GEOPOLITIČKA ŠIZOFRENIJA U SRBA: SUKOB „DVA PRINCIPA“

Podelite:

Često se zapitamo zašto nam se, kao naciji i državi, dešava to što nam se događalo kroz ceo tragični 20. vek. Naučna misao nekako uspeva da solidno opiše istorijska i društvena dešavanja, ali postaje slaba i neuverljiva kada treba da objasni suštinu i smisao “istorijskih preokreta”. Stoga se pored klasične istorijske i društvene analize moraju uključiti i neki novi i drugačiji pristupi u razrešavanju istorijskih enigmi i „sivih zona“.

Jedan od teorijskih modela koji obećava u objašnjavanju dublje logike istorijskog procesa je geopolitička teorija o “velikom sukobu kontinenata“. Reč je o dinamičnom sučeljavanju dva geopolitička načela: pomorskog i kopnenog, koji ima planetarnu dimenziju i svetskoistorijski značaj. Prema ovom modelu, svesno simplifikovanom radi jasnoće i operativne efikasnosti, narode sveta možemo grubo podeliti na pomorske i kontinentalne, u zavisnosti od toga da li osvajanju prostora pristupaju suvozemnim ili morskim putem.

Ovde nije reč samo o različitim načinima komunikacije i transporta, već i o dva različita pogleda na svet, dva tipa civilizacije, koji na osoben način određuju unutrašnju i spoljnu politiku država i naroda, neretko i nezavisno od trenutnog konteksta događaja. Da počnemo od morskog principa. Najopštija karakteristika “pomorskog tipa civilizacije“ je primat ekonomskog nad političkim faktorom, iz kojeg kao da zakonomerno nastaje “liberalni tržišni model“ i njemu prilagođena “parlamentarna demokratija” u kojoj novac dominira nad društvom.

Tipičan predstavnik ovakvog geopolitičkog opredeljenja u novovekovnoj istoriji (u antici bi to bili „talasokratija“ Atina i Rim) jeste bivša “kraljica mora“ Engleska, čija su kolonijalna osvajanja bila u funkciji širenja pomenutog civilizacijskog modela i stvaranja globalne pomorske imperije. Skoro identična misija pripada danas Sjedinjenim Američkim Državama, koje su geopolitički naslednik i sledbenik Velike Britanije, gde je atlantizam poprimio najradikalnije karakteristike u ekonomskoj, socijalnoj, političkoj i duhovnoj sferi. Anglosaksonci su kroz Makindera i Mahana definisali, a kroz Kisindžera i Bžežinskog i skoro sproveli, svoj viševekovni „vodeni princip“ – dominacija na morima, koja je put ka uspešnoj kontroli Hartlanda (srca Zemlje), koje se u velikoj meri poklapa sa evroazijskim prostranstvima Rusije. Da bi to ostvarili, moraju onemogućiti „koaliciju kontinentalista“ ili, a to podrazumeva saveze na liniji Zapadna Evropa-Rusija ili Rusija-Kina.

Nasuprot ovom, postoji i drugi “kontinentalni geopolitički princip“, čija je osnova u “primatu političkog nad ekonomskim faktorom“, gde je interes zajednice (naroda, države ili drugačije definisane zajednice) u važnim istorijskim momentima bio iznad pojedinačnih utilitarnih interesa. Njegova karakteristika je relativno čvrsta hijerarhija, ekonomija sa naglašenom etatističkom i socijalnom dimenzijom, kao i duhovnost koja, nasuprot zapadnoj racionalističkoj religioznosti, ima jaku crtu mističnog. Uprošćeno rečeno, naspram liberalnog individualističkog “Ja” stoji kolektivističko “Mi”. Takav model civilizacije nastao je u pravoslavnoj Rusiji i kulturama Bliskog i Dalekog istoka. Hantington govori, a mnogo zapadnjaka to misli, da je granica liberalnog i individualističkog Zapada u Evropi tamo gde počinje „autoritarno i kolektivističko“ pravoslavlje (na žalost ovo je usvojeno i od domaćih liberala i drugosrbijanaca).

Dakako da i među “kontinentalnim” društvima postoje ogromne civilizacijske razlike, ali ih radi uopštavanja ovde nećemo posebno analizirati, osim što možemo razlikovati zapadnoevropski kontinentalizam (nemački i francuski), zatim ruski i na kraju azijske tipove „kontinentalizma“. Možemo reći da se ispod površine haotičnih istorijskih događaja odvija drama u kojoj se neprestano sučeljavaju ova dva društvena modela, dva ideološka pravca i načina mišljenja, kako na planetarnom, tako i na unutrašnjem političkom nivou pojedinih društava.

Ispod pokorice ideologije…

Čini se da hladnoratovske i posthladnoratovske podele i sukobe ne mogu analitički savladati ni klasični ideološki modeli (dualizam kapitalizam–komunizam), ali ni Fukujamin progresistički “kraj istorije”, pa ni Hantingtnonov sukob civilizacija. Sukob SAD–SSSR, razaranje Istočnog bloka, iscrtavanje nove karte Evrope u posthladnoratovskoj epohi događaji su koji se mogu razumeti samo ako se ovi teoretski modeli primenjuju u geopolitičkom ključu. Naime, ispod površine prolaznog ideološkog sukoba krile su se dublje struje geopolitičkih „procesa dugog trajanja“, u kojima je ideologija bila malo više od maske koja je uspešno varala površne posmatrače. Ako se, recimo, ovako analizira sovjetska i američka politika u Avganistanu, onda je jasno da je ona samo nova runda u sukobu ruskog kontinentalnog bloka sa anglosaksonskim, koja se na sličan način za isti prostor vodila i u 19. veku. Da bi smo razumeli ove sukobe manje nam je korisna trenutna ideološka podela od dubljih i trajnijih istorijskih i geopolitičkih procesa.

Celokupna strategija obuzdavanja „komunističke zle imperije“ (Regan) zapravo je geopolitičko okruživanje SSSR-a lancem „saveznika“ od zapadne Evrope, preko Bliskog istoka i Azije do Japana, pa tako predstavlja samo ponavljanje strategije Velike Britanije prema Rusiji, ali i prema bilo kome ko iz Hartlanda može da bude pretnja njihovoj hegemoniji. Tako i postkomunistička Rusija koja se odrekla i ideološkog balasta komunizma ali i većeg dela imperijalnih pretenzija i dalje predstavlja pretnju u očima anglosaksonskih stratega a ono makar kao potencijalna pretnja koja se može u budućnosti izroditi u „noćnu moru“. Posthladnoratovska epoha geopolitičkom sučeljavanju dva geopolitička načela mora i kopna dala je dodatni impuls, nove forme, koje prevashodno proističu iz nove tehnološke revolucije, koja prouzrokuje pojavu novih geopolitičkih igrača na evroazijskoj šahovskoj tabli (Kina, pre svega). Tehnološki razvoj i nova geopolitička realnost američke globalne hegemonije menjaju način života, ali i način određenja onoga što zovemo državom, nacijom, teritorijom… Teško je danas govoriti o razlici između unutrašnje i spoljne politike, o oštroj granici između rata i mira (primer Kosmeta). Tako su atlantizam i kontinentalizam postali ne toliko geografski, koliko ideološki i kulturološki pojmovi.

Geopolitički pristup analizi položaja Srbije u svetu za našu političku klasu je, čini se, nešto egzotično, ako ne i besmisleno. Nasuprot toj domaćoj naivnosti i gluposti, mi vidimo da ovako shvaćena spoljna politika predstavlja osnov na kome se gradi svaka iole ozbiljna strategija. Naročito u tome prednjače vodeći američki geostratezi koji, poput Hantingtona, ističu da “strateška pobeda u hladnom ratu nije i civilizacijska“. Suprotno naivnom optimizmu mondijalista, oni naglašavaju da je trijumf zapadne ideologije u tuđim civilizacijama i kulturama površan i verovatno privremen. Zbog toga je jedna od njihovih “preporuka” ne toliko direktno nametanje sopstvenog modela civilizacije nezapadnim narodima, koliko usmeravanje tuđeg kulturnog i civilizacijskog obrasca u određenom pravcu stvaranjem brojnih “centara uticaja“ u ideološkoj, medijskoj, ekonomskoj i političkoj sferi, koji kod nezapadnih naroda održavaju stanje slabosti i nestabilnosti a to znači stanja koje je korisno zapadnim centrima moći. Dakle, mehanizmi direktne i trajne vesternizacije (koja je i “proces” i “projekat”) nadograđuju se ili zamenjuju nastojanjem da se pragmatično i taktički iskoriste lokalne tradicije zarad sopstvenih strateških i ekonomskih ciljeva.

Slavizam i atlantizam

Da bi smo razumeli o čemu govorimo počnimo od analize ideje jugoslovenstva, koja predstavlja balkanski odjek starijih panslavističkih težnji, koje su u Rusiji bile razvijene posebno u drugoj polovini 19. veka. Podsetimo, reč je o pokretu, koji je u Rusiji težio objedinjavanju svih Slovena (pravoslavnih i katolika) tako što bi ruski nacionalizam vremenom prerastao u panslovenski, iako za ostvarenje takvih težnji nije bilo realnog raspoloženja kod Slovena katolika. Naprotiv, ruski panslavizam kao “projekat” rusifikacije neruskih Slovena, samo je jačao otpore i antiruska i antipravoslavna osećanja, pretvarajući ove narode u puki instrument britanske, a i nemačke (geo)politike. Ruski panslavizam se pretvorio u puki instrument ruske imperijalne politike da bi kasnije i kod Staljina bio recikliran kao takav (iako se nije uklapao u komunističku ideolopšku formaciju).

Osim tog ruskog panslavizma postojao je i katolički panslavizam, naročito kod Čeha, koji je želeo da iskoristi rusku vojnu moć da bi ih oslobodio germanske dominacije. Na opasnost prerastanja ruskog u panslovenski nacionalizam, posebno je upozoravao veliki diplomata i filozof Leontjev, izrekavši u jednoj polemici sa slovenofilima, čuvenu rečenicu da “slovenstvo postoji, ali slavizma nema“, osećajući da je ovakva ideološka konstrukcija (jednostrana kopija pangermanizma) štetna kako za sve Slovene tako i za same Ruse. On je razumeo da slovenstvo nema dubok istorijski sadržaj i smisao, dok nasuprot toga to „vizantinstvo“ kao temelj ruske kulturne matrice, itekako ima . Stoga je on tretirao slovenofilski romantizam kao ideološko kukavičje jaje koje stvara samo nove zabune a i nevolje. Pokazalo se da je video dalje i jasnije od drugih.

Treći tip panslavizma se formirao na Balkanu – pre svega kod Srba. On je isto tako bio nadnacionalni projekat koji je u dve Jugoslavije bio iskorišćen kao oruđe slabljenja uticaja germanskog i ruskog faktora na Balkanu. Naravno od strane anglosaksonskih centara moći. No ako izuzmemo ovu antigermansku i antirusku orijentaciju jugoslovenstva on je bio i antisrpski projekat jer se „srpska priča“ koja je autentična zamenila ideološkim konstruktom. Zato je i prva nesrpska i druga antisrpska Jugoslavija bila grobnica srpkog identiteta, istorijske svesti i vidovdanske vertikale.

Da to nisu samo intelektualne konstrukcije pokazaće istorija. Tragični događaji iz Prvog svetskog rata, ogromna nepotrebna stradanja ruskih vojnika na istočnom frontu pod pritiskom zapadnih saveznika, doveli su do ljuljanja istočne imperije i revolucionarnog talasa. Pokazalo se i da je panslavistička ideologija mrtvo slovo na papiru, jer su Sloveni ratovali protiv Slovena, i to čini se oni pod komandom Beča sa velikim žarom protiv svoje “braće” Srba i Rusa.

Rusija kao iznutra podeljeno društvo (Hantington kaže “šizofreno”) na zapadnjačku elitu i na evroazijsku narodnu masu nije moglo da podnese takva iskušenja. Država je propala, a vakuum moći je iskoristila najorganizovanija i najfanatičnija “sekta” – boljševici da se dočepaju vlasti. Uz to treba i dodati da su nemački generalštab i američki bankari pomagali i finansirali Lenjina i njegov revolucionarni eksperiment iz strateških, geopolitičkih i ekonomskih razloga. Na taj način su i Nemci i Anglosaksonci hteli da izbace iz igre jedinog ozbiljnog konkurenta na ogromnim prostorima Evro-Azije. No na kraju se to i Nemcima vratilo kao bumerang, pa su za neko vreme van igre bili i Berlin i Moskva. Dakle potpuni trijumf atlantističke strategije „zavadi pa vladaj“.

Posle prve faze “svetske revolucije” u kojoj je, po rečima Trockog, Rusija trebala da posluži samo kao šibica koja bi zapalila svetski požar, nastupila je stabilizacija komunističkog poretka i stvaranje komunističke imperije pod vlašću Staljina. Tako se kroz jednu radikalno modernističku i zapadnjačku ideologiju formirala nova evroazijska imperija na kolektivističkim principima.

Sa jedne strane, agresivna i brutalna sekularizacija i vesternizacija ruskog društva, a sa druge obnova nekakvog novog “ruskog imperijalizma”, doduše, sada sa petokrakom. Staljin postaje boljševički “samodražac”. Tokom Drugog svetskog rata Staljin, ugrožen od nacističke Nemačke, forsira pored pravoslavlja i panslavizam kao način da mobiliše slovenske mase protiv germanskog okupatora. To je bio pokušaj, doduše ne preterano uspešan, da se panslavizam iskoristi u strateške svrhe. No, na kraju krajeva sa propašću komunizma i Varšavskog (više manje panslovenskog) saveza ostao je samo animozitet Poljaka i Čeha prema Rusima. To su naravno iskoristile zapadne zemlje da, pod plaštom “oslobađanja” od Rusa i komunizma, ova društva pretvore u vazalna. Dakle od tog i takvog panslavizma su dugoročno imali štete gotovo svi Sloveni.

Na sličan način je panslovenstvo (zlo)upotrebljeno i na balkanskim prostorima. Ruski panslavizam je delovao sa pozicija ruskih aspiracija na Balkanu, dok je onaj zapadni austroslavizam imao za funkciju da veže Srbe za Hrvate i Slovence da bi ih odvojio od ruskog uticaja, ali i od pretenzija da stvore samostalnu državu i vode nezavisnu spoljnu politiku. Stoga je bilo potrebno na kraju Prvog svetskog rata sprečiti “trijumf Srba na Balkanu” koji bi po britanskom istoričaru Sitonu Votsonu “predstavljao veliku nesreću za evropsku kulturu i civilizaciju”. Ovo se moglo postići preko stvaranja “multikulturalne” jugoslovenske zajednice u kojoj bi Srbi i srpski nacionalizam bili neutralisani i kontrolisani. Preko jugoslovenske ideologije Srbija se pretopila u Jugoslaviju koja je bila geopolitički tampon prema germanskim i ruskim aspiracijama na balkanski region. Po sadržaju je taj tip jugoslovenstva bio mnogo bliži austroslavizmu (pa i ilirstvu) pa je stoga značio odvajanje od drugih neslovenskih i pravoslavnih naroda, a sa druge strane je bio suprotstavljen germanskom faktoru. Sve ovo je odgovaralo Francuskoj i Anglosaksoncima. Iako je jugoslovenstvo bilo proizvod i domaćeg idejnog toka srpske i hrvatske političko-intelektualne scene, ono je i poslužilo konkretnim geopolitičkim interesima pojedinih zemalja.

Rezultat ovakve čudne državne i ideološke tvorevine su neprekidni unutrašnji sukobi i konfuzna spoljna politika. U toj i takvoj državi su Srbija i Srbi gubili svoj identitet i integritet a pri tom su bili neprekdino optuživani od drugih da dominiraju tom rogobatnom državom sa pozicija “velikosrpske hegemonije”. Ovakvo mutno jugoslovenstvo je samo još više pojačavalo istorijske nesporazume i animozitete, naročito Hrvata prema Srbima. Epilog ovakog multi-kulti eksperimenta je: krah države 1941. građanski rat, etnički sukobi, genocid nad Srbima u Hrvatskoj. Jasenovac je spomenik ne samo hrvatske mržnje već i srpske naivnosti.

Pri tome se moramo podsetiti britanske uloge u podstrekavanju Srba da Hitleru kažu “ne” i tako započnu sopstvenu golgotu. Dakle posledica panslavizma u jugoslovenskoj „redakciji“ je slična onom koji je imao ruski – još jači animozitet Slovena prema Slovenima. Onde Poljaka prema Rusima, ovde Hrvata prema Srbima. Te 1941. je anglosaksoncima bilo potrebno da se otvori još jedan front na Balkanu, a možda kao i 1914. da se na taj način u svetski rat uvuče i Rusija (doduše sada kao SSSR). Oni su stoga podržavali pokrete otpora – četnike i partizane da bi vezivali što više nemačkih divizija na ovom prostoru. Istovremeno nisu mnogo marili za genocid nad Srbima u Hrvatskoj jer im je Zagreb gotovo uvek bio simpatičniji od Beograda (uostalom samo su drugi bombardovali 1944.).

Da bi se razumela britanska–anglosaksonska politika na Balkanu u Drugom svetskom ratu u geopolitičkom ključu dovoljno je pogledati kakav su odnos imali prema Titu i Draži. Prvo su bili više blagonakloni prema četničkom pokretu kao jugoslovenskom i demokratskom koji bi restaurisao predratnu jugoslovensku državu na čelu sa dinastijom Karađorđevića koji su bili pod njihovim tutorstvom. No kako je genocid nad Srbima u Hrvatskoj izazvao “pomeranja” unutar četničkog pokreta od jugoslovenskog ka srpskom nacionalizmu to je on bio sve manje pozitivno ocenjivan u Londonu. Sam Čerčil je rekao da Anglosaksonci ne mogu podržati četnički pokret, jer je postao “srpski i nacionalistički” i da im je stoga bliži Titov austroslavizam koji će obnoviti jugoslovensku državu. Bez obzira što je reč o boljševičkom revolucionaru – geopolitički princip ih je vodio ka tome da Dražu „rusofila“ odbace, a Tita „katoličkog ateistu“ podrže.

Tito je bio boljševik, ali i čovek koji je bio okrenut Zapadu. Njegov katolički i austrougarski kulturni bekgraund su imali velik uticaj na njegovu političku orijentaciju. Stoga je često bio sumnjiv “evroazijskom” Staljinu koji ga je i 1948. optužio da je čovek Zapada u redovima komunista . Do sada se nisu ozbiljno uzimale u obzir te Staljinove optužbe, a naročito se nisu sagledavale u geopolitičkom ključu sukoba „atlantista“ i „kontinentalista“. Mi naravno ne tvrdimo da je to jedina dimentzija sukoba, već samo da je veoma značajna. Da te „staljinističke“ optužbe nisu bez osnova pokazuje i politička istorija Josipa Broza Tita posle 1948. On je, naime, ne samo u vreme sukoba sa SSSR-om već i posle toga bio čovek od izuzetnog poverenja Anglosaksonaca. Treba samo podsetiti kako je preko Pokreta nesvrstanih pacifikovao i od SSSR-a odvojio mlade tek dekolonizovane države Afrike i Azije. Stoga ne čudi što je prema njemu gajio animozitet De Gol koji je klasični predstavnik zapadnoevropske “kontinentalne ideje”, a što su ga američki finansijski centri zasipali milijardama “donacija i kredita”.

Isto tako je moguće je i sukob Tita i Rankovića na Brionskom plenumu tumačiti, između ostalog i kao Josipov konačni atlantistički obračun sa “kontinentalnim opredeljenjem” u partiji i sa ozbiljnim državnim centralizmom koji je predstavljao ovaj drugi. Problem Kralja Aleksandra i Aleksandra Leke je, ma koliko oni bili različiti, bio isti – oni su jako ozbiljno shvatali jugoslovenstvo i jugoslovensku državu koju su hteli da očuvaju. Može se u tom kontekstu tumačiti i to što stranci neretko spominju Rankovićevo “nasilje na Kosovu“ kao jedan od važnih argumenata u prilog nezavisnom Kosovu.

JUGOSLOVENSTVO PROTIV ATLANTIZMA

Anglosaksonska geostrategija, devedesetih godina prošlog veka, pravi prividan zaokret tako što odbacuje ideju jugoslovenstva. Reč je o manevru koji najčešće zbunjuje tzv. istraživače površnih činjenica, koji zanemaruju dublje istorijske i geopolitičke tokove. Jugoslavija je imala svoju geopolitičku funkciju i čini se rok trajanja. Posle pada Berlinskog zida front se pomerio na istok i prestala je potreba održavanja u životu „bolesnika sa Balkana“. Pored toga sa raspadom SSSR-a nestalo je potrebe da Jugoslavija bude tampon prema „istočnoj imperiji“.

Posle ishoda Osme sednice Saveza Komunista Srbije, a i posle „ozloglašenog“ Memoranduma jasno da je u Srbiji ideja “naivnog jugoslovenstva“ evoluirala u ideju “racionalnog jugoslovenstva“. To je otprilike smisao i domet Memoranduma SANU koji je prikazan u antisrpskim krugovima kao nekakav srpski „Majn kampf“. Nestalo je, ili je nestajalo postepeno, one „srpske zaljubljenosti“ u Jugoslaviju radi koje je Beograd bio spreman da žrtvuje nacionalne interese. Upravo te okolnosti su uticale na planere anglosaksonske geostrategije, potpuno svesne da nestajanje granica između nove interpretacije jugoslovenstva i zaštite srpskih nacionalnih interesa, nosi potencijal geopolitičkog “kontinentalizma”. No ipak nisu bili tako radikalno protiv opstanka Jugoslavije, kao što je to bila Nemačka podržavajući Zagreb i Ljubljanu, pod uslovom ako bi je „restaurirao“ još jedan Hrvat, ovaj put Ante Marković .

Zbog toga je otpor takvom modelu opstanka ili raspada SFRJ-a državnog rukovodstva Srbije, na čelu sa Miloševićem, pa i otpor srpskog naroda rastakanju njegovih istorijskih i etničkih prostora, bio toliko medijski demonizovan. Sa stanovišta Zapada, predvođenog anglosakoncima, Srbi su počinili neoprostiv greh, jer su bili prepreka njihovom „prodoru na Istok“ ali i zato jer su se navodno opirali globalizmu-atlantizmu kao ideji, o čemu je pisao nekadašnji zamenik državnog sekretara SAD Stroub Talbot.

LINIJA PODELA U SRBIJI

Treba napomenuti da osnovni cilj atlantskih “agenata uticaja“ nije toliko borba protiv srpskog nacionalizma, koliko borba protiv njegove interpretacije u “kontinentalnom geopolitičkom ključu“. Postoji čitav spektar političkih pokreta i stranaka, koje su od devedesetih godina, bile pod posrednim i neposrednim uticajem “morskog principa“. Ako izuzmemo levičarske nevladine grupacije, otvoreno finansirane od strane zapadnih vlada i njihovih specijalističkih službi, veoma je zanimljivo da značajan broj „srpskih atlantista“ deluje pod maskom “nacionalne desnice“. Istina, članovi njihovih organizacija su često bili iskreni patriote, koji ni do danas ne razumeju, da su izmanipulisani. Sva ta servilnost se racionalizovala „srpskoj naivi“ kroz floskule poput one „da smo Amerikancima dali baze sada bi smo imali sve što hoćemo “ ili danas: „ako bi smo bili kooperativniji dobili bi smo možda pola Kosova“.

Tipičan primer takvog delovanja, bio je proamerički Srpski Pokret Obnove, čiji je lider Vuk Drašković školski primer “nacionaliste atlantiste”. Emil Vlajki je pisao o tome da je Amerika promovisala „četništvo“ i „antikomunizam“ na ovim prostorima radi ostvarivanja svojih strateških interesa. Setimo se samo Draškovićeve retorike o “odsecanju ruku svima onima koji u Srbiji nose neku drugu zastavu osim srpske“. Takva demagogija je mogla samo da izazove antirpsku histeriju i da homogenizacije druge narode na antisrpskoj osnovi i da tako produbi postojeće nacionalne antagonizme na tlu nekadašnje Jugoslavije. Posledica tog i takvog delovanja je smanjenje šanse da se realizuje kontinentalna ideja “racionalnog jugoslovenstva “ u korist angloameričkih interesa kontrole srpskog istorijskog i etničkog prostora, pod izgovorom borbe protiv izmišljenog bauka “Velike Srbije“. Posle početka ratnih događanja je SPO “evoluirao” u pacifističku i građansku partiju koja je takvim ponašanjem izgubila kredibilitet u široj javnosti, ali je zato uvek bila na liniji „politički korektnosti“. Da to nije slučajno već zakonomerno – pre rata su davali ratnohuškačke izjave kojima se dolivalo ulje na vatru kod drugih naroda a kad je rat počeo histerični pacifizam je trebao da oslabi srpske ratne napore i da dovede do ishoda koji žele oni koji su planirali i kontrolisali sukobe na tlu bivše Jugoslavije.

Sasvim suprotan evolutivni put imala je ideja Velike Srbije, u interpretaciji Srpske Radikalne Stranke i njenog predsednika Šešelja. Naime, za razliku od “atlantiste Draškovića“, lider radikala devedesetih je prešao put od “nacionaliste atlantiste“ koji je podržavao američku agresiju na Irak u “nacionalistu kontinentalistu“ ili pak podrška dolaska Plavih šlemova u RSK čime su Srbi razoružani. Šešeljevo konkretno političko delovanje je u osnovi bilo blisko Miloševićevom „racionalnom jugoslovenstvu” što je obojici obezbedilo moćne neprijatelje i hašku tamnicu.

Geopolitički dualizam posebno je bio zanimljiv u politici pokojnog premijera dr Zorana Đinđića. Njegova geopolitička orijentacija, dugo je bila neodređena i konfuzna. Kao predsednik Demokratske stranke Đinđić je bio čovek posvećen modernizaciji i evropeizaciji Srbije. No on nije bio po volji Anglosaksonaca koji su ga doživljavali kao bliskog nemačkom faktoru (i tom bloku u EU). Stoga su ga tretirali kao potencijalnog “kontinentalistu“, kojem nikada nisu mogli verovati. Atlantistima je posebno smetala Đinđićeva lična samostalnost i napor da se Srbija približi najjačoj evropskoj državi. Čak se i pokušaj “svrgavanja” od strane Vuksanovića 2000-te može tumačiti u tom ključu, jer se tu angažovao i američki izaslanik Gelbard. Da je u Đinđiću postojao “kontinentalni” potencijal govori i njegova poslednja faza kada se, verujemo iskreno, angažovao oko internacionalizacije kosovskog pitanja. Njegova tragična smrt, čija politička pozadina je još misteriozna, je prekinula evoluciju ka „kontinetalnom“ patriotskom političaru, kako ga je i Dobrica Ćosić prepoznao. Neka svedočenja govore kako je želeo dogovor Beograda sa Berlinom i Moskvom oko Kosova, što je sasvim u sladu sa tezom o evoluciji ka kontinetnalnoj orijentaciji. Njegova tragična smrt i zaokret njegovih naslednika prema potpuno atlantističkoj poziciji su najjači argumenti u prilog ove teze. Namesto pronemačkog Đinđića koji je želeo da pravi dogovor i sa Rusijom dobili smo Tadića koji je sasvim okrenut anglosaksoncima.

SRBIJA OKRENUTA PROTIV SEBE

Srbija se posle referenduma u Crnoj Gori, našla na geopolitičkoj i istorijskoj raskrsnici. Raspad državne zajednice, predstavlja završni udarac atlantske geostrategije ideji “racionalnog jugoslovenstva“, koja je svoj kontinentalni potencijal pokušala da održi čak i u jednom pravnom provizorijumu kakva je bila konfederacija Srbije i Crne Gore. Jasno je da bez otvorene podrške Evropske Unije i SAD, Crna Gora nikada ne bi postala nezavisna država . Istovremeno je „nezavisnoj Srbiji“ poručeno da je “trenutak da se okrene sama sebi“. Reč je o geopolitičkom izboru, koji ukoliko bi bio ostvaren, sadrži perspektivu zatvaranja u „samu sebe“ i daljnje slabljenje. To bi otvorilo i pitanja novih oblika fragmentiranja po regionalnom principu.

Na državnom planu takva Srbija, bila bi potpuno indiferentna prema sudbini svojih sunarodnika na postjugoslovenskim prostorima, i praktično bi vodila potpuno anacionalnu unutrašnju i spoljnju politiku. Ovakva “srbijanska” orijentacija znači potpuni krah srpske nacionalne ideje koju je u novom veku započeo ostvarivati Karađorđe i njegovi ustanici. Ovakav klaustrofobični izolacionizam odgovara minornoj ulozi Srbije na Balkanu kakvu joj daju atlantisti. Nosioci ovakvih političkih ideja u Srbiji, su “partizani 5. oktobra”. Neoliberalni koncept „otvorenog tržišta“ (čitaj: ekonomske kapitulacije ) koji u Srbiji od Petog Oktobra sprovodi G17 je čist izraz atlantističkog ekonomizma. U ekstreminijem i čistijem obliku ove ideje zagovara Čeda Jovanović, kao i čitav spektar malih regionalnih stranaka i predstavnika tzv. NGO sektora. Reč je zapravo o svojevrsnoj reciklaži ideje “naivnog jugoslovenstva“ pod drugačijim ideološkim sloganima poput: “multikulturalizma” i “regionalizma”.

Pored te „neojugoslovenske“ opcije koja se ogleda i kroz jugonostalgiju verovatna je opcija manipulisanja “srpskim nacionalizmom”. On bi spolja imao obeležja povratka tradicionalnim vrednostima, naciji i porodici , dok bi suštinski to bila simulacija bez sadržaja. Pored nacionalista „Srbijanaca“ u stvaranju “politički korektnog” patriotizma određenu ulogu imaju i neki konzervativni crkveni krugovi sa kojima se odavno manipuliše preko ideološkog monarhizma i formalnog tradicionalizma.

Sve ovo nam govori da osnovna linija podele u Srbiji ne ide linijom vlast-opozicija ili levica-desnica već pre svega u odnosu prema atlantističkim centrima moći. Jedan od parametara može biti i odnos prema ulasku u NATO ili prema Rusiji. No to ne treba da vara – atlantisti levičari formalno zagovaraju antinato stav a atlantisti nacionalisti mogu da simuliraju privrženost pravoslavlju i Rusiji. Postoje dve struje – prva je otvoreno prozapadna i atlantistička a druga nacionalna i „kontitnetalne“ orijentacije ali postoje i oni koji su maskirani spavači i u redovima jednih i drugih. Tako da nije toliko bitno šta srpski političari ili intelektualci govore već šta rade.

Ova analiza domaćeg političkog spektra pokazuje da je naša elita nezrela i geopolitički nepismena. A ono što je još gore od toga je da pokazuje opasne simptome geopolitičke šizofrenije, jer se neprekidno lomi između servilnosti atlantističkoj strategiji s jedne i neartikulisane kontinentalne orijentacije sa druge strane, koja često svojom neumerenošću samo predstavlja rad u „korist sopstvene štete“.

Milorad Vukašinović  i Branko Radun

Podelite:

9 Komentari

  1. Kad se već pravi finija podela unutar kontinentalne geopolitičke orijentacije, nije dobro francusku i nemačku stavljati u isti koš. Prva je zapadnoevropska a druga mitelevropska. Prva, posle pobede “saveznika” u Drugom ratu više realno ne egzistira (ali nije nemoguće da vaskrsne!), a druga, je pobeđena i od Atlantista potpuno neutralizovana.
    Inače, ako bi se dogodilo da obe vaskrsnu, tek tad bi se videlo koliko one međusobno mogu biti oponetne.

  2. Još sam nešto hteo da dometnem ali ne prima mi! Imate li vi tamo majstora da malo pritegne otpuštene šrafe na sajtu?

  3. Ono što ovim želim reći je da bilo koja evropska kontinentalna geopolitika mora shvatiti da, kad udari na Rusiju, unatoč ruskih strašnih gubitaka, upravo oni, napadači, najviše gube i da ih na takve poduhvate huškaju Atlantisti. Znači, samo miroljubiva geopolitička koegzistencija evropske geopolitike, pa sad koja da je, zapadna, srednja ili istočna (ruska, gde spada i Srbija), i ako treba zajednički nastup protiv Atlantista, osigurava mir i prosperitet Evroazije.

  4. Sport je nauka, dobri Mile.
    Mile, postoje dvije civilizacije: mediteranska u koju spadaju Srbi i zlikovaačka metafizička zapadna. Nereća je što vlada l kriza inteligencije, odnosno intelektualizam je ideologija laičke inteligencije. Intelektualac je po svojoj prirodi laik, zatvoren prema tajni čovjeka, ljubavi i duhovne zajednice – Crkve, nije sposoban da brani vrijednosti zajednice, nezavisno od toga da li je on institucionalno laik ili klerik. Geopolitiku treba odbaciti. Šta je i kako je nastala, drugom prilikom.

  5. Seratliću, tu teoriju o dva tipa civilizacije, mediteranskoj i zlikovačkoj ja, da budem iskren, prvi put čujem. I imam određene razloge da sumnjam u nju kao u tvoju puku izmišljotinu, pa ako nije tako, podastri neke izvore o tome.
    Geopolitika je nauka. Istina, nije egzaktna nauka, ali je nauka. I kao što svaka nauka vuče svoje poreklo iz neke okultne discipline (fizika iz magije, hemija iz alhemije, i td.) tako i geopolitika proističe iz sakralne geografije.
    Veza geopolitike sa svojim izvorom, sakralnom geografijom, nije čvršća nego što je to, recimo, magije i fizike, ali se ona u slučaju geopolitike daleko lakše uočava.
    Geografija, kako ti to lepo kažu i autori ovog članka, bitno određuje mentalni sklop čoveka pa tako i samog društva koje čini ti ljudi. Nije isto ploviti svetskim morima, što je jedna amorfna i neprijateljska okolina, i pristajati na potpuno nepoznate obale odakle, iz dubine gustih šuma na tebe vrebaju divlji domoroci i, recimo, gospodariti zemljom, oranicom, koju si već desetinama puta prevrnuo plugom i posejao, sve uz pomoć od tebe pripitomljenog konja. U prvom slučaju ti razvijaš jednu psihologiju “pokupi, zgrabi i beži!” a u drugom “posej, imaj strpljenja pa požanji, a onda nahrani time svu čeljad i marvu koja ti omogućava da gospodariš svojom zemljom”.
    To su ogromne razlike.
    U okultizmu tu imamo dva početna elemnta – zemlju i vodu (slede još vazduh i vatra, koju neki objašnjavaju i kao prostor). Dakle, sled ovih elemenata je upravo takav – 1. zemlja 2. voda 3. vazduh 4. vatra i reč je o sledu korupcije.
    Sve religije, i sve religiozne doktrine, osim humanizma i njegovih derivata, imaju jednu koruptivnu eshatologiju. Dakle, nije “svakim danom sve više napredujem” nego “svakim danom sve više nazadujem” pri čemu nam je početak korupcije, opozicija zemlje i vode, data već, što bi Genon rekao, Primordijalnom Tradicijom, kao zadani smer. Drugim rečima, korupcija je zadana pre nego što smo mi i postali!
    Ali, imam osećaj, da se udaljujem od teme.

  6. Na prvi pogled sve je tu. Ali nedostaje jedno zrnce (soli atičke, možda?), a to je Srbija, bez ovih i onih. Čini mi se da tu počinje problem.

  7. CEKISTI na mrezi. UDBAdan (predstavlja se kao Vidovdan).
    I ne bojte se onih koji ubijaju telo, a dušu ne mogu ubiti; nego se bojte onog koji može i dušu i telo pogubiti u paklu — razumecete, o veliki lazni Srbi.
    Usrani UDBAdan (predstavlja se kao Vidovdan) i dalje truje Srbe. Naravno – za to vreme partija opet otima i ubija u gulagu srbija.

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here