Комнен Сератлић: ТАКО ЈЕ ГОВОРИО СРПСКИ ЗАРАТУСТРА

Поделите:

 

Велики србски умови, велика србска пера, посебно угледни србски посланици (разни Чеде, Воје, Палме, Маријани, Алексндри, Балинти, Đorđi, Maje и  др), осмислили су говор Преседника у Скупштини, говор који није био само Председников, то је био говор и председника(це) владе, председника(це) највишег органа у земљи-Скупштине, свих министара, свеколиког естаблишмента, свих владајућих посланика и надасве Његове светости, Паријарха србског. Сви њихови мозгови, све  њихове мисли су сједињене у лику и делу србског Заратустре. И Ничеов Заратустра је присутан у свим областима живота: политици, економији, култури (посебно сликарству, музици, књижевности), спустио се у народ, разговарао, зачудио и упитао се „Је ли могуће да људи још не знају да је Бог мртав?“

Наш Заратустра је тако лепо говорио о шиптарима да се индиректно  упитао, зар овај народ не зна да Космет није у Србији. Додше, поставио је питање  „да ли постоји тај јунак, тај Обилић, тај осветник Косова данас, који ће једним чином врати под наше окриље свету земљу Косово и где је он, покажите ми тог јуначког сина и верујте ми, одмах ћу се повући“. Додао бих да ће се повући са тргова, из градова, свакодневних конференција за штампу, сусрета са свјетским и  европским лутајућим циркузантима, да неће примати разне  чиновнике,  чиновничиће, посебно из  Империје. И Заратустра у „потрази за  човеком  себи  равним наилази  на  разне  људе  од  којих дознаје њихове тајне, одлази на тргове и у градове  и  покушава  да  већину  људи придобије за  своје  учење. Међутим,  многи  не разумеју  његову  философију и исмејавају га, али има и оних који му се диве“.  Зратустра  се повлачи у  самоћу.

Шта  ће  бити  са  нашим  Заратустром,  то  ми  (иако  сам  се  увек  питао,  ко  смо  то  „ми“)  не знамо, то  знају  они  који владају,  односно  владари из  сенке.

Ето, ја мали, сирјак тужни без ишта у глави, не  желим  да  анализирам говор у Скупштини, већ да се задивим накнадој памети када су у  питању Његови  (и свих набројаних) ставови из дипломатије  и  спољне  политике. Пре свега то се односи на Међунараодни суд  правде (МСП).  Говорник се освrнуо на Јермића који је званично предао захтев Генералној скупштини Уједињених нација, тражећи да то тело подржи Резолуцију Републике Србије, којом се тражи саветодавно, међународно мишљење Међународног суда правде о легалности једнострано проглашене независности Косова.

 

Подсећам говорника и све накнаднопаметаше да је поприличан  број  нас  реаговао и упозоравао (писали смо текстове, дописе  тадашњим вођма и  др., да  се  не  тражи  саветодавно  мишљење  МСП,  јер  ко год је  иоле био  близу  памети знао  је  какав  ће  бити став тога суда, од  15  судија 10 је било из земаља које су признале фантомску државу  Косово).Тај  жалосни министар спољних послова је наговорен од представника непријатељских земаља да тражи  став  суда. Хвалисао се како је то велики успјех његов и њгове дипломатије (свака чланица  ОУН  има  право  да  затражи  саветодавно  мишљење Суда  о  било ком питању и ту није потребно никакво посебно дипломатско  умјеће). Чак  и  говорник каже: „Зато што је неко (Јеремић, прим. ККС) тада размишљао о себи, о својим политичким поенима, о сликању на телевизији, а не о интересима Републике Србије и о интересима нашег народа на Косову и Метохији“.  МСП је дао легитимитет држави Косово.

Дакле, тако данас говори србски  Заратустра. Бежи  од  истине  и није изразио кајање да се после тога и великог броја других катастрофалних (говорник воли да каже катастрофичних) потеза тога министра, наш Заратустра сагласио, односно подржао га је да буде кандидат за председавајућег ГС ОУН. Његов  избор  је подржала и Русија, која је одиграла прљаву политичку игру, гласала је за кандидата из Србије само да не буде изабран Латвиш, иако је знала све његове, како је већ наведено, катастрофалне спољнополитичке игре (види велики  број  текстова о министровању тога министра, који  је  имао адекватан надимак – piccolo  diploatico).

 

Такође, говорник нема храбрости, иаком стално наглашава да  је  храбар,  да  изнесе да  је  тог  министра  иностраних  послова подржао (и  не само он) у име Србије  да  буде  кандидат за  генералног секретара  ОУН. Ипак представници земаља, посебно великих, који су о томе одлучивали, нису  били толико  луди да  га  доведу  на чело  једне такве  организације,  која,  независно од  тога  што  је од оснивања имала  поприлично  грешака, зато што је под утицајем Империје зла, ипак преседан у историји  човечанства, да  је  њено  постојање често  спашавало  човечанство  од  новог великог рата или ратова (види студију „О Организацији  Уједињених  Нација“ од 9  наставака).

 

Говорник се хвали да је са шиптарима  одржано  више  од  180  сусрета, разговора, посебно се хвали са такозваним бриселским  споразумом. А,  онда  „мудро“  закључује  да  шиптари могу  да  раде  шта  год  хоће,  јер  „иза њих стоје  велике силе  Европе и САД“(Империја зла). Нема, такође, храбрости да каже овом  унесрећеном  народу да  се  није  смело  седати за  сто  са  шиптарима. Онога  момента  када  се  село  за  сто, шиптари  су  добили  статус равноправног  субјекта  у  међународним  политичким  односима. Нису  шиптари  отели  Космет  већ  Империја  зла  и  са  њом  је  требало  преговарти  од  првога  дана. Неконтролисаним  изјавама  нема краја. Колико  пута смо чули изјаве, посебно министра спољних  послова, да је приоритет спољне  политике Србије  Косово,  што  значи  да је  Косово  страна  држава.

 

Такозвани  брислеки  споразум  са  којим  се  хвали говорник (03. јуна на  конференцији за новинаре поново говори о МСП и бриселском  споразуму)  је омча  око  врата Србије.Копију споразума, на основу којег је урађен превод, парафирао је у Бриселу премијер Србије Ивица Дачић уз пропратни текст: „Овиме потврђујем да је ово текст предлога о чијем ће прихватању или одбијању обе стране поднети своје одлуке. И. Д.“  Не, не треба бити превише паметан или експерт за споразуме да се дође до основног закључка: бриселски споразум је споразум између два равноправна међународна субјекта, двије равноправне државе, Србије и Косова. Све је урађено према законима и Уставу фантомске државе Косово, свака тачка до последње речи. Мало дете разазнаје да су тачке 4, 5, 7, 8, 10, 14, стварно и правно признале фантомску државу Косово.

 

Ишло се у лудило толико далеко да тачка 14 гласи: „Две стране (две суверене државе, прим. ККС) се обавезују да неће једна другу блокирати, нити подстицати друге да блокирају европске интеграције друге стране“. Од те 2013. године Србија се више није могла позивати на Резолуцију СБ ОУН 1244 (дакако, ни на Кумановски споразум), односно потчињени и понижени субјект у преговорима и споразумима–Србија, такозваним бриселским споразумом је одбацила ту Резолуцију. Председник Русује В.В. Путин је одмах реаговао и подвукао да Русија никада неће дозволити да Резолуцију 1244 СБ ОУН укине, и образложио зашто.

Споразум је требало одмах ставити ван снаге, а потписнике  лустрирати и процесуирати. Срби на Космету никада не смеју признати овај срамни споразум, којег би требало исписати на великим  паноима,  билбордима у  градовима  и  селима Србије,  да  народ види  садржај  споразума, јер се народ, нажалост, забавио о свом јаду и немаштини и нема времена да чита споразуме, посебно скривене, тај споразум није верификовала Скупштина, иако је И.Д. у наведеној примедби то имплиците  најавио.

А, онда Заратустрићи, који се не скидају са ТВ  екрана (само су од њих гора и затрашујућа несрећа, која нормалане људе, србски народ  доводи до лудила – ТВ рекламе), причају ноторне глупости. Тако је у ћириличнолатиничној емисији, велики новинарски маг, који често поставља шаљива, тривијална и шупља питања, изненађујуће поставио круцијално питање једном госту (потписан је као др професор): „ да ли бриселски споразум, споразуми, руше Кумановки споразум и Резолуцију 1244“. И тај свезнајући професор, веровали или не у  свом докторском  одговру, замајава  оне  младе људе  присутне у ћириличнолатиничној емисији (доведени су да  аплаудирају) и србски народ, устврдивши да је бриселски споразум настао и да се преговори воде на темељу та два документа, што је апсурдно. Србија се  бриселским споразумом одрекала и Кумновског споразума и  Резолуције 1244.

Иако сам светан да смо немоћни било шта да променимо, због  велике  несреће у којој се налази србски народ, као вечити оптимиста са  искуством, морао сам поново да проговорим о та два изузетно битна сегмента сваке државе, нормално и земље Србије (Србија нема  државу) – спољној политици и дипломатији. На то ме упућује  непобитна чињеница да су сви аспекти живота једне земље прожети међународном димензијом, боље речено, спољна политика је непосредно повезана с унутрашњом, „ради се о два лица једне те исте медаље“. Зато се сада у Србији, као никда раније, осећа потреба (у другим земљама је то нормално) за једним центром (не централистички) који би гарантовао креирање спољне политике српског народа, доследност акција, континуитет у опредељењима и ауторитативност одлука. Спољна политика србског Заратустре, десетине или чак стотине спољних политика у Србији, трагичан дипломатски састав и кадровска политика у кући дипломатије, директно се тичу судбине српског народа.

 

И на крају уместо закључка, једа порука: ништа посебно ново и ту нема посебне философије, али је потребно поновити: мале и средње земље имају мали преговарачки капацитет. Зато је разумљива потреба да те земље, у  заштити виталних националних и државних интереса, прибегавају савезништву са једном или више земаља (сила) по правилу регионалног  карактера, а најидеалнија и најефикаснија позиција, јесте савезништво са великом силом заштитницом – супер силом која поседује нуклеарни  арсенал.

 

Србија, као део СФРЈ, у целокупном послератном периоду равнотеже снага и поред декларисане несвртане или  ванблоковске позиције,  као  социјалистичка  земља,  била  је  уврштена у  табор – лагер социјалистичких  земаља  ИЕ и  под нуклеарним  кишобраном  силе  заштитрнице – СССР-а и ВУ.

 

Падом Берлинско зида и нестанком ССССР-а (државе се не  распадају, већ настају и нестају као међународно признати  ентитет- субјекти међународних односа и међународног  права) и ВУ (који је био пандам НАТО-у), очигледно да се држава СФРЈ нашла у неповољном политичком окружењу, без силе заштитнице и догађаји који су уследили  били  су  неминовни (крвави етнички  и верски рат и све оно што је тај рат носио и донио). Нажалост, у тој  колотечини нашла се Србија, боље речено свеколики србски  народ,  без заштитите коју су имале Хрватска и Словенија, од Ватикана,  Немачке,  Велике  Британије, и надасве Империје  зла.

 

Значи, јасни су разлози о потреби савезништва са силом заштитницом.  Друго  је питање да ли је  то обострани, реципрочни  интерс (има ли емоциоја као – Свеславјанска свесност). Не би требало да се заносимо, да  нас  понесу  емоције  и да  не  видимо  да велике силе чеасто реализују своје спољнополитичке интересе у сагласности са другом или другим великим силама, а на рачун трећих земаља. Велики играју  фудбал на рачун малих као у  ЛАЗ, код  којих  само  расте  трава симболично за  потребе  те  утакмице – великих и  често та трава бива  погажена.

 

А, о емотивном или интерсном односу Србије према Русији и  обрнуто у правцу решавања проблема везаних за Космет, нема пуно милости, емоција и романтике, доминантни су национсални    интереси „државе заштитнице“. Зато је питање свих питања,  колико ће се дуго Русија залагати за српске интересе ако се Србија   с обзиром на ставове политичке, научне, културне, економске, односно свеколике елите, настави да понаша као до сада: другим  речима,  понаша  се непредвидиво,  неодређено  (Исток, Запад, ЕУ,  Русија, Кина), на  зна  шта  хоће, не  зна  који  су  јој политички и  стратешки  циљеви и  ко  јој  жели  и  може  помоћи.

Комнен Сератлић за Видовдан

 

Поделите:

4 Коментари

  1. Поштовани господине Томиславе,
    Ваш осврт ми је уљепшао овај дан, јер сам посебно тужан и несрећан – требало је данас да отпутујем у Пљевља на годишњицу матуре, слиједећих годишњица неће бити (остало нас је двадесетак, многи су умрли, а и ја осјећам лопату иза леђа), али неке несрећне околности ми то нису дозволиле. С обзиром на то да сам мало нарцисоидан, али врло критичан према властитим текстовима, понављам, Ваш осврт, као врсног аналитичара, ми је изузетно драг.

  2. ЧЕКАМО “БОЉЕ” СУТРА, ПРЕКСУТРА, НАКСУТРА И ТАКО РЕДОМ…САМО ЧЕКАМО!?

    Наше “Боље сутра” чека нас до сутра, а приредили га наши врли господари. Ми смо о томе “добровољно” климнули главом? Плате и пензије добровољно смо дали да нам отму, а сада добровољно чекамо отимача да се смилујe, па да врати. Наша нада је “отето-проклето” и једино ту успевамо без ограничења, а само остаје да је отето. Сваки поштени налазач врати нађеног, а (не)поштени отимач шта ће урадити, не зна ни он, а зашто:

    ♣ Сутра ће бити боље и тада ћу бити најзад сит?
    ♣ У земљи не влада једноумље. Влада председник.
    ♣ Пензија ми је прилично мала.Нисам на великој штети ПИО што је не примам.
    ♣ Тек понеки затвореник схвати како је једноћелијском бићу.
    ♣ Основна је подела: једни товаре, други једва таворе.
    ♣ Многи пензионери су као лица посебних потреба. Пензија им је ометена, од почетка, у развоју.
    ♣ Радим за парче хлеба. Ретко када зарадим за цео. Храним се здраво.
    ♣ Живим некако до пензије. Када је примим. Не живи ми се.
    ♣ Оружје без дозволе и оно са дозволом, постижу исти крајњи ефекат.
    ♣ Пензионери су све испробали, чекају боље сутра. На њима се сви учили демократије.
    ♣ Пензионери боље живе у сновима ΛV, него у стварности.
    ♣ Ако пензионери чекају повећања пензија, морају живети два живота.
    ♣ Наша власт пере руке од свега. Отисци остају на кожи пензионера.
    ♣ Кредите, које нам ували власт, враћаће и наши чукунунуци. Бар ће нам се сећају по нечему.
    ♣ Путујући караван “Будућност Србије” бар има шта дa чека. Бољу будућност Србије.

  3. Уважени др Митовски,
    Шта рећи о овом Вашем брилијантном осврту, осим браво, браво, браво. Срдачно Вас поздрављам, уз цитат Ива Андрића о ч е к а њ у.
    “Заразити некога чекањем, то је најсигурнији начин владања њиме, то значи учинити
    га непокретним и безопасним, потпуно и заувијек, и та обмана чекања тврђа је од сваког затвора и јача од најјачих букагија, јер се, са много среће, и вјештине, из затвора може побјећи и окова се човјек може ослободити, али те обмане – никад ни довијека”.

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here