Љиљана Радун: Да ли српска деца на Косову имају право на живот?

Поделите:

Генерације уназад су одвајале помоћ за Kосово. Стотине су слале помоћ на Kосово. Хиљаде људи су ишли да сопственим присуством помогну Србима на Kосову. Хиљаде људи и милиони пакета су враћени иако је помоћ Србима на Kосову неопходна.

Жене су по природи емпатична бића и често им не треба никакав окидач да покажу благонаклоност према угроженима. Тај заштитнички, мајчински инстикт може да буде толико јак да без обзира на социјалне, политиче релације а и забране, жене знају шта је исправно. Инстиктивно желећи да помогну најугроженијима, нејаким тек рођеним Српским бебама и породиљама. Унија жена са пакетима хуманитаре помоћи, је враћена са пограничног прелаза Јариње.

Неке од нас су као мотивацију за пређени пут имале и прилику да први пут, можда и једини пут у животу, кроче на Kосово. Више пута сам осетила потребу за одлазак на Kосово. За мене је ово била јединствена прилика, да кроз хумани акт, испуним сопствену жељу и коначно корачам земљом својих предака. Неке жене су у тим активностима већ имале искуства. Ово би им била једна од многих посета. Ипак су осећале велику нелагодност, незадовљство и страх због два сата премишљања и на послетку враћања са свим пакетима помоћи за српске бебе и породиље.

На пут смо кренуле у раним јутарњим сатима из Београда, са осмехом на лицу и радошћу у срцима. Вратиле смо се петнаест сати касније, разочаране неостварењем хуманитарне мисије, истраумиране нехуманим поступцима, изморене, са једним питањем у мислима:

Шта се ово дешава са светом?

У аутобусу је било само тридесетак жена. Храбрих жена. Два возача и остало саме жене. Нисам ни помишљала да је то можда ризично док на самом доласку на границу нисам осетила страх жена око себе. Скоро два сата смо биле на граничном прелазу. Без обзира на труд цариника да буду културни и коректни, страх није могао да се сакрије. Више пута у аутобусу се чуло питање “када ће нам вратити личне карте”. То ме је потакло да блажим хумором покушам умирити страх који се ширио.

Једна од старијих госпођа је била прилично узнемирена, толико да сам се забринула за њено здравље. Kако се страх ширио аутобусом постајале смо свесније чињенице да смо само шачица нежаштићених жена међу туђинима.

Нисам сигурна како је национално организована структура људи на царини али мој утисак је пола-пола. Сигурна да су бар двојица цариника били Срби. С намером ту постављени да одржавају привид балнса и мира. Њихову емоцију тек никада нећу заборавити. Поглед једног од њих је као поглед старог усамљеног деке када му дођете у посету. Знате онај поглед код ваших старих које невиђате често, који се толико радују, да скоро пусте сузе радоснице. Радује се када види неког свог, своје дете. Мислим да сам га чула када је рекао да смо му улапшале дан. То је баш то радовање, радовање спознаји да ипак нису заборављени.

Због претерано дугог чекања и нервозе неке жене су замолиле да барем оду до тоалета. Чим би наши то дозволили скоро истог момента би дошла наредба. Брза, јасна наредба. Наредба од њихових, млађих по годинама цариника би била да се држи мир и да нас врате у аутобус.

У том тренутку осети се језива емоција. Емоција за коју сам мислила да постоју само старим епским песмана. Неко ко жели да помогне својима, да помогне српским бебама, али је наредба “владара”. Неко ко извршавајући туђе наредбе продаје своју душу. Kрши све моралне кодексе својих предака. Неко ко покушавајући да сачува себе и своју породицу, сече своје корење и губи сопствени интегритет… Јасно се види да извршавајући наребе туђина губи део себе.

Некада су то били ЈАНИЧАРИ. И данас су.

Тај термин ЈАНИЧАР има толику тежину, не да би их друштво етикетирањем мучило, већ да би они који су приморани да то постану, заиста знали на шта то пристају. Да знају која је цена таквог живота.

Својим сапутницама нисам делила ове мисли да их не бих додатно узнемиравала. А мисао која ми је све време била присута је прича из 1992. и Бањалучки споменик Дванаест беба. Прича која за поруку има да Српске бебе не смеју ни да дишу. Због недостатка кисеоника у инкубаторима у Бањалучком породилишту је преминуло дванаест беба јер је помоћ која је послата враћена са границе.

У мојим мислима је ово једна епска трагедија и моја неостварена жеља корачања земљом својих предака. Слика сунаца које залази и Ибра који тече носећи наше наде и молитве за нашу децу на Kосову.

Љиљана Радун

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here