Goran Cvetić: STRAZBUR- SLIKA SRPSKOG PRAVOSUĐA

Podelite:

Dana 04. marta 2019. navršilo se tačno 15 godina od kada je Srbija ratifikovala Evropsku konvenciju za ljudska prava i od kada je Evropski sud za ljudska prava (Sud) nadležan da postupa po predstavkama – pritužbama građana Srbije

U 2018. godini, Sud je primio 2.128 predstavki iz Srbije, što je 1,5 puta više nego u 2017. godini. Crnogoraci, Srbi i građani Bosne i Hercegovine su među onima koji su se 2018. godine najviše žalili Sudu u Strazburu srazmerno broju stanovnika. Najmanji broj pritužbi u istom periodu došao je iz Velike Britanije, Danske, Njemačke i Irske. Ovo samo pokazuje da je vladavina prava u tim zemljama relativno dobro ustanovljena. U godišnjem izvještaju Evropskog suda za ljudska prava navodi se da, u slučaju Srbije, 1224 predstavki prošle godine nije prihvaćeno ili je odbačeno, a presude su izrečene u 45 predmeta. Neki od 45 predmeta spojeni su  i odlučeni jednom presudom, tako da je tokom 2018. godine doneto ukupno 13 presuda u pogledu Srbije. U njih 12 Sud je našao najmanje jednu povredu Konvencije o ljudskim pravima, a Srbija se odbranila u samo jednom predmetu. To je obrazac koji se ponavlja iz godine u godinu. Najviše presuda donesene su u pogledu Ruske Federacije (238), Turske (140) i Ukrajine (86).

U prvoj fazi postupka, Evropski sud odbacuje čak 90% predstavki i to uglavnom zbog toga što nisu ispunjeni uslovi za njihovo izjavljivanje, kako je predviđeno Evropskom konvencijom za zaštitu ljudskih prava. Često se takođe dešava da se građani Srbije obraćaju se sudu u Strazburu ne znajući da on nije ni nadležan da se bavi konkretnom stvari ili ne poštuju rok u kojem predstavke moraju biti izjavljene.

Sud u Strazburu je doneo 173 presude u pogledu Srbije u periodu od 2004. do kraja 2018. godine, pri čemu se Srbija odbranila u samo 13 predmeta, što predstavlja jako loš rezultat jednog pravosuđa. Najveći broj povreda odnosio se na zaštitu imovinskih prava i trajanje sudskih postupaka. U Strazburu trenutno ima 1793 pritužbi protiv Srbije a taj broj našu zemlju svrstava među deset evropskih zemalja sa najvećim brojem “žrtava”, kako se upravo nazivaju žrtve kršenja ljudskih prava. Međutim, brojke su varljive. Veliki broj predmeta je spojen i odlučen jedinstvenom presudom..Pored toga, veliki broj predmeta je završen sudskim poravnanjem (“ammicable settlement”), pri čemu javnost Srbije uopšte ne zna koliki je broj takvih nagodbi. Njih mora biti oko hiljadu. Informaciju o tome ne saopštava ni Državno pravopranilaštvo, ali saopštava da je u vezi povreda ljudskih prava građanima Srbije pred Evropskim sudom u 2016. godini isplaćeno na ime nematerijalne štete na osnovu izrečenih presuda i odluka Suda (presude i odluke i iz ranijih godina) 42.143.215, a na  ime materijalne štete 243.728.691 dinara. Dakle radi se oko 286 miliona dinara.To upravo predstavalja slom srpskog pravosuđa. Kada se tome dodaju iznosi isplaćeni na ime povreda prava na suđenje u razumnom roku u domaćem pravnom sistemu, nije ni čudo što Fiskalni savet upozorava da su ovi iznosi od oko pola milijarde dinara pogubni za budžet Republike Srbije. Evo jednog primera iz 2014. godine.

Jednu od do sada najznačajnijih presuda Petrović protiv Srbije, i to u pogledu zaštite prava na život iz čl. 2. Konvencije sa procesno-pravnog aspekta, Sud je doneo 15. jula 2014. godine. Podnositeljka predstavke gospođa Radmila Petrović obratila se Sudu zbog nesprovođenja efikasne istrage u vezi sa okolnostima koje se tiču zlostavljanja i smrti njenog sina od strane državnih organa Srbije. Njen sin Dejan Petrović izgubio je život tako što je 17. januara 2002. godine skočio sa drugog sprata OUP-a Vračar u koji je doveden dan ranije pod sumnjom da je izvršio tešku krađu i gde je zadržan tokom noći.

Oko 9.30 časova 16. januara 2002 Dejan Petrović je uhapšen od strane policije odeljenja Vračar (OUP Vračar-SUP Beograd) pod sumnjom da je oteo tašnu žene ranije te večeri i tokom noći ga držali u policijskom pritvoru. Dejan Petrović, starosti 29 godina, je bio od ranije poznat policiji kao navodni korisnik narkotika i kao lice ranije uključeno u slične incidente.

Prema izveštajima policije, sledećeg jutra u 8.30 Dejana Petrovića je ispitivalo troje policajaca, D.K., S.K. i N.K. On je navodno priznao da je počinio krađu u pitanju i da je  ukradenu sumu novca od oko 20.000 dinara sakrio u svom stanu. Posle neuspešnog pretresa stana porodice Petrović tog jutra, policajci su napustili kuću. Podnositeljka predstavke je navela da je njen sin odveden sa lisicama na rukama, bio vidno uznemiren i izgledao vrlo bledo, a njegova usta bila žućkasta. Na izlasku, on se okrenuo i poručio  majci  da “pozove advokata, jer nije uradio ništa, a oni će me ubiti“.

Prema izveštaju o incidentu od 17. januara 2002 koji je sačinio major M.M., nadređeni policajcima u pitanju, Dejan Petrović je vraćen sa lisicama oko 10.30 časova u kancelariju br. 24 na drugom spratu policijske stanice Vračar u cilju dodatnog ispitivanja. Kako su ušli u kancelariju, D.K. se približavao svom stolu, S.K. je stajao, a N.K. zatvorio vrata kancelarije. Dejan Petrović je iznenada pojurio napred, skočio glavom kroz zatvoren prozor i pao u dvorište. Nijedan od policajaca navodno nije bio u mogućnosti da ga spreči. Policajci su istrčali u dvorište i konstatovali da gospodin Dejan Petrović još uvek  daje znake života, skinuli mu lisice, dok su njihove kolege pozvale hitnu pomoć. Oko podneva, policija je obavestila porodicu podnositeljke predstavke da je Dejan Petrović skočio sa drugog sprata policijske stanice i da je odveden Urgentni centar. Podnositeljka predstavke i njen suprug su obavešteni od Urgentnog centra da je oko 11.10  primljen nidentifikovani i teško povređen pacijent koji je skočio sa drugog sprata zgrade. On je bio u komi, sa prelomom levom rebra i butne kosti, potresom mozga i hematomom na jetri.

Dok je višečasovna hiruška operacija bila u toku, suprug podnositeljke predstavke otišao je u prostorije policije Vračar gde mu je objašnjeno kako se incident navodno  dogodio. Gospođa Petrović je tvrdila da su njen muž, kao i pojedini mediji, prvobitno bili obavešteni da je njihov sin, koji je bio vezan lisicama, u zimskoj jakni, bio sam u kancelariji kada se bacio kroz prozor, a da je naknadno verzija događaja promenjena.  G. Dejan Petrović je bio u komi, sem između 26 i 28. januara 2002, kada je pokazivao neke znake svesti i pokreta. Prema lekarskom uverenju izdatom od Kliničkog centra Srbije, Dejan Petrović umro je od sepse i srčanog udara 15. februara 2002 u 4.30 časova.  Nakon zahteva  istražnog sudije Okružnog suda u Beogradu, autopsija tela g. Dejana Petrovića je  izvedena 18. februara 2002 u 9 časova od strane dva lekara, Sl..K. i V.D.J, iz Instituta za sudsku medicinu Medicinskog fakulteta u Beogradu. U izveštaju o autopsiji se navodi da je smrt g. Dejana Petrovića bila nasilna i prouzrokovana oštećenjima na vitalnim centrima  njegovog mozga i komplikacijama usled toga. Dalje je zaključeno da su oštećenje mozga,  prelomi rebra i butne kosti, kao i drugih spoljnih i unutrašnjih telesnih povreda koje su opisane u izveštaju, bile “nanete tupim, teškim i zamahnutim predmetom”. Fotografije i rezultati bilo kakve toksikološke toksikološke analize nisu podneti nadležnom sudu.

Nakon telefonskog poziva iz Odelenja za uviđajno-operativne poslove Uprave kriminalističke policije SUP Beograd,  istražni sudija na dužnosti  V.M. izvršio je uviđaj o incidentu kome su prisustvovala i dva lica iz Odeljenja kriminalističke tehnike Uprave kriminalističke policije. Kako nije video nikakve tragove krvi, dlaka ili bilo koji drugi trag ove prirode na razbijenom prozoru, on je zatražio od dva prethodno pomenuta istražitelja da se izjasne da li su videli navedene tragove, kako bi ih ispitao, ali su obojica odgovorila negativno. On je naložio da se izradi skica scene i da  se fotografiše, kao i da se izvrši merenje veličine prozora u kancelariji br. 24 za koje se ispostavilo da su bili površine 55X50 i 45X50 centimetara. U snegom pokrivenom dvorištu zgrade policije, u koje je osumnjičeni Dejan Petrović  navodno pao, on je ” primetio tragove i utaban sneg nekog neodređenog oblika ispod prozora”, ali nisu pronađeni “nikakvi tragove krvi ili drugi fizički tragovi”. Utaban sneg i komadi stakla nalazili su se jedan i po metar od zida zgrade, a visina sa koje je pao g. Petrović je bila 9 metara. U disciplinskom postupku MUP-a Srbije zaključeno je da  policajci u pitanju nisu mogli “ništa da učine da spreče smrt Dejana Petrovića”. Porodica Dejana Petrovića podnosi krivičnu prijavu protiv policajaca u pitanju zbog iznuđivanja iskaza, zlostave u službi navodeći da je njegov sin bio maltretiran do te mere da je to navelo njihovog sina da se baci kroz prozor. Nakon toga porodica precizira prijavu i navodi da sumnja da se njihov sin bacio sa prozora svojom voljom. U prijavi je takođe navedeno da policija nije navela tačan identitet njihovog sina prilikom odvođenja u bolnicu i da je propustila da navede sve okolnosti tragedije. I tu počinje sled nelogičnosti koji obično počinje kada je neko u potrazi za istinom. Uprkos prvobitnom nalazu, u bespotrebno naknadno traženom, isti Institut za sudsku medicinu Medicinskog fakulteta u Beogradu menja svoje mišljenje, navodeći da je Dejan Petrović nekako mogao da “sklizne” kroz prozor, te da su njegove povrede konsistente sa padom na tvrdu podlogu. Krivična prijava je odbačena i porodica Petrović, preuzima krivično gonjenje. Istražni sudija Okružnog suda u Beogradu određuje  novo veštačenje koje ovog puta sačinjavaju veštaci sa VMA. U svom nalazu i mišljenju oni navode da su povrede opasne po život i da su mogle nastati padom, ali samo kroz OTVORENI prozor. Analizirajući građu g. Petrovića, činjenicu da je bio u zimskoj jakni i sa lisicama na rukama, kao i raspored nameštaja i poziciju i veličinu  prozora u kancelariji u kojoj se tragedija dogodila, veštaci sa VMA zaključuju da je bilo praktično nemoguće da je Dejan Petrović samostalno skočio kroz prozor. U suprotnom, bilo bi “moguće” da on “leti horizontalno” preko fotelje u prostoriji i razbije prozor glavom tačno udarajući u njegovu sredinu. Čak ni ovakvo ubedljivo veštačenje VMA nije bilo dovoljno.  Okolnosti pod kojim je g. Dejan Petrović izgubio život nikada nisu razjašnjene. Vrhovni sud Srbije je potvrdio sve odluke nižih tužilaštava da nema ničega sumnjivog u konkretnom slučaju, čak ironično odbijajući zahtev Republičkog javnog tužilaštva za zaštitu zakonitosti dana 8. februara 2008. godine. Istovremeno, valja istaći da su po parničnoj tužbi roditelja Dejana Petrovića domaći sudovi usvojili njihov zahtev za naknadu štete budući da je njihov sin izgubio život dok je bio u policijskom pritvoru, te da im je na ime naknade štete 24.juna 2010. godine dosuđena odšteta od milion dinara.

Sa svoje strane, Sud u Strazburu je našao povredu člana 2. Konvencije koji garantuje pravo na život i to sa procesno-pravog aspekta, smatrajući da organi države Srbije nisu dovoljno i valjano ispitali okolnosti pod kojim je Dejan Petrović izgubio život. Ističući da istraga u takvim tragičnim slučajevima mora biti temeljna, nepristrasna i transparentna kao i u slučajevima povreda člana 3. Konvencije koji zabranjuje torturu, nečovečno i degradirajuće postupanje, potkrepljujući takav stav predmetom Stanimirović, Sud je našao da su sudski organi Republike Srbije propustili da razjasne okolnosti pod kojim je sin podnositeljke predstavke izgubio život. Imajući u vidu suštinski značaj prava na život, Sud je istakao da su kontradiktornosti u nalazima veštaka bile takve da su otvarale mnoga sporna pitanja, između ostalog  i mogućnost da je pokojni Dejan Petrović “pao” kroz otvoren prozor. Sud je našao da su Okružni sud u Beogradu i Vrhovni sud Srbije do te mere prihvatili policijsku verziju događaja propuštajući da uzmu u obzir bilo kakvu relevantnu činjenicu koja nije potkrepljivala tu verziju događaja da su čak odbacili kritiku rada nadležnih državnih organa koju je izneo Republički javni tužilac. Stoga su odluke sudova bile kratke i neubedljive, ograničene samo na delove izveštaja i dokaze koji su citirani pogrešno i selektivno, a neke od njih su donete i sa zakašnjenjem, u suprotnostima sa domaćim pravom. U skladu sa navedenim, Sud je našao povredu člana 2. Konvencije i dosudio gospođi Petrović odštetu u iznosu od 12.000 evra na ime nematerijalne štete. Podnositeljka predstavke ponosno nije tražila nikakvu naknadu na ime troškova  postupka.

 

Advokat mr. Goran Cvetić

Ovaj članak je izvod iz knjige advokata mr. Gorana Cvetića “Srbija pred Evropskim sudom za ljudska prava” koja će biti objavljena uskoro.

 

 

 

 

 

Podelite:

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here