Комнен Сератлић: КОЊЕ УБИЈАЈУ ЗАР НЕ

Поделите:

 

Дипломатију  убијају,  зар  не

Старије  генерације  (не  делим по генерацијама, синтагму употребљавам условно) сећају се култног  филма  поткрај  шездесетих  година  прошлог века  „Коње  убијају  зар  не“.   У  Београд  је   „стигао“ 1970. у бисокоп „Одеон“. Филм  је снимљен по роману Хораса  Мекоја (1935) и,  нажалост, углавном  они гледаоци који  нису  читали то  величанствено дело, напуштали су  биоскопску  салу пре половине филма. Многи  нису  тражили  или  нису  могли  да  одгонетну  оно  трансцеднтно,  оно иза – поруке филма, поруке исцрпљујућег плеса који траје 2500 сати. Филм је осликао дехуманизовано време, које добар читалац  или  гледалац препознаје  у скоро  свим  вековима. Као на тацни, показује нам да у свету владају „изокренуте моралне  норме, свет је  изврнут  попут  чарапе“.

У ствари, живимо у врло  нестабилмном  времену, помешана су  сва  правила  понашања, а када та правила  не  постоје, не  постоји ни разумно, критичко  мишљење (једна  од  дефиниција критичког  мишљења: „Критичко мишљење је способност размишљања о проблему на начин  да  се одвојимо од  властитог  мишљења и  предрсуда  о  њему  како  бисмо уз  помоћ  логике  дошли  до  решења  и сазнања у шта требамо веровати“). Сви смо већ у некој врсти лудила од наших   „доброчинитеља“, оних  на  улицама (такозвана  опзиција) и  оних  који дежурају  ушанчени у  инстиотуцијама, Парламенту, општинама, који пријете, не бирају терминологију (такозвана  позиција). Трагедија  је  на  помолу или је  већ захватила све у  друштву, они (тзв. опозиција  и  тзв.  позицвија) су  плесни  пар  и  очекујемо катастрофалне последиоце. На то смо многи од нас, који пискарамо одавно  упозоравали, да ће лутајући циркузанти из Вашигтона, Лондона, Брисела, Париза, Берлина изазвати грађански  рат у  Србији, „улететће“ да интервенишу. Позадина  је Космет.  Неће  више  да  толеришу  ни једну политичку гарнитуру која одмах  не  призна државу  Косово.

Но, да се вратимо делу „Коње убијаи, зар не“, које  опомиње.  Ево шта је своједобно писао о књижевном стваралштву Бранко Лазаревић, књижевник, есејиста, дипломта, право је  студирао у  Паризу  као питомац  Министарства  иностраних  декла,  изучавао  је  дипломатију  у  земљи дипломатије и дипломатског језика-француског, велика  српсака личност,  коју  смо ми  Срби заборавили (ту заборав су нам у аманет оставили комунисти, који га нису  вратили у  дипломатску службу након  завршетка  Другог светског  рата; све  су  му  одузели, кућу  на  Дедињу,  вилу на  Хвару  и  које  куде; синови  су му  погинули у  рату,  оста  је без  жене; сместили  су  га  у собичк од  4 квадратна  метра  у Херцег  Новом, често и  без хлеба, спашавали  су  га  пријатељи, као Андрић, сликар Станићи и други; имао сам част да као студент, а затим као млади новинар, захваљујући тадашњем  уреднику  часописа „Савременик“, пријатељу  Драгану Јеремићу,  који  је  објављивао  Бранкове  есеје  под  псеудонимом,  да   седим  у  његовом  друшту  на  једној  тераси  у Херцег  Новом и  слушам ту велику личност, посебно о дипломатском искуству,  а дипломатију је започео 1918. године у  Токију у рангу секретара  друге категорује):  „Има дела која припадају свима народима и свима временима; има их која  припадају само  свима  народима садашњим; има их која  припадају само  извесним  народима и  извесним  временима има  их  која  припадају самои једном народу и само једном  времену;  има их,  нјзад,  која припадају  само  једној  провинцији,  или  једној  моди  која  влада.  Тим  редом  иду  и  њихове  вредности“.

 Роман  (и филм) „ Коње  убијају  зар не“,  припада свим  народима  и  свим  временима.

Кдад је реч о дипломатији, коју дуго  година  убијају, неминовно  је подсетити  да  корени тог  чудесног занимања датирају још пре Нове ере, када су након великих ратова упућивани  поклисари  да  заштите заробљене,  рањене у  супротном  таборома и земљама. О том изузетном  занимању, написани су томови књига, распрва, студија, чланака (само је бројнија шаховска литература). Подстакнут  личностима  као  што  је Бранко  Лазаревић и  књигама о том  занимању, с посебним освртима на кадровање у дипломатији, пишем  више  од  40 година.  Посебно  сам се бавио конзуларним пословима који су темељ дипломатије (зато се ти послови сматрају коренима   дипломатије),  јер  штите своје држављане у земљама пријема и баве се  трговинском  сарадњом,  земаља одашиољања и земаља пријем. Сви остали послови дипломата у иностранству понекад, чак  се моше  рећи и  често, своде на празне  разговоре и  држање  чаше  у   руци.

У дугој дипломатској каријери (38, службовао  сам  у  6  земаља), срео  сам  дипломате  из  многих земаља света. У  Диплоатском  кору земље пријема се увек знало колико који дипломата вреди. Било  је  таквих  елитних   дипломата  од  којих  сам  много  учио. Залутали  у  дипломатску  службу oдмах су индетификовани, на  пријемима  су  углавном  стајали  сами  са  чашом у руци, понекад  су позивани  на ручак или  вечеру.  Андрић је на две  странице описао то занимање: „Не  само  да  дипломатија  није  за  свакога него се може слободно рећи да је мали број људи  који  заиста  имају  дара за тај посао“. Дао је опис како би требало да се влада и понаша прави дипломата, а онда је закључио: „Погрешка  у  избору звања плаћа се у  свим  службама,  али  нигде  тако скупо и тешко  као  у  дипломатији.  Ко тај испит не положи постаје смешна и  жалосна фигура у служби  за  коју  није, а које више не може да  се ослободи, олупина која још дуго и даље плови.  То трује  живот и подрива  душу и ствара несрећнике нарочите врсте. Од њих та необична и необично тешка струка, која и у  најповољнијем случају троши и деформише човека, ствара настране људе, мизантропе и  кандидате  за  самоубице“. Андрић је  дипломатију  почео  као  вице  конзул  треће  класе 1920. године.  Након службовања у  Италији,  Румунији, фраснцуској,  Аустрији, Швајцарској ишао  је  степеницу  по  степеницу, усавршавао  тај  тешки  занат, да  би ге тек 1939.  године (већ је  био члан Српске  краљевске  академије и  помоћник  министра) именовали за  опуномоћеног  министра и  изванредног  посланика  у  Берлину.

Овом приликом и поводом нисам у  могућности  да сажмем у  једном  тексту  стотине  и  стотине   страница текстова, интервјуа, наступа на ТВ каналима, на разним округлим столовима, симпозијумима у земљи и  иностранству. Покушавам  последњих  година  да  све то саберем,  преточим   у  књигу  или   књиге,  али  ми  неке  несрећне  околности  то  не  дозвољавају.  Једна  је  да сам свакодневно изазван лудоријама у земљи Србији и околини, што ме натерује да  даноноћно пишем  текстове   који  ми  одузимају  огромно  време.

А, шта је повод овог обраћања? Како сам већ навео, у Србији  се  наставља, убијање тог  занимања,  абнормалним  кадровским  решењима. Чаша  се прелила  именовањем амбасадора у Великој  Британији и  Русији, као и „шетња“ једног  броја  амбасадора (и  др. дипломатских  радниака)  из  земље  у  земљу, многи су потпуно заборављени, као примера рад у  ЛА  је  јеадн Санџаклија  већ  14 година. Надаље, Србија је једина земља, настала након распада Југе, потом СРЈ, која има стране  дипломате (бивше кадрове из  БИХ, Македоније, Хрватске,  више  од  100  црногорских  кадрова  остало  је  у српској  дипломатији).

Није ми намера да  било кога  вређам, да  оспоравам титуле, звања, ниво образовања већине пре него што су сањали  да обуку  фрак, или  посебно  дизајниране  хаљине за  дипломатске пријеме  и  балове, али чињенице указују  да  нико од  њих није провео ниједан  дан  у дипломатији. Иначе (дигресија) Србија је у свим временима и режимима (у  доба социјализма имала  је најгоре руководство, оне који су вредли, Броз, Кардељ, Иван Крајачић-Стево и други србомрсци, проналазили  су  начине да  их уклоне), од 1945. године и у дипломатији била на дну лествице. Када се одвојила Црна Гора (која је предочила целом свету „да би Србија требало да јој захвали што је постала самостална држава“ – какав безобразлук), Србија је окупирана, бомбардована, отето јој је 15 посто територије, нема излаз на  море,  а  српски  историјски  народ, народ  великих  научника, личности, умова,  војсковођа, народ  „плавих  гробница“ и гробница у 37  земаља, народ  над  који  су извршена  три  геноцида, сведен  је  на  послушнике  посебне  врсте.

Ко наређује, односно ко кадрује у српској дипломатији, посебно након петооктобарске пироманске револуције. Ни сададашњи председни Владе-једна дама (не употребљавам речи председница, посланица, пилотица, косачица и др) ни Председник те и такве Србије, у нормалним условима, околносстима, никада не би именовали тоталне аматере,  анонимусе у дипломатији, као што су новоименовани амбасдаори у Великој Британији и Москви, амбасадоре без дана  дипломатског стажа. У те значајне  две  земље се одлази за амбасадора након најмање  три  службовања у разним  земљама у  нижем  дипломатском  звању, након  добро испеченог  заната. У  64. (дама у Лондону) и 70. (господин у Москви) тај занат не могу започети и научити. Када прочитате њихове биографије, оне су величанствене  (иако је  „понешто“ дописано  пренаглашено, нешто  прескочено,  затајено, јер су их сами о себи  писали), ја  не говорим  о њиховом  лику  и  делу,  немам ни  трун  било  каквог анимозитета, иако  бих  могао  понешто да  о  њима  напишем,  посебно о дами која је оставила хаос иза  себе у МСП-у за време обнашања (ову реч употребљавам јер  је  сматрам  пежоративном) функције помоћника министра, најтежег и најсуптилнијег Сектора (у свим кућама  дипломатије у свету) штампе,  културе,  информација,  науке и просвете. У осталом, чињеница је, нигде  јој  не  пише  у  биографији, да  је доласком Вука  Драшковића  за  министра  спољних  послов  удаљена  из МСП-а. Постоји у МИП-у  документација  да  је  за време релативно  кратког боравка  у МСП-у укинула   све  програме, протоколе, споразуме и уговоре, конвенције о сардањи на културном, информативном, научном, просветном плану, најпре са Русијом, а затим са свим бившим земљама тзв. Источног блока, као са земљама, сада самосталним  државама,  које су сачињаваале СССР. Укинула је  Републички  завод  за научну, просветну,  техничку  сарадњу Србије са великим бројем земаља у свету, најуспешнију тада институцију у земљи, која  је годишње доносила милионе  страних  девиза. Мешала се у  кадровање (иначе  је владао  јачи кључ него у социјализму, свих 19 партија ДОС-а имале су своју квоту да пошаљу у кућу дипломатије и у  ДКП-а своје кадрове, од министра, заменика,  помоћника,  директора  дирекција,  амбасадора и  других звања у дипломатији, затим на  административна  места, све  до  места  спремачица  и  шофера)  и у друге секторе МСП-а, тако  да  је например  за  време посете Албанији потписала  споразум о конзуларним  пословима  (укинула  визе за  Албанце и то  једнострано и  низ  других  недопустивих олакшица  за  албанску страну). Све институције у  земљи су биле шокиране, посебно ми који смо радили у Дирекцији за конзуларне послове (није била једина, то је био манир и других ДС кадрова, тако је тадашњи министар унутрашњих дела, који  сада држи ватрене  говоре  и  шета  улица  нашег престоног града, својевољно укинуо визе за више од 40 земаља и то једнострано, а не  реципрочно, а реципроцитет је основ у дипломатским, посебно конзуларним односим са страним  земљама, оштетивши буџет  земље за милионе  девиза). Нормално, тај споразум са Албанијом је био ништаван, није ратификован  и  није ступио на  снагу.  Зашто  је  добила  отказ  у  МСП-у, на  то  питање може да одговори Вук Драшковић. Да  су их послали – господина  новинара (не бих  се  усудио да пребројавам ракете, каминине и  авионе) и  госпођу музичке  наобразбе (шта  би  се  десило када би мене поставили у  Музичкој  академијки  да  предааје  солфеђо) за  аташее  за штампу,  културу, иако је  за њих и  то касно,  нико, не  би  то  ни  приметио.

У  неким   другим  временима,  те  две  велике и  изузетно  значајне  земље  не би  дале  агремане за те амбасадоре.  Али  у  овим  временима када  је  Србија у  оваквом  стању, деввиза  им  је – што  горе  то  је  боље.

Многи новинари су се наметали, посебно након 2000. године, да оду у иносрансрво на  амбасадорска места,  неки  су  у  томе успевали. И не само  новинари, разни лекари (психијатри, гинеколози) преко  ноћи су се претворили у амбасадоре  (нема  смисла  да наводим  имена,  о  томе  је све  написано).  Основни порив  је био сиромаштво, лоша примања у земљи, могућност  да  школују децу у инострнству,  а  било је и оних  који су завидели  познанику,  комшији, пријатељу  из  школски  клупа, на  дипломатском  пасошу, дипломатским  таблицама на  колим и  др.

Шта  рећи  о „шетачима“  из  земље  у  земљу, ликовима  који  су  генијални, који  могу  обнашати  све послове и  сва  занимања.  Шта  рећи на  чињеницу  да  ниједна обавештајна  служба  у  свету  није слала за  амбасадоре бивше  шефове  тих служби. Ми смо и  у  томе мимо  света, тако  да  се у  иностранству момеално налазе  тројица  бивших  шефова  обавештајне  службе. Надам се  да ово није потребно објашњавати, зашто например шефови  МИ6,  ЦИА, Мосада,  БНД, бившег  КГБ,  сада ФБИ и  др. нису  упућивани  за  амбасадоре. У  Србији  је постало  нормално да  један генијални човек буде  неколико  месеци  генерални  секретар  Председника  Србије,  затим  неколико месеци  шеф БИА-е, потом неколико  месеци министар војни, а онда  амбасадор у једној  бившој  совјетској републици, а одатле право за амбасадора у Беч. И  његова биографија је  величанствена, немам  намеру  да  је  проверавам  оно  што  је  написано, али не  достају  неке  кључне  чињенице, а  оне  су: када је  и  ко  га  је довео,  без  икаквог  дипломнатског  искуства у  МСП,  којој  или  којим  је  партијама  раније припадао, пре  учлањења  у СНС, да  је након  ктратког  сулужбовања удаљен  из МСП-а када   су  дошле  Досманлије  на  власт,  те да  је  тжио МСП  итд, итд.

Поново постављам озбиљно  питање, да  ли  ћете ви  господо на  власти обелоданити ко  кадрује по  земљи  Србији и  ко  вам  креира  спољну  политику.  То је  овај  напаћени  народ  заслужио  да  зна. Предсеник  самозване владе, самозваане државетине Косово је јавно  изјавио:  „Спољну  политику  државе Косово креирају и воде Сједињене државе  Америке“ (sic). Све  честитке  том  овекаовцу, што је то обелоданио, јер је  доказ  шта  ради  Империја зла  која  га  је ослободила, уместо да  га  је  Хашки  трибунал осудио на  доживотну  робију.

И након свега наведемог, морам признати да  уопште није битно ово што ја пишем, кога  не  би  требало  именовати  за  амбасадора, односно  ко  ће  бити   амбасадор  Србије  и  у  којој  земљи. Они не играј  никаву  улгу  у  земљама  пријема већ годинама, с обзиром на то да  је  Србија  под  окупацијом, да  се у Србији не зна где се и ко  креира  спољну политику (након  пожара  који је  захватио Нотр Дам, уредник провладиног листа Информер дао  је  изјаву, због које се дигла велика хајка, посебно у медијима Француске, Председник Србије је дао савим  другу  изјаву).  Свака партија, сви на власти, чак и уредници  листоваимају имају своју спољну плитуку, а дипломата мора добити јасне инструкције шта да спроводи у  земљи пријема, јер дипломати у иностранству, од аташеа до амбасадора, не смеју да лапрдају о круцијалним питањима спољне и унутрашње политике земље одашиљања, дипломати не креирају спољнуполитику, они кристално јасну и  договорену спољну политику у земљи, својом умјешношћу спроводе. Нажалост, неки су, управо нешколовани дипломати,  амбадаори без дана дипломатског стажа мислили да они у иностранству треба  да креирају спољну  политику. Чувени  је пример једног Ст., који је након доласка  за амбасадора у Вашинктон изјављивао: „Ја сам овде Прдседник, ја сам овде председник Владе, ја сам овде министар спољних послова, ја креирм спољну политику“. А, онда су Американци, дипломатским каналима замолили да га опозовемо, јер земља пријема  жели да зна шта су  осноивни спољнополитички и други, на свим пољима, правци земље одашиљања,  ане  шта  је  мишљење, некаквог  Ст-а. У свим  уџбеницима  дипломатије наводиће се као пример амбасдора који је такве лудорије изјављивао, које су за затвор или лудницу, те да је амбасадоровао само 6 месеци. Тај  Ст., са добрим нечијим леђима, одмах је упућен за  амбасадора у Швајцарску, под условом  да се не бави ни  спољном  ни унутрташњом  политиком и  није  се бавио,  би  је пет-шест  година  у  Берну,  школовао  је децу, нико од  њега о  тој  земљи  ниша  није  чуо, уштедио је пар  милиона  Евра, понављам, није  једини  и  ту  је  крај  сваке  приче  или  анализе, јер  коње  убијају, зар  не.

Комнен Сератлић

Видовдан

 

 

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here