Комнен Сератлић: Александар Мартиновић НИТ ЗБОРИ НИТ ТВОРИ СРПКИЊА ГА ЈОШ РАЂАЛА НИЈЕ

Поделите:

 

До када више Мартиновићу, до када ћеш да силујеш обичну људску памет. Да ли знаш Мартиновићу да је твоје знање из дипломатије, протокола, церемонијала, лепг понашања (бонтона), а да о спољној политици и не говорим, равно ништици (ово је једина реч бивше западне браће  која ми се допада и  која  је  „јача“  од  речи  „нула“).

Слушам Те како говориш у унесрећној Скупштини, која  често личи  на  неку кафанчину на друму (додуше много јефтинију за пијачину и кркачину,  посебно за оне посланике који никада нису изговорили једну реч о било  којој тачки дневног реда, углавном проводе време у ресторану Скупштине, или праве баханалије у медијским кућама, улицама градова), како дијелиш лекције, како упозораваш, како пријетиш, како колегама посланицима приваљујеш шамарчине, а  тако ми Бога, кад год хоћеш нешто круцијално (ћуј мене бан – круцијално) да кажеш, узвикнеш Вођино име, другим речима пријетиш Вођом (иако Вођа, с правом, не воли да се било ко на њега позива), јер знаш да је Вођа силан, да влада, да Те може сваког момента послати у политичку канту за смеће (en lata de vasura). Себе сматраш најпознатијим историком, философом, психологом, социјологом, економистом, а у последње време и лекаром (кажеш у реплици Мирчићу: „немој ти то мени да ампутираш“, тако да Мирчић ни крив ни дужан, ампутира, руке  ноге, ткиво). Дакле, професоре, докторе наука, „фрљакаш“ се страним речима  чије  значење  не  знаш. Ваљда  си хтео рећи „да ти не импутира“. Но, ово самo споменух успут, о „фрљакању“ у  Скупоштини од настанка вишепартијске Србије, могло би се написати  неколико  књига.

Да  се  вратим  на  оно  због  чега  си  ме  натерао да  пишем  да  те „Српкиња  још  рађала  није“.  Ти  Александре ниси  чуо  да  постоје  Бечке  конвенције,  дипломатска и конзуларана. Бечка дипломатска конвернција, о дипломатским односима из 1961. године, је међународни споразум који дефинише оквир за дипломатске односе између независних држава (да ли Србија има државу, а посебно независну државу, велико је питање).Она одређује привилегије дипломатске мисије  које омогућавају дипломатима да извршавају своју функцију без страха од принуде или узнемиравања од стране земље домаћина. Ово представља правну основу за дипломатски имунитет. Њени чланови се сматрају темељима савремених међународних односа.“ Бечку диломатску и конзуларну конвенцију ратификовала  је  191  држава.  Мартиновићу,  да нема тих конвенција, у односима земаља владао би хаос. Човјечанство је од пантивијека покушавало да створи такве конвенције и створило их је тешком муком, напорима напредних, угледних личности, хуманиста из целог земљиног  шара, а  ти и  Скотић те  конвенцицје  не  признајете. И  не  само  ти,  ни  министар  спољниох послова, ни  војни, ни  прдседник  Владе, позната  дама, ни неки бивши министри спољних послова, неки незамењиви дипломатски „аналитичари“, нико  не спомиње и не позива се на Бечку дипломатску конвенцију, као да не постији, и  што  је  још  горе, не  траже примену те Ковнесције.

Ево, Мартиновфићу, поклањам Ти један члан Бечке дипломатске конвенције да га научиш напамет, као што смо ми професионални дипломати морали да знамо (полагали смо пред комисијом сатављеном од професора, а то су, Мартиновићу, били истински и угледни професори, а неки и чланоиви Академије наука) све чланове обе конвенције на српском и још на два дипломатска језика (Мартиновићу, два  дипломатска  језика, ако  знаш који су дипломатски  језици, има их пет). Члан 41. гласи: „Не дирајући у њихове (дипломата, прим. ККС) привилегије и имунитете, сва лица која уживају те  привилегије  и  имунитете,  дужна  су  да поштују законе и прописе државе код које су акредитују. Она су такође дужна да се не мешају у унутрашње ствари  те  државе“.

Елем, професоре, докторе Мартиновићу, независно који је дипломата (неки нижи, а било је и амбасадора, који нису били професионални дипломати, баљузгали су у многим земљама, наравно земља пријема ради очувања угледа, опомињала је земљу одашиљања (СРЈ, Сбију) да их се одмах опозове, сви се сећамо чувеног примера, још чувенијег Ст. Протића, када је Империја зла замолила да га опзовемо, био је само шест месеци амбасадор у Вашингтону, јер је правио  баханалије у изјавама и облачењу у каубојску одежду) и било које земље  је дипломата, најмање и највеће, када су Бечке конвенције у питању, имају исти стаус, примера радим било  да  се  ради  о Луксембургу или Имперји зла, морају водити рачуна о свакој изговореној речи (својим нижим дипломатима морају да дају пример како би требало да се понашају у земљи пријема). Ако се амбасадор понаша недипломатски (не држи се Бечких конвенција), користи просторије амбасаде да са домаћим издајницима ствара уроту против овог унесрећеног српског нарада, да обваља неку лукративну делатност, даје  недопустиве изјаве, као овај Скотић (ти га Мартиновићу браниш од једне Радикалке у Скупштини, као да се ставрно презива на „ић“), мора у року од двадесетчетири или четрдесетосам сати да напусти земљу пријема, након што је проглашен непожељним (peresona non grata). Нажалост, Србија је позната по кршењу Бечке дипломатсске конвенције, јер је не  примењује. О томе сам, Мартиновићу, написао поприлично текстова, студија, говорио на ТВ каналима, посебно у доба владавине Досманлија и разних Коштуница (нико тако није кршио Бечке конвенције као  Коштуница, јер их није примењивао), раније Пешића, Жижића, Булатовића, Тадића и на крају Николоћа и Вучића. Све амбасадоре Империје зла (као и Велике Британије, Француске, Немачке, нажалост и Русије) од Монтгломериа до данас, Србија је морала проглашавати непожељним. Читај, Мартионовићу, о свима сам писао текстове и упозоравао, молио неке функционере путем телфона, да их се прогласи  непожељним.

Врхунац твога незнања дошао је до изражаја када си правио поређења догађаја из двадесетог и овог двадесетпрвог века. Спомињао си Пашића, који није протерао изасланике Аустроугарске и Немачке 1914. Професоре, докторе, поређења су генерало опасна, требало би их избегавати, изнимно се нешто може поредити. Тако се не може поредити Пашић са садашњим главнокомандујушћим у Србији, председником Владе и Преседником Србије. Тада нису постојале Бечке ковнеције, постојали су други  споразуми  да се диплмати морају уљудно понашати у земљи  пријема, но да не оптерећујем о томе овај текст).

Надаље, ти Мартиноићу, такође, што је недопустиво, тврдиш да су сви страни дипломати шпијуни. Нормално, да си чуо за Бечку диполоматску конвенцију, не би тако нешто изговорио, знао би да се дипломати, носиоци дипломатски пасоша, не  смеју  бавити  шпијунажом. Да ти објасним  зашто  и  зашто  је  то унесено у Бечку дипломатску конвемцију. Дипломати, носиоци дипломатских пасоша су заштићени имунитетом, личност дипломате је неприкосновена. „Он не може бити подвргнут никаквој врсти хапшења или притвора. Ужива имунитет од кривичног судства државе код које се  акаредитује. Он, такође, ужива имунитет од грађанског и управноиг судства. Имунитет дипломатског агента (дипломате) од судства државе код које се акреодтује, не особађа тог дипломату од суства државе која га је акредитовала“ (Због тог и таквог имунитета не сме да се бави шпијунажом. Ниси млађан, требало би да се сетиш колико је Имприја зла протерала дипломата, посебно рсуких, када  их је ухватила да се  баве  шпијунажом. Ухваћен  шпијун,  који  није имао дипломатски имунитет, у свакој земљи добија доживотну робију, постоји размена  шпијуна, и др, но и то није тема  овог текста).

Дигресија: подсетићу те Мартиновићу, да су Досманлије, након петокобарске пироманске револуције, слали своје бојовнике за амбасадоре и друге диломатске нивое. Тако је у  Словачку стигао за амбасадора дисманлијски чова који је имао пет кривичних пријава. Тужилаштво га је позивало на рочишта, а он, дипломата са улице (тако називм у десетинама, стотинама текстова дипломате који су без дана дипломнатског стажа, знања дипломатских вештина, језика, постајали дипломати), написао је телеграм да има имунитет, другим речима, земљу која га је послала за амбасадора претворио је у страну земљу . На велике јаде и муке (лично сам тада био за то задужен као помоћник директора Дирекције за конзуларне послове) успели смо да  докажемо, такође, дипломатској незналици, тадашњем жалосном министру Свиланову да му пошаље телеграм да се мора одазивати на судске позиве, јер се имунитет стиче само моментом преласка стране границе, односно уласком у  стртану  зтемљу и у земљи у којој је  акредитован. Угледна  земља не тражи агреман из земље пријема за таквог  амбасадора против кога се воде кривични поступци. Међутим,  Досизам  је велико чудо и данас тај ИЗАМ урушава Србију.

Дакле, Мартиновићу, амбасадор Скотић је давно  морао  бити  непожељна особа. После недавних изјава, у року од двадесетчетири сата требало је да напусти територију Србије, а ти у Скупштини оправдаваш (аболирао си га) његово недипломатско понашање, боравак, у Србији, стављајући тежиште да је амбасадор велике силе, другим речима да може да ради шта год хоће, чак да се бави шпијунажом и  да му толеришеш  што руши поредак у Србији, чији  си и ти изданак и велики  заступник. Ниси свестан да руши и тебе  као посланика и шефа Посланичке групе СНС. Амбасадору Скотићу нико није забранио да се бави  осматрањем и обавештавањем, иако су ове функције код незналица често извор неспоразума. Ако се пође од става да се при осматрању не сме повредити осетљивост земље пријема и да се осмтреање обавља свим дозвољеним средствима, а нагласак је на синтагми – дозвољеним средствима, одмах се поставља питање, а која су недозвољена? Шопијунажа, Мартиновићу, корупција, скупљање војних, политичких, државних, привредних, или научних тајни су класично недозвољене радње. Дакако, осим Бечке дипломатске конвенције, свака суверена земља има примерене санкције за такве  прекршаје.

Свакако, има и крајности, поготово у прошлим временима. Неке земље су примењивале такве ригорозне мере према страним дипломатима да су чак новинске чланке сматрале поверљивим материјалом. То се дешавало у некадашњем СССР-у, целом Источниом блоку, у Ирану, Саудијској Арабији,  Израелу, Албанији, Швајцарској… Били су, а има и данс примера, забрањени контакти са страним дипломатима и  странцима и за такве контакте грађани су осуђивани. Швајцарска је прогласила економског саветника Велике  Британије persona non grata, јер  се  интересовао  за  бонитет једне британске банке у Цириху. И југословенског конзула Швајцарска је протерала, јер се интересовао за рад неких југословенских предузећа у Швајцарској. Има драстичнијих примера, који нису увек  излазики  на  видело  дана (трговина дрогом, оружјем, белим робљем, драгоценим металима, црвеном живом (посебно после  распада  СССР-а) итд.

Шта рећи или поручити на крају. Професоре, докторе, Мартиновићжу, посланике би требало едуковати и то није никаква срамота. Ако је неко постао посланик, поготово у Србији у којој се посланик постаје захваљујући листи коју је формирала нека партија пре избора, уместо да посланика бира директно народ, да га општина плаћа, опозива итд, није одмах посисао сву памет овога света. Ако је постао посланик није тим чином постао експерт за спољну политику и дипломатију. Многи посланици уврте у своју галву да све знају и неминовно добијају епитет „генијални сваштари“.

Уобичајен начин, или један од начина едукације посланика су експозеи министара спољних послова у Скупштин, о спољној политици и дипломатији (диполоматском  саставу). Министар спољних послова (ако има капацитет министра спољмних послова, у свим земљам ставља се у раван председника Владе), говори пред посланицима о спољној политици, њеним правцима, прошлим и будућим спољнополитичким активностима, говори о кући дипломатије, дипломатском саставу, проблемима кадровксим, материјалним. Његов примарни задатак је да врхунски организује рад МСП-а и дипломата у спровођењу договорене, прецизно договорене спољне политике Србије (која нажалост у Србији не постоји и  мнинистарв  спољних  послова не  креира  спољну  политику, учетвује у креирању), износи успешне примере, као и негативне у понашању дипломата, говори о односу њега као министра и МСП-а према Дипломатском кору и проблемима у понашању страних дипломата, акредитованих у Србији, посебно амбасадора. Том приликом дошао би на тапет Скотић и сви страни Скотићи који се мешају у унтрашње послове Србије, који јавно заговарају отимачину 15 посто територије Србије, који у сред Владе Сбије, на конференцији за новинаре, подучава (Скотић) новинаре да влада Косова није „такозвана, јер је реч о независној и сувереној земљи“.  Да подноси макар два пута експозе у Скупштини у току године, имао би прилику да говори и о Бечким конвенцијама о ОУН и многим другим  међународним организацијама.

Е, сада, ако Мартиновићу прочиташ овај текст и супроставиш му се, ако га одбациш, ако ме погрешно схватиш (и не само ти), знаћу да сам погодио in medias  res.

 

Комнен Сератлић за Видовдан

 

 

 

 

 

 

 

Поделите:

5 Коментари

  1. Ne verujem da ce ovaj poduzi tekst Martinovic i pogledati a kamo li procitati,jer taj covek u TV debatama svako protivno misljenje i iznosenje bilo kojih negativnih podataka o njemu i njegovo Vodji a i bilo kome iz SNS a odmah saseca u prvoj recenici.Da su sada nekadasnja “vunena vremena”imam osecaj da bi taj krvolok Martinovic potezao pistolj i pravo u celo,poput Krcuna.Isti je to soj,krvolocni.

  2. Е, Кољче, Кољче…ђе се намучи тол’ко јадан. Неће се Мартиновић врућ напити воде…ако мож’ бити копија од човека тај је. На страну пАлитика СНСа, ал’ Мартиновић, Вулин а и већина Вучићеве властеле више хвали Вучића него што су ТитУ хвалили његови. Немој се тол’ко трошити на очигледно. Него јес’ чуо да ДПС и Миловци ударише на Шавник? ‘Нолика варош и ено оће да је европеизују. Уводе и демократију, и запошљавање младих (којих нема), и демографију решавају. А биће ем еколошки град, ем метропола свјеверне Црне Горе. Имају и план за метро! Ти о Мартиновићу а тако важни догађаји нам промичу. Додуше, Мило је скроман ч’оех, потајно чини добра дела, не звони ко ови Вучићеви.

  3. Хвала на освртима и лијепим ријечима. Да да Србољубе, мислим да је он опаснији од оних у оним вуненеим временима. Ова су још вуненија, перфиднија, постоје неке друге опасне игре, он (АМ) је опаснији од ондашњих.
    Жао ми је Димитрије сине Дмитре, што не знам ко стоји иза “Димитрије”, а очито је неко ко ме познаје као и прилике и неприлике у црној Црној Гори. Кога Мило да запосли када у Дурмиторслком крају више нема ни младих ни старих. Очистио је цијелу Дурмиторскосињајевиначку висораван за потреба НАТО. Моју ријеку Буковицу хоће да стави у ПВЦ цијеви, који монструм. Мило јесте велики државник, избирикао се он. Али ја му поручујем: Чучни Мило.

  4. Мило је баш велики државник – каква/колика држава такав/толики и државник. Још кад се узме у обзир ко су му пријатељи, Платон би им замерио на државама.

  5. Ђе си навро Мартиновићу?
    Куд си залуто Мило Милогорче?
    Врните се својима.
    јад вас не снашо!

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here