Лорна Штрбац: Александар  Вучић, Косово и опозиција

Поделите:

 

Кад је реч о проблему Косова, политичка власт конституисана 27. јула  2012. године затекла је констелацију чије су карактеристике: 1. Косово је прогласило независност 17. фебруара 2008. године; 2. Признање независности Косова до момента конституисања Владе Ивице Дачића од стране око 85 држава-чланица Органзације Уједињених Нација;3. Непостојање консензуса унутар Савета безбедности Организације Уједињених Нација око Косова, односно од пет чланица с правом вета у Савету безбедности, две- Народна Република Кина и Руска Федерација, одбациле су декларације независности Косова, позивајући на наставак дијалога и преговарања; 4.Пет држава чланица Европске Уније-Шпанија, Румунија, Кипар, Грчка и Словачка, нису признале независност Косова; 5. Косово је постало члан Међународног Монетарног Фонда и Светске Банке и подржано од стране неколико транснационаних организација.

Током Владе Ивице Дачића, од 27. јула 2012. године до 27. априла 2014. године, као и током прве Владе Александра Вучића, долази до  постепеног успоравања таласа призавања независности Косова. У овом периоду 12 држава признаје независност Косова. Од значаја је да у овом временском интервалу,Косово јула 2015. године, аплицира за чланство у УНЕСКО, и у новембру 2015. године бива одбијено.

Током друге Владе Александра Вучића, конституисане 11. августа 2016. године, независност Косова признаје 5 држава. Од 29. јуна 2017. године, то јест током Владе Ане Брнабић, када се Александар Вучић налази на функцији Председника Републике Србије, а Ивица Дачић на функцији Министра спољних послова само једна држава је признала независност Косова. Такође, у овом периоду, у новембру 2018. године ИНТЕРПОЛ одбија захтев Косова за чланством у овој организацији.

За анализу Владе Александра Вучића и Владе Ане Брнабић према Косову битна  је чињеница да у периоду њихове власти долази до повлачења признања независности Косова од стране  неколико држава-чланица Организације Уједињених Нација. То су: Република Мадагаскар, Сао Томе и Принсипе, Гвинеја Бисао, Бурунди, Папуа Нова Гвинеја, Лесото, Гренада, Доминиканска Република, Суринам, Того, Јужноафричка Република. Такође, значајно је да је однос оних држава које до сада нису признале независност Косова непромењив.

Те државе су: Алжир, Аргентина, Ангола, Јерменија, Азербејџан, Бахами, Белорусија, Бутан, Боливија, БиХ, Боцвана, Бразил, Камбоџа, Кина, Капе Верде, Чиле, Демократска Република Конго, Куба, Кипар, Еквадор, Еквиторијална Гвинеја, Еритреја, Етиопија, Грузија, Грчка, Гватемала, Индија, Индонезија, Иран, Ирак, Израел, Јамајка, Казахстан, Кенија, Северна Кореја, Киргистан, Лаос, Либан, Мали, Маурицијус, Мексико, Молдавија, Монголија, Мароко, Мозамбик, Мајнмар, Намибија, Непал, Никарагва, Нигерија, Парагвај, Филипини, Румунија, Русија, Руанда, Сао Томе и Принсипе, Сејшели, Словачка, Јужна Африка, Јужни Судан, Шпанија, Шри Ланка, Судан, Сирија, Таџигистан, Тунис, Тринидад и Тобаго, Туркменистан, Уганда, Украјина, Уругвај, Узбекистан, Венецуела, Вијетнам, Замбија, Зимбабве, Палестина, Абхазија итд..

Када се сагледа однос најзначајније транснационалне организације на глобалном нивоу, односно, Организације Уједињених Нација, важне  су две чињенице: 1. Две сталне чланице Савета Безбедности ОУН-а с правом вета, Народна Република Кина и Руска Федерација су против независности Косова; 2. Подељеност унутар Организације Уједињених Нација по питању независности Косова на два блока, од којих један признање независност  Косова, а други се томе противи позвајући на дијалог и преговарање две сукобљене стране.

Дакле, на једној страни су  три члана Савета Безбедности с правом вета, САД, Уједињено Краљевство и Францускa, 23 чланице Европске Уније, већина чланица НАТО-а, као и земаља које се налазе у оквиру Британског Комонвелта. На другој страни два члана  Савета Безбедности-Народна Република Кина и Руска Федерација, пет држава-чланица Европске Уније-Грчка, Румунија, Шпанија, Словачка, Кипар. Затим ту су Израел, Бразил, једна од најмногољуднијих земаља у свету Индија, итд.

Ако све ово имамо на уму, Србија  није остала сама без подршке у свету кад је реч о њеном опстанку, суверенитету и територијалном интегритету.Од унилатералног проглашења независности од стране Косова 2008. године, прошла је деценија, и та једна деценија била је потребна да се добије  слика односа света према проблему Косова.

Кад је реч о унутрашњој политичкој сцени,  у Србији постоји неколико струја мишљења и опредељења у вези  Косова. То су:

  1. Косово је део Републике Србије. Србија не сме да призна и неће признати независност Косова. Чин признања, осим што би значио одустајање од сопственог дела државе који је под окупацијом, било би то, такође,  увод у процес будуће дезинтеграције земље.
  2. Друга струја решење види  у спасавању онога што се може спасити, то јест у подели Косова, а подела Косова била је предлог који се с времена на време појављивао у глобалним центрима моћи  одмах након 2000.године.
  3. Трећа струја стоји на позицији да је Косово за Србију завршена прича. По њима оно је неповратно за Србију узгубљено, а на нутрашњем политичком плану се инструментализује у процесу манипулације бирачима током избора. Ова струја пренебрегава чињницу да на интернационалном плану, за скоро пола света, независност Косова није коначно решење, а за Србију оно није неповратно изгубљено.
  4. Четврта струја сматра да у Републици Србији треба расписати референдум. Народна воља исказана на референдуму била би оријентир за деловање садашње и будуће владе.
  5. Пета струја сматра да су две стране, српска и шиптарска, по питању Косова антагонистички позициониране без могућности доласка до компромиса. Решење које ова струја предлаже је замрзавање конфликта.

Косовско питање, било је и сада је, једно од кључних у српској политици. А од доласка СНС-а на власт, претпостављени однос ове странке према Косову, кориштен је од стране опозиције у процесу њене делегитимације, као и власти које је у протеклим годинама конституисала. Након Дачићевог потписивања Бриселског споразума, српска опозиција била је апсолутно уверена да ће чин  признања независности Косова од стране српских власти, убрзо уследити. Занимљив феномен је да тада, из фокуса пажње и перцепције, нестаје  потписник Бриселског споразума Ивица Дачић, а у фокусу остаје само Александар Вучић. Проглашавање Вучића за националног издајника био је један од аспеката делегитимисања и њега самог, и СНС-а, и две владе чији ће председник бити наредних година. Ако занемаримо узроке овог процеса делегитимисања ( вршење интензивног, перманентног, превентивног притиска како би се умањила политичка моћ СНС-а и спречило спровођење намераваних промена (кадрова, економске политике, културне политике, спољне политике итд) и аутоматски подигао ниво утицаја и партиципације у дистрибуцији економске, политичке и културне моћи, оних који су током избора 2012. године, па и касније скоро потпуно изгубили подршку гласача у Србији), њихова антиципација Вучићеве издаје Србије, кад је реч о Косовском питању, била је кардинално погрешна. А сама делегитимизација Вучића као националног издајника (затим диктатора итд..) била је један од механизама посредством којих су остаци политичке власти наставили да партиципирају у политичкој власти након 2012. године. Они јесу остали, добрим делом, у политичкој власти Србије, а начин и облик њихове политичке борбе-од конвертитства па све до дифамација и претњи, за младе истраживаче би могао бити занимљив феномен за истраживање и анализу.

С обзиром да су садашња  Влада Ане Брнабић, као и две претходне Владе Александра Вучића, остварили успехе кад је реч о проблему Косова, отеловљене у заустављању таласа признавања независности Косова, повлачењу признања независности од стране десетине држава, непромењеном односу неколико чланица Европске Уније (Шпанија, Румунија..), подршци коју Србија има од стране значајних држава попут Израела, затим Кине и Русије као чланица Савета Безбедности са правом вета, рационално би било да се настави оваквом политиком. Јасно је да наинтернационалном плану,  вези Косовског питања,  постоје савезници српског народа.

Лорна Штрбац за Видовдан

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here