Горан Цветић: СТРАЗБУР- СЛИКА СРПСКОГ ПРАВОСУЂА

Поделите:

Дана 04. марта 2019. навршило се тачно 15 година од када је Србија ратификовала Европску конвенцију за људска права и од када је Европски суд за људска права (Суд) надлежан да поступа по представкама – притужбама грађана Србије

У 2018. години, Суд је примио 2.128 представки из Србије, што је 1,5 пута више него у 2017. години. Црногораци, Срби и грађани Босне и Херцеговине су међу онима који су се 2018. године највише жалили Суду у Стразбуру сразмерно броју становника. Најмањи број притужби у истом периоду дошао је из Велике Британије, Данске, Њемачке и Ирске. Ово само показује да је владавина права у тим земљама релативно добро установљена. У годишњем извјештају Европског суда за људска права наводи се да, у случају Србије, 1224 представки прошле године није прихваћено или је одбачено, а пресуде су изречене у 45 предмета. Неки од 45 предмета спојени су  и одлучени једном пресудом, тако да је током 2018. године донето укупно 13 пресуда у погледу Србије. У њих 12 Суд је нашао најмање једну повреду Конвенције о људским правима, а Србија се одбранила у само једном предмету. То је образац који се понавља из године у годину. Највише пресуда донесене су у погледу Руске Федерације (238), Турске (140) и Украјине (86).

У првој фази поступка, Европски суд одбацује чак 90% представки и то углавном због тога што нису испуњени услови за њихово изјављивање, како је предвиђено Европском конвенцијом за заштиту људских права. Често се такође дешава да се грађани Србије обраћају се суду у Стразбуру не знајући да он није ни надлежан да се бави конкретном ствари или не поштују рок у којем представке морају бити изјављене.

Суд у Стразбуру је донео 173 пресуде у погледу Србије у периоду од 2004. до краја 2018. године, при чему се Србија одбранила у само 13 предмета, што представља јако лош резултат једног правосуђа. Највећи број повреда односио се на заштиту имовинских права и трајање судских поступака. У Стразбуру тренутно има 1793 притужби против Србије а тај број нашу земљу сврстава међу десет европских земаља са највећим бројем “жртава”, како се управо називају жртве кршења људских права. Међутим, бројке су варљиве. Велики број предмета је спојен и одлучен јединственом пресудом..Поред тога, велики број предмета је завршен судским поравнањем (“ammicable settlement”), при чему јавност Србије уопште не зна колики је број таквих нагодби. Њих мора бити око хиљаду. Информацију о томе не саопштава ни Државно правопранилаштво, али саопштава да је у вези повреда људских права грађанима Србије пред Европским судом у 2016. години исплаћено на име нематеријалне штете на основу изречених пресуда и одлука Суда (пресуде и одлуке и из ранијих година) 42.143.215, а на  име материјалне штете 243.728.691 динара. Дакле ради се око 286 милиона динара.То управо представаља слом српског правосуђа. Када се томе додају износи исплаћени на име повреда права на суђење у разумном року у домаћем правном систему, није ни чудо што Фискални савет упозорава да су ови износи од око пола милијарде динара погубни за буџет Републике Србије. Ево једног примера из 2014. године.

Једну од до сада најзначајнијих пресуда Петровић против Србије, и то у погледу заштите права на живот из чл. 2. Конвенције са процесно-правног аспекта, Суд је донео 15. јула 2014. године. Подноситељка представке госпођа Радмила Петровић обратила се Суду због неспровођења ефикасне истраге у вези са околностима које се тичу злостављања и смрти њеног сина од стране државних органа Србије. Њен син Дејан Петровић изгубио је живот тако што је 17. јануара 2002. године скочио са другог спрата ОУП-а Врачар у који је доведен дан раније под сумњом да је извршио тешку крађу и где је задржан током ноћи.

Око 9.30 часова 16. јануара 2002 Дејан Петровић је ухапшен од стране полиције одељења Врачар (ОУП Врачар-СУП Београд) под сумњом да је отео ташну жене раније те вечери и током ноћи га држали у полицијском притвору. Дејан Петровић, старости 29 година, је био од раније познат полицији као наводни корисник наркотика и као лице раније укључено у сличне инциденте.

Према извештајима полиције, следећег јутра у 8.30 Дејана Петровића је испитивало троје полицајаца, Д.К., С.К. и Н.К. Он је наводно признао да је починио крађу у питању и да је  украдену суму новца од око 20.000 динара сакрио у свом стану. После неуспешног претреса стана породице Петровић тог јутра, полицајци су напустили кућу. Подноситељка представке је навела да је њен син одведен са лисицама на рукама, био видно узнемирен и изгледао врло бледо, а његова уста била жућкаста. На изласку, он се окренуо и поручио  мајци  да “позове адвоката, јер није урадио ништа, а они ће ме убити“.

Према извештају о инциденту од 17. јануара 2002 који је сачинио мајор М.М., надређени полицајцима у питању, Дејан Петровић је враћен са лисицама око 10.30 часова у канцеларију бр. 24 на другом спрату полицијске станице Врачар у циљу додатног испитивања. Како су ушли у канцеларију, Д.К. се приближавао свом столу, С.К. је стајао, а Н.К. затворио врата канцеларије. Дејан Петровић је изненада појурио напред, скочио главом кроз затворен прозор и пао у двориште. Ниједан од полицајаца наводно није био у могућности да га спречи. Полицајци су истрчали у двориште и констатовали да господин Дејан Петровић још увек  даје знаке живота, скинули му лисице, док су њихове колеге позвале хитну помоћ. Око поднева, полиција је обавестила породицу подноситељке представке да је Дејан Петровић скочио са другог спрата полицијске станице и да је одведен Ургентни центар. Подноситељка представке и њен супруг су обавештени од Ургентног центра да је око 11.10  примљен нидентификовани и тешко повређен пацијент који је скочио са другог спрата зграде. Он је био у коми, са преломом левом ребра и бутне кости, потресом мозга и хематомом на јетри.

Док је вишечасовна хирушка операција била у току, супруг подноситељке представке отишао је у просторије полиције Врачар где му је објашњено како се инцидент наводно  догодио. Госпођа Петровић је тврдила да су њен муж, као и поједини медији, првобитно били обавештени да је њихов син, који је био везан лисицама, у зимској јакни, био сам у канцеларији када се бацио кроз прозор, а да је накнадно верзија догађаја промењена.  Г. Дејан Петровић је био у коми, сем између 26 и 28. јануара 2002, када је показивао неке знаке свести и покрета. Према лекарском уверењу издатом од Клиничког центра Србије, Дејан Петровић умро је од сепсе и срчаног удара 15. фебруара 2002 у 4.30 часова.  Након захтева  истражног судије Окружног суда у Београду, аутопсија тела г. Дејана Петровића је  изведена 18. фебруара 2002 у 9 часова од стране два лекара, Сл..К. и В.Д.Ј, из Института за судску медицину Медицинског факултета у Београду. У извештају о аутопсији се наводи да је смрт г. Дејана Петровића била насилна и проузрокована оштећењима на виталним центрима  његовог мозга и компликацијама услед тога. Даље је закључено да су оштећење мозга,  преломи ребра и бутне кости, као и других спољних и унутрашњих телесних повреда које су описане у извештају, биле “нанете тупим, тешким и замахнутим предметом”. Фотографије и резултати било какве токсиколошке токсиколошке анализе нису поднети надлежном суду.

Након телефонског позива из Оделења за увиђајно-оперативне послове Управе криминалистичке полиције СУП Београд,  истражни судија на дужности  В.М. извршио је увиђај о инциденту коме су присуствовала и два лица из Одељења криминалистичке технике Управе криминалистичке полиције. Како није видео никакве трагове крви, длака или било који други траг ове природе на разбијеном прозору, он је затражио од два претходно поменута истражитеља да се изјасне да ли су видели наведене трагове, како би их испитао, али су обојица одговорила негативно. Он је наложио да се изради скица сцене и да  се фотографише, као и дa се изврши мерење величине прозора у канцеларији бр. 24 за које се испоставило да су били површине 55X50 i 45X50 центиметара. У снегом покривеном дворишту зграде полиције, у које је осумњичени Дејан Петровић  наводно пао, он је ” приметио трагове и утабан снег неког неодређеног облика испод прозора”, али нису пронађени “никакви трагове крви или други физички трагови”. Утабан снег и комади стакла налазили су се један и по метар од зида зграде, а висина са које је пао г. Петровић је била 9 метара. У дисциплинском поступку МУП-а Србије закључено је да  полицајци у питању нису могли “ништа да учине да спрече смрт Дејана Петровића”. Породица Дејана Петровића подноси кривичну пријаву против полицајаца у питању због изнуђивања исказа, злоставе у служби наводећи да је његов син био малтретиран до те мере да је то навело њиховог сина да се баци кроз прозор. Након тога породица прецизира пријаву и наводи да сумња да се њихов син бацио са прозора својом вољом. У пријави је такође наведено да полиција није навела тачан идентитет њиховог сина приликом одвођења у болницу и да је пропустила да наведе све околности трагедије. И ту почиње след нелогичности који обично почиње када је неко у потрази за истином. Упркос првобитном налазу, у беспотребно накнадно траженом, исти Институт за судску медицину Медицинског факултета у Београду мења своје мишљење, наводећи да је Дејан Петровић некако могао да “склизне” кроз прозор, те да су његове повреде консистенте са падом на тврду подлогу. Кривична пријава је одбачена и породица Петровић, преузима кривично гоњење. Истражни судија Окружног суда у Београду одређује  ново вештачење које овог пута сачињавају вештаци са ВМА. У свом налазу и мишљењу они наводе да су повреде опасне по живот и да су могле настати падом, али само кроз ОТВОРЕНИ прозор. Анализирајући грађу г. Петровића, чињеницу да је био у зимској јакни и са лисицама на рукама, као и распоред намештаја и позицију и величину  прозора у канцеларији у којој се трагедија догодила, вештаци са ВМА закључују да је било практично немогуће да је Дејан Петровић самостално скочио кроз прозор. У супротном, било би “могуће” да он “лети хоризонтално” преко фотеље у просторији и разбије прозор главом тачно ударајући у његову средину. Чак ни овакво убедљиво вештачење ВМА није било довољно.  Околности под којим је г. Дејан Петровић изгубио живот никада нису разјашњене. Врховни суд Србије је потврдио све одлуке нижих тужилаштава да нема ничега сумњивог у конкретном случају, чак иронично одбијајући захтев Републичког јавног тужилаштва за заштиту законитости дана 8. фебруара 2008. године. Истовремено, ваља истаћи да су по парничној тужби родитеља Дејана Петровића домаћи судови усвојили њихов захтев за накнаду штете будући да је њихов син изгубио живот док је био у полицијском притвору, те да им је на име накнаде штете 24.јуна 2010. године досуђена одштета од милион динара.

Са своје стране, Суд у Стразбуру је нашао повреду члана 2. Конвенције који гарантује право на живот и то са процесно-правог аспекта, сматрајући да органи државе Србије нису довољно и ваљано испитали околности под којим је Дејан Петровић изгубио живот. Истичући да истрага у таквим трагичним случајевима мора бити темељна, непристрасна и транспарентна као и у случајевима повреда члана 3. Конвенције који забрањује тортуру, нечовечно и деградирајуће поступање, поткрепљујући такав став предметом Станимировић, Суд је нашао да су судски органи Републике Србије пропустили да разјасне околности под којим је син подноситељке представке изгубио живот. Имајући у виду суштински значај права на живот, Суд је истакао да су контрадикторности у налазима вештака биле такве да су отварале многа спорна питања, између осталог  и могућност да је покојни Дејан Петровић “пао” кроз отворен прозор. Суд је нашао да су Окружни суд у Београду и Врховни суд Србије до те мере прихватили полицијску верзију догађаја пропуштајући да узму у обзир било какву релевантну чињеницу која није поткрепљивала ту верзију догађаја да су чак одбацили критику рада надлежних државних органа коју је изнео Републички јавни тужилац. Стога су одлуке судова биле кратке и неубедљиве, ограничене само на делове извештаја и доказе који су цитирани погрешно и селективно, а неке од њих су донете и са закашњењем, у супротностима са домаћим правом. У складу са наведеним, Суд је нашао повреду члана 2. Конвенције и досудио госпођи Петровић одштету у износу од 12.000 евра на име нематеријалне штете. Подноситељка представке поносно није тражила никакву накнаду на име трошкова  поступка.

 

Адвокат мр. Горан Цветић

Овај чланак је извод из књиге адвоката мр. Горана Цветића “Србија пред Европским судом за људска права” која ће бити објављена ускоро.

 

 

 

 

 

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here