ГЕОПОЛИТИЧКА ШИЗОФРЕНИЈА У СРБА: СУКОБ „ДВА ПРИНЦИПА“

Поделите:

Често се запитамо зашто нам се, као нацији и држави, дешава то што нам се догађало кроз цео трагични 20. век. Научна мисао некако успева да солидно опише историјска и друштвена дешавања, али постаје слаба и неуверљива када треба да објасни суштину и смисао “историјских преокрета”. Стога се поред класичне историјске и друштвене анализе морају укључити и неки нови и другачији приступи у разрешавању историјских енигми и „сивих зона“.

Један од теоријских модела који обећава у објашњавању дубље логике историјског процеса је геополитичка теорија о “великом сукобу континената“. Реч је о динамичном сучељавању два геополитичка начела: поморског и копненог, који има планетарну димензију и светскоисторијски значај. Према овом моделу, свесно симплификованом ради јасноће и оперативне ефикасности, народе света можемо грубо поделити на поморске и континенталне, у зависности од тога да ли освајању простора приступају сувоземним или морским путем.

Овде није реч само о различитим начинима комуникације и транспорта, већ и о два различита погледа на свет, два типа цивилизације, који на особен начин одређују унутрашњу и спољну политику држава и народа, неретко и независно од тренутног контекста догађаја. Да почнемо од морског принципа. Најопштија карактеристика “поморског типа цивилизације“ је примат економског над политичким фактором, из којег као да закономерно настаје “либерални тржишни модел“ и њему прилагођена “парламентарна демократија” у којој новац доминира над друштвом.

Типичан представник оваквог геополитичког опредељења у нововековној историји (у антици би то били „таласократија“ Атина и Рим) јесте бивша “краљица мора“ Енглеска, чија су колонијална освајања била у функцији ширења поменутог цивилизацијског модела и стварања глобалне поморске империје. Скоро идентична мисија припада данас Сједињеним Америчким Државама, које су геополитички наследник и следбеник Велике Британије, где је атлантизам попримио најрадикалније карактеристике у економској, социјалној, политичкој и духовној сфери. Англосаксонци су кроз Макиндера и Махана дефинисали, а кроз Кисинџера и Бжежинског и скоро спровели, свој вишевековни „водени принцип“ – доминација на морима, која је пут ка успешној контроли Хартланда (срца Земље), које се у великој мери поклапа са евроазијским пространствима Русије. Да би то остварили, морају онемогућити „коалицију континенталиста“ или, а то подразумева савезе на линији Западна Европа-Русија или Русија-Кина.

Насупрот овом, постоји и други “континентални геополитички принцип“, чија је основа у “примату политичког над економским фактором“, где је интерес заједнице (народа, државе или другачије дефинисане заједнице) у важним историјским моментима био изнад појединачних утилитарних интереса. Његова карактеристика је релативно чврста хијерархија, економија са наглашеном етатистичком и социјалном димензијом, као и духовност која, насупрот западној рационалистичкој религиозности, има јаку црту мистичног. Упрошћено речено, наспрам либералног индивидуалистичког “Ја” стоји колективистичко “Ми”. Такав модел цивилизације настао је у православној Русији и културама Блиског и Далеког истока. Хантингтон говори, а много западњака то мисли, да је граница либералног и индивидуалистичког Запада у Европи тамо где почиње „ауторитарно и колективистичко“ православље (на жалост ово је усвојено и од домаћих либерала и другосрбијанаца).

Дакако да и међу “континенталним” друштвима постоје огромне цивилизацијске разлике, али их ради уопштавања овде нећемо посебно анализирати, осим што можемо разликовати западноевропски континентализам (немачки и француски), затим руски и на крају азијске типове „континентализма“. Можемо рећи да се испод површине хаотичних историјских догађаја одвија драма у којој се непрестано сучељавају ова два друштвена модела, два идеолошка правца и начина мишљења, како на планетарном, тако и на унутрашњем политичком нивоу појединих друштава.

Испод покорице идеологије…

Чини се да хладноратовске и постхладноратовске поделе и сукобе не могу аналитички савладати ни класични идеолошки модели (дуализам капитализам–комунизам), али ни Фукујамин прогресистички “крај историје”, па ни Хантингтнонов сукоб цивилизација. Сукоб САД–СССР, разарање Источног блока, исцртавање нове карте Европе у постхладноратовској епохи догађаји су који се могу разумети само ако се ови теоретски модели примењују у геополитичком кључу. Наиме, испод површине пролазног идеолошког сукоба криле су се дубље струје геополитичких „процеса дугог трајања“, у којима је идеологија била мало више од маске која је успешно варала површне посматраче. Ако се, рецимо, овако анализира совјетска и америчка политика у Авганистану, онда је јасно да је она само нова рунда у сукобу руског континенталног блока са англосаксонским, која се на сличан начин за исти простор водила и у 19. веку. Да би смо разумели ове сукобе мање нам је корисна тренутна идеолошка подела од дубљих и трајнијих историјских и геополитичких процеса.

Целокупна стратегија обуздавања „комунистичке зле империје“ (Реган) заправо је геополитичко окруживање СССР-а ланцем „савезника“ од западне Европе, преко Блиског истока и Азије до Јапана, па тако представља само понављање стратегије Велике Британије према Русији, али и према било коме ко из Хартланда може да буде претња њиховој хегемонији. Тако и посткомунистичка Русија која се одрекла и идеолошког баласта комунизма али и већег дела империјалних претензија и даље представља претњу у очима англосаксонских стратега а оно макар као потенцијална претња која се може у будућности изродити у „ноћну мору“. Постхладноратовска епоха геополитичком сучељавању два геополитичка начела мора и копна дала је додатни импулс, нове форме, које превасходно проистичу из нове технолошке револуције, која проузрокује појаву нових геополитичких играча на евроазијској шаховској табли (Кина, пре свега). Технолошки развој и нова геополитичка реалност америчке глобалне хегемоније мењају начин живота, али и начин одређења онога што зовемо државом, нацијом, територијом… Тешко је данас говорити о разлици између унутрашње и спољне политике, о оштрој граници између рата и мира (пример Космета). Тако су атлантизам и континентализам постали не толико географски, колико идеолошки и културолошки појмови.

Геополитички приступ анализи положаја Србије у свету за нашу политичку класу је, чини се, нешто егзотично, ако не и бесмислено. Насупрот тој домаћој наивности и глупости, ми видимо да овако схваћена спољна политика представља основ на коме се гради свака иоле озбиљна стратегија. Нарочито у томе предњаче водећи амерички геостратези који, попут Хантингтона, истичу да “стратешка победа у хладном рату није и цивилизацијска“. Супротно наивном оптимизму мондијалиста, они наглашавају да је тријумф западне идеологије у туђим цивилизацијама и културама површан и вероватно привремен. Због тога је једна од њихових “препорука” не толико директно наметање сопственог модела цивилизације незападним народима, колико усмеравање туђег културног и цивилизацијског обрасца у одређеном правцу стварањем бројних “центара утицаја“ у идеолошкој, медијској, економској и политичкој сфери, који код незападних народа одржавају стање слабости и нестабилности а то значи стања које је корисно западним центрима моћи. Дакле, механизми директне и трајне вестернизације (која је и “процес” и “пројекат”) надограђују се или замењују настојањем да се прагматично и тактички искористе локалне традиције зарад сопствених стратешких и економских циљева.

Славизам и атлантизам

Да би смо разумели о чему говоримо почнимо од анализе идеје југословенства, која представља балкански одјек старијих панславистичких тежњи, које су у Русији биле развијене посебно у другој половини 19. века. Подсетимо, реч је о покрету, који је у Русији тежио обједињавању свих Словена (православних и католика) тако што би руски национализам временом прерастао у пансловенски, иако за остварење таквих тежњи није било реалног расположења код Словена католика. Напротив, руски панславизам као “пројекат” русификације неруских Словена, само је јачао отпоре и антируска и антиправославна осећања, претварајући ове народе у пуки инструмент британске, а и немачке (гео)политике. Руски панславизам се претворио у пуки инструмент руске империјалне политике да би касније и код Стаљина био рециклиран као такав (иако се није уклапао у комунистичку идеолопшку формацију).

Осим тог руског панславизма постојао је и католички панславизам, нарочито код Чеха, који је желео да искористи руску војну моћ да би их ослободио германске доминације. На опасност прерастања руског у пансловенски национализам, посебно је упозоравао велики дипломата и филозоф Леонтјев, изрекавши у једној полемици са словенофилима, чувену реченицу да “словенство постоји, али славизма нема“, осећајући да је оваква идеолошка конструкција (једнострана копија пангерманизма) штетна како за све Словене тако и за саме Русе. Он је разумео да словенство нема дубок историјски садржај и смисао, док насупрот тога то „византинство“ као темељ руске културне матрице, итекако има . Стога је он третирао словенофилски романтизам као идеолошко кукавичје јаје које ствара само нове забуне а и невоље. Показало се да је видео даље и јасније од других.

Трећи тип панславизма се формирао на Балкану – пре свега код Срба. Он је исто тако био наднационални пројекат који је у две Југославије био искоришћен као оруђе слабљења утицаја германског и руског фактора на Балкану. Наравно од стране англосаксонских центара моћи. Но ако изузмемо ову антигерманску и антируску оријентацију југословенства он је био и антисрпски пројекат јер се „српска прича“ која је аутентична заменила идеолошким конструктом. Зато је и прва несрпска и друга антисрпска Југославија била гробница српког идентитета, историјске свести и видовданске вертикале.

Да то нису само интелектуалне конструкције показаће историја. Трагични догађаји из Првог светског рата, огромна непотребна страдања руских војника на источном фронту под притиском западних савезника, довели су до љуљања источне империје и револуционарног таласа. Показало се и да је панславистичка идеологија мртво слово на папиру, јер су Словени ратовали против Словена, и то чини се они под командом Беча са великим жаром против своје “браће” Срба и Руса.

Русија као изнутра подељено друштво (Хантингтон каже “шизофрено”) на западњачку елиту и на евроазијску народну масу није могло да поднесе таква искушења. Држава је пропала, а вакуум моћи је искористила најорганизованија и најфанатичнија “секта” – бољшевици да се дочепају власти. Уз то треба и додати да су немачки генералштаб и амерички банкари помагали и финансирали Лењина и његов револуционарни експеримент из стратешких, геополитичких и економских разлога. На тај начин су и Немци и Англосаксонци хтели да избаце из игре јединог озбиљног конкурента на огромним просторима Евро-Азије. Но на крају се то и Немцима вратило као бумеранг, па су за неко време ван игре били и Берлин и Москва. Дакле потпуни тријумф атлантистичке стратегије „завади па владај“.

После прве фазе “светске револуције” у којој је, по речима Троцког, Русија требала да послужи само као шибица која би запалила светски пожар, наступила је стабилизација комунистичког поретка и стварање комунистичке империје под влашћу Стаљина. Тако се кроз једну радикално модернистичку и западњачку идеологију формирала нова евроазијска империја на колективистичким принципима.

Са једне стране, агресивна и брутална секуларизација и вестернизација руског друштва, а са друге обнова некаквог новог “руског империјализма”, додуше, сада са петокраком. Стаљин постаје бољшевички “самодражац”. Током Другог светског рата Стаљин, угрожен од нацистичке Немачке, форсира поред православља и панславизам као начин да мобилише словенске масе против германског окупатора. То је био покушај, додуше не претерано успешан, да се панславизам искористи у стратешке сврхе. Но, на крају крајева са пропашћу комунизма и Варшавског (више мање пансловенског) савеза остао је само анимозитет Пољака и Чеха према Русима. То су наравно искористиле западне земље да, под плаштом “ослобађања” од Руса и комунизма, ова друштва претворе у вазална. Дакле од тог и таквог панславизма су дугорочно имали штете готово сви Словени.

На сличан начин је пансловенство (зло)употребљено и на балканским просторима. Руски панславизам је деловао са позиција руских аспирација на Балкану, док је онај западни аустрославизам имао за функцију да веже Србе за Хрвате и Словенце да би их одвојио од руског утицаја, али и од претензија да створе самосталну државу и воде независну спољну политику. Стога је било потребно на крају Првог светског рата спречити “тријумф Срба на Балкану” који би по британском историчару Ситону Вотсону “представљао велику несрећу за европску културу и цивилизацију”. Ово се могло постићи преко стварања “мултикултуралне” југословенске заједнице у којој би Срби и српски национализам били неутралисани и контролисани. Преко југословенске идеологије Србија се претопила у Југославију која је била геополитички тампон према германским и руским аспирацијама на балкански регион. По садржају је тај тип југословенства био много ближи аустрославизму (па и илирству) па је стога значио одвајање од других несловенских и православних народа, а са друге стране је био супротстављен германском фактору. Све ово је одговарало Француској и Англосаксонцима. Иако је југословенство било производ и домаћег идејног тока српске и хрватске политичко-интелектуалне сцене, оно је и послужило конкретним геополитичким интересима појединих земаља.

Резултат овакве чудне државне и идеолошке творевине су непрекидни унутрашњи сукоби и конфузна спољна политика. У тој и таквој држави су Србија и Срби губили свој идентитет и интегритет а при том су били непрекдино оптуживани од других да доминирају том рогобатном државом са позиција “великосрпске хегемоније”. Овакво мутно југословенство је само још више појачавало историјске неспоразуме и анимозитете, нарочито Хрвата према Србима. Епилог оваког мулти-култи експеримента је: крах државе 1941. грађански рат, етнички сукоби, геноцид над Србима у Хрватској. Јасеновац је споменик не само хрватске мржње већ и српске наивности.

При томе се морамо подсетити британске улоге у подстрекавању Срба да Хитлеру кажу “не” и тако започну сопствену голготу. Дакле последица панславизма у југословенској „редакцији“ је слична оном који је имао руски – још јачи анимозитет Словена према Словенима. Онде Пољака према Русима, овде Хрвата према Србима. Те 1941. је англосаксонцима било потребно да се отвори још један фронт на Балкану, а можда као и 1914. да се на тај начин у светски рат увуче и Русија (додуше сада као СССР). Они су стога подржавали покрете отпора – четнике и партизане да би везивали што више немачких дивизија на овом простору. Истовремено нису много марили за геноцид над Србима у Хрватској јер им је Загреб готово увек био симпатичнији од Београда (уосталом само су други бомбардовали 1944.).

Да би се разумела британска–англосаксонска политика на Балкану у Другом светском рату у геополитичком кључу довољно је погледати какав су однос имали према Титу и Дражи. Прво су били више благонаклони према четничком покрету као југословенском и демократском који би рестаурисао предратну југословенску државу на челу са династијом Карађорђевића који су били под њиховим туторством. Но како је геноцид над Србима у Хрватској изазвао “померања” унутар четничког покрета од југословенског ка српском национализму то је он био све мање позитивно оцењиван у Лондону. Сам Черчил је рекао да Англосаксонци не могу подржати четнички покрет, јер је постао “српски и националистички” и да им је стога ближи Титов аустрославизам који ће обновити југословенску државу. Без обзира што је реч о бољшевичком револуционару – геополитички принцип их је водио ка томе да Дражу „русофила“ одбаце, а Тита „католичког атеисту“ подрже.

Тито је био бољшевик, али и човек који је био окренут Западу. Његов католички и аустроугарски културни бекграунд су имали велик утицај на његову политичку оријентацију. Стога је често био сумњив “евроазијском” Стаљину који га је и 1948. оптужио да је човек Запада у редовима комуниста . До сада се нису озбиљно узимале у обзир те Стаљинове оптужбе, а нарочито се нису сагледавале у геополитичком кључу сукоба „атлантиста“ и „континенталиста“. Ми наравно не тврдимо да је то једина диментзија сукоба, већ само да је веома значајна. Да те „стаљинистичке“ оптужбе нису без основа показује и политичка историја Јосипа Броза Тита после 1948. Он је, наиме, не само у време сукоба са СССР-ом већ и после тога био човек од изузетног поверења Англосаксонаца. Треба само подсетити како је преко Покрета несврстаних пацификовао и од СССР-а одвојио младе тек деколонизоване државе Африке и Азије. Стога не чуди што је према њему гајио анимозитет Де Гол који је класични представник западноевропске “континенталне идеје”, а што су га амерички финансијски центри засипали милијардама “донација и кредита”.

Исто тако је могуће је и сукоб Тита и Ранковића на Брионском пленуму тумачити, између осталог и као Јосипов коначни атлантистички обрачун са “континенталним опредељењем” у партији и са озбиљним државним централизмом који је представљао овај други. Проблем Краља Александра и Александра Леке је, ма колико они били различити, био исти – они су јако озбиљно схватали југословенство и југословенску државу коју су хтели да очувају. Може се у том контексту тумачити и то што странци неретко спомињу Ранковићево “насиље на Косову“ као један од важних аргумената у прилог независном Косову.

ЈУГОСЛОВЕНСТВО ПРОТИВ АТЛАНТИЗМА

Англосаксонска геостратегија, деведесетих година прошлог века, прави привидан заокрет тако што одбацује идеју југословенства. Реч је о маневру који најчешће збуњује тзв. истраживаче површних чињеница, који занемарују дубље историјске и геополитичке токове. Југославија је имала своју геополитичку функцију и чини се рок трајања. После пада Берлинског зида фронт се померио на исток и престала је потреба одржавања у животу „болесника са Балкана“. Поред тога са распадом СССР-а нестало је потребе да Југославија буде тампон према „источној империји“.

После исхода Осме седнице Савеза Комуниста Србије, а и после „озлоглашеног“ Меморандума јасно да је у Србији идеја “наивног југословенства“ еволуирала у идеју “рационалног југословенства“. То је отприлике смисао и домет Меморандума САНУ који је приказан у антисрпским круговима као некакав српски „Мајн кампф“. Нестало је, или је нестајало постепено, оне „српске заљубљености“ у Југославију ради које је Београд био спреман да жртвује националне интересе. Управо те околности су утицале на планере англосаксонске геостратегије, потпуно свесне да нестајање граница између нове интерпретације југословенства и заштите српских националних интереса, носи потенцијал геополитичког “континентализма”. Но ипак нису били тако радикално против опстанка Југославије, као што је то била Немачка подржавајући Загреб и Љубљану, под условом ако би је „рестаурирао“ још један Хрват, овај пут Анте Марковић .

Због тога је отпор таквом моделу опстанка или распада СФРЈ-а државног руководства Србије, на челу са Милошевићем, па и отпор српског народа растакању његових историјских и етничких простора, био толико медијски демонизован. Са становишта Запада, предвођеног англосаконцима, Срби су починили неопростив грех, јер су били препрека њиховом „продору на Исток“ али и зато јер су се наводно опирали глобализму-атлантизму као идеји, о чему је писао некадашњи заменик државног секретара САД Строуб Талбот.

ЛИНИЈА ПОДЕЛА У СРБИЈИ

Треба напоменути да основни циљ атлантских “агената утицаја“ није толико борба против српског национализма, колико борба против његове интерпретације у “континенталном геополитичком кључу“. Постоји читав спектар политичких покрета и странака, које су од деведесетих година, биле под посредним и непосредним утицајем “морског принципа“. Ако изузмемо левичарске невладине групације, отворено финансиране од стране западних влада и њихових специјалистичких служби, веома је занимљиво да значајан број „српских атлантиста“ делује под маском “националне деснице“. Истина, чланови њихових организација су често били искрени патриоте, који ни до данас не разумеју, да су изманипулисани. Сва та сервилност се рационализовала „српској наиви“ кроз флоскуле попут оне „да смо Американцима дали базе сада би смо имали све што хоћемо “ или данас: „ако би смо били кооперативнији добили би смо можда пола Косова“.

Типичан пример таквог деловања, био је проамерички Српски Покрет Обнове, чији је лидер Вук Драшковић школски пример “националисте атлантисте”. Емил Влајки је писао о томе да је Америка промовисала „четништво“ и „антикомунизам“ на овим просторима ради остваривања својих стратешких интереса. Сетимо се само Драшковићеве реторике о “одсецању руку свима онима који у Србији носе неку другу заставу осим српске“. Таква демагогија је могла само да изазове антирпску хистерију и да хомогенизације друге народе на антисрпској основи и да тако продуби постојеће националне антагонизме на тлу некадашње Југославије. Последица тог и таквог деловања је смањење шансе да се реализује континентална идеја “рационалног југословенства “ у корист англоамеричких интереса контроле српског историјског и етничког простора, под изговором борбе против измишљеног баука “Велике Србије“. После почетка ратних догађања је СПО “еволуирао” у пацифистичку и грађанску партију која је таквим понашањем изгубила кредибилитет у широј јавности, али је зато увек била на линији „политички коректности“. Да то није случајно већ закономерно – пре рата су давали ратнохушкачке изјаве којима се доливало уље на ватру код других народа а кад је рат почео хистерични пацифизам је требао да ослаби српске ратне напоре и да доведе до исхода који желе они који су планирали и контролисали сукобе на тлу бивше Југославије.

Сасвим супротан еволутивни пут имала је идеја Велике Србије, у интерпретацији Српске Радикалне Странке и њеног председника Шешеља. Наиме, за разлику од “атлантисте Драшковића“, лидер радикала деведесетих је прешао пут од “националисте атлантисте“ који је подржавао америчку агресију на Ирак у “националисту континенталисту“ или пак подршка доласка Плавих шлемова у РСК чиме су Срби разоружани. Шешељево конкретно политичко деловање је у основи било блиско Милошевићевом „рационалном југословенству” што је обојици обезбедило моћне непријатеље и хашку тамницу.

Геополитички дуализам посебно је био занимљив у политици покојног премијера др Зорана Ђинђића. Његова геополитичка оријентација, дуго је била неодређена и конфузна. Као председник Демократске странке Ђинђић је био човек посвећен модернизацији и европеизацији Србије. Но он није био по вољи Англосаксонаца који су га доживљавали као блиског немачком фактору (и том блоку у ЕУ). Стога су га третирали као потенцијалног “континенталисту“, којем никада нису могли веровати. Атлантистима је посебно сметала Ђинђићева лична самосталност и напор да се Србија приближи најјачој европској држави. Чак се и покушај “свргавања” од стране Вуксановића 2000-те може тумачити у том кључу, јер се ту ангажовао и амерички изасланик Гелбард. Да је у Ђинђићу постојао “континентални” потенцијал говори и његова последња фаза када се, верујемо искрено, ангажовао око интернационализације косовског питања. Његова трагична смрт, чија политичка позадина је још мистериозна, је прекинула еволуцију ка „континеталном“ патриотском политичару, како га је и Добрица Ћосић препознао. Нека сведочења говоре како је желео договор Београда са Берлином и Москвом око Косова, што је сасвим у сладу са тезом о еволуцији ка континетналној оријентацији. Његова трагична смрт и заокрет његових наследника према потпуно атлантистичкој позицији су најјачи аргументи у прилог ове тезе. Наместо пронемачког Ђинђића који је желео да прави договор и са Русијом добили смо Тадића који је сасвим окренут англосаксонцима.

СРБИЈА ОКРЕНУТА ПРОТИВ СЕБЕ

Србија се после референдума у Црној Гори, нашла на геополитичкој и историјској раскрсници. Распад државне заједнице, представља завршни ударац атлантске геостратегије идеји “рационалног југословенства“, која је свој континентални потенцијал покушала да одржи чак и у једном правном провизоријуму каква је била конфедерација Србије и Црне Горе. Јасно је да без отворене подршке Европске Уније и САД, Црна Гора никада не би постала независна држава . Истовремено је „независној Србији“ поручено да је “тренутак да се окрене сама себи“. Реч је о геополитичком избору, који уколико би био остварен, садржи перспективу затварања у „саму себе“ и даљње слабљење. То би отворило и питања нових облика фрагментирања по регионалном принципу.

На државном плану таква Србија, била би потпуно индиферентна према судбини својих сународника на постјугословенским просторима, и практично би водила потпуно анационалну унутрашњу и спољњу политику. Оваква “србијанска” оријентација значи потпуни крах српске националне идеје коју је у новом веку започео остваривати Карађорђе и његови устаници. Овакав клаустрофобични изолационизам одговара минорној улози Србије на Балкану какву јој дају атлантисти. Носиоци оваквих политичких идеја у Србији, су “партизани 5. октобра”. Неолиберални концепт „отвореног тржишта“ (читај: економске капитулације ) који у Србији од Петог Октобра спроводи Г17 је чист израз атлантистичког економизма. У екстреминијем и чистијем облику ове идеје заговара Чеда Јовановић, као и читав спектар малих регионалних странака и представника тзв. НГО сектора. Реч је заправо о својеврсној рециклажи идеје “наивног југословенства“ под другачијим идеолошким слоганима попут: “мултикултурализма” и “регионализма”.

Поред те „неојугословенске“ опције која се огледа и кроз југоносталгију вероватна је опција манипулисања “српским национализмом”. Он би споља имао обележја повратка традиционалним вредностима, нацији и породици , док би суштински то била симулација без садржаја. Поред националиста „Србијанаца“ у стварању “политички коректног” патриотизма одређену улогу имају и неки конзервативни црквени кругови са којима се одавно манипулише преко идеолошког монархизма и формалног традиционализма.

Све ово нам говори да основна линија поделе у Србији не иде линијом власт-опозиција или левица-десница већ пре свега у односу према атлантистичким центрима моћи. Један од параметара може бити и однос према уласку у НАТО или према Русији. Но то не треба да вара – атлантисти левичари формално заговарају антинато став а атлантисти националисти могу да симулирају приврженост православљу и Русији. Постоје две струје – прва је отворено прозападна и атлантистичка а друга национална и „контитнеталне“ оријентације али постоје и они који су маскирани спавачи и у редовима једних и других. Тако да није толико битно шта српски политичари или интелектуалци говоре већ шта раде.

Ова анализа домаћег политичког спектра показује да је наша елита незрела и геополитички неписмена. А оно што је још горе од тога је да показује опасне симптоме геополитичке шизофреније, јер се непрекидно ломи између сервилности атлантистичкој стратегији с једне и неартикулисане континенталне оријентације са друге стране, која често својом неумереношћу само представља рад у „корист сопствене штете“.

Милорад Вукашиновић  и Бранко Радун

Поделите:

9 Коментари

  1. Kad se već pravi finija podela unutar kontinentalne geopolitičke orijentacije, nije dobro francusku i nemačku stavljati u isti koš. Prva je zapadnoevropska a druga mitelevropska. Prva, posle pobede “saveznika” u Drugom ratu više realno ne egzistira (ali nije nemoguće da vaskrsne!), a druga, je pobeđena i od Atlantista potpuno neutralizovana.
    Inače, ako bi se dogodilo da obe vaskrsnu, tek tad bi se videlo koliko one međusobno mogu biti oponetne.

  2. Ono što ovim želim reći je da bilo koja evropska kontinentalna geopolitika mora shvatiti da, kad udari na Rusiju, unatoč ruskih strašnih gubitaka, upravo oni, napadači, najviše gube i da ih na takve poduhvate huškaju Atlantisti. Znači, samo miroljubiva geopolitička koegzistencija evropske geopolitike, pa sad koja da je, zapadna, srednja ili istočna (ruska, gde spada i Srbija), i ako treba zajednički nastup protiv Atlantista, osigurava mir i prosperitet Evroazije.

  3. Спорт је наука, добри Миле.
    Миле, постоје двије цивилизације: медитеранска у коју спадају Срби и зликоваачка метафизичка западна. Нерећа је што влада л криза интелигенције, односно интелектуализам је идеологија лаичке интелигенције. Интелектуалац је по својој природи лаик, затворен према тајни човјека, љубави и духовне заједнице – Цркве, није способан да брани вриједности заједнице, независно од тога да ли је он институционално лаик или клерик. Геополитику треба одбацити. Шта је и како је настала, другом приликом.

  4. Seratliću, tu teoriju o dva tipa civilizacije, mediteranskoj i zlikovačkoj ja, da budem iskren, prvi put čujem. I imam određene razloge da sumnjam u nju kao u tvoju puku izmišljotinu, pa ako nije tako, podastri neke izvore o tome.
    Geopolitika je nauka. Istina, nije egzaktna nauka, ali je nauka. I kao što svaka nauka vuče svoje poreklo iz neke okultne discipline (fizika iz magije, hemija iz alhemije, i td.) tako i geopolitika proističe iz sakralne geografije.
    Veza geopolitike sa svojim izvorom, sakralnom geografijom, nije čvršća nego što je to, recimo, magije i fizike, ali se ona u slučaju geopolitike daleko lakše uočava.
    Geografija, kako ti to lepo kažu i autori ovog članka, bitno određuje mentalni sklop čoveka pa tako i samog društva koje čini ti ljudi. Nije isto ploviti svetskim morima, što je jedna amorfna i neprijateljska okolina, i pristajati na potpuno nepoznate obale odakle, iz dubine gustih šuma na tebe vrebaju divlji domoroci i, recimo, gospodariti zemljom, oranicom, koju si već desetinama puta prevrnuo plugom i posejao, sve uz pomoć od tebe pripitomljenog konja. U prvom slučaju ti razvijaš jednu psihologiju “pokupi, zgrabi i beži!” a u drugom “posej, imaj strpljenja pa požanji, a onda nahrani time svu čeljad i marvu koja ti omogućava da gospodariš svojom zemljom”.
    To su ogromne razlike.
    U okultizmu tu imamo dva početna elemnta – zemlju i vodu (slede još vazduh i vatra, koju neki objašnjavaju i kao prostor). Dakle, sled ovih elemenata je upravo takav – 1. zemlja 2. voda 3. vazduh 4. vatra i reč je o sledu korupcije.
    Sve religije, i sve religiozne doktrine, osim humanizma i njegovih derivata, imaju jednu koruptivnu eshatologiju. Dakle, nije “svakim danom sve više napredujem” nego “svakim danom sve više nazadujem” pri čemu nam je početak korupcije, opozicija zemlje i vode, data već, što bi Genon rekao, Primordijalnom Tradicijom, kao zadani smer. Drugim rečima, korupcija je zadana pre nego što smo mi i postali!
    Ali, imam osećaj, da se udaljujem od teme.

  5. На први поглед све је ту. Али недостаје једно зрнце (соли атичке, можда?), а то је Србија, без ових и оних. Чини ми се да ту почиње проблем.

  6. CEKISTI na mrezi. UDBAdan (predstavlja se kao Vidovdan).
    И не бојте се оних који убијају тело, а душу не могу убити; него се бојте оног који може и душу и тело погубити у паклу — razumecete, o veliki lazni Srbi.
    Usrani UDBAdan (predstavlja se kao Vidovdan) i dalje truje Srbe. Naravno – za to vreme partija opet otima i ubija u gulagu srbija.

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here