Filip Đorđević: Živeti pomoću štapa i kanapa

Podelite:

Razvoj , zdravlje i ponašanje pojedinca u zavisnosti od interakcije dete – roditelj

Da bi pojedinac izrastao i formirao se u jednu celovitu, zrelu i zdravu ličnost, neophodno je da je stekao bazični osećaj sigurnosti od strane svojih roditelja ili roditeljskih figura, osećaj poverenja i utisak da je svet sigurno i bezbedno mesto u kojem mogu nesmetano da se razvijaju kao ličnosti. Ako su iz nekog razloga roditelji u toku odrastanja deteta preokupirani ozbiljnim životnim problemima, egzistencijom, svojim narušenim odnosima, kod njih je prisutna briga, anksioznost, depresija, dete će to upiti kao sunđer i izrasti u najblaže rečeno ne tako sigurnog i spokojnog pojedinca.

U istorijskoj dijagnozi takvog pojedinca možemo uočiti da najčešće nisu bila prisutna dva velika elementa neophodna za pravilan psihički razvoj.  Porodica kao sistem koji funkcioniše i materijalna dobra/resursi (a ako ih je i bilo, oni nisu bili smisleno usmereni). U zavisnosti od herediteta (genetskog nasleđa), vulnerabilnosti (osetljivosti), zavisi da li će osoba izaći sa manje ili više poteškoća posle takvog ranog životnog iskustva, odnosno odrastanja u „anksioznoj“ porodici punoj problema i uz manjak resursa. Postoji niz nezdravih, relativno zdravih i zdravih reakcija pojedinca na ovakve životne okolnosti.

Narod i država gledani iz ovog diskursa

Ako ovaj gore opisani razvojni princip preslikamo na makroplan, odnosno društvo, uslovno rečeno, pojedinac bi bio narod, a roditelj bi bio država, koja svojoj „deci“ treba da pruži osećaj sigurnosti, osećaj da je svet sigurno i bezbedno mesto za njih i pruži dovoljan broj materijalnih dobara/resursa, kako bi se ta „deca“ (narod) razvio u punom svom obimu i kapacitetu.

Gde smo tu mi?

Ako prihvatimo ovakvu postavku stvari, jasno nam je da smo mi kao narod i to jako dugo, transgeneracijski odrasli uz „roditelja“, odnosno državu koja je bila preokupirana najozbiljnijim mogućim problemima (autor ovog teksta smatra da je suvišno da uopšte nabraja sa kojim spoljašnim, unutrašnjim i organizacionim problemima se suočila naša zemlja i smatra da postoji prećutni koncenzus čitalaca oko toga i potpuno slaganje). Država koja je imala tako ozbiljne višedecenijske probleme, jednostavno nije mogla biti adekvatan „roditelj“ svojoj „deci“, tj. narodu.

Da sumiramo. Nama nedostaje, kao i onom gore opisanom pojedincu, bazični osećaj sigurnosti, percepcija da je svet jedno bezbedno i sigurno mesto za život i hronično su nam nedostajala materijalna dobra i resursi.

U šta smo mogli da „izrastemo“ i u šta smo „izrasli“?

U ono što smo jedino i mogli. U „anksiozno – depresivni“ narod, zabrinut za egzistenciju, sa percepcijom vrlo nesigurne budućnosti, sa aktivnim osećajem ugroženosti, konfuzije uz prisustvo mnogobrojnih neurotičnih obrazaca. Da li je to čudno? Nije. Da li je za osudu i nerazumevanje? Nije. Da li je baš i sve tako? Nije ni to.

Koja je dobra vest? Postoje dobre vesti? Da, postoje!

Gore u tekstu je autor napomenuo da uz ovakvo neadekvatno roditeljovanje (u ovom slučaju roditeljovanje države prema svom narodu), moguće posledice zavise od genetike i vulnerabilnosti (osetljivosti). Očigledno je da naš narod u genetskom materijalu nosi jednu čvrstinu, nasleđenu kroz predake koji su doživljavali isto (pa što bi se narodski reklo, očvrsnuli) i da umesto vulnerabilnosti (osetljivosti), prisutna je rezilijentnost (otpornost). Naš narod svojim ponašanjem usistinu podseća na pojedinca koji je rezilijentan i otporan na preživele okolnosti i koji je razvio mehanizme odbrane koji ga čine funkcionalnim.

Šta mi to radimo?

Svašta!

Od tog svašta, valja napomenuti, mehanizme kompenzacije i nadkompenzacije. Pokušavamo na sve moguće načne da uhvatimo priključak sa ostatkom razvijenog sveta (kompenzacija), a onda uz sada već čuveni inat i da ih u nekim oblastima i prestignemo (nadkompenzacija). To često bude prisutno u domenu sporta, umetnosti (film na primer), nauci, gde uz ogroman nedostatak resursa, uz pomoć kreativnosti, inovativnosti, pa i lucidnosti (štapa i kanapa) uspemo da postignemo uspeh ili ravan onima koji imaju bolje uslove, ili pak i veće.

Redefinisanje stvarnosti.

Šta radimo? Pravimo novi okvir. Umesto da nešto definišemo kao problem, mi ga redefinišemo kao izazov!

Meta pozicija.

Uz pomoć pogleda „od gore“ uspevamo da sagledamo šumu od raznih drva ispred nas  i da pogledamo celinu slike.

Mudrost.

Naučili smo da budemo mudri. Naučili smo kako kaže stara narodna „ da nikada nije bilo, da nekako nije bilo“. Nismo naučili u knjizi to, na iskustvu smo naučili. 

Otpornost.

Postali smo otporniji. Posle niza raznih decenijski stresnih događaja, na manje stresne situacije se i ne osvrćemo.

Klin čorba kao metafora.

Uspeli smo da uz malo resursa napravimo gozbu.

Splitnig, odsecanje, distanca. Uspeli smo da kao ona tri dečaka u filmu „Tri karte za Holivud“  nastavimo da sanjamo velike snove i težimo velikim stvarima (oni su ceo film maštali da naprave film i prikažu ga u Holivudu) iako je oko nas totalni „raspad sistema“ (kao u spomenutom filmu).

Zaključak

Ostajmo ovakvi! Okolnosti neće biti bolji, bar ne za našeg života. Čeka nas život uz pomoć štapa i kanapa.

No, mi umemo da uz pomoć štapa i kanapa napravimo velike stvari i pravimo ih. Samo tako nastavimo, nama to uspeva. Joj, samo da se ne pretvorimo u narod koji samo tako i ume. Hm…

Filip Đorđević

VIDOVDAN

 ————————————————————————————————

Filip Đorđević, diplomirani psiholog, psihoterapeut pod supervizijom, osnivač Psihološkog centra Đorđević u Novom Sadu.

Psihološkim savetovanjem i psihoterapijom se bavim od 2012. Godine. Izučavam transakcionu analizu, kognitivno- bihejviroalnu terapiju, geštalt, art i mnoge druge. Na ne tako lak način sam se izborio da radim posao koji volim. Uživam u procesu psihoterapije, volim i bezuslovno prihvatam svoje klijente koje često gledam kao na akutno ili hronično povređenu decu, kojoj treba pravilne nege, podrške i lekovitog odnosa. Terapiju radim relaciono, što znači da ne zadirem mnogo u prošlost, već sam usmeren na „sada i ovde“ i na trenutno vidljive procese. Profesionalna misija mi je da pomognem osobama da izađu iz zastarelog obrasca mišljenja, ponašanja i emocionalnih reakcija i osnažim ih da promene te obrasce, koliko god da su dugo trajali i pronađu sebe, autentičnog  i pravog sebe!

Kontakt: psydjordjevic@gmail.com

Podelite:

1 komentar

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here