Komnen Seratlić: KONJE UBIJAJU ZAR NE

Podelite:

 

Diplomatiju  ubijaju,  zar  ne

Starije  generacije  (ne  delim po generacijama, sintagmu upotrebljavam uslovno) sećaju se kultnog  filma  potkraj  šezdesetih  godina  prošlog veka  „Konje  ubijaju  zar  ne“.   U  Beograd  je   „stigao“ 1970. u bisokop „Odeon“. Film  je snimljen po romanu Horasa  Mekoja (1935) i,  nažalost, uglavnom  oni gledaoci koji  nisu  čitali to  veličanstveno delo, napuštali su  bioskopsku  salu pre polovine filma. Mnogi  nisu  tražili  ili  nisu  mogli  da  odgonetnu  ono  transcedntno,  ono iza – poruke filma, poruke iscrpljujućeg plesa koji traje 2500 sati. Film je oslikao dehumanizovano vreme, koje dobar čitalac  ili  gledalac prepoznaje  u skoro  svim  vekovima. Kao na tacni, pokazuje nam da u svetu vladaju „izokrenute moralne  norme, svet je  izvrnut  poput  čarape“.

U stvari, živimo u vrlo  nestabilmnom  vremenu, pomešana su  sva  pravila  ponašanja, a kada ta pravila  ne  postoje, ne  postoji ni razumno, kritičko  mišljenje (jedna  od  definicija kritičkog  mišljenja: „Kritičko mišljenje je sposobnost razmišljanja o problemu na način  da  se odvojimo od  vlastitog  mišljenja i  predrsuda  o  njemu  kako  bismo uz  pomoć  logike  došli  do  rešenja  i saznanja u šta trebamo verovati“). Svi smo već u nekoj vrsti ludila od naših   „dobročinitelja“, onih  na  ulicama (takozvana  opzicija) i  onih  koji dežuraju  ušančeni u  instiotucijama, Parlamentu, opštinama, koji prijete, ne biraju terminologiju (takozvana  pozicija). Tragedija  je  na  pomolu ili je  već zahvatila sve u  društvu, oni (tzv. opozicija  i  tzv.  pozicvija) su  plesni  par  i  očekujemo katastrofalne posledioce. Na to smo mnogi od nas, koji piskaramo odavno  upozoravali, da će lutajući cirkuzanti iz Vašigtona, Londona, Brisela, Pariza, Berlina izazvati građanski  rat u  Srbiji, „uletetće“ da intervenišu. Pozadina  je Kosmet.  Neće  više  da  tolerišu  ni jednu političku garnituru koja odmah  ne  prizna državu  Kosovo.

No, da se vratimo delu „Konje ubijai, zar ne“, koje  opominje.  Evo šta je svojedobno pisao o književnom stvaralštvu Branko Lazarević, književnik, esejista, diplomta, pravo je  studirao u  Parizu  kao pitomac  Ministarstva  inostranih  dekla,  izučavao  je  diplomatiju  u  zemlji diplomatije i diplomatskog jezika-francuskog, velika  srpsaka ličnost,  koju  smo mi  Srbi zaboravili (tu zaborav su nam u amanet ostavili komunisti, koji ga nisu  vratili u  diplomatsku službu nakon  završetka  Drugog svetskog  rata; sve  su  mu  oduzeli, kuću  na  Dedinju,  vilu na  Hvaru  i  koje  kude; sinovi  su mu  poginuli u  ratu,  osta  je bez  žene; smestili  su  ga  u sobičk od  4 kvadratna  metra  u Herceg  Novom, često i  bez hleba, spašavali  su  ga  prijatelji, kao Andrić, slikar Stanići i drugi; imao sam čast da kao student, a zatim kao mladi novinar, zahvaljujući tadašnjem  uredniku  časopisa „Savremenik“, prijatelju  Draganu Jeremiću,  koji  je  objavljivao  Brankove  eseje  pod  pseudonimom,  da   sedim  u  njegovom  društu  na  jednoj  terasi  u Herceg  Novom i  slušam tu veliku ličnost, posebno o diplomatskom iskustvu,  a diplomatiju je započeo 1918. godine u  Tokiju u rangu sekretara  druge kategoruje):  „Ima dela koja pripadaju svima narodima i svima vremenima; ima ih koja  pripadaju samo  svima  narodima sadašnjim; ima ih koja  pripadaju samo  izvesnim  narodima i  izvesnim  vremenima ima  ih  koja  pripadaju samoi jednom narodu i samo jednom  vremenu;  ima ih,  njzad,  koja pripadaju  samo  jednoj  provinciji,  ili  jednoj  modi  koja  vlada.  Tim  redom  idu  i  njihove  vrednosti“.

 Roman  (i film) „ Konje  ubijaju  zar ne“,  pripada svim  narodima  i  svim  vremenima.

Kdad je reč o diplomatiji, koju dugo  godina  ubijaju, neminovno  je podsetiti  da  koreni tog  čudesnog zanimanja datiraju još pre Nove ere, kada su nakon velikih ratova upućivani  poklisari  da  zaštite zarobljene,  ranjene u  suprotnom  taboroma i zemljama. O tom izuzetnom  zanimanju, napisani su tomovi knjiga, rasprva, studija, članaka (samo je brojnija šahovska literatura). Podstaknut  ličnostima  kao  što  je Branko  Lazarević i  knjigama o tom  zanimanju, s posebnim osvrtima na kadrovanje u diplomatiji, pišem  više  od  40 godina.  Posebno  sam se bavio konzularnim poslovima koji su temelj diplomatije (zato se ti poslovi smatraju korenima   diplomatije),  jer  štite svoje državljane u zemljama prijema i bave se  trgovinskom  saradnjom,  zemalja odašioljanja i zemalja prijem. Svi ostali poslovi diplomata u inostranstvu ponekad, čak  se moše  reći i  često, svode na prazne  razgovore i  držanje  čaše  u   ruci.

U dugoj diplomatskoj karijeri (38, službovao  sam  u  6  zemalja), sreo  sam  diplomate  iz  mnogih zemalja sveta. U  Diploatskom  koru zemlje prijema se uvek znalo koliko koji diplomata vredi. Bilo  je  takvih  elitnih   diplomata  od  kojih  sam  mnogo  učio. Zalutali  u  diplomatsku  službu odmah su indetifikovani, na  prijemima  su  uglavnom  stajali  sami  sa  čašom u ruci, ponekad  su pozivani  na ručak ili  večeru.  Andrić je na dve  stranice opisao to zanimanje: „Ne  samo  da  diplomatija  nije  za  svakoga nego se može slobodno reći da je mali broj ljudi  koji  zaista  imaju  dara za taj posao“. Dao je opis kako bi trebalo da se vlada i ponaša pravi diplomata, a onda je zaključio: „Pogreška  u  izboru zvanja plaća se u  svim  službama,  ali  nigde  tako skupo i teško  kao  u  diplomatiji.  Ko taj ispit ne položi postaje smešna i  žalosna figura u službi  za  koju  nije, a koje više ne može da  se oslobodi, olupina koja još dugo i dalje plovi.  To truje  život i podriva  dušu i stvara nesrećnike naročite vrste. Od njih ta neobična i neobično teška struka, koja i u  najpovoljnijem slučaju troši i deformiše čoveka, stvara nastrane ljude, mizantrope i  kandidate  za  samoubice“. Andrić je  diplomatiju  počeo  kao  vice  konzul  treće  klase 1920. godine.  Nakon službovanja u  Italiji,  Rumuniji, frasncuskoj,  Austriji, Švajcarskoj išao  je  stepenicu  po  stepenicu, usavršavao  taj  teški  zanat, da  bi ge tek 1939.  godine (već je  bio član Srpske  kraljevske  akademije i  pomoćnik  ministra) imenovali za  opunomoćenog  ministra i  izvanrednog  poslanika  u  Berlinu.

Ovom prilikom i povodom nisam u  mogućnosti  da sažmem u  jednom  tekstu  stotine  i  stotine   stranica tekstova, intervjua, nastupa na TV kanalima, na raznim okruglim stolovima, simpozijumima u zemlji i  inostranstvu. Pokušavam  poslednjih  godina  da  sve to saberem,  pretočim   u  knjigu  ili   knjige,  ali  mi  neke  nesrećne  okolnosti  to  ne  dozvoljavaju.  Jedna  je  da sam svakodnevno izazvan ludorijama u zemlji Srbiji i okolini, što me nateruje da  danonoćno pišem  tekstove   koji  mi  oduzimaju  ogromno  vreme.

A, šta je povod ovog obraćanja? Kako sam već naveo, u Srbiji  se  nastavlja, ubijanje tog  zanimanja,  abnormalnim  kadrovskim  rešenjima. Čaša  se prelila  imenovanjem ambasadora u Velikoj  Britaniji i  Rusiji, kao i „šetnja“ jednog  broja  ambasadora (i  dr. diplomatskih  radniaka)  iz  zemlje  u  zemlju, mnogi su potpuno zaboravljeni, kao primera rad u  LA  je  jeadn Sandžaklija  već  14 godina. Nadalje, Srbija je jedina zemlja, nastala nakon raspada Juge, potom SRJ, koja ima strane  diplomate (bivše kadrove iz  BIH, Makedonije, Hrvatske,  više  od  100  crnogorskih  kadrova  ostalo  je  u srpskoj  diplomatiji).

Nije mi namera da  bilo koga  vređam, da  osporavam titule, zvanja, nivo obrazovanja većine pre nego što su sanjali  da obuku  frak, ili  posebno  dizajnirane  haljine za  diplomatske prijeme  i  balove, ali činjenice ukazuju  da  niko od  njih nije proveo nijedan  dan  u diplomatiji. Inače (digresija) Srbija je u svim vremenima i režimima (u  doba socijalizma imala  je najgore rukovodstvo, one koji su vredli, Broz, Kardelj, Ivan Krajačić-Stevo i drugi srbomrsci, pronalazili  su  načine da  ih uklone), od 1945. godine i u diplomatiji bila na dnu lestvice. Kada se odvojila Crna Gora (koja je predočila celom svetu „da bi Srbija trebalo da joj zahvali što je postala samostalna država“ – kakav bezobrazluk), Srbija je okupirana, bombardovana, oteto joj je 15 posto teritorije, nema izlaz na  more,  a  srpski  istorijski  narod, narod  velikih  naučnika, ličnosti, umova,  vojskovođa, narod  „plavih  grobnica“ i grobnica u 37  zemalja, narod  nad  koji  su izvršena  tri  genocida, sveden  je  na  poslušnike  posebne  vrste.

Ko naređuje, odnosno ko kadruje u srpskoj diplomatiji, posebno nakon petooktobarske piromanske revolucije. Ni sadadašnji predsedni Vlade-jedna dama (ne upotrebljavam reči predsednica, poslanica, pilotica, kosačica i dr) ni Predsednik te i takve Srbije, u normalnim uslovima, okolnosstima, nikada ne bi imenovali totalne amatere,  anonimuse u diplomatiji, kao što su novoimenovani ambasdaori u Velikoj Britaniji i Moskvi, ambasadore bez dana  diplomatskog staža. U te značajne  dve  zemlje se odlazi za ambasadora nakon najmanje  tri  službovanja u raznim  zemljama u  nižem  diplomatskom  zvanju, nakon  dobro ispečenog  zanata. U  64. (dama u Londonu) i 70. (gospodin u Moskvi) taj zanat ne mogu započeti i naučiti. Kada pročitate njihove biografije, one su veličanstvene  (iako je  „ponešto“ dopisano  prenaglašeno, nešto  preskočeno,  zatajeno, jer su ih sami o sebi  pisali), ja  ne govorim  o njihovom  liku  i  delu,  nemam ni  trun  bilo  kakvog animoziteta, iako  bih  mogao  ponešto da  o  njima  napišem,  posebno o dami koja je ostavila haos iza  sebe u MSP-u za vreme obnašanja (ovu reč upotrebljavam jer  je  smatram  pežorativnom) funkcije pomoćnika ministra, najtežeg i najsuptilnijeg Sektora (u svim kućama  diplomatije u svetu) štampe,  kulture,  informacija,  nauke i prosvete. U ostalom, činjenica je, nigde  joj  ne  piše  u  biografiji, da  je dolaskom Vuka  Draškovića  za  ministra  spoljnih  poslov  udaljena  iz MSP-a. Postoji u MIP-u  dokumentacija  da  je  za vreme relativno  kratkog boravka  u MSP-u ukinula   sve  programe, protokole, sporazume i ugovore, konvencije o sardanji na kulturnom, informativnom, naučnom, prosvetnom planu, najpre sa Rusijom, a zatim sa svim bivšim zemljama tzv. Istočnog bloka, kao sa zemljama, sada samostalnim  državama,  koje su sačinjavaale SSSR. Ukinula je  Republički  zavod  za naučnu, prosvetnu,  tehničku  saradnju Srbije sa velikim brojem zemalja u svetu, najuspešniju tada instituciju u zemlji, koja  je godišnje donosila milione  stranih  deviza. Mešala se u  kadrovanje (inače  je vladao  jači ključ nego u socijalizmu, svih 19 partija DOS-a imale su svoju kvotu da pošalju u kuću diplomatije i u  DKP-a svoje kadrove, od ministra, zamenika,  pomoćnika,  direktora  direkcija,  ambasadora i  drugih zvanja u diplomatiji, zatim na  administrativna  mesta, sve  do  mesta  spremačica  i  šofera)  i u druge sektore MSP-a, tako  da  je naprimer  za  vreme posete Albaniji potpisala  sporazum o konzularnim  poslovima  (ukinula  vize za  Albance i to  jednostrano i  niz  drugih  nedopustivih olakšica  za  albansku stranu). Sve institucije u  zemlji su bile šokirane, posebno mi koji smo radili u Direkciji za konzularne poslove (nije bila jedina, to je bio manir i drugih DS kadrova, tako je tadašnji ministar unutrašnjih dela, koji  sada drži vatrene  govore  i  šeta  ulica  našeg prestonog grada, svojevoljno ukinuo vize za više od 40 zemalja i to jednostrano, a ne  recipročno, a reciprocitet je osnov u diplomatskim, posebno konzularnim odnosim sa stranim  zemljama, oštetivši budžet  zemlje za milione  deviza). Normalno, taj sporazum sa Albanijom je bio ništavan, nije ratifikovan  i  nije stupio na  snagu.  Zašto  je  dobila  otkaz  u  MSP-u, na  to  pitanje može da odgovori Vuk Drašković. Da  su ih poslali – gospodina  novinara (ne bih  se  usudio da prebrojavam rakete, kaminine i  avione) i  gospođu muzičke  naobrazbe (šta  bi  se  desilo kada bi mene postavili u  Muzičkoj  akademijki  da  predaaje  solfeđo) za  atašee  za štampu,  kulturu, iako je  za njih i  to kasno,  niko, ne  bi  to  ni  primetio.

U  nekim   drugim  vremenima,  te  dve  velike i  izuzetno  značajne  zemlje  ne bi  dale  agremane za te ambasadore.  Ali  u  ovim  vremenima kada  je  Srbija u  ovakvom  stanju, devviza  im  je – što  gore  to  je  bolje.

Mnogi novinari su se nametali, posebno nakon 2000. godine, da odu u inosransrvo na  ambasadorska mesta,  neki  su  u  tome uspevali. I ne samo  novinari, razni lekari (psihijatri, ginekolozi) preko  noći su se pretvorili u ambasadore  (nema  smisla  da navodim  imena,  o  tome  je sve  napisano).  Osnovni poriv  je bio siromaštvo, loša primanja u zemlji, mogućnost  da  školuju decu u inostrnstvu,  a  bilo je i onih  koji su zavideli  poznaniku,  komšiji, prijatelju  iz  školski  klupa, na  diplomatskom  pasošu, diplomatskim  tablicama na  kolim i  dr.

Šta  reći  o „šetačima“  iz  zemlje  u  zemlju, likovima  koji  su  genijalni, koji  mogu  obnašati  sve poslove i  sva  zanimanja.  Šta  reći na  činjenicu  da  nijedna obaveštajna  služba  u  svetu  nije slala za  ambasadore bivše  šefove  tih službi. Mi smo i  u  tome mimo  sveta, tako  da  se u  inostranstvu momealno nalaze  trojica  bivših  šefova  obaveštajne  službe. Nadam se  da ovo nije potrebno objašnjavati, zašto naprimer šefovi  MI6,  CIA, Mosada,  BND, bivšeg  KGB,  sada FBI i  dr. nisu  upućivani  za  ambasadore. U  Srbiji  je postalo  normalno da  jedan genijalni čovek bude  nekoliko  meseci  generalni  sekretar  Predsednika  Srbije,  zatim  nekoliko meseci  šef BIA-e, potom nekoliko  meseci ministar vojni, a onda  ambasador u jednoj  bivšoj  sovjetskoj republici, a odatle pravo za ambasadora u Beč. I  njegova biografija je  veličanstvena, nemam  nameru  da  je  proveravam  ono  što  je  napisano, ali ne  dostaju  neke  ključne  činjenice, a  one  su: kada je  i  ko  ga  je doveo,  bez  ikakvog  diplomnatskog  iskustva u  MSP,  kojoj  ili  kojim  je  partijama  ranije pripadao, pre  učlanjenja  u SNS, da  je nakon  ktratkog  sulužbovanja udaljen  iz MSP-a kada   su  došle  Dosmanlije  na  vlast,  te da  je  tžio MSP  itd, itd.

Ponovo postavljam ozbiljno  pitanje, da  li  ćete vi  gospodo na  vlasti obelodaniti ko  kadruje po  zemlji  Srbiji i  ko  vam  kreira  spoljnu  politiku.  To je  ovaj  napaćeni  narod  zaslužio  da  zna. Predsenik  samozvane vlade, samozvaane državetine Kosovo je javno  izjavio:  „Spoljnu  politiku  države Kosovo kreiraju i vode Sjedinjene države  Amerike“ (sic). Sve  čestitke  tom  ovekaovcu, što je to obelodanio, jer je  dokaz  šta  radi  Imperija zla  koja  ga  je oslobodila, umesto da  ga  je  Haški  tribunal osudio na  doživotnu  robiju.

I nakon svega navedemog, moram priznati da  uopšte nije bitno ovo što ja pišem, koga  ne  bi  trebalo  imenovati  za  ambasadora, odnosno  ko  će  biti   ambasador  Srbije  i  u  kojoj  zemlji. Oni ne igraj  nikavu  ulgu  u  zemljama  prijema već godinama, s obzirom na to da  je  Srbija  pod  okupacijom, da  se u Srbiji ne zna gde se i ko  kreira  spoljnu politiku (nakon  požara  koji je  zahvatio Notr Dam, urednik provladinog lista Informer dao  je  izjavu, zbog koje se digla velika hajka, posebno u medijima Francuske, Predsednik Srbije je dao savim  drugu  izjavu).  Svaka partija, svi na vlasti, čak i urednici  listovaimaju imaju svoju spoljnu plituku, a diplomata mora dobiti jasne instrukcije šta da sprovodi u  zemlji prijema, jer diplomati u inostranstvu, od atašea do ambasadora, ne smeju da laprdaju o krucijalnim pitanjima spoljne i unutrašnje politike zemlje odašiljanja, diplomati ne kreiraju spoljnupolitiku, oni kristalno jasnu i  dogovorenu spoljnu politiku u zemlji, svojom umješnošću sprovode. Nažalost, neki su, upravo neškolovani diplomati,  ambadaori bez dana diplomatskog staža mislili da oni u inostranstvu treba  da kreiraju spoljnu  politiku. Čuveni  je primer jednog St., koji je nakon dolaska  za ambasadora u Vašinkton izjavljivao: „Ja sam ovde Prdsednik, ja sam ovde predsednik Vlade, ja sam ovde ministar spoljnih poslova, ja kreirm spoljnu politiku“. A, onda su Amerikanci, diplomatskim kanalima zamolili da ga opozovemo, jer zemlja prijema  želi da zna šta su  osnoivni spoljnopolitički i drugi, na svim poljima, pravci zemlje odašiljanja,  ane  šta  je  mišljenje, nekakvog  St-a. U svim  udžbenicima  diplomatije navodiće se kao primer ambasdora koji je takve ludorije izjavljivao, koje su za zatvor ili ludnicu, te da je ambasadorovao samo 6 meseci. Taj  St., sa dobrim nečijim leđima, odmah je upućen za  ambasadora u Švajcarsku, pod uslovom  da se ne bavi ni  spoljnom  ni unutrtašnjom  politikom i  nije  se bavio,  bi  je pet-šest  godina  u  Bernu,  školovao  je decu, niko od  njega o  toj  zemlji  niša  nije  čuo, uštedio je par  miliona  Evra, ponavljam, nije  jedini  i  tu  je  kraj  svake  priče  ili  analize, jer  konje  ubijaju, zar  ne.

Komnen Seratlić

Vidovdan

 

 

Podelite:

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here