Lorna Štrbac: Aleksandar  Vučić, Kosovo i opozicija

Podelite:

 

Kad je reč o problemu Kosova, politička vlast konstituisana 27. jula  2012. godine zatekla je konstelaciju čije su karakteristike: 1. Kosovo je proglasilo nezavisnost 17. februara 2008. godine; 2. Priznanje nezavisnosti Kosova do momenta konstituisanja Vlade Ivice Dačića od strane oko 85 država-članica Organzacije Ujedinjenih Nacija;3. Nepostojanje konsenzusa unutar Saveta bezbednosti Organizacije Ujedinjenih Nacija oko Kosova, odnosno od pet članica s pravom veta u Savetu bezbednosti, dve- Narodna Republika Kina i Ruska Federacija, odbacile su deklaracije nezavisnosti Kosova, pozivajući na nastavak dijaloga i pregovaranja; 4.Pet država članica Evropske Unije-Španija, Rumunija, Kipar, Grčka i Slovačka, nisu priznale nezavisnost Kosova; 5. Kosovo je postalo član Međunarodnog Monetarnog Fonda i Svetske Banke i podržano od strane nekoliko transnacionanih organizacija.

Tokom Vlade Ivice Dačića, od 27. jula 2012. godine do 27. aprila 2014. godine, kao i tokom prve Vlade Aleksandra Vučića, dolazi do  postepenog usporavanja talasa prizavanja nezavisnosti Kosova. U ovom periodu 12 država priznaje nezavisnost Kosova. Od značaja je da u ovom vremenskom intervalu,Kosovo jula 2015. godine, aplicira za članstvo u UNESKO, i u novembru 2015. godine biva odbijeno.

Tokom druge Vlade Aleksandra Vučića, konstituisane 11. avgusta 2016. godine, nezavisnost Kosova priznaje 5 država. Od 29. juna 2017. godine, to jest tokom Vlade Ane Brnabić, kada se Aleksandar Vučić nalazi na funkciji Predsednika Republike Srbije, a Ivica Dačić na funkciji Ministra spoljnih poslova samo jedna država je priznala nezavisnost Kosova. Takođe, u ovom periodu, u novembru 2018. godine INTERPOL odbija zahtev Kosova za članstvom u ovoj organizaciji.

Za analizu Vlade Aleksandra Vučića i Vlade Ane Brnabić prema Kosovu bitna  je činjenica da u periodu njihove vlasti dolazi do povlačenja priznanja nezavisnosti Kosova od strane  nekoliko država-članica Organizacije Ujedinjenih Nacija. To su: Republika Madagaskar, Sao Tome i Prinsipe, Gvineja Bisao, Burundi, Papua Nova Gvineja, Lesoto, Grenada, Dominikanska Republika, Surinam, Togo, Južnoafrička Republika. Takođe, značajno je da je odnos onih država koje do sada nisu priznale nezavisnost Kosova nepromenjiv.

Te države su: Alžir, Argentina, Angola, Jermenija, Azerbejdžan, Bahami, Belorusija, Butan, Bolivija, BiH, Bocvana, Brazil, Kambodža, Kina, Kape Verde, Čile, Demokratska Republika Kongo, Kuba, Kipar, Ekvador, Ekvitorijalna Gvineja, Eritreja, Etiopija, Gruzija, Grčka, Gvatemala, Indija, Indonezija, Iran, Irak, Izrael, Jamajka, Kazahstan, Kenija, Severna Koreja, Kirgistan, Laos, Liban, Mali, Mauricijus, Meksiko, Moldavija, Mongolija, Maroko, Mozambik, Majnmar, Namibija, Nepal, Nikaragva, Nigerija, Paragvaj, Filipini, Rumunija, Rusija, Ruanda, Sao Tome i Prinsipe, Sejšeli, Slovačka, Južna Afrika, Južni Sudan, Španija, Šri Lanka, Sudan, Sirija, Tadžigistan, Tunis, Trinidad i Tobago, Turkmenistan, Uganda, Ukrajina, Urugvaj, Uzbekistan, Venecuela, Vijetnam, Zambija, Zimbabve, Palestina, Abhazija itd..

Kada se sagleda odnos najznačajnije transnacionalne organizacije na globalnom nivou, odnosno, Organizacije Ujedinjenih Nacija, važne  su dve činjenice: 1. Dve stalne članice Saveta Bezbednosti OUN-a s pravom veta, Narodna Republika Kina i Ruska Federacija su protiv nezavisnosti Kosova; 2. Podeljenost unutar Organizacije Ujedinjenih Nacija po pitanju nezavisnosti Kosova na dva bloka, od kojih jedan priznanje nezavisnost  Kosova, a drugi se tome protivi pozvajući na dijalog i pregovaranje dve sukobljene strane.

Dakle, na jednoj strani su  tri člana Saveta Bezbednosti s pravom veta, SAD, Ujedinjeno Kraljevstvo i Francuska, 23 članice Evropske Unije, većina članica NATO-a, kao i zemalja koje se nalaze u okviru Britanskog Komonvelta. Na drugoj strani dva člana  Saveta Bezbednosti-Narodna Republika Kina i Ruska Federacija, pet država-članica Evropske Unije-Grčka, Rumunija, Španija, Slovačka, Kipar. Zatim tu su Izrael, Brazil, jedna od najmnogoljudnijih zemalja u svetu Indija, itd.

Ako sve ovo imamo na umu, Srbija  nije ostala sama bez podrške u svetu kad je reč o njenom opstanku, suverenitetu i teritorijalnom integritetu.Od unilateralnog proglašenja nezavisnosti od strane Kosova 2008. godine, prošla je decenija, i ta jedna decenija bila je potrebna da se dobije  slika odnosa sveta prema problemu Kosova.

Kad je reč o unutrašnjoj političkoj sceni,  u Srbiji postoji nekoliko struja mišljenja i opredeljenja u vezi  Kosova. To su:

  1. Kosovo je deo Republike Srbije. Srbija ne sme da prizna i neće priznati nezavisnost Kosova. Čin priznanja, osim što bi značio odustajanje od sopstvenog dela države koji je pod okupacijom, bilo bi to, takođe,  uvod u proces buduće dezintegracije zemlje.
  2. Druga struja rešenje vidi  u spasavanju onoga što se može spasiti, to jest u podeli Kosova, a podela Kosova bila je predlog koji se s vremena na vreme pojavljivao u globalnim centrima moći  odmah nakon 2000.godine.
  3. Treća struja stoji na poziciji da je Kosovo za Srbiju završena priča. Po njima ono je nepovratno za Srbiju uzgubljeno, a na nutrašnjem političkom planu se instrumentalizuje u procesu manipulacije biračima tokom izbora. Ova struja prenebregava činjnicu da na internacionalnom planu, za skoro pola sveta, nezavisnost Kosova nije konačno rešenje, a za Srbiju ono nije nepovratno izgubljeno.
  4. Četvrta struja smatra da u Republici Srbiji treba raspisati referendum. Narodna volja iskazana na referendumu bila bi orijentir za delovanje sadašnje i buduće vlade.
  5. Peta struja smatra da su dve strane, srpska i šiptarska, po pitanju Kosova antagonistički pozicionirane bez mogućnosti dolaska do kompromisa. Rešenje koje ova struja predlaže je zamrzavanje konflikta.

Kosovsko pitanje, bilo je i sada je, jedno od ključnih u srpskoj politici. A od dolaska SNS-a na vlast, pretpostavljeni odnos ove stranke prema Kosovu, korišten je od strane opozicije u procesu njene delegitimacije, kao i vlasti koje je u proteklim godinama konstituisala. Nakon Dačićevog potpisivanja Briselskog sporazuma, srpska opozicija bila je apsolutno uverena da će čin  priznanja nezavisnosti Kosova od strane srpskih vlasti, ubrzo uslediti. Zanimljiv fenomen je da tada, iz fokusa pažnje i percepcije, nestaje  potpisnik Briselskog sporazuma Ivica Dačić, a u fokusu ostaje samo Aleksandar Vučić. Proglašavanje Vučića za nacionalnog izdajnika bio je jedan od aspekata delegitimisanja i njega samog, i SNS-a, i dve vlade čiji će predsednik biti narednih godina. Ako zanemarimo uzroke ovog procesa delegitimisanja ( vršenje intenzivnog, permanentnog, preventivnog pritiska kako bi se umanjila politička moć SNS-a i sprečilo sprovođenje nameravanih promena (kadrova, ekonomske politike, kulturne politike, spoljne politike itd) i automatski podigao nivo uticaja i participacije u distribuciji ekonomske, političke i kulturne moći, onih koji su tokom izbora 2012. godine, pa i kasnije skoro potpuno izgubili podršku glasača u Srbiji), njihova anticipacija Vučićeve izdaje Srbije, kad je reč o Kosovskom pitanju, bila je kardinalno pogrešna. A sama delegitimizacija Vučića kao nacionalnog izdajnika (zatim diktatora itd..) bila je jedan od mehanizama posredstvom kojih su ostaci političke vlasti nastavili da participiraju u političkoj vlasti nakon 2012. godine. Oni jesu ostali, dobrim delom, u političkoj vlasti Srbije, a način i oblik njihove političke borbe-od konvertitstva pa sve do difamacija i pretnji, za mlade istraživače bi mogao biti zanimljiv fenomen za istraživanje i analizu.

S obzirom da su sadašnja  Vlada Ane Brnabić, kao i dve prethodne Vlade Aleksandra Vučića, ostvarili uspehe kad je reč o problemu Kosova, otelovljene u zaustavljanju talasa priznavanja nezavisnosti Kosova, povlačenju priznanja nezavisnosti od strane desetine država, nepromenjenom odnosu nekoliko članica Evropske Unije (Španija, Rumunija..), podršci koju Srbija ima od strane značajnih država poput Izraela, zatim Kine i Rusije kao članica Saveta Bezbednosti sa pravom veta, racionalno bi bilo da se nastavi ovakvom politikom. Jasno je da nainternacionalnom planu,  vezi Kosovskog pitanja,  postoje saveznici srpskog naroda.

Lorna Štrbac za Vidovdan

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Podelite:

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here