Komnen Seratlić: Sve što je više kleveta i laži Đido nam je miliji i draži

Podelite:

U vremenu kada  u Srbij  vlada  takozvani „mrežni  rat” (vidi  prikaz knjige „Mrežni  ratovi“  od  Aleksndra  Dugina  i  Leonida Savina, koji su opisali „meku okupaciju“, kao i knjigu Marka Tanskovića „Mrežni rat protiv Srbije“ u  kojoj navodi da je „meka okupacija“ daleko pogubnija  od vojne (…), a ta pogubnost se ogleda u tome što pored okupacije  teritorije  i resursa ona svojim produženim dejstvom dovodi do  mentalne okupacije (…) do slamanja bilo kakve volje za otporom protiv okupatora, gubitka nacionalnog ponosa i izmene svesti, razbijanja  narodnog  jedinstva“), ili kako bi rekao čuveni pokojni, ali  večito živi, dr profesor Žarko  Vidović  „da  je  u  Srbiji u toku razbijanje zajednice, gubitak, pa čak i zaborav zavičajnosti, a taj zaborav znači nestajanje naroda u tuđoj istoriji, sve jedno da li u turskoj, austrijskoj, ruskoj, britanskoj, hrvatskoj, albanskoj ili američkoj“, srpskom narodu se medijski nameće „kuknjava“ i „ćerćeranje“ o liku i delu Milovana Đilasa, zvanog „Đida“.

 

Naime, nastavlja se pogubna kampanja  rastakanja  srpkog  nacionalnog  bića, na  čijem  je  čelu Javno-medijska do maksimuma  servisna TV kuća, koja prikazuje serijal  o Đidu, filmove iz  doba socijalizma  u  kojima su svi crni, osim Broza  i  partizana (kružio je  nekada  vic da je Hitleru, dok je  umirao, poslednja želja bila. „Ubite mi Batu Živojinovića“), razne reportaže i filmove iz krvavog verskog i etničkog rata, kojeg nisu pokrenuli Srbi u krajinama ni Srbi iz Srbije. Stranim i domaćim srbofobima, trebalo bi za sva vremena  zabraniti da se pojavljuju u medijima i  da za taj  krvavi  verski  i  etnički  rat, u  kome   su  Srbi  doživeli  treći  genocid,  okrivljuju  srpski  narod.

 

O liku i delu Đida i čika  Janka-Moša Pijade, pričali  su mi moji  pokojni stričevi – sudije  Vrhovnog suda, baba  i  deda,  kao  i drugi ugleni ljudi pod mojim  gorovitim  Durmitorom, a ja  sam  sve  to, kao gimnazijalac i student, zapisivao. Nažalost, samo ponešto iz tih  zabeleški je  ugledalo svetlo  dana. Ovom prilikom iz tih zabeleški ništa ne smem da objavim, jer  su  svedoci, kako napisah, umrli, a ako bih napisao, tužio bi me sinčić Đidov. Pročitah da ko god  je  govorio ili pisao negativno o Đidu da ga  je sinčić  tužio i  sporove  dobio. Iza  mene ne stoji  nikakva  silna  zemlja, kao ni  MI6, CIA,  BND, ni FSB, ni GRU (istine radi, dok sam radio 4 godine u Moskvi, oslovljavali su me sa „pukovnik  KGB“, jer  sam  stalno  „visio“ u  loži KGB-ovog fudbalskog tima „Dinamo“, koga je osnovao Feliks Dzeržinski i  na  poluvremenima pio  šampanjac  i  jeo  kavijar  u  luksuznom klubu  stadiona; kada  sam  počeo da pišem  na  Vidovdanu jedno reme sam  koristio pseudonim „pukovnik  KGB“), a nemam  godine da ležim u zatvoru ni  novac  da  plaćam odštetu.

 

Davne, nesrećne  i  kobne  (koja  godina  nije  bila  kobna  za  srpski  narod) 1941., Broz je razaslao visoke  partijske  rukovodioce u  razne  delove Juge. Tako je u moj  Žabljak  stigao  Mošo  Pijada, zvani  čika  Janko, ili kako  su ga šapatom zvali Pi(jada).  Pesnik  iz okoline  Šavnika ispevao  je pesmu o Titu ( Tita je  oslovljava „drug  Trto“) i  Mošu („Mate  mate đavola eno  ide  džamala…“);  na  kraju  rata  su ga osudili na smrt; u zatvoru je napisao drugu pesmu u kojoj, između ostalog kaže:  „Molim Tita i  Moša Jevreja  da  oproste što  sam  za  njih bleja“). Te nesrećne 1941. (ne znam  gde  je  bio  Đido, eto  sinčić me ne može  tužiti), svako  veče održavani su partijski sastanci u šumi kraj  Žabljaka, nakon  kojih su oko  ponoći  išle čuvene  „crne  trojke“ i ubijale ugledne domaćine i plemenike koji se nisu  pridružili komunistima. Trojka bi došla pred kuću osuđenika,  pozvali bi napremer  „o  Sava Čupiću,  izađi“, Sava  izađe, misleći  da treba  da primi putnika namjernika, sa lučem ili fenjerom u ruci, a trojka bi sasula plotun. Osim „crnih  trojki“, u Žabljaku je 1941. godine  izvršeno sramno streljanje poznatih intelektualca i onih (koje su uspeli da pohvataju), koji su se opredelili za  Četnički  pokret. Sve  porodice  su  se  podelile  na četnike  i  partizane, kao i rođena braća i setre. Bil je slučajeva da u  „crnim  trijkama“  budu skojevci  koji  su  ubijali  rođenog  oca, brata  ili  rođaka.

 

Osim hiljada primera sektašenja, čak i bahanalija, nezaobilazno je streljanje Tadića (Tadići,  Dakići, Cicmili, Žarkovići i dr. porodice su sa Pivske  visoravani, „iza Durmitor“), za koje Đido kaže u inervjuu (1979) Džordžu Urbanu: „Tadija Tadić je bio mlad student i komesar jedne od naših partizanskih jedinica–naravno, član partije. On je imao strica Spasoja, koji je prišao četnicima i skrivao se u susednim šumama. Poslali smo jednu grupu da ga ubije, ali je Tadijina privrženost svome stricu bila jača. On ga je upozorio i umesto da iskoristi priliku i pobegne, Spasoje je zarobio pušku i ubio dvojicu naših drugova i još nekoliko ranio. Tadija je bio uhapšen, a celo Tadićevo pleme – bila je to ogromna porodica – latilo se oružja i pobunilo. Pohapsili smo vođe, svi su bili članovi partije. Posle istrage koju su sproveli dvojica naših drugova, četvoro Tadićevih, među kojima i mladi Tadija, osuđeni su na smrt i streljani“. Dodao je : „Ljubomir Tadić je danas dobro poznati jugoslovenski filozof. On je jedini izbegao streljanje jer smo ga smatrali premladim da bismo ga ubili“. Novinar ga  je  pitao: Kakav je stav Ljubomira Tadića danas prema vama? Đilas: „Nikad mi nije oprostio i možda je u pravu – a možda i nije“ (kod  njega  je  sve bilo “možda  jeste, a možda nije“, prim. KKS). Posle rata je od usta do  usta  išla  jedna  sasvim druga priča: Stric sterljanih Tadića, Spasoje bio je u Americi, školovao je Tadiju  i  dr.  Tadiće. Narebdodavci su tražili od njih da ga ubiju, što su Tadići odbili i rekli, vi ga ubite  (ko je smeo da  odbije bilo kakvo  naređenje vladara života i  smrti). Manje više, o svemu što se događalo u tom smutnom vremenu, postojale su dve ili više verzija. Naravno, pobednici pišu istoriju. Zbog te i dr. činjenica, istorija nije  nauka.

Inače, intervju, objavljen u časopisu „Enkaunter“,  bio je poguban i za Đilasa i za KPJ, tako da su Partija i Broz odlučili da mu ne sude, kako bi prikrili sadržaj inervjua. Najcrnje mišljenje o Đilasu napisao je profesor Svetozar Pejović (Univerzitet Teksasas AM). Između ostalog prof. Pejović kaže:Đilas je zajedno sa drugim komunističkim liderima odgovoran za zločine te vlasti čak i nakon njegovog razlaza sa Titom 1954. Godine (poznato je Đilasovo republičko crtanje granica, pokolonio je poklon Hrvatima deo Slavonije i Baranju). Potrebni su tomovi da bi se naveli svi zločini koje je Đilas počinio prvo u svojoj rodnoj Crnoj Gori, a potom i kasnije u Jugoslaviji“.

Taj veliki naučnik i spisatelj Đilas, pre Drugog   svetskog rata pisao  je u komunističkom časpisu pod pseudonimom„Zatarac“,uglavn o srpskom  hegemonizmu. Da li je moguće da takav genijalni teoretičar istovremeno sa ustankom protiv Italijana i Nemaca, podiže u Crnoj Gori, plemenskoj, patrijahalnoj, sa velikim procentom nepismenih, zemlji koja nije imala radničku klasu, socijasalističku revoluciju (trideset i jednom velikanu francuske levice, koji  su bili članovi KPF i koji su učetvovali u Pokretu otpora u Francuskoj, sa  ultra  desnim De Golom na  čelu, iako je Francuska imala radničku klasu, ni u podsvesti nije  bilo da u toku nemačke okupacije izvode socijalističku  revoluciju.

Taj ideološki teror jednog malog broja „svesnih“ ljudi, na teritoriji ondašnje Juge, stvorio je krv, suze, ubistva, bratoubilački rat. Ni tada ni posle Drugog svetskog rata, ljudi, pogotovo starije generacije, za koje nije prionjala komunistička idelogija, nezavisno od  toga da  li  su  im deca bila u partizanima, nisu mogli da shvate da, naprime, sve što imaju moraju da daju u zadruge, koje su bile kobne (kao u SSSR-u kolhozi i sofhozi) za ekonomski razvoj zemlje. Digresija, ni Đido, ni Mošo, ni oni oko njih nisu bili jedini. Čak i danas, u dvadest prvom veku, ima vođa koji ne poznaju narod kojim vladaju, kao ni odnose, uslove života, stepen razvijenosti. Stalno prave eksperimente – „da na vrbi  rodi grožđe“. Kao i u socijalizmu, obećavaju bolju i srećniju budućnost. To je jedna camera obscura (mračna komora) „u  kojoj se izokreću slike i obrasci  ljudske indentifikacije i socijalne orijentacije u službi vladara i vladajućeg poretka“.

U knjizi „Depresivni optimizam Crnogoraca“,dr Todor Baković je sa naučnog aspekta izneo karakterne osobine Crnogoraca, njihovu kolektivnu svest, kolektivno nesvesno i ambivalentnost  karaktera. „U odnosu na SSSR, prije i poslije Rezolucije Informbiroa, piše dr Baković, Crnogorci su ispoljili najveću diskrepancu ambivalentnih osjećanja. Koliko  su  bili  glasni  u  totalnom transu euforičnog glorifikovanja SSSR-a i Rusa do izbijanja Rezolucije, toliko su posle nje bili grlati u masovnom delirijumu njihove osude. Na  mitinzima  osude dugo je u kolu pjevana pjesma: „Oj  Staljine stara bako ne vara se Tito lako, ne vara se Tito borac niti Balžo (Blažo je bio prešjednik C. Gore, prim. KKS) Crnogorac“. U tom kontekstu, dr Baković se  osvrće na Milovana Đilasa: „I slučaj Milovana Đilasa, mogao se roditi samo iz jedne duboke ambivalentnosti  u karakteru“. Zatim navodi citat iz Trećeg toma Dedijerovih„Novih priloga za biografiju Josipa Broza Tita“ koji, kako kaže, „daje čvrste argumente za snažnu ambivalenciju u Đilasovom karakteru. U kriznim slučajevima Đilas je bio ambivalentan u odnosu na život. Pokušao je  samoubistvo, udarivši se nožem u grud 1933. godine u  policijskom zatvoru poslije hapšenja. U julu 1941. godine, poslije  osjeke  ustanka u Crnoj Gori, Đilas je predlagao Blažu Jovanoviću,tada sekretaru Partije u Crnoj Gori, da njih dvojica, kao najodgovorniji, za neuspjeh ustanka, izvrše samoubistvo“. O događaju  na  Sutjesci, Dedijer je naveo, kaže dr Baković u knjizi, izjavu Radovana Vukanovića (bio je stalno uz Đilasa): „Na Sujesci 1943. godine, Đilas je, nakon što su  Njemci opkolili jednu grupa od 70 mahom partizanaskih rukovodilaca, izdao naređenje da moraju da unište  sve  dokumente. Onda im je naredio da skinu i bace  burme i prstenje i sve ostalo što bi moglo da utvrdi njihov identitet. Posle toga je naredio da svako stavi revilver u krilo, da ubaci metak u cijev i da onda po njegovoj komandi svi izvrše kolektivno samoubistvo. Tome se oštro suprostavio Ivan Milutinović (pod sumnjivim okolnostima je poginuo 1944) i povikao, „natrag pištolje, nismo mi ovde da se ubijamo nego da poslednjim mecima ubijemo što više Njemaca“. Poslije toga se Đido trgao i ućutao. I na Trećem plenumu CK SKJ januara 1954. godine, posvećenom Đilasovom slučaju u sva trti svoja istupanja  ponašao  se  tipično ambivalentno. Padao je iz jedne krajnosti u drugu, od euforičnog raspoloženja buntovnika veoma je  brzo prelazio u poziciju  čovjeka s kapom u ruci koji se kajao, čudeći  se  kakav je to đavo ušao u njega. Na  kraju  Plenuma  bio  je  potpuno  utučen i  prosto je lutao po dvorani od jedne do sruge  ličnosti, kao da  je  tražio  pomoć šta  da radi“. Dr Baković zaključuje:„Sve je to bio dokaz njegove emotivne i nervne  nestabilnosti“.

Sva ova „ćerćeranja“ oko rehabilitacije Đilasa,  začinio  je Ćerćer, koji se neizostavno pojavio u  serijalu, „trpajući“ slavopojne reči na reči o  Đilasu kao  tužbalica na grobu. Inače, Ćerćer se  pojavljuje u ulozi velikog prijatelja sa Đilasom. Podsjetio nas je jednom prilikom,odnosno tvrdio je  „da je Đilas posle silaska sa vlasti samo zavičajno bio Crnogorac, ali ne i nacionalno i da se na suđenju izjasnio kao Srbin, kao i to da je tada izjavio da je raspravu o crnogorskom nacionalnom pitanju napisao po službenoj dužnosti“ (bravo, komentar nije potreban, jer i to dokazuje, kako precizira dr Baković, „njegov ambivalentni karakter iako je  učestvovao u stavranju crnogorske nacije, umro je kao Srbin“). Da li će se bilo kada  saznati, odnosno da  li je to negde  zapisano, kako je i kada je taj Ćerćer (bio je petanestogodišnjak 1954) postao prijatelj sa Đilasom  koji  je od  njega  stariji  28  godina.

Na kraju, kako je moguće rehabilitovati Đilasa, nakon što su mnogi, nevino pobijeni, rehabilitovani, kao što su rehabilitovani pobijeni Tadići, odnosno ne mogu se rehabilitovati i naredbodavci i žrtve. Na  drugoj strani,ako Đilas bude rehabilitovan, onda on gubi status disidenta.Takođe, bilo  bi  dobro da  se svi upitamo, zašto su u crnoj Crnoj Gori Dukljani najedanput počeli da veličaju M. Đilsa, da  snimaju TV serijale i da mu podižu spomenike, odnosno šta su to pronašli u Đilasovom liku i delu što im odgovara u njihovom ovovremenskom antisrpskom orgijanju. Napokon, ko je odlučio, da se serijal o Đilasu prikazuje u Srbiji, odnosno na TV čiji sam i ja vlasnik, bolje rečeno, koji je to strani ili domaći moćnik naredio i Dukljanima i Srbima da se u vremenima, kada su na granici nestanka, bave likom i delom nekadašnjeg(ih) komunističkog  preobraćenika.

Sve je moguće u sistemima (Crna Gora, Srbija) teške krize ne samo u ekonomiji već i na svim drugim  poljima, od politike i etike do svakodnevnog  života,  sve do krize, kako kaže čuveni Lefevr, „samog  mišljenja  o krizi“.

Komnen Seratlić

Vidovdan

 

 

 

 

 

Podelite:

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here