Иван Димитријевић: Сјај и беда ЈЕДНОГ српскОГ лекторaTA

Поделите:

 

ХРВАТСКИ ДЕВОЈЧУРАК

После више од десет година добио сам позивницу да присуствујем једном научном предавању у Торину. Сваке године овде на позив Одсека за српски и хрватски језик и књижевност Торинског универзитета то јест Факултета за стране језике и књижевности (Dipartimento di Lingue e Letterature Straniere) долази једна особа с простора бивше Југославије да студентима одржи предавање везано за књижевност и(ли) језик. Ове 2019, на дан 28. марта, тај предавач беше извесна професорка са Загребачког универзитета, Вирна Кларић, девојчурак који је једва прешао тридесету годину живота.

Овај девојчурак је говорио најпре о језику СМС порука. Као доктор србистике, скоро деценију и по старији од ње, и уз то лектор српског језика студентима који су дошли да саслушају Кларићеву, поставио сам јој на крају тог првог дела предавања  неколико питања која само лингвиста и може поставити. Одговори су били у стилу: да, сјајно питање, али би хрватски девојчурак одмах прешао на другу тему јер очигледно није био спреман за било шта осим за оно што је површно „наштребао“. Није ми било јасно како неко може да се представља као стручњак за етнолингвистику и културну антропологију те проучава један језички проблем, а притом се не запита мало дубље по чему се говор и писмо разликују у контексту поруке. Међутим, те како ми беше јасно да је Кларићева један од оних доктора наука испред чијег имена не треба да стоји титула др него индр, јер су у ствари индоктринирани да не „гребу“ дубоко испод задате површине. У супротном, зна се каква казна следи: нема стипендија и грантова, нема вештачког набијања индекса цитираности у научним публикацијама, нема штанцовања научних радова у којима се не казује ништа своје и ново, те гостовања по белосветским скуповима по систему „дођем ти – дођеш ми“. Ах да, нема ни циља свих циљева: државне пензије коју доноси титула академика, емеритуса, редовног професора и тако даље.

А онда је дошао други део предавања. У њему је тема била: положај српског језика као мањинског у Хрватској. Дотични хрватски девојчурак је завршио причу током које је рекао скоро све: да је језик Хрвата и Срба у суштини исти, да постоје политичке тензије, да само четвртина српског живља у Хрватској може да учи српски јер живи на територији с (релативном) већином. Кларићева је навела такође разне дефиниције српског језика у лијепој њиховој и разна решења његовог учења по школама, али некако ниједно од тих решења још није уродило плодом. Чудног ли чуда, помислио сам се док сам је слушао! Па како да уроди плодом кад систематски избегавате једино разумно решење: да признате да хрватски језик не постоји јер је то српски штокавски ијекавски дијалекат из Херцеговине који сте преименовали из политичких циљева!? Свако ко иоле познаје историју данашњег „хрватског“ језика зна да су његови пионири Вукови следбеници из Хрватске, Маретић, Броз и Ивековић, који се нису либили да признају како су сав или скоро сав материјал за своју хрватску граматику, хрватски правопис и хрватски речник црпели из Караџићевих књига (писаних, наравно, херцеговачким штокавским). Званично објашњење је било, тада, у 19. веку: то је објављено у Хрватској, па зато има у називу придев хрватски. Дакле, ако ја објавим речник српског језика у Италији, то ће бити – речник италијанског?

Ти хрватски следбеници Караџића деловали су у маниру „своји смо, Србин, Хрват, то је ионако једно исто“, с тим што су у лијепој њиховој били исто с нама само дотле док им је то одговарало да буду. Отуд је иза овог јединства остало у нашој историјској науци терминолошких парадокса колико човеку срце иште. Рецимо, будимски Срби католици из 18. века редовно су бележени као припадници српске етничке заједнице римског закона у тадашњим пописима, али су на основу декрета југословенске комунистичке власти од 14. маја 1945. године сви такви проглашени Хрватима (што се само настављало на одлуку Свехрватског католичког сабора из 1900. да су сви јужнословенски католици Хрвати). И онда Душан Ј. Поповић недуго после тог декрета (1952) објави књигу о Србима у Табану, где ондашње Србе католике не назива Србима, него кршћанима, југословенским католицима и како све не, одузимајући нам трећину тадашњег српског табанског живља, а јадни наш будимски предак испаде Хрват мада за хрватство вероватно није ни чуо у свом животу. Да опет повучем паралелу: Ако мој унук једног дана, кад ја већ умрем, доживи инвазију на пример Кинеза и постане Кинез, хоћу ли и ја постхумно постати Кинез Иван Димитријевић? Нушић би рекао „И Ди Ми“, Додамо ли томе и оно „До Ђи Ми“, имамо слику на шта се најчешће своди та узурпација српског културног наслеђа.

Разумљиво је из свега тога зашто Кларићева и Хрвати заобилазе у широком луку то једино решење. Већи проблем за нас је што га у још ширем луку заобилазе многи Срби! Рецимо, поменуте бесмислице хрватског девојчурка одмах је као вајни стручњак кренула да подржи Оља Перишић, особа за коју, искрено, не знам шта уопште тражи на научним скуповима везаним за србистику или кроатистику, јер је ваљда завршила (ако је завршила) енглески. У реду, лепота српског језика је многе привукла, па што не би и њу, није лоше да и такви буду на тим местима, али зар као званично стручно лице?! Наравно, јасно је да је ту посреди уобичајени пут којим се чешће иде: не знам добро оно чиме се бавим, али се добро улизујем онима на положајима. Другим речима, та персона се „специјализовала“ за оно за шта се као муве на лепак хватају многи слични лаици, па је јадна стандардизација српског језика постала уточиште за све који политиканством прикривају научно незнање. Све у свему, та је стручна (sic!) особа, у својству неког измишљеног професора на Одсеку за српски и хрватски језик и књижевност истакла како се проблем српског језика у Хрватској не решава јер га праве сами Срби, тражећи да студирају нешто што не би требало ни да постоји као засебан предмет будући да је исто с већ постојећим предметом – хрватским језиком! Звучало ке као да треба да се помиримо да оно што је нама неко отео више није наше, пошто је, ето, тренутно у туђим рукама, и то је стање које бели свет признаје. Хммм. Однекуд ми је познат тај наратив… Косово и Метохија? У моменту ми се смучило присуство на таквом скупу и хтедох тој улизици да штошта кажем: али сам ипак одустао и схватио да је из два разлога боље да напишем текст о ономе што се данас десило у једној од учионица Торинског универзитета и пошаљем то штиво неком српском сајту.

УНИВЕРЗИТЕТСКА УДБАШИЦА

Јер, прво што помислих када сам примио позивницу за тај скуп било је: шта ће то мени? Као лектор српског језика на Универзитету у Торину изопштен сам из научних кругова већ дуго (таман оних 10 година које сам на почетку текста поменуо), иако сам вероватно једини доктор србистике у овом готово милионском граду. Делом сам у таквом положају јер бављењем науком и уопште сазнавањем о човеку и свету схватих да су по логици ствари најдаље у сазнању отишли они чије име ни не знамо. Ти су се најдуже опирали сујетном самоистицању и трагали за одговорима за којима човек одвајкада трага, док су они за које знамо из уџбеника у ствари тек најбољи од подобних илити први који су одустали и почели да граде каријере, по оној: кад већ нико не зна све, зашто да тај плаћени тобожњи експерт буде мој комшија Пера, кад могу то да будем и ја? Укратко, није ме привлачио тај свет аминаша што јури за већ поменутим наградама у виду стипеднија, положаја и сличних бенефита, а њихови ставови су ми били неспојиви с ма каквим научним напретком. Добро живим и без тих трулих компромиса.

Но, значајним делом сам из торинске и српске научне јавности екскомунициран и због сукоба с нечим што се крије под именом Љиљана Бањанин. То је карикатура која неодољиво подсећа на оно што би већина нас замислила при помену израза универзитетски удбаш: потписница је срамне Декларације о заједничком језику, на неку мућку је као професор немачког језика постала у Торину универзитетска професорка српског језика и српске књижевности, мада „то“ – јер адекватан назив за дотичну не постоји сем ако човек не жели да употреби ружне речи – не зна многе елементарне ствари из предмета који предаје. На пример, ја сам ранијих година мало-мало па као лектор зачуо од својих (и њених) студената како им је професорица објашњавала да се глаголски прилог садашњи гради од инфинитивне основе, или како се аорист гради од презентске основе. За неупућене у морфологију српског језика, то је грешка на нивоу оне да један анатом не разликује руку човека од ноге. Али како је „то“ могло као лаик и да зна ову разлику када му је једини учитељ српског језика био италијаниста Иван Клајн, еклектичар који је из ко зна каквих разлога – научних сигурно не – постао сива еминенција у србистици, чак академик, а дозвољавао је себи овекве бисере:

„Аорист се гради од свршених, а врло ретко од несвршених глагола. […] Код глагола на –сти или –ћи основа се узима из трећег лица множине, одбацивањем наставка –у (нпр. појести: појед-у, испећи: испек-у)“ (Клајн, Граматика српског језика, 2005, стр. 116)

Читам и не верујем: имењаче, аорист се не гради никада од презентске основе! И увек се гради од свршених глагола. То што аорист поједох личи на презент поједу не значи да се од презента гради. Али то је проблем људи који преузимају тезе од других, а не знају историју језика (или их мрзи да читају Стевановићеву много обимнију двотомну књигу Савремени српскохрватски језик). Иначе би такви знали да је корен глагола појести заправо јед, да је то некадашњи атематски глагол, без вокала у основи, при чему је у инфинитиву дошло прво до асимилације т-т (појетти), а потом и до дисимилације с-т (појести); код аориста таквих глагола имамо уметнути вокал о (поједох) због којег крајњи сугласник коренске морфеме не трпи гласовне промене и остаје такав какав јесте – звучни дентал д. Слична је прича и са глаголом испећи: корен је пек, а на њега се у инфинитиву непосредно ослања наставак ти, па то -кт- ствара –ћ-; међутим, ове сугласничке групе нема у аористу, где остаје безвучни велар к (испекох). Неовисно од презента. Срамота за овакве небулозе иде не би смела да буде поштеђена ни Душка Кликовав као рецензент поменутог издања.

Након неколико бламова овог типа, „то“ звано Љиљана Бањанин је одустало од покушаја да италијанским студентима жељним знања објашњава тајне српског језика. Отуд се слични инциденти нису даље дешавали, но многи други јесу. Када сам полазио у Италију, сад већ давне 2007. године, професорка са Филозофског факултета у Новом Саду Љиљана Суботић (тада и његов декан и бивши лектор у Сеулу) рекла ми је како је сврха лектората да се што више странаца оспособи за превођење наших књига и осталих дела. Укратко, лекторати су вид ширења такозване меке моћи. Не треба сметнути с ума ни да је Торино град без амбасадора Србије, конзула Србије или представника Српске православне цркве, па је лектор на неки начин једини службени представник наше земље у првој престоници Италије, што лекторату даје посебну важност. Због свега тога настојао сам да што мање материјала дајем причама о српској неслози, па и по цену да се повучем из разних активности које иначе обавља управо лектор. Тако због дугогодишњег сукоба са „тим“ (насталог из мени и даље непознатих разлога негде од момента кад сам га позвао на своје венчање), ја студенте више од деценије нисам водио на екскурзију у Србију, док сам комуникацију са организаторима летњих школа српског језика и особљем Матице српске задуженог за слање књига у иностранство препустио „томе“ након питања тих људи: разговарате ли ви тамо у Торину уопште међусобно? Јер, увек је то текло по истом шаблону: „то“ би прво игнорисало такве људе, па кад би видело да су се обратили мени, напрасно би се укључило у послове. О многим пакостима „тога“ које су ми отежавале посао лектора српског језика у Торину да и не говорим.

Посебно је зло у свему томе што „то“ никад није од студената крило нетрпељивост према мени. А они воле да користе сваку „кривину“ која им се понуди. Тако су неретки били свесни да је битније бити „томе“ симпатичан, него знати српски језик; они пак који нису били миљеници „тога“ и који су учили, често су били шиканирани, вероватно јер је дотична била свесна како је на положају универзитетског професора без ваљаног научног покрића, те је настојала да уклони све оно што јој је наличило на конкуренцију. Многи студенти који су с великим ентузијазмом почели да студирају српски језик у Торину, из тог разлога су после три године одустали – три дуге године током којих сам се наслушао њихових очајничких питања и нагледао њихових суза. Како тој ипак деци објаснити такав третман? Са стране српских интереса, питај бога колико смо потенцијалних преводилаца на тај начин изгубили за вакта „тога“ у Торину! Оно што је од тих студената наставило да се бави српским језиком, то није учинило захваљујући лекторату, већ захваљујући честим боравцима у земљама бивше Југославије по неким другим основама. Али тако је то када главну реч води неко ко вам упорно приговара да са студентима друге године не радите довољно глаголски вид ,јер не може да схвати да је проблем видске опозиције присутан у свим граматичким јединицама које ти студенти уче (и у футуру II, и у императиву, и у герундима, и у аористу…).

 

Антички Американци и европски Индијанци

Но, како је дошло до тога да једна особа самовољно узурпира лекторат српског језика у Торину? Можемо то посматрати двојако. Италијане пре свега није много брига за српски језик: њима је стало тек да Торински универзитет престижа ради има славистику, па сходно томе и српски као главни јужнословенски језики. Ту прича о занимању главешина Торинског универзитета за србистику и славистику почиње и у исти се мах завршава. Може им се тако. Јер, Италијани су генерално оно што ја називам фасадна нација: брине их најпре како ће изгледати споља, а то што се иза фасаде обично не налази ништа вредно, мало брине овдашње људе. Они напросто знају да су колевка западњачке цивилизације, заједно са Јелинима (које ми зовемо и Грцима), и да само због тога имају загарантован привилегован положај у западном свету. А како је тај свет културно већ дуго доминантан, не пада им на памет да речени стереотип мењају. Научно гледано, морали би да то ураде јер више није спорно да су данашњи Срби биолошки потомци најстаријег знаног европског народа, но Италијанима таква промена наратива, наравно, не пада на памет. Јер, то би значило да они нису никаква културна колевка, већ само једна врста старовековног освајача који је туђе тековине присвојио и наметнуо другима као сопствене. Другим речима, то њих и Грке не би суштински разликовало од данашњих Американаца. Већина привилегија које сада имају, те две нације би моментално изгубиле, па отуд не само да не желе да признају историјско првенство Србима и Словенима, него гледају да нас што је више могуће маргинализују, на сваком пољу.

Све у свему, бити Србин у Торину заиста значи бити нека врста европског Индијанца, који је негативац по више основа: као православац у већинској католичкој земљи, као неко ко је тобож уништио многобројним торинским комунистима тако драги Титов комунизам, као неко ко је у земљи под јаким америчким глобалистичким утицајем зли непријатељ тако драгих и још присутнијих торинских муслимана и Албанаца… Наша старина, која извире из сваке српске речи и сваког српског обичаја и веровања, није увек предност: само један је први, а сви остали су други; он је увек сам против свих, а они су увек заједно против њега. Зато само онај ко живи на Западу зна колико је нашем човеку тамо тешко, и колико се Србин свакодневно сукобљава с тим светому духовно ипак прилично различитом од његовог.

У таквом је миљеу и иначе тешко „војевати“, а поготово је тешко ако то притом радиш без подршке матичне државе. Наиме, Србија вероватно ни не зна да има лектора у Торину. Нико ме никада за ових дванаест година колико сам у Пијемонту није питао: господине Димитријевићу, има ли тамо неког талентованог студента којег бисмо могли да ангажујемо за преводе наших књига и слично? Нико! Никад! Мислите да је лако радити посао који вам најчешће изгледа као узалудна работа? Уџбеници српског језика као страног пишу се евидентно за полазнике у Србији, за оне који се с језиком свакодневно и непрестано срећу и који могу да слушањем упијају његова правила. Али шта да радим ја у Италији, где студент језик учи логичким повезивањем а не аутоматски слушањем? Да би умео да разликује фамозни глаголски вид, он мора најпре знати шта је префикс, то јест мора познавати лексику; а њему се већ у почетним лекцијама по уџбеницима „сервира“ разлика између свршених и несвршених глагола!? Често се те књиге пишу по узору на уџбенике страних језика (енглеског, немачког, шпанског), при чему се заборавља да српски има своје особености због којих се не може учити пуким „преписивањем“ метода учења иних језика. Програм за учење српског језика отуд у правом смислу те речи не постоји, барем не онако како постоје програми за учење енглеског, француског или италијанског, па понављање мантре о заједничком Европском оквиру за учење страних језика није у нашем случају ништа друго до форсирање још једне глобалистичке заблуде ради лечења комплекса оних којима је пошто-пото стало да буду прихваћени од Запада.

У таквом расположењу отишао сам прошлог пролећа код професора Брборића на Београдски универзитет. Питао сам га да ли могу да рачунам на неку помоћ од своје земље за проблеме које имам тамо. Не желим да грешим душу, али мени је тај човек деловао више као дипломата, неко ко пази да се некоме на власти случајно не замери. И на мој позив је одговорио тек после интервенције мог издавача, Зорана Колунџије, иако су Брборићев ресор управо лекторати српског језика. Није ме много изненадило када је одмах на почетку нашег разговора навео како је „то“ прилично цењена особа у научним круговима у Србији; у земљи у којој су највећи званични ауторитети за српски језик, штавише академици, један италијаниста (Клајн) и један англиста (Ранко Бугарски), па и један русиста (Предраг Пипер), јасно је да ће много цењенија од још увек релативно младог доктора србистике и лектора у иностранству бити баба са дипломом професорке немачког језика и титулом професорке српског.

И у чије бих име онда ја данас, 28. марта 2019, устао у Торину против млађане хрватске индр? Без икакве потпоре у матичној држави, заиста бих изгледао као будала да сам кренуо да се свађам и с њом, и са „експерткињама“ за стандардизацију српског језика, и то пред пословично неупућеним италијанским студентима. Овако је боље, делотворније.  Ипак неки од нас знају за предности писаног језика: то је трајна вредност, све остаје негде записано, па нека нам суди свима понаособ историја.

 

Иван Димитријевић лектор српског језика у Торину

Видовдан

 

Поделите:

4 Коментари

  1. стране језике и књижевности (
    Dipartimento di Lingue e Letterature Straniere)

    Letterature – Straniere
    стране – језике

    Ехеј, Дамјановићу, чујеш ли ово: страниере значи на италијанском “страни”

    српско српски речник

  2. Изванредно написано, али поштовани господине морали сте реаговати на лицу места, на време и све то пред њима рећи. Много више би то значило, јер ово ваше написано неће прочитати већина оних који су били присутни.

  3. Није вредело, господине Душане, да Димитрријецвић “реагуеј на лицу места” јер проблем у вези са српским језиком и писмом данас (а већ дуже од 70 година је тако) није решен у Србији и у српском народу. Како би онда вредело да трај проблем решава гдин Димитријевић у Торину. Зар није Вама довољно то што је Димитријевић предочио да је деценијама питање српско(хрватск)ог језика решавану са стручњацима у Србији који се примарно баве италијанским, енглеским и руским језиком (“водећи су у томе деценијама Клајн, Бугарски и Пиопер). Зато нми и данас немамо решено питање бни елементарног назива језика Срба. Клајн је предлагао да се српск(охерватс)ки језик зове “југословенски језик”, Бугарски је да се зове “заједнички језик”, а Пипер је најдуже био за то да се језик Срба зове “српскохрцватски”, као и већина српских лингвистра србокроатиста из конмунистичке ере и комунистичког “језичког планирања” и за решавање питања српске азбуке преко правописниог решења питања српског писмаа у двоазбучју, као у време “српскохрватског језика”. Данас су за то да једино српски језик Срби и даље пишу службено ћирилицом, а јавно латиницом, јер за њих се “јавно” разликују од “службеног”.
    Маса српских лингвиста данас у институцијама за језик и пусмо (Матица српска, САНУ-ов Институт за српски језик, катедре за српски језик наа факултетима готово ништа није променила у ссвојим погледима на српски језик у односу на оно што је деценијама владало у српској (комуњарској) сербокроатистици.
    Данас постоје удружења за одбрану ћирилице (сачињена од представника српског народа) којима никако не успева да српским лингвистима објасни да је свака њихова борба за враћање живота српском писму кроз наставак правописног решења питања писма у двописму из времена планске систематске фаворизације хрватске латинице над српском азбуком када је насилно на све начине изведена замена српског писма хрватским писмом јер је постојао план комуниста да Србе полатиниче како би се зааменила та “зааостала ћирилица” у Срба, како би се променио њихов миленијунмски културни идентитет ради њихове олакшане планиране асимилације (пример Срба католика који су први полатиничени међу Србима).
    Објашњавамо близу две деценије српским лингвистима у рееченим институцијама и Одбору за стандардизацију српског језика да је провидна њихова лажна залагања за “очување ћирилице” преко двоаписма у српском правопису. Ако се деца погрешно уче и данас да су Срби најбогатијуи народ на свету који “има два писма”, давно смишљено исфафоризовабна гајица у језикзу Срба не може сама по себи да оживи с наопаким учењем српског језика и њиховог правописаа с решењем писма које други народи не приемњују у својим језицима.
    Ако то ми у Србији не можемо да објаснимо српским лингвистима, како би Димитријевић или било ко други то успео даа објасни странцима у Торину и другде који немају обавезу да брину о испрабности у имену и садржају језика и писма Срба.

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here