Dušan Buković: SLUČAJ VELIKOHRVATSKOG FIRERA I ANTISRBINA JOSIPA BROZA TITA

Podelite:

Nije mi namera da se svestranije i detaljnije upuštam u opsežnu bibliografiju i literaturu u vezi bivšeg jugoslovenskog robovlasnika Josipa Broza Tita, krvavog diktatora po izboru evropskih i američkih imperijalista, poklonika Sv. Gospe Fatimske, Papinog hadžije, Piligrinskog fratra, Malteškog viteza, Počasnog Kanonika crkve Sv. Jeronima u Rimu, naci-fašističkog i ustaškog saradnika u toku Drugog sv. rata, koji je bio ekonmski uspešan u realizaciji marksističko-ekonomskog    viška vrednosti, kada je morao prodati milione  nezaposlenih radnika i stručnjaka kapitalističkom zapadu od kojih su na našu žalost velikim  delom bili poniženi i obespravljeni   Srbi…  (Vidi: Finski političar – Josipu Brozu, “Sloboda”, Organ SNO u Amirici, br. od 9. septembara 1970, Chicago, Illinois, U.S.A; Hrvatski tjednik  “Danica”, Chicago, Illinois, 29. rujan/September 1971; Ante Jeric, “Svice”, No. 135, New York, 1971; Uroš Zonjić, Pod komandom vojvode Pavla Đurišića, Windsor, Ontario, Canada, 1990, str. 100; Vladimir Dedijer, Iza zaključanih vrata – Slučaj „Ilekove torbice“, „Duga“, Beograd, br. od jula-avgusta 1987; Stephen Clissold, Whirlwind, London, 1949).

Ništa  se  dobro nije moglo ni očekivati od  velikohrvatskog antisrbina Josipa  Broza  Tita,  koji se dočepao vlasti uz pomoć evropskih i američkih imperijalista-trijalista.  U  najčitanijem  i najstarijem   ciriškom  listu  „Tages  Ancajger“  od  30.  marta 1971. Godine    objavljen   je  interesantan  članak o  nesrećnim  „ jugoslovenskim“    radnicima   tzv.   „gastarbarterima“ ,  koji su prodati kapitalističkom zapadu kao marksističko-ekonomski višak vrednosti,  objavljena  je   i  slika Josipa  Broza  Tita  u  uniformi  Malteškog  viteza  u kojoj  je  posetio  papu Pavla  VI  u  Vatikanu   ( Vidi: „Tages  anziger“, Zürich, Švajcarska  od  30marta 1971).

Valja još spomenuti  da je Papa Pavle Šesti za ciljeve rimske katoličke crkve imenovao Broza „Počasnim Kanonikom“  crkve Sv Jeronima u Rimu:

“… No to još nije sve! Papa, u duhu ekumenizma i miroljubive koegzistecije, sa željom da  normalizira Katoličke crkve u Jugoslaviji, imenpvao je druškana Tita –
‘POČASNIM KANONIKOM’ – crkve sv. Jeronima u Rimu. Time mu je podijelio privilegije,   koje je uživao austrijski car nad Hrvatskom…” (Vidi: Katolička crkva u
Jugoslaviji, Hrvatski tjednik „Danica“, Chicago, Ill., U.S.A., 29. rujna/septembra 1971).

Kada je reč o velikohrvatskom fireru-diktatoru i antisrbinu Josipu Brozu onda treba reći istinu, da je došao u Srbiju iz tzv. Nezavisne Države Hrvatske 1941. godine, sa znanjem i odobrenjem hrvatskog poglavnika Ante Pavelića i Eugena – Dide Kvaternika, šefa javne sigurnosti tzv. Nezavisne Države Hrvatske, sina hrvatskog maršala Slavka Kvaternika radi izvođenja tzv. buržoaske revolucije u Srbiji, kako to kažu komunisti-internacionalisti u duhu njihove   masonsko-marksističe terminologije , koja im je samo poslužila kao nagli prelaz u fabijansku,   intermarijumsku, bundističko-boljševičku proletersku revoluciju  ( Vidi: S. Clissold, Whirlwind, London, 1949, str. 99).

Postoje, po Lenjinu, dve revolucije: demokratsko – buržoaska i socijalistička. “Od demokratske  revolucije, pisao je on u “Iskri” 1905, mi ćemo odmah početi prelaziti, i to baš onoliko koliko nam dozvoljavaju naše snage, snage svesnog i organizovanog proletetrijata, počećemo prelaziti u socijalističku revoluciju. Mi smo za neprekidnu revoluciju. Mi nećemo zastati na pola puta… Mi ćemo svim snagama pomoći celokupnom seljaštvu, da izvrši demokratsku revoluciju, da bi tim lakše  bilo nama, partiji proletarijata, što brže preći novom višem zadatku-socijalističkoj revoluciji.”

Lenjin je u “Pravdi” 1921. godine pisao: “Prva, buržoaska demokratska revolucija prerasta u  drugu. Druga rešave uzgred pitanja prve. Druga učvršćuje delo prve. Borba i samo borba odlučuje, koliko će uspeti drugoj da preraste u prvu.”

Istini za volju Broz se sa svojom pratnjom u Srbiji dva puta sastao sa Dražom Mihailovićem u toku  tragične i sudbonosne 1941. godine sa namerom da pokrene prvu etapu tzv. demokratsko-buržoaske revolucije.  Prvi put su se sreli u Strugaoniku kod Valjeva a, drugi put u Brajićima na Ravnoj Gori. Međutim, jedna grupa oficira i vojnika iz Dražinog štaba hteli su da naprave zasedu Brozovj pratnji i da ih likvidiraju. Draža je saznao za njihove namere i to im nije dozvolio. O tome jedan od tadašnjih savremenika piše:

“Draža nije dozvolio Vučku Ignjatoviću da postavi zasedu i pobije ceo Titov karavan od  dva – tri automobila na putu između Požege i Ravne Gore.” (Vidi: Branko Lazić,
Iz istorije Ravne Gore, knjiga o Draži, Windsor, Ontario, Canada, sv. I, 1956, str.169).

Istu nameru su imale i druge grupe Dražinih oficira i vojnika. O tome piše i Pavle  Mešković u “Letopisu srpske misli” sv. 2, gde doslovno stoji:

“Čiča doznaje za našsu zaveru o likvidiranju Tita i naređuje nam pod pretnjom prekog
suda, da Titu ne sme ništa da se desi. Tito se vraća živ u Užice sa ličnom Čičinom pratnjom.” (Vidi: Pavle Mešković, Zaboravljeni heroji, Letopis srpske misli, Melburn, Australija, knjiga 2, 1974/1975, str. 243).

Takođe i Dragiša Vasić je bio za likvidaciju Broza i njegove pratnje prema svedočenju dr.  Radoja Vukčevića:

“Sastanci s Titom, u selu Pranjanima, jasno su nagovestili da je kod te misteriozne ličnosti sve sumnjivo: i ime, i jezik, i poreklo, i put, i cilj, i iskrtenost i dobra volja. Sa tih razloga Dragiša Vasić, posle prvog, a Uzelac i Orelj posle drugog sastanka, hteli su da likvidiraju Tita, zajedno s pratnjim. Mihailović ih je spasao takve sudbune.”   ( Vidi: Dr. Radoje Vukčević, Na strašnom sudu, Chicago, Illinois, str. 146).

Draža je u jednom razgovoru sa dr. Živkom Topalovićem, doslovno rekao:

“Dva puta sam datom rečju spasao Tita od pogibije, koju su hteli izvesti moji oficiri…” ( Vidi: Dr. Živko Topalović, Srbija pod Dražom, London, 1968, str. 89).

Prema pisanju hrvatskog “Vjesnika” od 30. oktobra 1981, Josip Broz Tito je jednom prilikom pred nekolicinom rukovodećih ljudi u Zagrebu za Dražu Mihailovića rekao:

“Ipak, imao je on neko zrno onoga što se zvalo oficirska čast. Kad sam 1941. godine došao na Ravnu Goru u njegov štab na pregovore, bio je pripreman atentat na mene. Njegov komandant Boža Javorski bio je pripremio da me ubije pri povratku s Ravne Gore. Međutim, o tome je čuo  Draža Mihailović, pa ga je sprečio da to učini, jer je meni bio dao časnu reč da ću bezbjedno doći i otići s Ravne Gore…” (Vidi: Vjesnik, Zagreb, 30.X. 1981).

Imajući u vidu da je Draža prozreo Brozovu  velikohrvatsku, intermarijumsku, fabijansku, bundističko-boljševičku taktiku i strategiju u Srbiji i da je u izvesnim instrukcijama koje je poslao majoru Đ. Lašiću i P. Đurišiću 20. decembra 1941, navodno rekao:

“Treba da znate da se na čelu partizana nalaze Hrvatske Ustaše, kojima je za cilj da gurnu  naš narod u bratoubilački rat… Sa komunistima partizanima ne može biti nikakve  saradnje, jer se oni bore protiv dinastije, a za ostvarenje socijalne revolucije,   što nikada ne sme biti naš cilj,   jer smo mi jedino i isključivo samo vojnici i  borci za kralja iotadžbinu i slobodu naroda…” (Vidi: Jovan Marjanović, Prilozi istoriji sukoba narodnooslobodilačkog pokreta i četnika Draže Mihailovića, Institut društvenih nauka – Odeljenje za istoriske nauke, Istorija XX veka – Zbornik radova, knj. I, Beograd, 1959, str. 217 i 223).

Nema sumnje da je srpski narod i danas politički i ideološki podeljen kao i u vreme Drugog  svetskog rata, jer se još nisu otarasili od masonsko-komunističkog virusa (Vidi: Mgr George E. Dillon D., Grand orient freemasonry unmasked as the secret power behind communism, Matairie, La., U.S.A., 1950), da i dan danas veličaju Brozov fašistički režim, jer je obnovio drugu Jugoslaviju  uz  pomoć hrvatskih ustaša (Vidi: General Pavle Jakšić, Tita na vlast dovele ustaše, “Politika Ekspres” , Beograd, 19. avgust 1990, str. 12), Vatikana, Velike Britanije, Sjedinjenih Američkih Država i Sovjetskog Saveza, ali je iznutra i razbio tzv. AVNOJ-skim odlukama bez narodne saglasnosti, delenjem na parčad veštačkim i  “privremenim granicama”,  koje postadoše trajne, zbog čega je i došlo do građanskog rata u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini i na području srpske autonomne   pokrajine Kosova i Metohije, kada je ceo ceh platio ni kriv ni dužan naš  nesrećni, obespravljeni, potlačeni i poniženi srbski narod. Jedini „Srbin“ među “srpskim” komunistima-internacionalistima u Jajcu, koji se založio za stvaranje srbske autonomne pokrajine u Federalnoj Državi Hrvatskoj u kojoj su od 1941. do 1943. godine hrvatske ustaše počinile nezapamćene zločine nad nezaštićenim srbskim civilnim stanovništvom, bio je Moša Pijade.  Kao „Srbin“ jevrejskog porekla – “He is a Serb of Jewish origin…” (Vidi: John Gunther, Behind curtain, New York, 1949, str. 106), Pijade je mislio na budućnost srbskog naroda u Lici, Baniji, Kordunu, Slavoniji, Baranji i Dalmaciji, kojeg su tzv. „srpski“ i „jugoslovenski“ komunisti-internacionalisti  na čelu sa Brzom, Ribarima, Čolakovićem, Rankovićem, Savićem, Popovićem, Žujovićem, Đilasom i ostalim doglavnicima na zasedanju u Jajcu, posle nezamamćenih pokolja nad srpskim narodom, smestili u proširenu Federalnu Državu Hrvatsku .

Svakako, treba imati na umu da su Pijadin predlog odbacili Sreten Žujović, Aleksandar Ranković i Milovan Đilas… (Vidi: Isidor Đuković, Moša Pijade i autonomija Srba u Hrvatskoj, “Nin”,  od 28. avgusta 1988, str. 5), koji su bili poreklom Srbi.

Takođe, imajući u vidu da su “srpski” i „jugoslovenski“ komunisti istakli na prvom mestu svoju kominternovsku taktičku i strategijsku solidarnost sa hrvatskim ustašama još toku 1930 godine u svome časopisu “Klasna Borba”, kako bi zajednički ostvarili masonsko-marksističke, intermarijumske, fabijanske, bundističko-boljševičke i veliko-hrvatske snove proleterske  revolucije u neblagodarnoj, osakaćenoj  i na dug rok neodrživoj Jugoslaviji, gde doslovno stoji:

“U slučaju revolucije u Hrvatskoj n. pr. dužnost je radnika i seljaka Srbije da se stave,  pod vodstvom KPJ, na stranu hrvatskih masa i protiv vojno-fašističke diktature. Oni ne smeju pucati na hrvatske ustaše; oni ne smeju prevoziti vojnike i municiju; oni moraju objaviti masovni politički štrajk…” ( Vidi: Ubavka Vujošević i Žarko Protić, Klasna Borba, Organ KPJ, Sekcija komunističke internacionale, knjiga II, 1930, 1934 I 1937. Reprinit izdanje. Izvori za  istoriju SKJ – Izdavački Centar Komunist, Beograd, 1984, str. 816).

Dugo se ćutalo  o Brozovoj povezanosti između ostalog  i  sa  Hitlerovim ABVEROM godinama pre nacističke okupacije Jugoslavije,  iako je bila  poznata  izjava čuvenog nemačkog obaveštajca Bernarda Emskottera na sudskom procesu u Hamburgu 1946. godine, koja doslovno glasi:

„Tito je bio naš agent. Zato je Otsek za Balkan, Ministarstva spoljnih poslova Trećeg Rajha, ubacio Tita Preko Švajcarske u Jugoslaviju. Naši stručnjaci smatrali su da se moraju aktivirati sve raspoložive snage protiv monarhista i srpske dinastije, snage na čijem se čelu docnije pojavio  Mihailović…“ (Vidi: The Chicago Tribune, 6. June, 1946; The New York Evening Sun, 12. June, 1946).

Naveli bismo  Brozove osoboite veze sa gospođom Harisson Williams, kao i  veze sa izvesnim zapadno-evropskim i američkim imperijalistima-trijalistima,  koje nam  potvrđuje  između ostalog i podatak Arthur-a Conte-a  u  knjizi “Yalta ou le portage du monde” ( Napomena: Postoji skraćeno i frizirano hrvatsko izdanje Conte-ove knjige “Jalta ili podela sveta”, koju je objavila “Matica Hrvatska” u  Zagrebu 1968, u vreme tzv. Čehoslovačke krize i uoči Brozovog tzv. „Hrvatskog proljeća“ 1971. godine u kojem ovaj podatak nije objavljen, – m.n. ), gde doslovno stoji:

“Josip Broz, rečeni Tito, sin je hrvatskog seljaka, bivšeg narednika u Habsburgškoj vojsci… Isto tako on zna dobro da se snađe u svojoj novoj situaciji. Nedavno se sa neverovatnom nonšalantnošću slikao u svečanoj maršalskoj uniformi na stepenicama srkve Sv. Petra u Rimu… Videli   smo isto tako kako se ponaša na talijanskom ostrvu Kapriju, na jednom koktelu, koji je u njegovu čast priredila veoma bogata amerikanka, gospođa Harisson Williams… On je znao da sretne geenerala a  Donovana, pa i Čerčila … On često večera ili ide u lov s maršalom Toljbuhinom…”   –    “Josip Broz, dit Tito, fils d’un paysan croate, ancien sous-officier dans l’armee des Habsbourg… autant il sait evoluer tres naturellement dans sa nouvelle codition et c’est avek une extraordinaire aisance qu’il s’est fait recemment photographier, lors de son sejour a Rome, sur les martches de Saint-Pierre, en grand uniforme de marechal, entoure de gardes du corps brandissant des mitraillettes, ou qu’on l’a vu evoluer a Capri dans un cocktail servi en son honneur par la richissime americaine Mme Harisson Williams, en sa villa de   reve. Il a su rencontrer le general Donovan, meme Churchill, d’egal a egal. Il a les meilleures vins et les plus beaux chevaux de la region, ill soupe souvent ou chasse avec le marechal Tolboukhine…” ( Vidi: Arthur Conte, Yalta ou le portage du monde, Paris, France, 1964/74, str. 178-179).

Takođe, što se tiče Broza, on je poznat  i  kao višestruki agent međunarodnih tajnih i javnih podzemnih pokreta i organizacija. Koristio je preko dvadeset pseudonima, od kojih bismo pomenuli samo neke: Valter, Zagorac, Rudi, Petar, Oto, Viktorov, Klanjčanin, Dragomir, Georgijević, Jovanović, Spiridon Mekas, Tito… Uoči Drugog sv. rata poslat je iz Pariza preko Nemačke u Jugoslaviju u svojstvu engleskog obaveštajca sa falsifikovanim kanadskim pasošem broj 32829, pod imenom naturalizovanog Kanađanina – Spiridon Mekas (Vidi: Stevenson, William. A man called intrepid – „Čovek zvani neustrašivi“, New York – London 1976); Dr Pero Damjanović, Josip Broz Tito, NIN, Beograd, br. od 25. maja i od 1. juna 1975).

Ali,  nije samo problem u velikohrvatskom fireru-diktatoru  antisrbinu Josipu Brozu „Titu“ koji turne u faraonskoj mogili u izvikanoj „kući cveća“ u internacionalističkom Beogradu-Josipgradu, gde mu se i danas izvesni poltroni klanjaju na sramotu junačke Srbije i srbskog naroda, nego i u izvesnoj „srpskoj“ internacionalističkoj eliti, prošloj i sadašnjoj.

Ko bi mogao pomisliti da će  o saradnji   tzv.  „srpskih komunista“   internacionalista  sa hrvatskim ustašama  otvoreno pisati  u svojim memoarima  i  Milovan Đilas, poznati Glajzeov, Valdhajnov i Pavelićev gost  u  Zagrebu 1943.  godine,   Brozov doglavnik i lični saradnik i prijatelj hrvatskog ustaše Juce Rukavine, gde doslovno stoji:

“…He accepted the Serbian Communist only because he assumed that becoming Communists they had ceased to be Serbs…” – „On je prihvatio srbske komuniste samo zato što je smatrao da su oni  postajući komunisti prestajali biti Srbi…“ (Vidi: Milovan Djilas, Memoir of a revolutionary, New York, 1973, str. 220).

Pored navedenih citata pomenuli bismo još i elaborat Dinarske četničke divizije od  8-12. marta 1942. godine, u kjojem između ostalog, stoji:

„Odnos Dinarske divizije prema partizanima jeste najbolnije pitanje koje se treba
riješiti. Dvije suprotne ideje uvjek dovode do sudara i krvavvog obračuna, te
tako partizani su preduzeli opsežne mjere za ugušivanje svakog nacionalnog
pokreta ubijajući nacionalne prvake i tukući četnike. Prema tome partizani su
bili ti, koji su prvi n ametnuli borbu nacionalistima, oni su ti, koji mučki
ubijaju četnike, oni su ti, koji pomoću ustaša i muslimana, kolju i terorišu srpski živalj i najzad oni su ti, koji ugušuju i ubijaju svaku srpsko-nacionalnu misao. Zbog ovoga jasno je, kakav stav treba da ima Dinarska divizija prema partizanima: rat do krajnjih mogućnosti života…“ (Vidi: Aleksa  Nenadić, Bosansko Grahovo u NOR…, Bosansko Grahovo, 1971, str. 253).

Takođe,  imajući u vidu da u prvoj tački Dinarske četničke divizije stoji:

„1. Uloga Divizije.

Radi ostvarenja Srbinove osnovne zamisli i stvaranja srpske nacionalne države,
formiraće se kao jedan činilac te zamisli u reonu Kosova polja, ‘Dinarska
četnička divizija’ od izrazito nacionalnog elementa. Ta divizija ponikla na
istoimenom polju, gde je nekada bilo groblje srpske slave i srpskog junaštva, ima
da da izraza vaskrsnute Srbinove vojničke moći i da, kao jedan veliki gvozdeni
malj vaspostavi čisto nacionalni poredak u svim zemljama, gde žive Srbi, pa i
onima na koje Srbi aspiriraju. Prema tome uloga ove divizije ima čisto
politički karakter, jer ona za sada dok rat još uvjek traje ima da bude
utočište svih nacionalnih elemenata srpskog karaktera, da širi i ostvaruje
srpsku ideju u delovima Like, severne Dalmacije, Hercegovine, Crne Gore i Bosne
i da u danom momentu, blagodareći impozantnim snagama, sa kojima raspolaže,
vaspostavi čisto nacionalni poredak, sa kraljem Petrom na čelu…“ (Vidi: Đuro
Stanisavljević, Pojava i razvitak četničkog pokreta u Hrvatskoj 1941-1942.
godine, Istorija HH veka, Institut društvenih nauka – Odeljenje za istorijske
nauke, Zbornik radova, Knj. 4, Beograd, 1962, str. 96-99).

Pored svega što nas je snašlo u HH stoleću, žalosno je da još ima izvesnih Srba kojima nije jasno, koja je strana u građanskom ratu 1941-1945, imala interese srbskog naroda a koja nije.

Dušan Buković za Vidovdan

Podelite:

3 Komentari

  1. Znao ej Broz za poštenje srpskog vojnika i poverenje koje može da ima u srpskog generala. Zato je on bio siguran da mu se ništa neće desiti. Zato je Broz smeo da rizikuje. Ali mu zato nije palo na pamet da rizikuje i da ide na neke pregovoere s ustašama da ne ubijaju Srbe u logorima. Niti su ag ta ubijanja, očigledno, zanimala.

  2. U prilično obimnom članku niste naveli da je Kominterna iz Kremlja postavila Hrvata Josipa Broza za gen. sek. KPJ i centralu KPJ premestila iz Beograda u Zagreb. Ta ista Kominterna je poslala 414000 do zuba naoružanih vojnika Crvene Armije da oslobode Srbiju i Beograd od nemaca i četnika 1944 god. Tako je ta ista Kominterna postavila Hrvata J.B. da 40 godina vlada državom Jugoslavijom sa većinskim Srbskim stanovništvom. Dakle, nisu ga ustoličile samo zapadne buržoaske i imperialističke snage…

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here