Душко Бошковић: Порука касиркама у ФБиХ у вези миграната

Поделите:

Користећи законом загарантовану слободу кретања по бившој југославенској републици Босни и Херцеговини, примјетио сам интересантну појаву на касама када се испред мене у реду  нађу мигранти. Касирке обично када наплате рачун од миграната обрате се мени увијек са истом реченицом. Можда не само мени, нисам довољно истражио ситуацију како бих написао научни рад, али је ово сасвим добвољно за једну кратку причу. Жене као да су на обуци за касирке прошле још неку додатну обуку.

Та реченица гласи: „Баш ми их је жао“, дискретним покретима главе показујући на мигранте који излазее из продавнице. Када сам чуо први пут ову реленицу нисам реаговао. Учили су ме родитељи да не разговарам са непознатим особама, па се тога држим и по старе дане. Али када сам исту реченицу чуо и други и трећи пут на различитим мјестима, нисам могао да не одреагујем. Почео сам запиткивати касирке зашто им их је жао? Чудно су ме гледале и обично одговарале: „Па, тако…“.

И онда сам покушао једној да објасним, па онда другој и како ми је то досадило да понављам стално исту причу свакој понаособ, куцам овај текст који треба да се подијели свим касиркама по ФБиХ, а можда и шире, па прије него ли стану за касу да га прочитају. Није дугачак. Таман колико траје једна игрица на мобителу.

У једној великој продавници када је касирка рекла фамозну реченицу, ту је био и момак из секјуритија познатог у вријеме Југославије као објезбјеђење, који је пратио да мигрант не заборави платити рачун. Питао сам га да ли је био некада у некој војсци. Момак се изненадио питању, наравно да је био, каже. А и ја некада питам глупости, јер ријетке је машила војска током разбијања Југославије. Питам га да ли је био када у прекоманди и шта значи тај појам. Момак одговори да наравно да зна шта је то.

Е видите, ово вам нису мигранти, ово вам је војска у прекоманди. Рат је на једном крају свијета завршен, војска је изгубила тај рат, па се сада прегруписава и одлази на нови ратни распоред. То је пјешадија једне велике војне силе, која још једино на цијелом свијету није покорила највећу државу на земаљској кугли, као и најмногољуднију, па сада прегруписава своју војску за нови напад. То вам је професионална војска која ратује за плату и нема шта да их жалите. И нису из једне државе, из многих су. То је њихов избор, зашто жалити људе што су одабрали професију која подразумијева убијање. Могу и да погину прије него ли кога убију, али то је урачунато у опис тог радног мјеста. Никада нисам чуо некога да су за наше рударе рекли да му их је жао, а и рудари гину на радном мјесту, а нису пошли никога да убију. То је за жаљење, а не ово.

На крају крајева, не треба се правити блесав и необавјештен, јер када се узме у обзир шта је аутор „Исламске декларације“ описао у тој својој књизи како се муслимани требају понашати у некој држави док не постану већина, и када се узме у обзир да ове мигранте који су у највећој мјери муслимани у ствари шаљу преко Зетре, тј. ЗЕЛене ТРАнсверзале у немуслиманске државе, јасно је шта би могао бити још један од циљева ове „мигрантске кризе“, која у ствари није никаква криза него је пројекат.

Осим тога ако ови војно способни младићи, ја не видим никакве друге да колају овим нашим теренима у мањим групама и паровима и углавном сви имају ранчеве, бјеже од некаквог рата, значи да су дезертери.

Зашто жалити дезертере?!

Да су из БиХ побјегли сви војно способни, тешко да би се БиХ успјела одцјепити од Југославије, сигурно рат не би водила нејач: жене, дјеца и немоћни.

Вјерског рата унутар истог народа не би ни било.

Зашто жалити, треба се молити да не дође до новог рата којег спремају.

 

Душко Бошковић за Видовдан

Поделите:

1 коментар

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here