Ivan Dimitrijević: Sjaj i beda JEDNOG srpskOG lektoraTA

Podelite:

 

HRVATSKI DEVOJČURAK

Posle više od deset godina dobio sam pozivnicu da prisustvujem jednom naučnom predavanju u Torinu. Svake godine ovde na poziv Odseka za srpski i hrvatski jezik i književnost Torinskog univerziteta to jest Fakulteta za strane jezike i književnosti (Dipartimento di Lingue e Letterature Straniere) dolazi jedna osoba s prostora bivše Jugoslavije da studentima održi predavanje vezano za književnost i(li) jezik. Ove 2019, na dan 28. marta, taj predavač beše izvesna profesorka sa Zagrebačkog univerziteta, Virna Klarić, devojčurak koji je jedva prešao tridesetu godinu života.

Ovaj devojčurak je govorio najpre o jeziku SMS poruka. Kao doktor srbistike, skoro deceniju i po stariji od nje, i uz to lektor srpskog jezika studentima koji su došli da saslušaju Klarićevu, postavio sam joj na kraju tog prvog dela predavanja  nekoliko pitanja koja samo lingvista i može postaviti. Odgovori su bili u stilu: da, sjajno pitanje, ali bi hrvatski devojčurak odmah prešao na drugu temu jer očigledno nije bio spreman za bilo šta osim za ono što je površno „naštrebao“. Nije mi bilo jasno kako neko može da se predstavlja kao stručnjak za etnolingvistiku i kulturnu antropologiju te proučava jedan jezički problem, a pritom se ne zapita malo dublje po čemu se govor i pismo razlikuju u kontekstu poruke. Međutim, te kako mi beše jasno da je Klarićeva jedan od onih doktora nauka ispred čijeg imena ne treba da stoji titula dr nego indr, jer su u stvari indoktrinirani da ne „grebu“ duboko ispod zadate površine. U suprotnom, zna se kakva kazna sledi: nema stipendija i grantova, nema veštačkog nabijanja indeksa citiranosti u naučnim publikacijama, nema štancovanja naučnih radova u kojima se ne kazuje ništa svoje i novo, te gostovanja po belosvetskim skupovima po sistemu „dođem ti – dođeš mi“. Ah da, nema ni cilja svih ciljeva: državne penzije koju donosi titula akademika, emeritusa, redovnog profesora i tako dalje.

A onda je došao drugi deo predavanja. U njemu je tema bila: položaj srpskog jezika kao manjinskog u Hrvatskoj. Dotični hrvatski devojčurak je završio priču tokom koje je rekao skoro sve: da je jezik Hrvata i Srba u suštini isti, da postoje političke tenzije, da samo četvrtina srpskog življa u Hrvatskoj može da uči srpski jer živi na teritoriji s (relativnom) većinom. Klarićeva je navela takođe razne definicije srpskog jezika u lijepoj njihovoj i razna rešenja njegovog učenja po školama, ali nekako nijedno od tih rešenja još nije urodilo plodom. Čudnog li čuda, pomislio sam se dok sam je slušao! Pa kako da urodi plodom kad sistematski izbegavate jedino razumno rešenje: da priznate da hrvatski jezik ne postoji jer je to srpski štokavski ijekavski dijalekat iz Hercegovine koji ste preimenovali iz političkih ciljeva!? Svako ko iole poznaje istoriju današnjeg „hrvatskog“ jezika zna da su njegovi pioniri Vukovi sledbenici iz Hrvatske, Maretić, Broz i Iveković, koji se nisu libili da priznaju kako su sav ili skoro sav materijal za svoju hrvatsku gramatiku, hrvatski pravopis i hrvatski rečnik crpeli iz Karadžićevih knjiga (pisanih, naravno, hercegovačkim štokavskim). Zvanično objašnjenje je bilo, tada, u 19. veku: to je objavljeno u Hrvatskoj, pa zato ima u nazivu pridev hrvatski. Dakle, ako ja objavim rečnik srpskog jezika u Italiji, to će biti – rečnik italijanskog?

Ti hrvatski sledbenici Karadžića delovali su u maniru „svoji smo, Srbin, Hrvat, to je ionako jedno isto“, s tim što su u lijepoj njihovoj bili isto s nama samo dotle dok im je to odgovaralo da budu. Otud je iza ovog jedinstva ostalo u našoj istorijskoj nauci terminoloških paradoksa koliko čoveku srce ište. Recimo, budimski Srbi katolici iz 18. veka redovno su beleženi kao pripadnici srpske etničke zajednice rimskog zakona u tadašnjim popisima, ali su na osnovu dekreta jugoslovenske komunističke vlasti od 14. maja 1945. godine svi takvi proglašeni Hrvatima (što se samo nastavljalo na odluku Svehrvatskog katoličkog sabora iz 1900. da su svi južnoslovenski katolici Hrvati). I onda Dušan J. Popović nedugo posle tog dekreta (1952) objavi knjigu o Srbima u Tabanu, gde ondašnje Srbe katolike ne naziva Srbima, nego kršćanima, jugoslovenskim katolicima i kako sve ne, oduzimajući nam trećinu tadašnjeg srpskog tabanskog življa, a jadni naš budimski predak ispade Hrvat mada za hrvatstvo verovatno nije ni čuo u svom životu. Da opet povučem paralelu: Ako moj unuk jednog dana, kad ja već umrem, doživi invaziju na primer Kineza i postane Kinez, hoću li i ja posthumno postati Kinez Ivan Dimitrijević? Nušić bi rekao „I Di Mi“, Dodamo li tome i ono „Do Đi Mi“, imamo sliku na šta se najčešće svodi ta uzurpacija srpskog kulturnog nasleđa.

Razumljivo je iz svega toga zašto Klarićeva i Hrvati zaobilaze u širokom luku to jedino rešenje. Veći problem za nas je što ga u još širem luku zaobilaze mnogi Srbi! Recimo, pomenute besmislice hrvatskog devojčurka odmah je kao vajni stručnjak krenula da podrži Olja Perišić, osoba za koju, iskreno, ne znam šta uopšte traži na naučnim skupovima vezanim za srbistiku ili kroatistiku, jer je valjda završila (ako je završila) engleski. U redu, lepota srpskog jezika je mnoge privukla, pa što ne bi i nju, nije loše da i takvi budu na tim mestima, ali zar kao zvanično stručno lice?! Naravno, jasno je da je tu posredi uobičajeni put kojim se češće ide: ne znam dobro ono čime se bavim, ali se dobro ulizujem onima na položajima. Drugim rečima, ta persona se „specijalizovala“ za ono za šta se kao muve na lepak hvataju mnogi slični laici, pa je jadna standardizacija srpskog jezika postala utočište za sve koji politikanstvom prikrivaju naučno neznanje. Sve u svemu, ta je stručna (sic!) osoba, u svojstvu nekog izmišljenog profesora na Odseku za srpski i hrvatski jezik i književnost istakla kako se problem srpskog jezika u Hrvatskoj ne rešava jer ga prave sami Srbi, tražeći da studiraju nešto što ne bi trebalo ni da postoji kao zaseban predmet budući da je isto s već postojećim predmetom – hrvatskim jezikom! Zvučalo ke kao da treba da se pomirimo da ono što je nama neko oteo više nije naše, pošto je, eto, trenutno u tuđim rukama, i to je stanje koje beli svet priznaje. Hmmm. Odnekud mi je poznat taj narativ… Kosovo i Metohija? U momentu mi se smučilo prisustvo na takvom skupu i htedoh toj ulizici da štošta kažem: ali sam ipak odustao i shvatio da je iz dva razloga bolje da napišem tekst o onome što se danas desilo u jednoj od učionica Torinskog univerziteta i pošaljem to štivo nekom srpskom sajtu.

UNIVERZITETSKA UDBAŠICA

Jer, prvo što pomislih kada sam primio pozivnicu za taj skup bilo je: šta će to meni? Kao lektor srpskog jezika na Univerzitetu u Torinu izopšten sam iz naučnih krugova već dugo (taman onih 10 godina koje sam na početku teksta pomenuo), iako sam verovatno jedini doktor srbistike u ovom gotovo milionskom gradu. Delom sam u takvom položaju jer bavljenjem naukom i uopšte saznavanjem o čoveku i svetu shvatih da su po logici stvari najdalje u saznanju otišli oni čije ime ni ne znamo. Ti su se najduže opirali sujetnom samoisticanju i tragali za odgovorima za kojima čovek odvajkada traga, dok su oni za koje znamo iz udžbenika u stvari tek najbolji od podobnih iliti prvi koji su odustali i počeli da grade karijere, po onoj: kad već niko ne zna sve, zašto da taj plaćeni tobožnji ekspert bude moj komšija Pera, kad mogu to da budem i ja? Ukratko, nije me privlačio taj svet aminaša što juri za već pomenutim nagradama u vidu stipednija, položaja i sličnih benefita, a njihovi stavovi su mi bili nespojivi s ma kakvim naučnim napretkom. Dobro živim i bez tih trulih kompromisa.

No, značajnim delom sam iz torinske i srpske naučne javnosti ekskomuniciran i zbog sukoba s nečim što se krije pod imenom Ljiljana Banjanin. To je karikatura koja neodoljivo podseća na ono što bi većina nas zamislila pri pomenu izraza univerzitetski udbaš: potpisnica je sramne Deklaracije o zajedničkom jeziku, na neku mućku je kao profesor nemačkog jezika postala u Torinu univerzitetska profesorka srpskog jezika i srpske književnosti, mada „to“ – jer adekvatan naziv za dotičnu ne postoji sem ako čovek ne želi da upotrebi ružne reči – ne zna mnoge elementarne stvari iz predmeta koji predaje. Na primer, ja sam ranijih godina malo-malo pa kao lektor začuo od svojih (i njenih) studenata kako im je profesorica objašnjavala da se glagolski prilog sadašnji gradi od infinitivne osnove, ili kako se aorist gradi od prezentske osnove. Za neupućene u morfologiju srpskog jezika, to je greška na nivou one da jedan anatom ne razlikuje ruku čoveka od noge. Ali kako je „to“ moglo kao laik i da zna ovu razliku kada mu je jedini učitelj srpskog jezika bio italijanista Ivan Klajn, eklektičar koji je iz ko zna kakvih razloga – naučnih sigurno ne – postao siva eminencija u srbistici, čak akademik, a dozvoljavao je sebi ovekve bisere:

„Aorist se gradi od svršenih, a vrlo retko od nesvršenih glagola. […] Kod glagola na –sti ili –ći osnova se uzima iz trećeg lica množine, odbacivanjem nastavka –u (npr. pojesti: pojed-u, ispeći: ispek-u)“ (Klajn, Gramatika srpskog jezika, 2005, str. 116)

Čitam i ne verujem: imenjače, aorist se ne gradi nikada od prezentske osnove! I uvek se gradi od svršenih glagola. To što aorist pojedoh liči na prezent pojedu ne znači da se od prezenta gradi. Ali to je problem ljudi koji preuzimaju teze od drugih, a ne znaju istoriju jezika (ili ih mrzi da čitaju Stevanovićevu mnogo obimniju dvotomnu knjigu Savremeni srpskohrvatski jezik). Inače bi takvi znali da je koren glagola pojesti zapravo jed, da je to nekadašnji atematski glagol, bez vokala u osnovi, pri čemu je u infinitivu došlo prvo do asimilacije t-t (pojetti), a potom i do disimilacije s-t (pojesti); kod aorista takvih glagola imamo umetnuti vokal o (pojedoh) zbog kojeg krajnji suglasnik korenske morfeme ne trpi glasovne promene i ostaje takav kakav jeste – zvučni dental d. Slična je priča i sa glagolom ispeći: koren je pek, a na njega se u infinitivu neposredno oslanja nastavak ti, pa to -kt- stvara –ć-; međutim, ove suglasničke grupe nema u aoristu, gde ostaje bezvučni velar k (ispekoh). Neovisno od prezenta. Sramota za ovakve nebuloze ide ne bi smela da bude pošteđena ni Duška Klikovav kao recenzent pomenutog izdanja.

Nakon nekoliko blamova ovog tipa, „to“ zvano Ljiljana Banjanin je odustalo od pokušaja da italijanskim studentima željnim znanja objašnjava tajne srpskog jezika. Otud se slični incidenti nisu dalje dešavali, no mnogi drugi jesu. Kada sam polazio u Italiju, sad već davne 2007. godine, profesorka sa Filozofskog fakulteta u Novom Sadu Ljiljana Subotić (tada i njegov dekan i bivši lektor u Seulu) rekla mi je kako je svrha lektorata da se što više stranaca osposobi za prevođenje naših knjiga i ostalih dela. Ukratko, lektorati su vid širenja takozvane meke moći. Ne treba smetnuti s uma ni da je Torino grad bez ambasadora Srbije, konzula Srbije ili predstavnika Srpske pravoslavne crkve, pa je lektor na neki način jedini službeni predstavnik naše zemlje u prvoj prestonici Italije, što lektoratu daje posebnu važnost. Zbog svega toga nastojao sam da što manje materijala dajem pričama o srpskoj neslozi, pa i po cenu da se povučem iz raznih aktivnosti koje inače obavlja upravo lektor. Tako zbog dugogodišnjeg sukoba sa „tim“ (nastalog iz meni i dalje nepoznatih razloga negde od momenta kad sam ga pozvao na svoje venčanje), ja studente više od decenije nisam vodio na ekskurziju u Srbiju, dok sam komunikaciju sa organizatorima letnjih škola srpskog jezika i osobljem Matice srpske zaduženog za slanje knjiga u inostranstvo prepustio „tome“ nakon pitanja tih ljudi: razgovarate li vi tamo u Torinu uopšte međusobno? Jer, uvek je to teklo po istom šablonu: „to“ bi prvo ignorisalo takve ljude, pa kad bi videlo da su se obratili meni, naprasno bi se uključilo u poslove. O mnogim pakostima „toga“ koje su mi otežavale posao lektora srpskog jezika u Torinu da i ne govorim.

Posebno je zlo u svemu tome što „to“ nikad nije od studenata krilo netrpeljivost prema meni. A oni vole da koriste svaku „krivinu“ koja im se ponudi. Tako su neretki bili svesni da je bitnije biti „tome“ simpatičan, nego znati srpski jezik; oni pak koji nisu bili miljenici „toga“ i koji su učili, često su bili šikanirani, verovatno jer je dotična bila svesna kako je na položaju univerzitetskog profesora bez valjanog naučnog pokrića, te je nastojala da ukloni sve ono što joj je naličilo na konkurenciju. Mnogi studenti koji su s velikim entuzijazmom počeli da studiraju srpski jezik u Torinu, iz tog razloga su posle tri godine odustali – tri duge godine tokom kojih sam se naslušao njihovih očajničkih pitanja i nagledao njihovih suza. Kako toj ipak deci objasniti takav tretman? Sa strane srpskih interesa, pitaj boga koliko smo potencijalnih prevodilaca na taj način izgubili za vakta „toga“ u Torinu! Ono što je od tih studenata nastavilo da se bavi srpskim jezikom, to nije učinilo zahvaljujući lektoratu, već zahvaljujući čestim boravcima u zemljama bivše Jugoslavije po nekim drugim osnovama. Ali tako je to kada glavnu reč vodi neko ko vam uporno prigovara da sa studentima druge godine ne radite dovoljno glagolski vid ,jer ne može da shvati da je problem vidske opozicije prisutan u svim gramatičkim jedinicama koje ti studenti uče (i u futuru II, i u imperativu, i u gerundima, i u aoristu…).

 

Antički Amerikanci i evropski Indijanci

No, kako je došlo do toga da jedna osoba samovoljno uzurpira lektorat srpskog jezika u Torinu? Možemo to posmatrati dvojako. Italijane pre svega nije mnogo briga za srpski jezik: njima je stalo tek da Torinski univerzitet prestiža radi ima slavistiku, pa shodno tome i srpski kao glavni južnoslovenski jeziki. Tu priča o zanimanju glavešina Torinskog univerziteta za srbistiku i slavistiku počinje i u isti se mah završava. Može im se tako. Jer, Italijani su generalno ono što ja nazivam fasadna nacija: brine ih najpre kako će izgledati spolja, a to što se iza fasade obično ne nalazi ništa vredno, malo brine ovdašnje ljude. Oni naprosto znaju da su kolevka zapadnjačke civilizacije, zajedno sa Jelinima (koje mi zovemo i Grcima), i da samo zbog toga imaju zagarantovan privilegovan položaj u zapadnom svetu. A kako je taj svet kulturno već dugo dominantan, ne pada im na pamet da rečeni stereotip menjaju. Naučno gledano, morali bi da to urade jer više nije sporno da su današnji Srbi biološki potomci najstarijeg znanog evropskog naroda, no Italijanima takva promena narativa, naravno, ne pada na pamet. Jer, to bi značilo da oni nisu nikakva kulturna kolevka, već samo jedna vrsta starovekovnog osvajača koji je tuđe tekovine prisvojio i nametnuo drugima kao sopstvene. Drugim rečima, to njih i Grke ne bi suštinski razlikovalo od današnjih Amerikanaca. Većina privilegija koje sada imaju, te dve nacije bi momentalno izgubile, pa otud ne samo da ne žele da priznaju istorijsko prvenstvo Srbima i Slovenima, nego gledaju da nas što je više moguće marginalizuju, na svakom polju.

Sve u svemu, biti Srbin u Torinu zaista znači biti neka vrsta evropskog Indijanca, koji je negativac po više osnova: kao pravoslavac u većinskoj katoličkoj zemlji, kao neko ko je tobož uništio mnogobrojnim torinskim komunistima tako dragi Titov komunizam, kao neko ko je u zemlji pod jakim američkim globalističkim uticajem zli neprijatelj tako dragih i još prisutnijih torinskih muslimana i Albanaca… Naša starina, koja izvire iz svake srpske reči i svakog srpskog običaja i verovanja, nije uvek prednost: samo jedan je prvi, a svi ostali su drugi; on je uvek sam protiv svih, a oni su uvek zajedno protiv njega. Zato samo onaj ko živi na Zapadu zna koliko je našem čoveku tamo teško, i koliko se Srbin svakodnevno sukobljava s tim svetomu duhovno ipak prilično različitom od njegovog.

U takvom je miljeu i inače teško „vojevati“, a pogotovo je teško ako to pritom radiš bez podrške matične države. Naime, Srbija verovatno ni ne zna da ima lektora u Torinu. Niko me nikada za ovih dvanaest godina koliko sam u Pijemontu nije pitao: gospodine Dimitrijeviću, ima li tamo nekog talentovanog studenta kojeg bismo mogli da angažujemo za prevode naših knjiga i slično? Niko! Nikad! Mislite da je lako raditi posao koji vam najčešće izgleda kao uzaludna rabota? Udžbenici srpskog jezika kao stranog pišu se evidentno za polaznike u Srbiji, za one koji se s jezikom svakodnevno i neprestano sreću i koji mogu da slušanjem upijaju njegova pravila. Ali šta da radim ja u Italiji, gde student jezik uči logičkim povezivanjem a ne automatski slušanjem? Da bi umeo da razlikuje famozni glagolski vid, on mora najpre znati šta je prefiks, to jest mora poznavati leksiku; a njemu se već u početnim lekcijama po udžbenicima „servira“ razlika između svršenih i nesvršenih glagola!? Često se te knjige pišu po uzoru na udžbenike stranih jezika (engleskog, nemačkog, španskog), pri čemu se zaboravlja da srpski ima svoje osobenosti zbog kojih se ne može učiti pukim „prepisivanjem“ metoda učenja inih jezika. Program za učenje srpskog jezika otud u pravom smislu te reči ne postoji, barem ne onako kako postoje programi za učenje engleskog, francuskog ili italijanskog, pa ponavljanje mantre o zajedničkom Evropskom okviru za učenje stranih jezika nije u našem slučaju ništa drugo do forsiranje još jedne globalističke zablude radi lečenja kompleksa onih kojima je pošto-poto stalo da budu prihvaćeni od Zapada.

U takvom raspoloženju otišao sam prošlog proleća kod profesora Brborića na Beogradski univerzitet. Pitao sam ga da li mogu da računam na neku pomoć od svoje zemlje za probleme koje imam tamo. Ne želim da grešim dušu, ali meni je taj čovek delovao više kao diplomata, neko ko pazi da se nekome na vlasti slučajno ne zameri. I na moj poziv je odgovorio tek posle intervencije mog izdavača, Zorana Kolundžije, iako su Brborićev resor upravo lektorati srpskog jezika. Nije me mnogo iznenadilo kada je odmah na početku našeg razgovora naveo kako je „to“ prilično cenjena osoba u naučnim krugovima u Srbiji; u zemlji u kojoj su najveći zvanični autoriteti za srpski jezik, štaviše akademici, jedan italijanista (Klajn) i jedan anglista (Ranko Bugarski), pa i jedan rusista (Predrag Piper), jasno je da će mnogo cenjenija od još uvek relativno mladog doktora srbistike i lektora u inostranstvu biti baba sa diplomom profesorke nemačkog jezika i titulom profesorke srpskog.

I u čije bih ime onda ja danas, 28. marta 2019, ustao u Torinu protiv mlađane hrvatske indr? Bez ikakve potpore u matičnoj državi, zaista bih izgledao kao budala da sam krenuo da se svađam i s njom, i sa „ekspertkinjama“ za standardizaciju srpskog jezika, i to pred poslovično neupućenim italijanskim studentima. Ovako je bolje, delotvornije.  Ipak neki od nas znaju za prednosti pisanog jezika: to je trajna vrednost, sve ostaje negde zapisano, pa neka nam sudi svima ponaosob istorija.

 

Ivan Dimitrijević lektor srpskog jezika u Torinu

Vidovdan

 

Podelite:

4 Komentari

  1. strane jezike i književnosti (
    Dipartimento di Lingue e Letterature Straniere)

    Letterature – Straniere
    strane – jezike

    Ehej, Damjanoviću, čuješ li ovo: straniere znači na italijanskom “strani”

    srpsko srpski rečnik

  2. Izvanredno napisano, ali poštovani gospodine morali ste reagovati na licu mesta, na vreme i sve to pred njima reći. Mnogo više bi to značilo, jer ovo vaše napisano neće pročitati većina onih koji su bili prisutni.

  3. Nije vredelo, gospodine Dušane, da Dimitrrijecvić “reaguej na licu mesta” jer problem u vezi sa srpskim jezikom i pismom danas (a već duže od 70 godina je tako) nije rešen u Srbiji i u srpskom narodu. Kako bi onda vredelo da traj problem rešava gdin Dimitrijević u Torinu. Zar nije Vama dovoljno to što je Dimitrijević predočio da je decenijama pitanje srpsko(hrvatsk)og jezika rešavanu sa stručnjacima u Srbiji koji se primarno bave italijanskim, engleskim i ruskim jezikom (“vodeći su u tome decenijama Klajn, Bugarski i Pioper). Zato nmi i danas nemamo rešeno pitanje bni elementarnog naziva jezika Srba. Klajn je predlagao da se srpsk(ohervats)ki jezik zove “jugoslovenski jezik”, Bugarski je da se zove “zajednički jezik”, a Piper je najduže bio za to da se jezik Srba zove “srpskohrcvatski”, kao i većina srpskih lingvistra srbokroatista iz konmunističke ere i komunističkog “jezičkog planiranja” i za rešavanje pitanja srpske azbuke preko pravopisniog rešenja pitanja srpskog pismaa u dvoazbučju, kao u vreme “srpskohrvatskog jezika”. Danas su za to da jedino srpski jezik Srbi i dalje pišu službeno ćirilicom, a javno latinicom, jer za njih se “javno” razlikuju od “službenog”.
    Masa srpskih lingvista danas u institucijama za jezik i pusmo (Matica srpska, SANU-ov Institut za srpski jezik, katedre za srpski jezik naa fakultetima gotovo ništa nije promenila u ssvojim pogledima na srpski jezik u odnosu na ono što je decenijama vladalo u srpskoj (komunjarskoj) serbokroatistici.
    Danas postoje udruženja za odbranu ćirilice (sačinjena od predstavnika srpskog naroda) kojima nikako ne uspeva da srpskim lingvistima objasni da je svaka njihova borba za vraćanje života srpskom pismu kroz nastavak pravopisnog rešenja pitanja pisma u dvopismu iz vremena planske sistematske favorizacije hrvatske latinice nad srpskom azbukom kada je nasilno na sve načine izvedena zamena srpskog pisma hrvatskim pismom jer je postojao plan komunista da Srbe polatiniče kako bi se zaamenila ta “zaaostala ćirilica” u Srba, kako bi se promenio njihov milenijunmski kulturni identitet radi njihove olakšane planirane asimilacije (primer Srba katolika koji su prvi polatiničeni među Srbima).
    Objašnjavamo blizu dve decenije srpskim lingvistima u reečenim institucijama i Odboru za standardizaciju srpskog jezika da je providna njihova lažna zalaganja za “očuvanje ćirilice” preko dvoapisma u srpskom pravopisu. Ako se deca pogrešno uče i danas da su Srbi najbogatijui narod na svetu koji “ima dva pisma”, davno smišljeno isfaforizovabna gajica u jezikzu Srba ne može sama po sebi da oživi s naopakim učenjem srpskog jezika i njihovog pravopisaa s rešenjem pisma koje drugi narodi ne priemnjuju u svojim jezicima.
    Ako to mi u Srbiji ne možemo da objasnimo srpskim lingvistima, kako bi Dimitrijević ili bilo ko drugi to uspeo daa objasni strancima u Torinu i drugde koji nemaju obavezu da brinu o isprabnosti u imenu i sadržaju jezika i pisma Srba.

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here