Љиљана Радун: Трема

Поделите:

Такозвана трема, позитива или негативна, је скоро увек присутна. Интензитет треме је често сразмеран вазности догађаја за појединца. Што је скоро опште позната чињеница. Одређени страхови који се јављају када нешто треба да урадимо по први пут јавно могу да буду наша највећа снага али и наша највећа кочница.
У неким компанијама у којима сам радила регрутинг, врло често бих бирала младе људе без искуства. Најмање стотини људи које сам интервјуисала тај разговор је био први разговор за посао икада. Од тих људи сам добијала најбољи feedback за моје истраживање. Млади људи који су још увек препуни ентузијазма и енергије своје емоције нису скривали. Они још увек нису научени да не показују страх, радост, жељу… Баш зато сам и волела да радим са њим.

Сусретала сам се са два комплетно различита психолошка механизма припреме за први пут. Поделила бих их на детаљисте и импровизанте.

Одређени тип људи је сколон перфекционизму. То су детаљисти. Имају теденцију дугог, детајног анализирања и планирања. Припреме иду до ситних детаља и под притиском тешко функционишу и често имају блокаду. Kод оваквих људи сам често користила технику “контролисаног убацивања у ватру”. Не желим да кажем да такви људи никада не би били у потпуности спремни да раде самостално. Оно што искуствено знам јесте да би им требало много времена. Време је ресурс који је у пословном свету најдрагоценији. Kомпаније време посматрају као новац и никако не смеју да буду у губитку истог.

Kонтролисано убацивање у ватру може да се уради на два начина:

Један начин је да се направи “roll play” са лажним клијентима и ситуација директног учешћа кандидата под надзором ментора. Обично би у тој ситуацији ментор дао реч кадру на обуци под изговором хитног телефонског разговора. Без обзира на исход ове игре кандидат се похвали и добије објашњење да није био у питању прави клијент.

Други начин за контролисано убацивање у ватру је партнерско вођење састанка.
У овом сценарију кандидат се унапред припреми за наступ са ментором. Ментор објашњава кандидату да је он ту у улози асистента и да у сваком тренутку ментор може да усмери наступ где он жели. Ментор временом кандидату даје све веће учешће. Направи ситуацију у којој кандидат бриљира, то јест, намерно заборави одређени део за који зна да је кандидат припремљен. Тако кандидат добија на самопоуздању и временом почиње да функционише самостално.

Механизам број два је за тип људи склон импровизовању. Такви људи не воле детаљно да се припремају, воле да имају своју слободу говора, сматрају да је креативност најбитнија и често не обраћају пажњу на ситнице. Kод тог типа људи је често проблем објаснити им да нису спремни, непоштовање ауторитета, поштовање правила и да користе преписане стандарде без обзира шта они о томе мислили. У таквим ситуацијама се прави сценарио у коме се кандидат пушта на милост и немислост суровој реалности. Даје им се задатак у којем сигурно неће имати успеха како би могли да сагледају себе реално. Овај тип људи заиста може да буде бриљантан на сцени. Најбитније је да стекну поверење у ментора и реално спознају разлоге учења техника комуникације.‚

Оно што сам приметила да је заједничко кандидатима у овим поделама јесте да механизми које примењују потичу из периода раног детињства.

Они који користе први механизам су људи који су као мала деца били константно спутавани да истражују свет око себе. Родитељи те деце често користе реченице формулисане тако да сваки покушај нечег новог подразумева бол. “Немој да возиш брзо бицикл, пашћеш!”, “Немој карате, истућиће те неко!”…

Они који користе други механизам су у одрастању имали подршку да пробају нове ствари. То су ситуације где се подржава избор детета због искуства, иако је можда видљиво погрешан. “Пробај да упишеш глуму. Можда је то баш за тебе.”

Тај научени механизам се доста тешко мења у одраслом добу животу. Баланс између та два механизма је оно што се препоручује и што је најпожељније.

Међутим, оно што се често у одраслом животу заборави у таквим ситуацијама је то да ништа није занимљиво као тај први пут. Баш због тога је битно забавити се тај први пут, не очекивати превише, препустити се… Сваки први пут се памти.

Сећамо се прве вожње бицикла, првог написаног писма, првог изласка, првог пријатељства, првог кумства, првог путовања, прве заљубљености, прве љубави, прве фасцинације спортом, првог посла, прве амбиције, првог оствареног успеха, прве добијене акредитације, првог јавног наступа…

Битно је да запамтимо свој први пут. Сваки наредни пут губи чар И полако постаје рутина. Допустите себи да имате позитивну трему И прихватите да је период припреме завршен. Изнесите то што желите баш онако како сте замишљали. Kакве год реакције да добијете увек ћете имати у сећању ваш први пут.

Љиљана Радун

Видовдан

 

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here