био човек принципа и умео се за принципе залагати и одушевљавати… своју земљу и народ свој волео је надасве. За државу све је дао и жртвовао па и свој живот. Он је још у Краљевини Србији својим суделовањем у влади и Скупштини успешно сарађивао на јачању земље и на стварању предувјета за улогу Србије … Уз многе друге државнике и народне раднике и његова је заслуга, да је краљевина Србија већ пре балканског рата постала не само јака привлачна сила, већ центар за прикупљање и уједињење целокупног нашег народа. „SALUS REI PUBLICAE SUPREMA LEX ESTO”, било је гесло пок. Драшковића у његовој одговорној служби. У тешким моментима, кад су били у питању мир и поредак у нашој држави изашао је с готовим предлозима у одбрану државе поготову свих протудржавних и протународних покрета. И њему, Драшковићу, има се захвалити што није дошло до нереда и грађанског рата…“ (Види: Уређивачки одбор, Стенографске белешке Народне скупштине, Београд, 1921).

2. Родољуб Чолаковић Роћко

Родољуб Чолаковић Роћко ( Дворови, код Бијељине, 7. јуна 1900, – Београд, 30. марта 1983), потиче из буржоаске породице, по занимању је био публициста. Постао је члан Комунистичке Партије Југославије 1919. године. У току 1920. године основао је с извесним комунистима терористичку орнанизацију „Црвена правда“. Они су 21. јула 1921. године у Делницама извршили атентат на Милорада Драшковића, министра унутрашњих дела Краљевине СХС (Југославије), због тога је осуђен на 12 година робије. После издржане казне, по налогу ЦК КПЈ отишао је у Совјетски Савез, и у Москви завршио интернационалну „Лењинову школу“. У току 1935. године као агент Коминтерне прешао је у Беч да ради у Централном комитету Комунистичке Партије Југославије. У Бечу је помагао Владимиру Чопићу у уређивању листа „Пролетер“, званичном органу КПЈ, где је остао до 1937. године, када су југословенски комунисти пренели ЦК КПЈ из Беча у Париз, Чолаковић је одређен за уредника интернационалних листова „Пролетер“ и „Класна борба“. У Паризу је обављао и дужност организационог секретара ЦК КПЈ. Од септембра до новембра 1937. године, боравио је у Шпанији, затим се уочи Другог светског рата вратио у Југославију, где га затиче и Други св. рат. Крајем јуна 1941. године Покрајински комитет КПЈ за Србију шаље Чолаковића и Филипа Кљајића, обућарског радника и члана Централног комитета КПЈ, на рад за организацију и покретање буржоаско-демократске револуције у Србији, која је била само нагли прелаз у Брозову национал-социјалистичку, великохрвтску, интермаријумску, фабијанску и бољшевичко-пролетерску револуцију. У септембру 1941. године, по Брозовој национал-социјалистичкој дужности Чолаковић прелази у источну Босну, да ради на организацији антисрбске комунистичке пропаганде. Био је већник АВНОЈ-а и ЗАВНОБиХ-а. На другом заседању АВНОЈ-а, новембра 1943. године, у Јајцу, изабран је за секретара Председништва АВНОЈ-а.

Имајући у виду да је Чолаковић у току рата сарађивао са британским командосом, капетаном Дикином и са Павелићевим хрватским пуковником Сулејманом Филиповићем, који је у јуну 1943. године пришао Брозовим национал-социјалистима са својом “бригадом” у најкритичнијем моменту обезглављених и до тада безначајних Брозових национал-социјалистичких пролетера, који су у долини реке Сутјеске имали велике жртве. Броз, Жујовић и Ранковић су на мистериозан начин “пробили непријатељски“ обруч, а Милован Ђилас се сакрио у пећину, како сведочи Перо Попивода, генерал-мајор Југословенске Армије (Види: Перо Попивода, Издајничка делатност клике Тита-Ранковића у периоду народно-ослободилачке борбе југословенских народа, „Под Заставом Интернационализма“, Орган југословенских комуниста-политемиграната у Народној Републици Румунији, Број 11, од 15. Октобра 1949; Перо Попивода, Издајнички рад клике Тита-Ранковића у периоду народно-ослободилачке борбе југословенских народа, „За Социјалистичку Југославију“, Орган југословенсих комуниста-политемиграната у СССР-у, Број 13, од 5. октобра 1949).

Такође, имајући на уму да је Родољуб Чолаковић Роћко имао блиског рођака у Загребу Љубомира Пантића, апотекара из Бијељине, који је „био је министар без портфеља у хрватској усташкој влади. Захваљујући протекцији свог рођака, истакнутог комунисте Родољуба Чолаковића, одлежао је само три и по месеца у затвору, а после слободно живео у Београду. Чак је добио и државну пензију“ (Види: .https://patriot.rs/cudo-u-ndh-srbin-a-ustasa/).

Да поменемо узгред, да су Рибар и Чолаковић били потписници на документу проглашења комунистичке Југославије у Јајцу 29. новембра 1943. године који гласи…

АНТИФАШИСТИЧКО ВЕЋЕ
НАРОДНОГ ОСЛОБОЂЕЊА ЈУГОСЛАВИЈЕ
Број одлуке 3

ОДЛУКА
ДРУГОГ ЗАСЕДАЊА АНТИФАШИСТИЧКОГ ВЕЋА НАРОДНОГ ОСЛОБОЂЕЊА ЈУГОСЛАВИЈЕ
О изградњи Југославије на федеративном принципу

На пснову права сваког народа на самоодређење, укључујући право на отцепљење или на уједињење са другим народима, и у складу са истинском вољом свих народа Југославије, осведоченом у току трогодишње заједничке народно-ослободилачке борбе која је сковала нераздруживо братство народа Југославије, антифашистичко веће народног ослобођења Југославије доноси следећу

О д л у к у:

1. Народи Југославије никада нису признали и не признају раскомадање Југославије са стране фашистичких империјалиста и доказали су у заједничкој оружаној борби своју чврсту вољу да остану и даље уједињени у Југославији.

2. Да би се остварио принцип суверености народа Југославије, да би Југославија претстављала истинску домовину свих својих народа и да никад више не би постала доменом било које хегемонистичке клике, Југославија се изграђује и изградиће се на федеративном принципу, који ће обезбедити пуну равноправност Срба, Хрвата, Словенаца, Македонаца и Црногораца, односно народа Србије, Хрватске, Словеначке, Македоније, Црне Горе и Босне и Херцеговине.

3. У складу са таквом федеративном изградњом Југославије, која се темељи на најпунијим демократским правима, јесте чињеница да већ сада, у време народно-ослободилачког рата, основне органе народне власти код појединих народа Југославије претстављају народно-ослободилачки одбори и земаљска антифашистичка већа народног ослобођења (Главни народно-ослободилачки одбор Србије, Земаљско антифашистичко веће народног ослобођења Хрватске, Словенски народно-ослободилачки одбор, Земаљско антифашистичко веће народног ослобођења Босне и Херцеговине, Земаљско антифашистичко веће народног ослобођења Црне Горе и Боке, Земаљско антифашистичко веће народног ослобођења Санџака, иницијативни органи за Земаљско антифашистичко веће народног ослобођења Македоније), и да је Антифашистичко веће народног ослобођења Југославије врховно законодавно и извршно претставничко тело народа Југославије и врховни претставник суверенитета народа и државе Југославије као целине.

4. Националним мањинама у Југославији обезбедиће се сва национална права.

5. Ова одлука ступа одмах на снагу.

Дне 29 новембра 1943,
У Јајцу

За Антифашистичко веће Народног ослобођења Југославије

Секретар Претседник
Р. Чолаковић, с.р. Др. И. Рибар, с.р.

(Види: Архив Југославије, Београд, http://www.arhiv. sv.gov.yu/a10000.htm).

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here