Комнен Сератлић: СВЕ ЈЕ ЛАКРДИЈА

Поделите:

Далеко смо догурали, забраздили. Хоће ли доћи Пророк да нас спасава.
Подељени народ, измучен, бедан очајан, понижен, преварен, опљачкан, гледа у
небеса и чека. Куцнуо је последњи час да се све ово заврши.

Вође подељеног народа, пре потопа, хватају се за двојицу бивших вођа. Неочекивано.
Изненада. Нико, ко је билизу памети, то није очекивао.
Било је узбудљаиво слушати их, коју су копчу (копче) пронашли са двојицом бивших
вођа. Узвикују и једни други: „Да су живи били би са нама“. Један бивши жути, а
сада прелетач напредни у свему, чак и по изгледу, милионитом гледалишту устврди,
парафразирам, да је жив био би са садашњим Вођом (не рече, али се подразумевало,
био би му био уз скут, прим. ККС).

Пронашли су себе у њиховим ликовима и делима.
Заборавили су и једни и други шта су о тој двојици бивших вођа говорили и писали.
Говорили, писали, пљували их, човече. Посебно, ништа нису предузимали да их заштите од себе и других. Све ружно што је о њима изговорено, написано, не би могло стати у два велика тома. Наводим само по две – три реченице.
О књижевнику и бившем председнику, један Србин каже да се ради о "незаобилазно важном и утицајном протагонисти кобног националистичког светоназора какав је битно, суштински допринео великој, у највећој мери самоскривљеној несрећи која је преплавила јужнословенски свет, и која је Србију осрамотила, уназадила и унаказила“ (sic). Или: „Он је ненаоружани масовни убица иза кога остаје спаљена земља, уредно етнички размерена у умоболном катастру , каква звер (…) довољно исписаног и изговореног зла за многе долазеће генерације, да, док још нису прогледале, пожеле наставак крваве демографије, али и довољно брижљиво узгојених клонова да његове идеје, шибицарске преваре, очигледне лажи и провидне фалсификате, у виду патриотизма и заната, проносе млађима".
Срамно убијеног (срамота је убити човека) председника Владе, прљали су неки који
су данас у врху политике и неки који на(ричу) на трговима и на улицама. Они који
су данас у врху политике, поносили су се изговореним порукама и књигама као што
је „Убиство мафијашког премијера…“ На јавним митинзима поручивсли су: „… и
Тито је пред смрт имао проблеме са ногом“; „продајем стан, нећу да станујем у
булевару који носи име (…); „он је мафијашко чудо, лопов, шпијун, издајник и
криминалац…; није ми жао што је убијен“; „…) „он је и мртав криминалац“.
Откријмо тајну, ипак је копча и накнадна памет, са једним и са другим бившим,
Космет, а све у контексту привлачења гласача не следећим изборима, посебно
оправдања неких будућих корака које ће предузети, извршити по наређењу из разних
Брисела, Лондона, Вашингтона, Берлина.

А, где је морал? (“Kоме је до морала нека иде у цркву”). А где је познавање спољне
политике, дипломатије, међународних организација?. Тако Вођа каже, у контексту
Космета, да је Међународни суд праваде (ОУН) „донео пресуду“, „донео одлуку“. Није
донео ни пресуду ни одлуку. Суд даје саветодавно мишљење, нема моћ
санкционисања неког проблема (лако је замајавати деведесет девет посто становника
Србије који не познају ни рад ОУН ни Суда и правдати катастрофалне грешеке које
је, са певачем из Житорађе починио у решавању проблема – Космет.
Да подсетим: Ондашњи министар иностраних послова, чувени piccolo diplomaticо, се
хвалио да је направио велики дипломатски искорак у ОУН, да Србија затражи
мишљење Међународног суда правде (МСП) о једностраном прглашењу Косова
државом. Ко познаје Повељу ОУН зна да свака земља има право да затражи
мишљење МСП о било чему и да ту није била потребна никава посебна дипломатска
вештина. Колико год су поштени и паметни људи у Србији писали, говорили,
упозоравали да се не тражи мишљење МСП (слали смо упозорења тадашњем
Педседнику, познатијем по накнадној памети, односно увек је био изненађен), ништа
није помогло, јер је piccolo diplomatico извршио наређење Империје зла, која је
унапред дала инстрикције судијама, односно Суду како да се понашају. То је била
Имеријина и његова чиста подвала Србији (иначе све што је радио радио је под
њеном контролом), да МСП својим саветодавним мишљењем подржи једнострано
проглашење Косова државом, што је и урадио. Piccolo diplomatico је због тога и не
само због тога, награђен да испред унесрећене Србије постане председавајући ГС
ОУН, а затим кандидат Србије за генералног секретара ОУН. (ни мањ ни више, какво
национално и политичћко понижење). Управо је у томе главну улогу одиграо садашњи
Вођа, одиграо, није он опиграо, неко се поиграо са њим и са свима нама.

Када је Космет у питању, све што се догађало спада у једну од четири теорије у
Међународним политичким односима (Теорија политичке игре, Теорија интеграције,
Кибернетика и комуникацијска теорија, Системска теорија) – Теорију политичке
игре. Циљ те Теорије углавном се своди на ставрање што бољих властитих
политичких потеза који се могу успешно супроставити противничкој страни. Нажалост,
наши играчи, и претходни и садашњи, нису имали капацитет да се успешно
супроставе и спољним и унутрашњим играчима – преварантима. Углавном су се
пренемагали, јадиковали, оплакивали, нарицали, жалили, једном речју, ламентирали.
Сада покушавају да се „оперу“ са двојицом бивших са којима су се индентификовали.
Не само да нису имали капацитет политичких играча, напротив, зашто не рећи,
служили су се подвалама. Прва подвала је била одбацивање Резолуције 1244 (данас
за њом одбацивачи плачу, што је, такође, фарса.). Друга, још већа подвала је
такозвани бриселски споразум („б“ мало) који је од 7. до 14. тачке признао фантомску
државу Косово и де факто и де јуре. Противничкој страни (странама) у већини
случајева није било потребно да у Теорији игре повуче било који потез. Све су
добили на тацни.

„Tace, si vis vivere in pace“, што значи, „Ако желиш живети у миру, ћути“. Ево,
зауставићу пут речима и ућутаћу.

Комнен Сератлић

ВИДОВДАН

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here