Комнен Сератлић: ИСТОРИЈА ТАЈНЕ ДИПЛОМАТИЈЕ 18 ВЕКА

Поделите:

 

Под наведеним насловом, 1856. године објављено је брилијантно дело  философа, економисте, великог научника (име му нећу навести, јер у Србији   изазива анимозитет, иако се тај научник навелико последњих година проучава на западним факултетима). Жеља да извадим из заборава ово дело, настала је након текстова у масмедијима и  интервјуа на једном ТВ каналу младог историчара о: а) како је Русија постала највећа земља по површини на свету и б) о односима царске Русије и Енглеске. У тим саопштењима нисам приметио код аутора да су  се  позивали (цитирали  су неке друге ауторе) на наведено изузетно дело. Осим наслова,  карактеристичан је поднаслов једног немачког издавача: „О азијском  пореклу  руског  деспотизам“.

Дигресија:  Припремајући  се 1982. да преузмем послове и задатке  саветника  за  штампу, културу,  науку  и просвету  (у дипломатском рангу – опунпмоћени  министар) у СССр-у, писао сам тзв. тезе (уствари ради се  о  једном  опширном  раду, студији, коју је сваки дипломата морао написати о  земљи  у  коју  одлази (у мом примеру о СССР-у). Рад обухвата,  основе историје те земље, политичка, економска, културна, научна и др. кретања, религују и др. Саопштење и одбрана рада обавља се пред ментором и двадест пртедставника свих дирекција МИП-а, представника др. ресорних министарстава, научних институција, ЈУЗАМСА-а, главних и одговорних  уредника водећих медија. Тада сам, између осталих извора, консултовао наведени спис познатог научника.

Посебно је интересантно да је управо те 1982. године то дело објављено први пут на овим простортима, јер је објављивање било забрањено, а  многи, чак и у  научним круговима, нису знали  да  постоји. Тај  спис ми  је много помогао у  писању теза, да „ухватим“ понашање и односе Русије, СССР-а, према тадашњој СФРЈ, европским земљама, посебно деловање царске Русије и  Енглеске које  су кројиле  карту  Европе и  не само  Европе.

Но, да се вратимо том делу, уз којег је објављен Осврт издавача, затим Предговор и коментари Б. Рабехла, под насловом: „Контроверзе унутар  руског марксизма о азијском и  западнокапиталистичком пореклу  друштва, капитализма и царске државе у Русији“ и  Д. Б. Рјазанова, мишљење аутора  Историје тајне дипломатије 18 века  „О пореклу  превласти  Русије  у  Европи“.

Напомињем да је мој удио у овом тексту за сада мали, само неколико  запажања, покушаћу да  привучем пажњу читалаца парафразама  и  цитатима  из предговора, осврта, коментара, научних приступа, расправа  о  том  делу.

Елем, „Историја тајне дипломатије 18. века“ први пут је штампана 1856.  године, а  затим  је  друго  издање  припремила кћер  тога  познатог  учењака,  Елеаноре 1899. године  под насловом: „Открића о историји  дипломартије 18. столећа“.  У  Енглеској  тај  спис је  објављен  тек 1969.  године. Занимљиво  је  да никада није обвјављен у сабраним делима тога аутора и његовог  сапутника,  такође,  великог научника, у  издању ЦК  КПСС.  Није  објављен у другим сабраним делима те двојице научника ни у једној бившој социјалистичкој земљи, укључујући СФРЈ у којој су објављена њихова сабрана дела седамдесетих година прошлог века. Није га објавио ни  Историјски институт у Берлину. Невероватно али је истинито да тај текст није био познат уредницима сабраних дела. Све то није било случајно, Коминтерна и Стаљин су цензурисали ту двојицу учењака, плус Лењина. Наиме,  комунистичке  вође  су сматрале да би то дело, „које се бави старим историјским темама“, посебно тајниим списима, тајном дипломатијом „могло представљати политичку опасност“, иако је настало скоро 60 година прије оснивања Коминтерне и прве земље  социјализма.

У „Историјин тајне дипломатије“, тај велики учењак пише „да колевку  Москве треба тражити у крвавиј каљужи монголског ропства“. Зато један  од  аналитичара тог текста наводи, тврди: „Русија није ништа друго до  преобликована  Москва,  те  да  је  аутор  дела  иначе  био  увек  оштар  према  Русији и у другим текстовима и делима“. Такође, један од наведених коментатора  каже: „Треба само низ  имена и датума заменити другим тако да јасно изађе  на  видело како између  политике Ивана III и  политике Русије  у време Стаљина постоји не само сличност  већ истоветност“. Аутор „Историје тајне дипломатије 18. века“ је „видео у  Русији жандарма европсске реакције, препреку која непрекидно стоји на путу  остварења социјалне  револуције  у  Европи,  Западу“.

Због таквих давношњих  ставова  у  „Историји  дипломатије  18.  века“, неко и неки  су  се  препознали  и  то  дело  је  морало остати буквално  тајна. Стаљин  се могао стварно идентификовати са царским и азијским деспотизмом. „Проблем азијског деспотизма, царског самодржавља,  природно се  повезује  са списом „Историја тајне дипломатије 18“. века, зато је немачки издавач додао у поднсалкову „О азијском пореклу  руског  деспотизма“.

Таквим ставовима аутора „Историје  тајне  дипломатије  18.  века“ допринео је и ауторов скукоб са  анархистима  на  чием  је  челу  био  Рус  Бакуњин.

Интересантран је и став научника и сапутника аутотра „Историје тајне  дипломатије  18.  века“,  који  у  полемици  са Ткачовом  наглашава „да  за  револуцију  није  потребан  само пролетеријат већ и  буржоазија  која  развија  модерне  производне снаге, које  ће  гарантовати  да  ће  укидањем  класних  разлика  бити  створен напредак“. У  овом  контексту  треба подсетити „да  је  полазна теза Лењинове делатности била чињеница капиталистичког  развитка  Русије, иако  је признавао  азијски карактер  самодржавља“. Сличан  став делили су Роза Луксембург и Рјазанов који у коментару приговара аутору „Историје тајне дипломатије 18. века“: “несагледавање капиталистичког обрта у развоју Русисје и потенцирању улоге азијске  традиције“.

„Историја  тајне  дипломатије  18.  Века“,  иако  је, како  је  наведено, први  пут  штампана  1856. године, у  Немачкој  се  појавила у  скраћеном  издању тек 1959. године,  да  би се  1972. године појавила  у  још краћем  издању. У  Напомени издавача немачког издања, најприје се говори о тим  чињеницама, односно  да  је то дело  „…немачком  читаоцу  било  познато  сам у  изводима и то захваљујући осврту руског револуционара Рјазанова у његовом чланку 1909. године, објављеном  у социјалдемократском  часопису „Die Neue Zeit“. У напомени немачког издавача се наводи:  „Већ  сама  чињеница да  је то  дело сматрано неком врстом тајне, упућује на  закључак да оно не може  бити  само историјске природе, да је изазивало експлозивност, јер је аутор  указивао на  азијско порекло руског деспотизма и њговом континуитету у  времену настанка дела“. Такође, немачки издавач „Историје тајне  дипломатије 18. века“ посебно наглашава „да завршетак моголске  владеавине  и  оснивање  руског  царства,  нису  били  резултат националне  ослободилачке борбе, него да  су се, напротив,  одиграли на  „азијском“  путу. Руски цареви су се само ставили на место монголских канова, преузевши  њихове функције владања, тако да  су односи за  становништво и  угњетене остали  заправо  исти“.

Што се тиче спољног утицаја царске  Русије, издавач наглашава став аутора да  је са посебном пажњом пратио непрестано ширење територије царске  Русије, односно  њену  експанзију, на  једној  страни  и  на  другој, заостали  друштвени садржај који је силом наметан другим нацијама. Унутрашње  пљачкање становништва и туторство над њим, одговарало је спољнополитичком  плану –  експанзионистичкој  тежњи  која   се  идеолошки оправдавала, будећи националистичку и религиозну свест  о  мисији  Русије“.

„С обзиром на такву карактеристику руског друштва и његовог државног  облика,  намећу  се  питања (наводи  немачки  издавач) да  тајност  тог  дела има неке  везе са  стаљинистичким  обликом изградње  совјетског  друштва,  односно не запажају ли се азијски методи старог друштва у новом. Недостатку слобода и основних права у Совјетском Савезу, потпуна   доминација совјетске партијске и државне бирократије, неке црте националшовинизма, угњетавање етничких мањина, директна и индиректна владавина над страним народима и нацијама, карактер модела совјетског  пута у изградњи социјализма  и др., резултат су азијске  стране руских  односа  и  историје“.

Немачки издавач, такође, наглашава ставове из „Историје тајне  дипломатије  18. века“, „ да је до пораза ревцолуције 1848/1849, посебно немачке и  француске, дошло из два разлога: Први је био што пролетерсака  револуција  није захватила Енглеску, деспота  светског  тржишта (Енглеска  је била  стена  о коју се разбијају  револуционарни  валови, која  изгладњује ново  друштво већ у мајчиној утроби; Енглеска влада светским тржиштем; промена  националекономских односа у свакој земљи европског континента, на читавао  европском  континенту без  Енглеске,  бура  је у чаши  воде). Други  разлог је био што је са царском Русијом, од оснивања Свете алијансе – главног  бедема феудално-апсолутистичке  рекације  у  Европи, била спремна  једна контрареволуционарна сила која је, као 1849. у Мађарској,  француском  револуцијом подстакнуте покрете за националну независност и против  феудалног апсолутизма, усмерене грађанске револуције, разбила  директном  војничком интервенцијом, а самим својим постојањем и спремношћу на   интервенцију помакла однос снага у Европи у  корист реакционарних  снага“.

Коментаришући  „Истортију тајне дипломатије  18,  века“,  немачки  издавач наводи: „Ако је Енглеска, социјално кудикамо најразвијеније грађанско  друштво тога времена, због  страха  од  прескакања  револуционарне  искре  из Француске, имала  интерес да   се  одржи status quo у  Европи,  деспотска  Русија имала  је  тај  интерес  због  своје  друштвене  заосталости –  царизам  је био упућен на комбинацију унутрашње и спољне репресије. Та чудна  објективна интересна веза најнапреднијег и најзаосталијег друштва тога  времена у Европи,  дошла  је до изражаја у  директној  заједничкој  политици, а уз то и у личним  везама, објашњава de  facto пријатељску спољну  политику Енглеске према Русији“. Но, аутор је најприје  морао  доказати „…прави  карактер те повезаности,  јер  се  службено  спољнополитички  курс Енглкеске под Виговцима увек проглашавао строго демократским, усмереним на национални  суверенитет и верску слободу, једнако као што је и Русија своју анексионистичку политикау настојала прикрити девизом да штити  нациоиналане  и  верске  мањине  од  страних  велесила. Аутор посебно  обрађује кримски рат, на основу тајних докумената, из којих произилазе  закључци о понашању Енглеске, различито у тајном деловању и  јавном, „пре  него што је Русија себи припојила Крим, прогласила  је  његову  независност“ (невероватна сличност са понашањем владара Планете, међу којима је и  Енглеска, посебно земаља које окружују Србију – Крватске, црне Црне Горе, некакве Северне Македоније, великог историјског „пријатеља“ Бугарске и  др. према Космету,  најприје чином признавања фантомске државе, а онда ту „државу“ није  тешко  прикључити Албанији, укидањем  границе, прим.  ККС).

Осим кримског рата, политичке  игре  Енглеске и Русије (аутор „Историје тајне дипломатије 18. века” у Првом, од 6 поглавља, цитира тајна писма и телеграме и изазива код сваког читаоца знатижељу, како је до тих  писама  и  телеграма дошао,  с обзиром  на  то  да  су  носили  назнаку „Строго  тајно“), одиграле су се и у другим проблемима тога времена: највеће игре око поделе Пољске, затим Шведске, тзв. Северна криза (цело једно поглавље анализира све чланова тајног Уговора  између  краљева Шведске  и  Енглеске), односе  Енглеске и Русије са Турском, Холандијом, Данском, Фраснцуском, Шпанијом, трговнске односе Енглеске и Русије, уз изношење тачних цифара увоза у Русију и извоза из Русије, односи Енглеске и Русије у доба Петра Великог. Том периоду  и  тим  однсосима,  аутор  „Историје  тајне  дипломатије  18.  Века“ посветио је  цело 6.  Поглавље.

Иначе  за време  владавине  Петра  Великог,  борба  за воде, море,  океане, била је примарна (море не зна за гаранице, на копну је владавина ограничена, на мору  није).  Зато Петар  велики оснива Петроград, гради велику морнарицу (једно време су енглески бродови пловили под  командом  Петра  Великог). Наравно, то је радио по угледу на Енглеску, која је у 16. и 17. веку присвајала мора и океане,  а Русија  теритторије – копно.

На крају, било би инересантно и корисно омогућити садашњим аналитичарима, коментаторма, рецензентима, научниицма и др. да  промисле,  осмисле и домисле дело „Истораја  тајне  дипломатије  18.  века“ и да повуку паралеле са савременим догађањима, посебно паралеле са понашањем  великих  сила,  односно њихових  в о ђ а.

Комнен Сератлић за Видовдан

 

Поделите:

3 Коментари

  1. LIKVIDACIJA FINANSIJSKOG GLOBALIZMA

    Nisam imao priliku tražeči torbe za ljetovanje da u sanducima sa knjigama na tavanu pronadjem knjigu -Istorija tajne diplomatije 18. vijeka – nisam ,za sada , uspio ni spasiti unikatne ,knjige , prepiske , rukopise zbirki pjesama koje su Rodjaci ukrali za vrijeme proteklih sukoba na prostorima SFRJ , pa mi ne preostaje ništa drugo nego da se igram kviza moravsko resavske prepisivačke škola .
    Pitanje – Ko je autor TAJNE DIPLOMATIJE 18. VIJEKA
    Odgovor- KARL MARKS
    Nadam se da mi gospodin Seratlić neće uzeti za zlo što ovo rekoh .
    Nego , gospodine Seratliću , ako si ti stvarno autor gornjeg teksta , pa šta ti radiš u Sremskim Karlovcima…da nije i to neka Tajna , jer ti si Lisac karijerne diplomatije .
    Što se tiče NASLOVA moga komentara , pratićemo sitni vez na medjunarodnoj sceni gospodina Donalda Trampa , gospodina Si Czinpina , gospodina Vladimira Putina…Oni već odavno , strpljivo i mudro prave temelj PRAVEDNIJEG SVIJETA . Naravno da će tu biti priče i o NOVOJ JUGOSLAVIJI .
    S poštovanjem , Dragoljub Mutić

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here