Комнен Сератлић: Све што је више клевета и лажи Ђидо нам је милији и дражи

Поделите:

У времену када  у Србиј  влада  такозвани „мрежни  рат” (види  приказ књиге „Мрежни  ратови“  од  Алексндра  Дугина  и  Леонида Савина, који су описали „меку окупацију“, као и књигу Марка Тансковића „Мрежни рат против Србије“ у  којој наводи да је „мека окупација“ далеко погубнија  од војне (…), а та погубност се огледа у томе што поред окупације  територије  и ресурса она својим продуженим дејством доводи до  менталне окупације (…) до сламања било какве воље за отпором против окупатора, губитка националног поноса и измене свести, разбијања  народног  јединства“), или како би рекао чувени покојни, али  вечито живи, др професор Жарко  Видовић  „да  је  у  Србији у току разбијање заједнице, губитак, па чак и заборав завичајности, а тај заборав значи нестајање народа у туђој историји, све једно да ли у турској, аустријској, руској, британској, хрватској, албанској или америчкој“, српском народу се медијски намеће „кукњава“ и „ћерћерање“ о лику и делу Милована Ђиласа, званог „Ђида“.

 

Наиме, наставља се погубна кампања  растакања  српког  националног  бића, на  чијем  је  челу Јавно-медијска до максимума  сервисна ТВ кућа, која приказује серијал  о Ђиду, филмове из  доба социјализма  у  којима су сви црни, осим Броза  и  партизана (кружио је  некада  виц да је Хитлеру, док је  умирао, последња жеља била. „Убите ми Бату Живоjиновића“), разне репортаже и филмове из крвавог верског и етничког рата, којег нису покренули Срби у крајинама ни Срби из Србије. Страним и домаћим србофобима, требало би за сва времена  забранити да се појављују у медијима и  да за тај  крвави  верски  и  етнички  рат, у  коме   су  Срби  доживели  трећи  геноцид,  окривљују  српски  народ.

 

О лику и делу Ђида и чика  Јанка-Моша Пијаде, причали  су ми моји  покојни стричеви – судије  Врховног суда, баба  и  деда,  као  и други углени људи под мојим  горовитим  Дурмитором, а ја  сам  све  то, као гимназијалац и студент, записивао. Нажалост, само понешто из тих  забелешки је  угледало светло  дана. Овом приликом из тих забелешки ништа не смем да објавим, јер  су  сведоци, како написах, умрли, а ако бих написао, тужио би ме синчић Ђидов. Прочитах да ко год  је  говорио или писао негативно о Ђиду да га  је синчић  тужио и  спорове  добио. Иза  мене не стоји  никаква  силна  земља, као ни  МИ6, ЦИА,  БНД, ни ФСБ, ни ГРУ (истине ради, док сам радио 4 године у Москви, ословљавали су ме са „пуковник  КГБ“, јер  сам  стално  „висио“ у  ложи КГБ-овог фудбалског тима „Динамо“, кога је основао Феликс Дзержински и  на  полувременима пио  шампањац  и  јео  кавијар  у  луксузном клубу  стадиона; када  сам  почео да пишем  на  Видовдану једно реме сам  користио псеудоним „пуковник  КГБ“), а немам  године да лежим у затвору ни  новац  да  плаћам одштету.

 

Давне, несрећне  и  кобне  (која  година  није  била  кобна  за  српски  народ) 1941., Броз је разаслао високе  партијске  руководиоце у  разне  делове Југе. Тако је у мој  Жабљак  стигао  Мошо  Пијада, звани  чика  Јанко, или како  су га шапатом звали Пи(јада).  Песник  из околине  Шавника испевао  је песму о Титу ( Тита je  ословљава „друг  Трто“) и  Мошу („Мате  мате ђавола ено  иде  џамала…“);  на  крају  рата  су га осудили на смрт; у затвору је написао другу песму у којој, између осталог каже:  „Молим Тита и  Моша Јевреја  да  опросте што  сам  за  њих блеја“). Те несрећне 1941. (не знам  где  је  био  Ђидо, ето  синчић ме не може  тужити), свако  вече одржавани су партијски састанци у шуми крај  Жабљака, након  којих су око  поноћи  ишле чувене  „црне  тројке“ и убијале угледне домаћине и племенике који се нису  придружили комунистима. Тројка би дошла пред кућу осуђеника,  позвали би напремер  „о  Сава Чупићу,  изађи“, Сава  изађе, мислећи  да треба  да прими путника намјерника, са лучем или фењером у руци, а тројка би сасула плотун. Осим „црних  тројки“, у Жабљаку је 1941. године  извршено срамно стрељaње познатих интелектуалца и оних (које су успели да похватају), који су се определили за  Четнички  покрет. Све  породице  су  се  поделиле  на четнике  и  партизане, као и рођенa браћа и сетре. Бил је случајева да у  „црним  тријкама“  буду скојевци  који  су  убијали  рођеног  оца, брата  или  рођака.

 

Осим хиљада примера секташења, чак и баханалија, незаобилазно је стрељање Тадића (Тадићи,  Дакићи, Цицмили, Жарковићи и др. породице су са Пивске  висоравани, „иза Дурмитор“), за које Ђидо каже у инервјуу (1979) Џорџу Урбану: „Тадија Тадић је био млад студент и комесар једне од наших партизанских јединица–наравно, члан партије. Он је имао стрица Спасоја, који је пришао четницима и скривао се у суседним шумама. Послали смо једну групу да га убије, али је Тадијина приврженост своме стрицу била јача. Он га је упозорио и уместо да искористи прилику и побегне, Спасоје је заробио пушку и убио двојицу наших другова и још неколико ранио. Тадија је био ухапшен, а цело Тадићево племе – била је то огромна породица – латило се оружја и побунило. Похапсили смо вође, сви су били чланови партије. После истраге коју су спровели двојица наших другова, четворо Тадићевих, међу којима и млади Тадија, осуђени су на смрт и стрељани“. Додао је : „Љубомир Тадић је данас добро познати југословенски филозоф. Он је једини избегао стрељање јер смо га сматрали премладим да бисмо га убили“. Новинар га  је  питао: Какав је став Љубомира Тадића данас према вама? Ђилас: „Никад ми није опростио и можда је у праву – а можда и није“ (код  њега  је  све било “можда  јесте, а можда није“, прим. ККС). После рата је од уста до  уста  ишла  једна  сасвим друга прича: Стриц стерљаних Тадића, Спасоје био је у Америци, школовао је Тадију  и  др.  Тадиће. Наребдодавци су тражили од њих да га убију, што су Тадићи одбили и рекли, ви га убите  (ко је смео да  одбије било какво  наређење владара живота и  смрти). Мање више, о свему што се догађало у том смутном времену, постојале су две или више верзија. Наравно, победници пишу историју. Због те и др. чињеница, историја није  наука.

Иначе, интервју, објављен у часопису „Енкаунтер“,  био је погубан и за Ђиласа и за КПЈ, тако да су Партија и Броз одлучили да му не суде, како би прикрили садржај инервјуа. Најцрње мишљење о Ђиласу написао је професор Светозар Пејовић (Универзитет Тексасас АМ). Између осталог проф. Пејовић каже:Ђилас је заједно са другим комунистичким лидерима одговоран за злочине те власти чак и након његовог разлаза са Титом 1954. Године (познато је Ђиласово републичко цртање граница, поколонио је поклон Хрватима део Славоније и Барању). Потребни су томови да би се навели сви злочини које је Ђилас починио прво у својој родној Црној Гори, а потом и касније у Југославији“.

Тај велики научник и списатељ Ђилас, пре Другог   светског рата писао  је у комунистичком часпису под псеудонимом„Затарац“,углавн о српском  хегемонизму. Да ли је могуће да такав генијални теоретичар истовремено са устанком против Италијана и Немаца, подиже у Црној Гори, племенској, патријахалној, са великим процентом неписмених, земљи која није имала радничку класу, социјасалистичку револуцију (тридесет и једном великану француске левице, који  су били чланови КПФ и који су учетвовали у Покрету отпора у Француској, са  ултра  десним Де Голом на  челу, иако је Француска имала радничку класу, ни у подсвести није  било да у току немачке окупације изводе социјалистичку  револуцију.

Тај идеолошки терор једног малог броја „свесних“ људи, на територији ондашње Југе, створио је крв, сузе, убиства, братоубилачки рат. Ни тада ни после Другог светског рата, људи, поготово старије генерације, за које није приоњала комунистичка иделогија, независно од  тога да  ли  су  им деца била у партизанима, нису могли да схвате да, наприме, све што имају морају да дају у задруге, које су биле кобне (као у СССР-у колхози и софхози) за економски развој земље. Дигресија, ни Ђидо, ни Мошо, ни они око њих нису били једини. Чак и данас, у двадест првом веку, има вођа који не познају народ којим владају, као ни односе, услове живота, степен развијености. Стално праве експерименте – „да на врби  роди грожђе“. Као и у социјализму, обећавају бољу и срећнију будућност. То је једна camera obscura (мрачна комора) „у  којој се изокрећу слике и обрасци  људске индентификације и социјалне оријентације у служби владара и владајућег поретка“.

У књизи „Депресивни оптимизам Црногораца“,др Тодор Баковић је са научног аспекта изнео карактерне особине Црногораца, њихову колективну свест, колективно несвесно и амбивалентност  карактера. „У односу на СССР, прије и послије Резолуције Информбироа, пише др Баковић, Црногорци су испољили највећу дискрепанцу амбивалентних осјећања. Колико  су  били  гласни  у  тоталном трансу еуфоричног глорификовања СССР-а и Руса до избијања Резолуције, толико су после ње били грлати у масовном делиријуму њихове осуде. На  митинзима  осуде дуго је у колу пјевана пјесма: „Ој  Стаљине стара бако не вара се Тито лако, не вара се Тито борац нити Балжо (Блажо је био прешједник Ц. Горе, прим. ККС) Црногорац“. У том контексту, др Баковић се  осврће на Милована Ђиласа: „И случај Милована Ђиласа, могао се родити само из једне дубоке амбивалентности  у карактеру“. Затим наводи цитат из Трећег тома Дедијерових„Нових прилога за биографију Јосипа Броза Тита“ који, како каже, „даје чврсте аргументе за снажну амбиваленцију у Ђиласовом карактеру. У кризним случајевима Ђилас је био амбивалентан у односу на живот. Покушао је  самоубиство, ударивши се ножем у груд 1933. године у  полицијском затвору послије хапшења. У јулу 1941. године, послије  осјеке  устанка у Црној Гори, Ђилас је предлагао Блажу Јовановићу,тада секретару Партије у Црној Гори, да њих двојица, као најодговорнији, за неуспјех устанка, изврше самоубиство“. О догађају  на  Сутјесци, Дедијер је навео, каже др Баковић у књизи, изјаву Радована Вукановића (био је стално уз Ђиласа): „На Сујесци 1943. године, Ђилас је, након што су  Њемци опколили једну група од 70 махом партизанаских руководилаца, издао наређење да морају да униште  све  документе. Онда им је наредио да скину и баце  бурме и прстење и све остало што би могло да утврди њихов идентитет. После тога је наредио да свако стави ревилвер у крило, да убаци метак у цијев и да онда по његовој команди сви изврше колективно самоубиство. Томе се оштро супроставио Иван Милутиновић (под сумњивим околностима је погинуо 1944) и повикао, „натраг пиштоље, нисмо ми овде да се убијамо него да последњим мецима убијемо што више Њемаца“. Послије тога се Ђидо тргао и ућутао. И на Трећем пленуму ЦК СКЈ јануара 1954. године, посвећеном Ђиласовом случају у сва трти своја иступања  понашао  се  типично амбивалентно. Падао је из једне крајности у другу, од еуфоричног расположења бунтовника веома је  брзо прелазио у позицију  човјека с капом у руци који се кајао, чудећи  се  какав је то ђаво ушао у њега. На  крају  Пленума  био  је  потпуно  утучен и  просто је лутао по дворани од једне до сруге  личности, као да  је  тражио  помоћ шта  да ради“. Др Баковић закључује:„Све је то био доказ његове емотивне и нервне  нестабилности“.

Сва ова „ћерћерања“ око рехабилитације Ђиласа,  зачинио  је Ћерћер, који се неизоставно појавио у  серијалу, „трпајући“ славопојне речи на речи о  Ђиласу као  тужбалица на гробу. Иначе, Ћерћер се  појављује у улози великог пријатеља са Ђиласом. Подсјетио нас је једном приликом,односно тврдио је  „да је Ђилас после силаска са власти само завичајно био Црногорац, али не и национално и да се на суђењу изјаснио као Србин, као и то да је тада изјавио да је расправу о црногорском националном питању написао по службеној дужности“ (браво, коментар није потребан, јер и то доказује, како прецизира др Баковић, „његов амбивалентни карактер иако је  учествовао у ставрању црногорске нације, умро је као Србин“). Да ли ће се било када  сазнати, односно да  ли је то негде  записано, како је и када је тај Ћерћер (био је петанестогодишњак 1954) постао пријатељ са Ђиласом  који  је од  њега  старији  28  година.

На крају, како је могуће рехабилитовати Ђиласа, након што су многи, невино побијени, рехабилитовани, као што су рехабилитовани побијени Тадићи, односно не могу се рехабилитовати и наредбодавци и жртве. На  другој страни,ако Ђилас буде рехабилитован, онда он губи статус дисидента.Такође, било  би  добро да  се сви упитамо, зашто су у црној Црној Гори Дукљани наједанпут почели да величају М. Ђилса, да  снимају ТВ серијале и да му подижу споменике, односно шта су то пронашли у Ђиласовом лику и делу што им одговара у њиховом ововременском антисрпском оргијању. Напокон, ко је одлучио, да се серијал о Ђиласу приказује у Србији, односно на ТВ чији сам и ја власник, боље речено, који је то страни или домаћи моћник наредио и Дукљанима и Србима да се у временима, када су на граници нестанка, баве ликом и делом некадашњег(их) комунистичког  преобраћеника.

Све је могуће у системима (Црна Гора, Србија) тешке кризе не само у економији већ и на свим другим  пољима, од политике и етике до свакодневног  живота,  све до кризе, како каже чувени Лефевр, „самог  мишљења  о кризи“.

Комнен Сератлић

Видовдан

 

 

 

 

 

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here