Komnen Seratlić: SVE JE LAKRDIJA

Podelite:

Daleko smo dogurali, zabrazdili. Hoće li doći Prorok da nas spasava.
Podeljeni narod, izmučen, bedan očajan, ponižen, prevaren, opljačkan, gleda u
nebesa i čeka. Kucnuo je poslednji čas da se sve ovo završi.

Vođe podeljenog naroda, pre potopa, hvataju se za dvojicu bivših vođa. Neočekivano.
Iznenada. Niko, ko je bilizu pameti, to nije očekivao.
Bilo je uzbudljaivo slušati ih, koju su kopču (kopče) pronašli sa dvojicom bivših
vođa. Uzvikuju i jedni drugi: „Da su živi bili bi sa nama“. Jedan bivši žuti, a
sada preletač napredni u svemu, čak i po izgledu, milionitom gledalištu ustvrdi,
parafraziram, da je živ bio bi sa sadašnjim Vođom (ne reče, ali se podrazumevalo,
bio bi mu bio uz skut, prim. KKS).

Pronašli su sebe u njihovim likovima i delima.
Zaboravili su i jedni i drugi šta su o toj dvojici bivših vođa govorili i pisali.
Govorili, pisali, pljuvali ih, čoveče. Posebno, ništa nisu preduzimali da ih zaštite od sebe i drugih. Sve ružno što je o njima izgovoreno, napisano, ne bi moglo stati u dva velika toma. Navodim samo po dve – tri rečenice.
O književniku i bivšem predsedniku, jedan Srbin kaže da se radi o "nezaobilazno važnom i uticajnom protagonisti kobnog nacionalističkog svetonazora kakav je bitno, suštinski doprineo velikoj, u najvećoj meri samoskrivljenoj nesreći koja je preplavila južnoslovenski svet, i koja je Srbiju osramotila, unazadila i unakazila“ (sic). Ili: „On je nenaoružani masovni ubica iza koga ostaje spaljena zemlja, uredno etnički razmerena u umobolnom katastru , kakva zver (…) dovoljno ispisanog i izgovorenog zla za mnoge dolazeće generacije, da, dok još nisu progledale, požele nastavak krvave demografije, ali i dovoljno brižljivo uzgojenih klonova da njegove ideje, šibicarske prevare, očigledne laži i providne falsifikate, u vidu patriotizma i zanata, pronose mlađima".
Sramno ubijenog (sramota je ubiti čoveka) predsednika Vlade, prljali su neki koji
su danas u vrhu politike i neki koji na(riču) na trgovima i na ulicama. Oni koji
su danas u vrhu politike, ponosili su se izgovorenim porukama i knjigama kao što
je „Ubistvo mafijaškog premijera…“ Na javnim mitinzima poručivsli su: „… i
Tito je pred smrt imao probleme sa nogom“; „prodajem stan, neću da stanujem u
bulevaru koji nosi ime (…); „on je mafijaško čudo, lopov, špijun, izdajnik i
kriminalac…; nije mi žao što je ubijen“; „…) „on je i mrtav kriminalac“.
Otkrijmo tajnu, ipak je kopča i naknadna pamet, sa jednim i sa drugim bivšim,
Kosmet, a sve u kontekstu privlačenja glasača ne sledećim izborima, posebno
opravdanja nekih budućih koraka koje će preduzeti, izvršiti po naređenju iz raznih
Brisela, Londona, Vašingtona, Berlina.

A, gde je moral? (“Kome je do morala neka ide u crkvu”). A gde je poznavanje spoljne
politike, diplomatije, međunarodnih organizacija?. Tako Vođa kaže, u kontekstu
Kosmeta, da je Međunarodni sud pravade (OUN) „doneo presudu“, „doneo odluku“. Nije
doneo ni presudu ni odluku. Sud daje savetodavno mišljenje, nema moć
sankcionisanja nekog problema (lako je zamajavati devedeset devet posto stanovnika
Srbije koji ne poznaju ni rad OUN ni Suda i pravdati katastrofalne grešeke koje
je, sa pevačem iz Žitorađe počinio u rešavanju problema – Kosmet.
Da podsetim: Ondašnji ministar inostranih poslova, čuveni piccolo diplomatico, se
hvalio da je napravio veliki diplomatski iskorak u OUN, da Srbija zatraži
mišljenje Međunarodnog suda pravde (MSP) o jednostranom prglašenju Kosova
državom. Ko poznaje Povelju OUN zna da svaka zemlja ima pravo da zatraži
mišljenje MSP o bilo čemu i da tu nije bila potrebna nikava posebna diplomatska
veština. Koliko god su pošteni i pametni ljudi u Srbiji pisali, govorili,
upozoravali da se ne traži mišljenje MSP (slali smo upozorenja tadašnjem
Pedsedniku, poznatijem po naknadnoj pameti, odnosno uvek je bio iznenađen), ništa
nije pomoglo, jer je piccolo diplomatico izvršio naređenje Imperije zla, koja je
unapred dala instrikcije sudijama, odnosno Sudu kako da se ponašaju. To je bila
Imerijina i njegova čista podvala Srbiji (inače sve što je radio radio je pod
njenom kontrolom), da MSP svojim savetodavnim mišljenjem podrži jednostrano
proglašenje Kosova državom, što je i uradio. Piccolo diplomatico je zbog toga i ne
samo zbog toga, nagrađen da ispred unesrećene Srbije postane predsedavajući GS
OUN, a zatim kandidat Srbije za generalnog sekretara OUN. (ni manj ni više, kakvo
nacionalno i političćko poniženje). Upravo je u tome glavnu ulogu odigrao sadašnji
Vođa, odigrao, nije on opigrao, neko se poigrao sa njim i sa svima nama.

Kada je Kosmet u pitanju, sve što se događalo spada u jednu od četiri teorije u
Međunarodnim političkim odnosima (Teorija političke igre, Teorija integracije,
Kibernetika i komunikacijska teorija, Sistemska teorija) – Teoriju političke
igre. Cilj te Teorije uglavnom se svodi na stavranje što boljih vlastitih
političkih poteza koji se mogu uspešno suprostaviti protivničkoj strani. Nažalost,
naši igrači, i prethodni i sadašnji, nisu imali kapacitet da se uspešno
suprostave i spoljnim i unutrašnjim igračima – prevarantima. Uglavnom su se
prenemagali, jadikovali, oplakivali, naricali, žalili, jednom rečju, lamentirali.
Sada pokušavaju da se „operu“ sa dvojicom bivših sa kojima su se indentifikovali.
Ne samo da nisu imali kapacitet političkih igrača, naprotiv, zašto ne reći,
služili su se podvalama. Prva podvala je bila odbacivanje Rezolucije 1244 (danas
za njom odbacivači plaču, što je, takođe, farsa.). Druga, još veća podvala je
takozvani briselski sporazum („b“ malo) koji je od 7. do 14. tačke priznao fantomsku
državu Kosovo i de fakto i de jure. Protivničkoj strani (stranama) u većini
slučajeva nije bilo potrebno da u Teoriji igre povuče bilo koji potez. Sve su
dobili na tacni.

„Tace, si vis vivere in pace“, što znači, „Ako želiš živeti u miru, ćuti“. Evo,
zaustaviću put rečima i ućutaću.

Komnen Seratlić

VIDOVDAN

Podelite:

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here