Лорна Штрбац: Косово и реалност 2019. године

Поделите:

 

Као што сам у претходном тексту: ” Александар Вучић, Косово и опозиција” (   Видети: https://vidovdan.org/autori/lorna-strbac-aleksandar-vucic-kosovo-i-opozicija/ )  навела, у српској политици постоји неколико струја у вези Косова. Једна од њих је она која сматра да је Косово одавно завршена прича, а на плану унутрашње политике, борба за територијални интегритет Србије, или битка за Косово, инструментализује се у  манипулацији бирачима током изборних процеса.  По  мишљењу зоговорника ове позиције, Србија треба да се помири са реалношћу и призна, на овај или онај начин, независност Косова. Аргументи којима доказују исправност свог становишта су:1. Косово је већ војно и политички изгубљено;2. Сукоб око Косова предстваља препреку евроатланским интеграцијама, односно, препреку чланству Републике Србије у НАТО пакту и Европској Унији; 3. С обзиром да је прича с Косовом готова, односно, оно је већ, наводно, независно, у унутрашњој политици се користи у одржавању симулакрума патриотизма и национализма, посредством којег се манипулишу  патриотски оријентисани бирачи, то јест, онај део бирача у Републици Србији који јесте против независности Косова.

Можемо навести неколико примера који указују на специфичности ове позиције у српској политици. Тако лидер Српског покрета обнове, писац Вук Драшковић ( који, узгред, руковођење овом партијом не препушта никоме већ скоро тридесет година, што,свакако, говори о карактеристикама политичког профила, како лидера ове странке, тако и профила саме странке), у листу Данас, у два своја  текста: ”Косово као амбис”, и ”Сувереност није сановник”, износи, српској јавности, његове, одавно познате ставове о Косовском питању.

У тексту, који представља писмену форму излагања Вука Драшковића на Главном одбору Српсог покрета обнове, одржаном  6. октобра 2019. године у Новом Саду;  ” Косово као амбис” ( садржај излагања објављен у Данасу 8. октобра 2019. године) , он каже: ” ”Maglom, punoćom praznine, obmanjuju neuke i lakoverne u Srbiji, i pridobijaju fanatičnu podršku svih, koji su, pre dve decenije, bili udarni ratni i propagandni ešaloni Slobodana Miloševića. Svi oni aboliraju se od krivice za gubitak Kosova i promovišu u patriote i pobednike. Osokoljeni, oni predvode sve današnje ofanzive protiv Zapada i traže zaokret državne strategije ka Istoku.” (https://www.danas.rs/dijalog/licni-stavovi/kosovo-kao-ambis/ )… ” Prihvatimo i priznajmo istinu da je Kosovo, kao državna teritorija Srbije, izgubljeno 1999. godine, u besmislenom i tragičnom ratu protiv NATO alijanse, i da je krivac za taj istorijski poraz režim Slobodana Miloševića.”( https://www.danas.rs/dijalog/licni-stavovi/kosovo-kao-ambis/ )

U tekstu; ”Suverenost nije sanovnik” ( 26. фебруар 2019. године)  on kaže;Svaka od zemalja koje priznaju deklarativnu suverenost Srbije nad Kosovom ima neke svoje razloge, ciljeve i koristi. A šta dobija Srbija? Ohrabrenje da istraje u odbrani svoje bolne, preskupe i po nju opasne iluzije.Ta staza vodi samo u produbljivanje sukoba sa Albancima, čije najveće žrtve mogu biti preostali Srbi i duhovna baština srpskog naroda na Kosovu. Srbija se takvom strategijom kocka i sa svojom evropskom budućnošću.’’(https://www.danas.rs/dijalog/licni-stavovi/suverenost-nije-sanovnik/ ) …” Suverenost je stvarnost, a ne sanovnik. Suverenost je vrhovni pojam države i prava. Ona izvire iz stvarnosti, a ne iz snova, iz pozivanja na istorijsko, religijsko ili ma koje drugo pravo, ili iz neprihvatanja stvarnosti u kojoj suverenitet vrši neko drugi. Suverenost ne može postojati pravno, a ne postojati u stvarnosti, u vršenju vlasti. Suverenost je kao hleb,a sanjana suverenost je crtež hleba. Ako raniji nosilac suverenosti ne može da vrati svoju vlast, priznaju se činjenice. Papirnata, deklarativna suverenost mora se pokoriti faktičnoj suverenosti.” (https://www.danas.rs/dijalog/licni-stavovi/suverenost-nije-sanovnik/ ) .

Српском јавном мнењу, добро је познато порекло ове политичке странке, развојна линија, односно, фазе кроз које је пролазила, одсуство демократског профила странке, лоши кадрови у странци, непостојање унутрашње политичке динамике унутар странке итд,итд,итд. Србима су, такође, познати ставови и становишта ове политичке странке у вези бројних преломних политичких, чак историјских догађаја од 1989. године па све до данашњих дана, као и у вези кључних питања и проблема српске политике. Следствено томе, ставови Вука Драшковића,  не могу да шокирају никога.

Други пример је Ненад Чанак- лидер Лиге социјалдемократа Војводине. Он, у интервјуу:  ” Priznati Kosovo, tražiti garancije”, објављеном 23. јуна 2019. године у Блицу   каже: ” Konkretno, priznavanjem Kosova uz davanje međunarodnih garancija o zaštiti kulturnih i ekonomskih interesa Srbije koji bi morali biti taksativno nabrojani i definisani. Uostalom, zar to nije i ono što radi aktuelni režim? I što bi uradio svako ko ima trunku odgovornosti prema situaciji u kojoj se nalazimo. Nemojte imati sumnje da bi to radila i tzv. prava opozicija. Pogledajte, npr. Boško Obradović se ubi od Kosova, patriotizma i rusofilije, ali trči na fiktivni sastanak sa Metjuom Palmerom. Dakle, njih samo treba pozvati. To je onaj tip osoba koje svi znamo iz srednje škole, kojima je svaka žurka bez veze ako na nju nisu bili pozvani. Nego da se vratim na temu – primera radi, ako bi, teoretski, četiri opštine ne severu Kosova bile “pripojene” Srbiji, da li bi oficijelni Beograd priznao ostatak Kosova kao nezavisnu državu? Pa, naravno da bi. Znači, nije u pitanju da li priznati Kosovo, nego u kojim granicama.A ako počnu promene granica po etničkim osnovama, koga bi onda začudilo ako bi Kosovo tražilo Preševo, Medveđu i Bujanovac? Da ne spominjem analogne primere u Grčkoj, Makedoniji i Crnoj Gori. Dakle, svaki drugi put je traćenje vremena kojeg je ionako previše izgubljeno. A ovi što se kunu u “Kosovo je Srbija” – ili su zavedeni neostvarivim ciljevima, ili su idealisti koji ne mogu da se suoče sa realnošću, ili su populisti koji na frazama pokušavaju da dobiju glasove, ili su samo pokvarenjaci i kukavice.

Kosovo nije Srbija, nego prostor na kojem žive neki ljudi koji imaju zaokruženu državnu celinu. Treba biti iskren pa to reći umesto da se gura pod tepih, a ova zemlja i njeni građani gube još vremena i života čekajući da se to reši. Evo, setite se, najviše graničnih prelaza na granici sa Kosovom je podignuto u vreme Koštunice. Banalizovaću, pa ću vam reći da isto tako ko god viče “Kosovo je Srbija” na ovaj ili onaj način pravi ili pomaže podizanje graničnih prelaza i trzavica od kojih nam deca samo još više odlaze na Zapad. A mi koji ne pristajemo na taj tip obmane i ne vičemo “Kosovo je Srbija”, mi želimo da se nađe trajno rešenje i mir. I da ne bude graničnih prelaza.”  (https://www.blic.rs/vesti/politika/priznati-kosovo-traziti-garancije-nenad-canak-u-sok-intervjuu-za-blic-o-pregovorima/4l3xjqy )

Каква је позиција Војвођанске партије о независности Косова, артикулисано је у речима Александра Оџића- председника Војвођанске партије: “Kosovo je nezavisno, Vojvodini status Hongkonga”, napisao je Odžić na Tviteru, povodom izjave bivšeg premijera Srbije Vojislava Koštunice da je imao rešenje za Kosovo – da bude “kao Hongkong”. (https://www.autonomija.info/odzic-kosovo-je-nezavisno-vojvodini-status-hongkonga.html )

Могуће је навести још неколико примера, то јест, ставова, анализа, текстова, тв наступа интелектуалаца, председника извесних политичких странака, аналитичара, новинара чије становиште карактеришу следеће тезе: 1. Косово већ игубљено, 2. за тај губитак крив је режим Слободана Милошевића, 3. прича о Косову у функцији је манипулације бирача у унутрашњој српској политици, 4. неопходно је суочити се са реалношћу у којој је Косово већ независно, 5.  Србија треба да призна независност Косова.

Проблем с овим становиштем, односно, струјом на српској политичкој сцени јесте, управо, тај што она, ту непрекидно потенцирану стварност, игнорише и пренебрегава. Или, барем, онај њен део који јој не одговара, који се коси са њиховим интересима, и задацима који имају у вези Србије.  Да, у стварности много је чињеница које говоре о поразу Србије кад је реч о Косовском питању. Но, њој су, истовремено, својствени, аспекти који не слабе српску позицију у вези Косова, него, напротив, говоре о снази те позиције, као и подршци, коју у свету, Србија има у вези очувања сопственог територијалног интегритета и суверенитета.

Непосредно након проглашења независности Косова 17. фебруара 2008. године, оно је убрзано, дан за даном, признавано од низа држава. Тада су биле у Србији, Албанији и на Косову следеће власти:  Савет министара Албаније је  био конституисан од  Сали Беришине Демократске  странке, Косово је контролисано од стране Албанске демократске партије Хашима Тачија, у Србији је у току била Друга Влада Војислава Коштунице, конституисана од ДСС, ДС, Г17+, НС, СДПС, која је, 7. јула 2008. године, замењена Владом Мирка Цветковића.

У кратком периоду након проглашења независности Косова, скоро пола чланица ОУН-а признаје ту независност. Но, с друге стране, читав низ земаља, руководећи се својим разлозима, интересима, геополитичким опредељењима, ту независност није признало.( Видети: https://vidovdan.org/autori/lorna-strbac-aleksandar-vucic-kosovo-i-opozicija/)

За оне, који сматрају да је независност Косова завршена прича, било би од значаја да схвате колико је битна чињеница да су две државе, које у Савету безбедности ОУН-а имају право вета -Руска Федерација и Кина, одбациле Декларацију о независности Косова, позивајући на наставак преговарања и дијалога. Даље, да је неколико чланица Европске Уније такође одбило да призна независност Косова. Затим да је, једна од најмногољуднијих земаља у свету, коју карактерише, последњих година, интензивни  научно-технолошки развој, константан раст БДП-а на глобалном нивоу итд подржала територијални интегритет Србије, итд, итд.. Овај аспект реалности, реалности о којој говоре заговорници косовске независности, коси се с њиховом политиком дезинтеграције Србије, бива од истих игнорисан, јер релативизује и деструише њихову политичку парадигму, као и ваљаност њихових аргумената којима бране тезе о неопходности признања независности Косова од стране саме Србије.

Од значаја би било анализирати промене у српској политици током периода од 2008. године до 2019. године,  однос неколико влада према Косовском питању.,као и конкретне резултате њиховог ангажмана у вези очувања територијалног интегритета и суверенитета Републике Србије.  Друга Влада Војислава Коштунице, након проглашења независности Косова,  убрзо је  пала. Смењена је Владом Мирка Цветковића ( министар спољних послова у Другој Влади Војислава Коштунице и Влади Мирка Цветковића- Вук Јеремић)  током које се одвија убрзано признавање независности Косова. Током наредне Владе Ивице Дачића (Министар спољних послова у то време био је Иван Мркић)  потписује се Бриселски споразум, и још увек се одвија процес признавања Косова од стране неколико држава чланица ОУН-а, да би се овај процес успорио и зауставио током Прве и Друге Владе Александра Вучића. И, на крају, током Владе Ане Брнабић, када је Ивица Дачић још увек министар спољних послова, а Александар Вучић на функцији председика Републике Србије, око 13 држава повлачи признање (видети: https://vidovdan.org/autori/lorna-strbac-aleksandar-vucic-kosovo-i-opozicija/), а Косово, 15. октобра 2019. повлачи захтев за учлањењем у ИНТЕРПОЛ. Ова појава-успоравања, заустављања признавања независности Косова, затим повлачења признања од стране неких држава чланица ОУН-а, не може а да се не сматра значајном. Она представља делимично нову, промењену констелацију у вези односа према Косову, а која се појавила као резултат укрштања промена у унутрашњој политици Републике Србије, као и промена на нивоу глобалне политике.

Међу политичким странкама, води се спор да ли је то допринос Ивице Дачића као министра спољних послова у Првој и Другој Влади Александра Вучића, као и у Влади Ане Брнабић,  или Александра Вучића као председника две претходне Владе Републике Србије. Мада је, самим доласком на власт,  дефинисан као издајник ( вероватно му је таква улога унапред била намењена), и мада су Срби били уверавани да ће брзо потписати  признање Косова, то се није десило. Напротив, он је, током две претходне владе, чији је председник био,  посредством диполоматије, створио контекст који је онемогућио дефинитивно одвајање Косова од Србије. Са друге стране, Ивица Дачић као министар спољних послова и сам је заслужан за повлачење признања Косова од стране  неколико држава.

Срби не би требали да пристану на опцију признања Косова. Не само зато што је то одрицање од сопственог идентитета и самога себе, него зато што би то био сигнал и знак да су Срби спремни да одустану и од других делова своје територије. Што се тиче ”реалиста”, они би требало да отворе очи за онај аспект стварности којег не желе да виде. То што они не желе да виде и признају тај аспект стварности, не значи да он не постоји или да ће нестати. Овакав однос ”реалиста” према стварности још један је доказ колико је перцепција објективне стварности детерминисана когнитивним апаратом, унутрашњом структуром онога који посматра и дефинише стварност.

 

Лорна Штрбац за Видовдан

 

 

 

 

 

Поделите:

2 Коментари

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here