Komnen Seratlić: TAKO JE GOVORIO SRPSKI ZARATUSTRA

Podelite:

 

Veliki srbski umovi, velika srbska pera, posebno ugledni srbski poslanici (razni Čede, Voje, Palme, Marijani, Aleksndri, Balinti, Đorđi, Maje i  dr), osmislili su govor Presednika u Skupštini, govor koji nije bio samo Predsednikov, to je bio govor i predsednika(ce) vlade, predsednika(ce) najvišeg organa u zemlji-Skupštine, svih ministara, svekolikog establišmenta, svih vladajućih poslanika i nadasve Njegove svetosti, Parijarha srbskog. Svi njihovi mozgovi, sve  njihove misli su sjedinjene u liku i delu srbskog Zaratustre. I Ničeov Zaratustra je prisutan u svim oblastima života: politici, ekonomiji, kulturi (posebno slikarstvu, muzici, književnosti), spustio se u narod, razgovarao, začudio i upitao se „Je li moguće da ljudi još ne znaju da je Bog mrtav?“

Naš Zaratustra je tako lepo govorio o šiptarima da se indirektno  upitao, zar ovaj narod ne zna da Kosmet nije u Srbiji. Dodše, postavio je pitanje  „da li postoji taj junak, taj Obilić, taj osvetnik Kosova danas, koji će jednim činom vrati pod naše okrilje svetu zemlju Kosovo i gde je on, pokažite mi tog junačkog sina i verujte mi, odmah ću se povući“. Dodao bih da će se povući sa trgova, iz gradova, svakodnevnih konferencija za štampu, susreta sa svjetskim i  evropskim lutajućim cirkuzantima, da neće primati razne  činovnike,  činovničiće, posebno iz  Imperije. I Zaratustra u „potrazi za  čovekom  sebi  ravnim nailazi  na  razne  ljude  od  kojih doznaje njihove tajne, odlazi na trgove i u gradove  i  pokušava  da  većinu  ljudi pridobije za  svoje  učenje. Međutim,  mnogi  ne razumeju  njegovu  filosofiju i ismejavaju ga, ali ima i onih koji mu se dive“.  Zratustra  se povlači u  samoću.

Šta  će  biti  sa  našim  Zaratustrom,  to  mi  (iako  sam  se  uvek  pitao,  ko  smo  to  „mi“)  ne znamo, to  znaju  oni  koji vladaju,  odnosno  vladari iz  senke.

Eto, ja mali, sirjak tužni bez išta u glavi, ne  želim  da  analiziram govor u Skupštini, već da se zadivim naknadoj pameti kada su u  pitanju Njegovi  (i svih nabrojanih) stavovi iz diplomatije  i  spoljne  politike. Pre svega to se odnosi na Međunaraodni sud  pravde (MSP).  Govornik se osvrnuo na Jermića koji je zvanično predao zahtev Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija, tražeći da to telo podrži Rezoluciju Republike Srbije, kojom se traži savetodavno, međunarodno mišljenje Međunarodnog suda pravde o legalnosti jednostrano proglašene nezavisnosti Kosova.

 

Podsećam govornika i sve naknadnopametaše da je popriličan  broj  nas  reagovao i upozoravao (pisali smo tekstove, dopise  tadašnjim vođma i  dr., da  se  ne  traži  savetodavno  mišljenje  MSP,  jer  ko god je  iole bio  blizu  pameti znao  je  kakav  će  biti stav toga suda, od  15  sudija 10 je bilo iz zemalja koje su priznale fantomsku državu  Kosovo).Taj  žalosni ministar spoljnih poslova je nagovoren od predstavnika neprijateljskih zemalja da traži  stav  suda. Hvalisao se kako je to veliki uspjeh njegov i njgove diplomatije (svaka članica  OUN  ima  pravo  da  zatraži  savetodavno  mišljenje Suda  o  bilo kom pitanju i tu nije potrebno nikakvo posebno diplomatsko  umjeće). Čak  i  govornik kaže: „Zato što je neko (Jeremić, prim. KKS) tada razmišljao o sebi, o svojim političkim poenima, o slikanju na televiziji, a ne o interesima Republike Srbije i o interesima našeg naroda na Kosovu i Metohiji“.  MSP je dao legitimitet državi Kosovo.

Dakle, tako danas govori srbski  Zaratustra. Beži  od  istine  i nije izrazio kajanje da se posle toga i velikog broja drugih katastrofalnih (govornik voli da kaže katastrofičnih) poteza toga ministra, naš Zaratustra saglasio, odnosno podržao ga je da bude kandidat za predsedavajućeg GS OUN. Njegov  izbor  je podržala i Rusija, koja je odigrala prljavu političku igru, glasala je za kandidata iz Srbije samo da ne bude izabran Latviš, iako je znala sve njegove, kako je već navedeno, katastrofalne spoljnopolitičke igre (vidi veliki  broj  tekstova o ministrovanju toga ministra, koji  je  imao adekvatan nadimak – piccolo  diploatico).

 

Takođe, govornik nema hrabrosti, iakom stalno naglašava da  je  hrabar,  da  iznese da  je  tog  ministra  inostranih  poslova podržao (i  ne samo on) u ime Srbije  da  bude  kandidat za  generalnog sekretara  OUN. Ipak predstavnici zemalja, posebno velikih, koji su o tome odlučivali, nisu  bili toliko  ludi da  ga  dovedu  na čelo  jedne takve  organizacije,  koja,  nezavisno od  toga  što  je od osnivanja imala  poprilično  grešaka, zato što je pod uticajem Imperije zla, ipak presedan u istoriji  čovečanstva, da  je  njeno  postojanje često  spašavalo  čovečanstvo  od  novog velikog rata ili ratova (vidi studiju „O Organizaciji  Ujedinjenih  Nacija“ od 9  nastavaka).

 

Govornik se hvali da je sa šiptarima  održano  više  od  180  susreta, razgovora, posebno se hvali sa takozvanim briselskim  sporazumom. A,  onda  „mudro“  zaključuje  da  šiptari mogu  da  rade  šta  god  hoće,  jer  „iza njih stoje  velike sile  Evrope i SAD“(Imperija zla). Nema, takođe, hrabrosti da kaže ovom  unesrećenom  narodu da  se  nije  smelo  sedati za  sto  sa  šiptarima. Onoga  momenta  kada  se  selo  za  sto, šiptari  su  dobili  status ravnopravnog  subjekta  u  međunarodnim  političkim  odnosima. Nisu  šiptari  oteli  Kosmet  već  Imperija  zla  i  sa  njom  je  trebalo  pregovarti  od  prvoga  dana. Nekontrolisanim  izjavama  nema kraja. Koliko  puta smo čuli izjave, posebno ministra spoljnih  poslova, da je prioritet spoljne  politike Srbije  Kosovo,  što  znači  da je  Kosovo  strana  država.

 

Takozvani  brisleki  sporazum  sa  kojim  se  hvali govornik (03. juna na  konferenciji za novinare ponovo govori o MSP i briselskom  sporazumu)  je omča  oko  vrata Srbije.Kopiju sporazuma, na osnovu kojeg je urađen prevod, parafirao je u Briselu premijer Srbije Ivica Dačić uz propratni tekst: „Ovime potvrđujem da je ovo tekst predloga o čijem će prihvatanju ili odbijanju obe strane podneti svoje odluke. I. D.“  Ne, ne treba biti previše pametan ili ekspert za sporazume da se dođe do osnovnog zaključka: briselski sporazum je sporazum između dva ravnopravna međunarodna subjekta, dvije ravnopravne države, Srbije i Kosova. Sve je urađeno prema zakonima i Ustavu fantomske države Kosovo, svaka tačka do poslednje reči. Malo dete razaznaje da su tačke 4, 5, 7, 8, 10, 14, stvarno i pravno priznale fantomsku državu Kosovo.

 

Išlo se u ludilo toliko daleko da tačka 14 glasi: „Dve strane (dve suverene države, prim. KKS) se obavezuju da neće jedna drugu blokirati, niti podsticati druge da blokiraju evropske integracije druge strane“. Od te 2013. godine Srbija se više nije mogla pozivati na Rezoluciju SB OUN 1244 (dakako, ni na Kumanovski sporazum), odnosno potčinjeni i poniženi subjekt u pregovorima i sporazumima–Srbija, takozvanim briselskim sporazumom je odbacila tu Rezoluciju. Predsednik Rusuje V.V. Putin je odmah reagovao i podvukao da Rusija nikada neće dozvoliti da Rezoluciju 1244 SB OUN ukine, i obrazložio zašto.

Sporazum je trebalo odmah staviti van snage, a potpisnike  lustrirati i procesuirati. Srbi na Kosmetu nikada ne smeju priznati ovaj sramni sporazum, kojeg bi trebalo ispisati na velikim  panoima,  bilbordima u  gradovima  i  selima Srbije,  da  narod vidi  sadržaj  sporazuma, jer se narod, nažalost, zabavio o svom jadu i nemaštini i nema vremena da čita sporazume, posebno skrivene, taj sporazum nije verifikovala Skupština, iako je I.D. u navedenoj primedbi to implicite  najavio.

A, onda Zaratustrići, koji se ne skidaju sa TV  ekrana (samo su od njih gora i zatrašujuća nesreća, koja normalane ljude, srbski narod  dovodi do ludila – TV reklame), pričaju notorne gluposti. Tako je u ćiriličnolatiničnoj emisiji, veliki novinarski mag, koji često postavlja šaljiva, trivijalna i šuplja pitanja, iznenađujuće postavio krucijalno pitanje jednom gostu (potpisan je kao dr profesor): „ da li briselski sporazum, sporazumi, ruše Kumanovki sporazum i Rezoluciju 1244“. I taj sveznajući profesor, verovali ili ne u  svom doktorskom  odgovru, zamajava  one  mlade ljude  prisutne u ćiriličnolatiničnoj emisiji (dovedeni su da  aplaudiraju) i srbski narod, ustvrdivši da je briselski sporazum nastao i da se pregovori vode na temelju ta dva dokumenta, što je apsurdno. Srbija se  briselskim sporazumom odrekala i Kumnovskog sporazuma i  Rezolucije 1244.

Iako sam svetan da smo nemoćni bilo šta da promenimo, zbog  velike  nesreće u kojoj se nalazi srbski narod, kao večiti optimista sa  iskustvom, morao sam ponovo da progovorim o ta dva izuzetno bitna segmenta svake države, normalno i zemlje Srbije (Srbija nema  državu) – spoljnoj politici i diplomatiji. Na to me upućuje  nepobitna činjenica da su svi aspekti života jedne zemlje prožeti međunarodnom dimenzijom, bolje rečeno, spoljna politika je neposredno povezana s unutrašnjom, „radi se o dva lica jedne te iste medalje“. Zato se sada u Srbiji, kao nikda ranije, oseća potreba (u drugim zemljama je to normalno) za jednim centrom (ne centralistički) koji bi garantovao kreiranje spoljne politike srpskog naroda, doslednost akcija, kontinuitet u opredeljenjima i autoritativnost odluka. Spoljna politika srbskog Zaratustre, desetine ili čak stotine spoljnih politika u Srbiji, tragičan diplomatski sastav i kadrovska politika u kući diplomatije, direktno se tiču sudbine srpskog naroda.

 

I na kraju umesto zaključka, jeda poruka: ništa posebno novo i tu nema posebne filosofije, ali je potrebno ponoviti: male i srednje zemlje imaju mali pregovarački kapacitet. Zato je razumljiva potreba da te zemlje, u  zaštiti vitalnih nacionalnih i državnih interesa, pribegavaju savezništvu sa jednom ili više zemalja (sila) po pravilu regionalnog  karaktera, a najidealnija i najefikasnija pozicija, jeste savezništvo sa velikom silom zaštitnicom – super silom koja poseduje nuklearni  arsenal.

 

Srbija, kao deo SFRJ, u celokupnom posleratnom periodu ravnoteže snaga i pored deklarisane nesvrtane ili  vanblokovske pozicije,  kao  socijalistička  zemlja,  bila  je  uvrštena u  tabor – lager socijalističkih  zemalja  IE i  pod nuklearnim  kišobranom  sile  zaštitrnice – SSSR-a i VU.

 

Padom Berlinsko zida i nestankom SSSSR-a (države se ne  raspadaju, već nastaju i nestaju kao međunarodno priznati  entitet- subjekti međunarodnih odnosa i međunarodnog  prava) i VU (koji je bio pandam NATO-u), očigledno da se država SFRJ našla u nepovoljnom političkom okruženju, bez sile zaštitnice i događaji koji su usledili  bili  su  neminovni (krvavi etnički  i verski rat i sve ono što je taj rat nosio i donio). Nažalost, u toj  kolotečini našla se Srbija, bolje rečeno svekoliki srbski  narod,  bez zaštitite koju su imale Hrvatska i Slovenija, od Vatikana,  Nemačke,  Velike  Britanije, i nadasve Imperije  zla.

 

Znači, jasni su razlozi o potrebi savezništva sa silom zaštitnicom.  Drugo  je pitanje da li je  to obostrani, recipročni  inters (ima li emocioja kao – Sveslavjanska svesnost). Ne bi trebalo da se zanosimo, da  nas  ponesu  emocije  i da  ne  vidimo  da velike sile čeasto realizuju svoje spoljnopolitičke interese u saglasnosti sa drugom ili drugim velikim silama, a na račun trećih zemalja. Veliki igraju  fudbal na račun malih kao u  LAZ, kod  kojih  samo  raste  trava simbolično za  potrebe  te  utakmice – velikih i  često ta trava biva  pogažena.

 

A, o emotivnom ili intersnom odnosu Srbije prema Rusiji i  obrnuto u pravcu rešavanja problema vezanih za Kosmet, nema puno milosti, emocija i romantike, dominantni su nacionsalni    interesi „države zaštitnice“. Zato je pitanje svih pitanja,  koliko će se dugo Rusija zalagati za srpske interese ako se Srbija   s obzirom na stavove političke, naučne, kulturne, ekonomske, odnosno svekolike elite, nastavi da ponaša kao do sada: drugim  rečima,  ponaša  se nepredvidivo,  neodređeno  (Istok, Zapad, EU,  Rusija, Kina), na  zna  šta  hoće, ne  zna  koji  su  joj politički i  strateški  ciljevi i  ko  joj  želi  i  može  pomoći.

Komnen Seratlić za Vidovdan

 

Podelite:

4 Komentari

  1. Poštovani gospodine Tomislave,
    Vaš osvrt mi je uljepšao ovaj dan, jer sam posebno tužan i nesrećan – trebalo je danas da otputujem u Pljevlja na godišnjicu mature, slijedećih godišnjica neće biti (ostalo nas je dvadesetak, mnogi su umrli, a i ja osjećam lopatu iza leđa), ali neke nesrećne okolnosti mi to nisu dozvolile. S obzirom na to da sam malo narcisoidan, ali vrlo kritičan prema vlastitim tekstovima, ponavljam, Vaš osvrt, kao vrsnog analitičara, mi je izuzetno drag.

  2. ČEKAMO “BOLJE” SUTRA, PREKSUTRA, NAKSUTRA I TAKO REDOM…SAMO ČEKAMO!?

    Naše “Bolje sutra” čeka nas do sutra, a priredili ga naši vrli gospodari. Mi smo o tome “dobrovoljno” klimnuli glavom? Plate i penzije dobrovoljno smo dali da nam otmu, a sada dobrovoljno čekamo otimača da se smiluje, pa da vrati. Naša nada je “oteto-prokleto” i jedino tu uspevamo bez ograničenja, a samo ostaje da je oteto. Svaki pošteni nalazač vrati nađenog, a (ne)pošteni otimač šta će uraditi, ne zna ni on, a zašto:

    ♣ Sutra će biti bolje i tada ću biti najzad sit?
    ♣ U zemlji ne vlada jednoumlje. Vlada predsednik.
    ♣ Penzija mi je prilično mala.Nisam na velikoj šteti PIO što je ne primam.
    ♣ Tek poneki zatvorenik shvati kako je jednoćelijskom biću.
    ♣ Osnovna je podela: jedni tovare, drugi jedva tavore.
    ♣ Mnogi penzioneri su kao lica posebnih potreba. Penzija im je ometena, od početka, u razvoju.
    ♣ Radim za parče hleba. Retko kada zaradim za ceo. Hranim se zdravo.
    ♣ Živim nekako do penzije. Kada je primim. Ne živi mi se.
    ♣ Oružje bez dozvole i ono sa dozvolom, postižu isti krajnji efekat.
    ♣ Penzioneri su sve isprobali, čekaju bolje sutra. Na njima se svi učili demokratije.
    ♣ Penzioneri bolje žive u snovima ΛV, nego u stvarnosti.
    ♣ Ako penzioneri čekaju povećanja penzija, moraju živeti dva života.
    ♣ Naša vlast pere ruke od svega. Otisci ostaju na koži penzionera.
    ♣ Kredite, koje nam uvali vlast, vraćaće i naši čukununuci. Bar će nam se sećaju po nečemu.
    ♣ Putujući karavan “Budućnost Srbije” bar ima šta da čeka. Bolju budućnost Srbije.

  3. Uvaženi dr Mitovski,
    Šta reći o ovom Vašem brilijantnom osvrtu, osim bravo, bravo, bravo. Srdačno Vas pozdravljam, uz citat Iva Andrića o č e k a nj u.
    “Zaraziti nekoga čekanjem, to je najsigurniji način vladanja njime, to znači učiniti
    ga nepokretnim i bezopasnim, potpuno i zauvijek, i ta obmana čekanja tvrđa je od svakog zatvora i jača od najjačih bukagija, jer se, sa mnogo sreće, i vještine, iz zatvora može pobjeći i okova se čovjek može osloboditi, ali te obmane – nikad ni dovijeka”.

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here