Душан Буковић: СЛУЧАЈ ВЕЛИКОХРВАТСКОГ ФИРЕРА И АНТИСРБИНА ЈОСИПА БРОЗА ТИТА

Поделите:

Није ми намера да се свестраније и детаљније упуштам у опсежну библиографију и литературу у вези бившег југословенског робовласника Јосипа Броза Тита, крвавог диктатора по избору европских и америчких тријалиста-империјалиста, поклоника Св. Госпе Фатимске, Папиног хаџије, Пилигринског фратра, Малтешког витеза, Почасног Каноника цркве Св. Јеронима у Риму, наци-фашистичког и усташког сарадника у току Другог св. рата, који је био еконмски успешан у реализацији марксистичко-економског    вишка вредности, када је морао продати милионе  незапослених радника и стручњака капиталистичком западу од којих су на нашу жалост великим  делом били понижени и обесправљени   Срби…  (Види: Фински политичар – Јосипу Брозу, “Слобода”, Oрган СНО у Амирици, бр. од 9. септембара 1970, Chicago, Illinois, U.S.A; Hrvatski tjednik  “Danica”, Chicago, Illinois, 29. rujan/September 1971; Аnte Jeric, “Svice”, No. 135, New York, 1971; Урош Зоњић, Под командом војводе Павла Ђуришића, Windsor, Ontario, Canada, 1990, стр. 100; Владимир Дедијер, Иза закључаних врата – Случај „Илекове торбице“, „Дуга“, Београд, бр. од јула-августа 1987; Stephen Clissold, Whirlwind, London, 1949).

Ништа  се  добро није могло ни очекивати од  великохрватског антисрбина Јосипа  Броза  Тита,  који се дочепао власти уз помоћ европских и америчких империјалиста-тријалиста.  У  најчитанијем  и најстаријем   циришком  листу  „Тагес  Анцајгер“  од  30.  марта 1971. Године    објављен   је  интересантан  чланак о  несрећним  „ југословенским“    радницима   тзв.   „гастарбартерима“ ,  који су продати капиталистичком западу као марксистичко-економски вишак вредности,  објављена  је   и  слика Јосипа  Броза  Тита  у  униформи  Малтешког  витеза  у којој  је  посетио  папу Павла  VI  у  Ватикану   ( Види: „Tages  anziger“, Zürich, Швајцарска  од  30марта 1971).

Ваља још споменути  да је Папа Павле Шести за циљеве римске католичке цркве именовао Броза „Почасним Каноником“  цркве Св Јеронима у Риму:

“… Но то још није све! Папа, у духу екуменизма и мирољубиве коегзистеције, са жељом да  нормализира Католичке цркве у Југославији, именпвао је друшкана Тита –
‘ПОЧАСНИМ КАНОНИКОМ’ – цркве св. Јеронима у Риму. Тиме му је подијелио привилегије,   које је уживао аустријски цар над Хрватском…” (Види: Католичка црква у
Југославији, Хрватски тједник „Даница“, Chicago, Ill., U.S.A., 29. рујна/септембра 1971).

Када је реч о великохрватском фиреру-диктатору и антисрбину Јосипу Брозу онда треба рећи истину, да је дошао у Србију из тзв. Независне Државе Хрватске 1941. године, са знањем и одобрењем хрватског поглавника Анте Павелића и Еугена – Диде Кватерника, шефа јавне сигурности тзв. Независне Државе Хрватске, сина хрватског маршала Славка Кватерника ради извођења тзв. буржоаске револуције у Србији, како то кажу комунисти-интернационалисти у духу њихове   масонско-марксистиче терминологије , која им је само послужила као нагли прелаз у фабијанску,   интермаријумску, бундистичко-бољшевичку пролетерску револуцију  ( Види: S. Clissold, Whirlwind, London, 1949, стр. 99).

Постоје, по Лењину, две револуције: демократскo – буржоаска и социјалистичка. “Од демократске  револуције, писао је он у “Искри” 1905, ми ћемо одмах почети прелазити, и то баш онолико колико нам дозвољавају наше снаге, снаге свесног и организованог пролететријата, почећемо прелазити у социјалистичку револуцију. Ми смо за непрекидну револуцију. Ми нећемо застати на пола пута… Ми ћемо свим снагама помоћи целокупном сељаштву, да изврши демократску револуцију, да би тим лакше  било нама, партији пролетаријата, што брже прећи новом вишем задатку-социјалистичкој револуцији.”

Лењин је у “Правди” 1921. године писао: “Прва, буржоаска демократска револуција прераста у  другу. Друга решаве узгред питања прве. Друга учвршћује дело прве. Борба и само борба одлучује, колико ће успети другој да прерасте у прву.”

Истини за вољу Броз се са својом пратњом у Србији два пута састао са Дражом Михаиловићем у току  трагичне и судбоносне 1941. године са намером да покрене прву етапу тзв. демократско-буржоаске револуције.  Први пут су се срели у Стругаонику код Ваљева а, други пут у Брајићима на Равној Гори. Међутим, једна група официра и војника из Дражиног штаба хтели су да направе заседу Брозовј пратњи и да их ликвидирају. Дража је сазнао за њихове намере и то им није дозволио. О томе један од тадашњих савременика пише:

“Дража није дозволио Вучку Игњатовићу да постави заседу и побије цео Титов караван од  два – три аутомобила на путу између Пожеге и Равне Горе.” (Види: Бранко Лазић,
Из историје Равне Горе, књига о Дражи, Windsor, Ontario, Canada, св. I, 1956, стр.169).

Исту намеру су имале и друге групе Дражиних официра и војника. О томе пише и Павле  Мешковић у “Летопису српске мисли” св. 2, где дословно стоји:

“Чича дознаје за нашсу заверу о ликвидирању Тита и наређује нам под претњом преког
суда, да Титу не сме ништа да се деси. Тито се враћа жив у Ужице са личном Чичином пратњом.” (Види: Павле Мешковић, Заборављени хероји, Летопис српске мисли, Мелбурн, Аустралија, књига 2, 1974/1975, стр. 243).

Такође и Драгиша Васић је био за ликвидацију Броза и његове пратње према сведочењу др.  Радоја Вукчевића:

“Састанци с Титом, у селу Прањанима, јасно су наговестили да је код те мистериозне личности све сумњиво: и име, и језик, и порекло, и пут, и циљ, и искртеност и добра воља. Са тих разлога Драгиша Васић, после првог, а Узелац и Орељ после другог састанка, хтели су да ликвидирају Тита, заједно с пратњим. Михаиловић их је спасао такве судбуне.”   ( Види: Др. Радоје Вукчевић, На страшном суду, Chicago, Illinois, стр. 146).

Дража је у једном разговору са др. Живком Топаловићем, дословно рекао:

“Два пута сам датом речју спасао Тита од погибије, коју су хтели извести моји официри…” ( Види: Др. Живко Топаловић, Србија под Дражом, Лондон, 1968, стр. 89).

Према писању хрватског “Вјесника” од 30. октобра 1981, Јосип Броз Тито је једном приликом пред неколицином руководећих људи у Загребу за Дражу Михаиловића рекао:

“Ипак, имао је он неко зрно онога што се звало официрска част. Кад сам 1941. године дошао на Равну Гору у његов штаб на преговоре, био је припреман атентат на мене. Његов командант Божа Јаворски био је припремио да ме убије при повратку с Равне Горе. Међутим, о томе је чуо  Дража Михаиловић, па га је спречио да то учини, јер је мени био дао часну реч да ћу безбједно доћи и отићи с Равне Горе…” (Види: Вјесник, Загреб, 30.X. 1981).

Имајући у виду да је Дража прозрео Брозову  великохрватску, интермаријумску, фабијанску, бундистичко-бољшевичку тактику и стратегију у Србији и да је у извесним инструкцијама које је послао мајору Ђ. Лашићу и П. Ђуришићу 20. децембра 1941, наводно рекао:

“Треба да знате да се на челу партизана налазе Хрватске Усташе, којима је за циљ да гурну  наш народ у братоубилачки рат… Са комунистима партизанима не може бити никакве  сарадње, јер се они боре против династије, а за остварење социјалне револуције,   што никада не сме бити наш циљ,   јер смо ми једино и искључиво само војници и  борци за краља иотаџбину и слободу народа…” (Види: Јован Марјановић, Прилози историји сукоба народноослободилачког покрета и чeтника Драже Михаиловића, Институт друштвених наука – Одељење за историске науке, Историја XX века – Зборник радова, књ. И, Београд, 1959, стр. 217 и 223).

Нема сумње да је српски народ и данас политички и идеолошки подељен као и у време Другог  светског рата, јер се још нису отарасили од масонско-комунистичког вируса (Види: Mgr George E. Dillon D., Grand orient freemasonry unmasked as the secret power behind communism, Matairie, La., U.S.A., 1950), да и дан данас величају Брозов фашистички режим, јер је обновио другу Југославију  уз  помоћ хрватских усташа (Види: Генерал Павле Јакшић, Тита на власт довеле усташе, “Политика Експрес” , Београд, 19. август 1990, стр. 12), Ватикана, Велике Британије, Сједињених Америчких Држава и Совјетског Савеза, али је изнутра и разбио тзв. АВНОЈ-ским одлукама без народне сагласности, делењем на парчад вештачким и  “привременим границама”,  које постадоше трајне, због чега је и дошло до грађанског рата у Хрватској, Босни и Херцеговини и на подручју српске аутономне   покрајине Косова и Метохије, када је цео цех платио ни крив ни дужан наш  несрећни, обесправљени, потлачени и понижени србски народ. Једини „Србин“ међу “српским” комунистима-интернационалистима у Јајцу, који се заложио за стварање србске аутономне покрајине у Федералној Држави Хрватској у којој су од 1941. до 1943. године хрватске усташе починиле незапамћене злочине над незаштићеним србским цивилним становништвом, био је Моша Пијаде.  Као „Србин“ јеврејског порекла – “He is a Serb of Jewish origin…” (Види: John Gunther, Behind curtain, New York, 1949, стр. 106), Пијаде је мислио на будућност србског народа у Лици, Банији, Кордуну, Славонији, Барањи и Далмацији, којег су тзв. „српски“ и „југословенски“ комунисти-интернационалисти  на челу са Брзом, Рибарима, Чолаковићем, Ранковићем, Савићем, Поповићем, Жујовићем, Ђиласом и осталим доглавницима на заседању у Јајцу, после незамамћених покоља над српским народом, сместили у проширену Федералну Државу Хрватску .

Свакако, треба имати на уму да су Пијадин предлог одбацили Сретен Жујовић, Александар Ранковић и Милован Ђилас… (Види: Исидор Ђуковић, Моша Пијаде и аутономија Срба у Хрватској, “Нин”,  од 28. августа 1988, стр. 5), који су били пореклом Срби.

Такође, имајући у виду да су “српски” и „југословенски“ комунисти истакли на првом месту своју коминтерновску тактичку и стратегијску солидарност са хрватским усташама још току 1930 године у своме часопису “Класна Борба”, како би заједнички остварили масонско-марксистичке, интермаријумске, фабијанске, бундистичко-бољшевичке и велико-хрватске снове пролетерске  револуције у неблагодарној, осакаћеној  и на дуг рок неодрживој Југославији, где дословно стоји:

“У случају револуције у Хрватској н. пр. дужност је радника и сељака Србије да се ставе,  под водством КПЈ, на страну хрватских маса и против војно-фашистичке диктатуре. Они не смеју пуцати на хрватске усташе; они не смеју превозити војнике и муницију; они морају објавити масовни политички штрајк…” ( Види: Убавка Вујошевић и Жарко Протић, Класна Борба, Орган КПЈ, Секција комунистичке интернационале, књига ИИ, 1930, 1934 И 1937. Репринит издање. Извори за  историју СКЈ – Издавачки Центар Комунист, Београд, 1984, стр. 816).

Дуго се ћутало  о Брозовој повезаности између осталог  и  са  Хитлеровим АБВЕРОМ годинама пре нацистичке окупације Југославије,  иако је била  позната  изјава чувеног немачког обавештајца Бернарда Емскоттера на судском процесу у Хамбургу 1946. године, која дословно гласи:

„Тито је био наш агент. Зато је Отсек за Балкан, Министарства спољних послова Трећег Рајха, убацио Тита Преко Швајцарске у Југославију. Наши стручњаци сматрали су да се морају активирати све расположиве снаге против монархиста и српске династије, снаге на чијем се челу доцније појавио  Михаиловић…“ (Види: The Chicago Tribune, 6. June, 1946; The New York Evening Sun, 12. June, 1946).

Навели бисмо  Брозове особоите везе са госпођом Harisson Williams, као и  везе са извесним западно-европским и америчким империјалистима-тријалистима,  које нам  потврђује  између осталог и податак Arthur Conte-а  у  књизи “Yalta ou le portage du monde” ( Напомена: Постоји скраћено и фризирано хрватско издање Conte-oве књиге “Jalta ili podela sveta”, коју је објавила “Матица Хрватска” у  Загребу 1968, у време тзв. Чехословачке кризе и уочи Брозовог тзв. „Хрватског прољећа“ 1971. године у којем овај податак није објављен, – м.н. ), где дословно стоји:

“Јосип Броз, речени Тито, син је хрватског сељака, бившег наредника у Хабсбургшкој војсци… Исто тако он зна добро да се снађе у својој новој ситуацији. Недавно се са невероватном ноншалантношћу сликао у свечаној маршалској униформи на степеницама сркве Св. Петра у Риму… Видели   смо исто тако како се понаша на талијанском острву Каприју, на једном коктелу, који је у његову част приредила веома богата американка, госпођа Harisson Williams… Он је знао да сретне геенерала a  Донована, па и Черчила … Он често вечера или иде у лов с маршалом Тољбухином…”   –    “Josip Broz, dit Tito, fils d’un paysan croate, ancien sous-officier dans l’armee des Habsbourg… autant il sait evoluer tres naturellement dans sa nouvelle codition et c’est avek une extraordinaire aisance qu’il s’est fait recemment photographier, lors de son sejour a Rome, sur les martches de Saint-Pierre, en grand uniforme de marechal, entoure de gardes du corps brandissant des mitraillettes, ou qu’on l’a vu evoluer a Capri dans un cocktail servi en son honneur par la richissime americaine Mme Harisson Williams, en sa villa de   reve. Il a su rencontrer le general Donovan, meme Churchill, d’egal a egal. Il a les meilleures vins et les plus beaux chevaux de la region, ill soupe souvent ou chasse avec le marechal Tolboukhine…” ( Види: Arthur Conte, Yalta ou le portage du monde, Paris, France, 1964/74, стр. 178-179).

Такође, што се тиче Броза, он је познат  и  као вишеструки агент међународних тајних и јавних подземних покрета и организација. Користио је преко двадесет псеудонима, од којих бисмо поменули само неке: Валтер, Загорац, Руди, Петар, Ото, Викторов, Клањчанин, Драгомир, Георгијевић, Јовановић, Спиридон Мекас, Тито… Уочи Другог св. рата послат је из Париза преко Немачке у Југославију у својству енглеског обавештајца са фалсификованим канадским пасошем број 32829, под именом натурализованог Канађанина – Спиридон Мекас (Види: Stevenson, William. A man called intrepid – „Човек звани неустрашиви“, New York – London 1976); Др Перо Дамјановић, Јосип Броз Тито, НИН, Београд, бр. од 25. маја и од 1. јуна 1975).

Али,  није само проблем у великохрватском фиреру-диктатору  антисрбину Јосипу Брозу „Титу“ који турне у фараонској могили у извиканој „кући цвећа“ у интернационалистичком Београду-Јосипграду, где му се и данас извесни полтрони клањају на срамоту јуначке Србије и србског народа, него и у извесној „српској“ интернационалистичкој елити, прошлој и садашњој.

Ко би могао помислити да ће  о сарадњи   тзв.  „српских комуниста“   интернационалиста  са хрватским усташама  отворено писати  у својим мемоарима  и  Милован Ђилас, познати Глајзеов, Валдхајнов и Павелићев гост  у  Загребу 1943.  године,   Брозов доглавник и лични сарадник и пријатељ хрватског усташе Јуце Рукавине, где дословно стоји:

“…He accepted the Serbian Communist only because he assumed that becoming Communists they had ceased to be Serbs…” – „Он је прихватио србске комунисте само зато што је сматрао да су они  постајући комунисти престајали бити Срби…“ (Види: Milovan Djilas, Memoir of a revolutionary, New York, 1973, str. 220).

Поред наведених цитата поменули бисмо још и елаборат Динарске четничке дивизије од  8-12. марта 1942. године, у кјојем између осталог, стоји:

„Однос Динарске дивизије према партизанима јесте најболније питање које се треба
ријешити. Двије супротне идеје увјек доводе до судара и крваввог обрачуна, те
тако партизани су предузели опсежне мјере за угушивање сваког националног
покрета убијајући националне прваке и тукући четнике. Према томе партизани су
били ти, који су први н аметнули борбу националистима, они су ти, који мучки
убијају четнике, они су ти, који помоћу усташа и муслимана, кољу и тероришу српски живаљ и најзад они су ти, који угушују и убијају сваку српско-националну мисао. Због овога јасно је, какав став треба да има Динарска дивизија према партизанима: рат до крајњих могућности живота…“ (Види: Алекса  Ненадић, Босанско Грахово у НОР…, Босанско Грахово, 1971, стр. 253).

Такође,  имајући у виду да у првој тачки Динарске четничке дивизије стоји:

„1. Улога Дивизије.

Ради остварења Србинове основне замисли и стварања српске националне државе,
формираће се као један чинилац те замисли у реону Косова поља, ‘Динарска
четничка дивизија’ од изразито националног елемента. Та дивизија поникла на
истоименом пољу, где је некада било гробље српске славе и српског јунаштва, има
да да израза васкрснуте Србинове војничке моћи и да, као један велики гвоздени
маљ васпостави чисто национални поредак у свим земљама, где живе Срби, па и
онима на које Срби аспирирају. Према томе улога ове дивизије има чисто
политички карактер, јер она за сада док рат још увјек траје има да буде
уточиште свих националних елемената српског карактера, да шири и остварује
српску идеју у деловима Лике, северне Далмације, Херцеговине, Црне Горе и Босне
и да у даном моменту, благодарећи импозантним снагама, са којима располаже,
васпостави чисто национални поредак, са краљем Петром на челу…“ (Види: Ђуро
Станисављевић, Појава и развитак четничког покрета у Хрватској 1941-1942.
године, Историја ХХ века, Институт друштвених наука – Одељење за историјске
науке, Зборник радова, Књ. 4, Београд, 1962, стр. 96-99).

Поред свега што нас је снашло у ХХ столећу, жалосно је да још има извесних Срба којима није јасно, која је страна у грађанском рату 1941-1945, имала интересе србског народа а која није.

Душан Буковић за Видовдан

Поделите:

2 Коментари

  1. Знао еј Броз за поштење српског војника и поверење које може да има у српског генерала. Зато је он био сигуран да му се ништа неће десити. Зато је Броз смео да ризикује. Али му зато није пало на памет да ризикује и да иде на неке преговоере с усташама да не убијају Србе у логорима. Нити су аг та убијања, очигледно, занимала.

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here