Lorna Štrbac: Ko šta misli kad kaže “Kosovo” na srpskoj političkoj sceni

Podelite:

 

Kao što sam u prethodnom tekstu: ” Aleksandar Vučić, Kosovo i opozicija” (   Videti: https://vidovdan.org/autori/lorna-strbac-aleksandar-vucic-kosovo-i-opozicija/ )  navela, u srpskoj politici postoji nekoliko struja u vezi Kosova. Jedna od njih je ona koja smatra da je Kosovo odavno završena priča, a na planu unutrašnje politike, borba za teritorijalni integritet Srbije, ili bitka za Kosovo, instrumentalizuje se u  manipulaciji biračima tokom izbornih procesa.  Po  mišljenju zogovornika ove pozicije, Srbija treba da se pomiri sa realnošću i prizna, na ovaj ili onaj način, nezavisnost Kosova. Argumenti kojima dokazuju ispravnost svog stanovišta su:1. Kosovo je već vojno i politički izgubljeno;2. Sukob oko Kosova predstvalja prepreku evroatlanskim integracijama, odnosno, prepreku članstvu Republike Srbije u NATO paktu i Evropskoj Uniji; 3. S obzirom da je priča s Kosovom gotova, odnosno, ono je već, navodno, nezavisno, u unutrašnjoj politici se koristi u održavanju simulakruma patriotizma i nacionalizma, posredstvom kojeg se manipulišu  patriotski orijentisani birači, to jest, onaj deo birača u Republici Srbiji koji jeste protiv nezavisnosti Kosova.

Možemo navesti nekoliko primera koji ukazuju na specifičnosti ove pozicije u srpskoj politici. Tako lider Srpskog pokreta obnove, pisac Vuk Drašković ( koji, uzgred, rukovođenje ovom partijom ne prepušta nikome već skoro trideset godina, što,svakako, govori o karakteristikama političkog profila, kako lidera ove stranke, tako i profila same stranke), u listu Danas, u dva svoja  teksta: ”Kosovo kao ambis”, i ”Suverenost nije sanovnik”, iznosi, srpskoj javnosti, njegove, odavno poznate stavove o Kosovskom pitanju.

U tekstu, koji predstavlja pismenu formu izlaganja Vuka Draškovića na Glavnom odboru Srpsog pokreta obnove, održanom  6. oktobra 2019. godine u Novom Sadu;  ” Kosovo kao ambis” ( sadržaj izlaganja objavljen u Danasu 8. oktobra 2019. godine) , on kaže: ” ”Maglom, punoćom praznine, obmanjuju neuke i lakoverne u Srbiji, i pridobijaju fanatičnu podršku svih, koji su, pre dve decenije, bili udarni ratni i propagandni ešaloni Slobodana Miloševića. Svi oni aboliraju se od krivice za gubitak Kosova i promovišu u patriote i pobednike. Osokoljeni, oni predvode sve današnje ofanzive protiv Zapada i traže zaokret državne strategije ka Istoku.” (https://www.danas.rs/dijalog/licni-stavovi/kosovo-kao-ambis/ )… ” Prihvatimo i priznajmo istinu da je Kosovo, kao državna teritorija Srbije, izgubljeno 1999. godine, u besmislenom i tragičnom ratu protiv NATO alijanse, i da je krivac za taj istorijski poraz režim Slobodana Miloševića.”( https://www.danas.rs/dijalog/licni-stavovi/kosovo-kao-ambis/ )

U tekstu; ”Suverenost nije sanovnik” ( 26. februar 2019. godine)  on kaže;Svaka od zemalja koje priznaju deklarativnu suverenost Srbije nad Kosovom ima neke svoje razloge, ciljeve i koristi. A šta dobija Srbija? Ohrabrenje da istraje u odbrani svoje bolne, preskupe i po nju opasne iluzije.Ta staza vodi samo u produbljivanje sukoba sa Albancima, čije najveće žrtve mogu biti preostali Srbi i duhovna baština srpskog naroda na Kosovu. Srbija se takvom strategijom kocka i sa svojom evropskom budućnošću.’’(https://www.danas.rs/dijalog/licni-stavovi/suverenost-nije-sanovnik/ ) …” Suverenost je stvarnost, a ne sanovnik. Suverenost je vrhovni pojam države i prava. Ona izvire iz stvarnosti, a ne iz snova, iz pozivanja na istorijsko, religijsko ili ma koje drugo pravo, ili iz neprihvatanja stvarnosti u kojoj suverenitet vrši neko drugi. Suverenost ne može postojati pravno, a ne postojati u stvarnosti, u vršenju vlasti. Suverenost je kao hleb,a sanjana suverenost je crtež hleba. Ako raniji nosilac suverenosti ne može da vrati svoju vlast, priznaju se činjenice. Papirnata, deklarativna suverenost mora se pokoriti faktičnoj suverenosti.” (https://www.danas.rs/dijalog/licni-stavovi/suverenost-nije-sanovnik/ ) .

Srpskom javnom mnenju, dobro je poznato poreklo ove političke stranke, razvojna linija, odnosno, faze kroz koje je prolazila, odsustvo demokratskog profila stranke, loši kadrovi u stranci, nepostojanje unutrašnje političke dinamike unutar stranke itd,itd,itd. Srbima su, takođe, poznati stavovi i stanovišta ove političke stranke u vezi brojnih prelomnih političkih, čak istorijskih događaja od 1989. godine pa sve do današnjih dana, kao i u vezi ključnih pitanja i problema srpske politike. Sledstveno tome, stavovi Vuka Draškovića,  ne mogu da šokiraju nikoga.

Drugi primer je Nenad Čanak- lider Lige socijaldemokrata Vojvodine. On, u intervjuu:  ” Priznati Kosovo, tražiti garancije”, objavljenom 23. juna 2019. godine u Blicu   kaže: ” Konkretno, priznavanjem Kosova uz davanje međunarodnih garancija o zaštiti kulturnih i ekonomskih interesa Srbije koji bi morali biti taksativno nabrojani i definisani. Uostalom, zar to nije i ono što radi aktuelni režim? I što bi uradio svako ko ima trunku odgovornosti prema situaciji u kojoj se nalazimo. Nemojte imati sumnje da bi to radila i tzv. prava opozicija. Pogledajte, npr. Boško Obradović se ubi od Kosova, patriotizma i rusofilije, ali trči na fiktivni sastanak sa Metjuom Palmerom. Dakle, njih samo treba pozvati. To je onaj tip osoba koje svi znamo iz srednje škole, kojima je svaka žurka bez veze ako na nju nisu bili pozvani. Nego da se vratim na temu – primera radi, ako bi, teoretski, četiri opštine ne severu Kosova bile “pripojene” Srbiji, da li bi oficijelni Beograd priznao ostatak Kosova kao nezavisnu državu? Pa, naravno da bi. Znači, nije u pitanju da li priznati Kosovo, nego u kojim granicama.A ako počnu promene granica po etničkim osnovama, koga bi onda začudilo ako bi Kosovo tražilo Preševo, Medveđu i Bujanovac? Da ne spominjem analogne primere u Grčkoj, Makedoniji i Crnoj Gori. Dakle, svaki drugi put je traćenje vremena kojeg je ionako previše izgubljeno. A ovi što se kunu u “Kosovo je Srbija” – ili su zavedeni neostvarivim ciljevima, ili su idealisti koji ne mogu da se suoče sa realnošću, ili su populisti koji na frazama pokušavaju da dobiju glasove, ili su samo pokvarenjaci i kukavice.

Kosovo nije Srbija, nego prostor na kojem žive neki ljudi koji imaju zaokruženu državnu celinu. Treba biti iskren pa to reći umesto da se gura pod tepih, a ova zemlja i njeni građani gube još vremena i života čekajući da se to reši. Evo, setite se, najviše graničnih prelaza na granici sa Kosovom je podignuto u vreme Koštunice. Banalizovaću, pa ću vam reći da isto tako ko god viče “Kosovo je Srbija” na ovaj ili onaj način pravi ili pomaže podizanje graničnih prelaza i trzavica od kojih nam deca samo još više odlaze na Zapad. A mi koji ne pristajemo na taj tip obmane i ne vičemo “Kosovo je Srbija”, mi želimo da se nađe trajno rešenje i mir. I da ne bude graničnih prelaza.”  (https://www.blic.rs/vesti/politika/priznati-kosovo-traziti-garancije-nenad-canak-u-sok-intervjuu-za-blic-o-pregovorima/4l3xjqy )

Kakva je pozicija Vojvođanske partije o nezavisnosti Kosova, artikulisano je u rečima Aleksandra Odžića- predsednika Vojvođanske partije: “Kosovo je nezavisno, Vojvodini status Hongkonga”, napisao je Odžić na Tviteru, povodom izjave bivšeg premijera Srbije Vojislava Koštunice da je imao rešenje za Kosovo – da bude “kao Hongkong”. (https://www.autonomija.info/odzic-kosovo-je-nezavisno-vojvodini-status-hongkonga.html )

Moguće je navesti još nekoliko primera, to jest, stavova, analiza, tekstova, tv nastupa intelektualaca, predsednika izvesnih političkih stranaka, analitičara, novinara čije stanovište karakterišu sledeće teze: 1. Kosovo već igubljeno, 2. za taj gubitak kriv je režim Slobodana Miloševića, 3. priča o Kosovu u funkciji je manipulacije birača u unutrašnjoj srpskoj politici, 4. neophodno je suočiti se sa realnošću u kojoj je Kosovo već nezavisno, 5.  Srbija treba da prizna nezavisnost Kosova.

Problem s ovim stanovištem, odnosno, strujom na srpskoj političkoj sceni jeste, upravo, taj što ona, tu neprekidno potenciranu stvarnost, ignoriše i prenebregava. Ili, barem, onaj njen deo koji joj ne odgovara, koji se kosi sa njihovim interesima, i zadacima koji imaju u vezi Srbije.  Da, u stvarnosti mnogo je činjenica koje govore o porazu Srbije kad je reč o Kosovskom pitanju. No, njoj su, istovremeno, svojstveni, aspekti koji ne slabe srpsku poziciju u vezi Kosova, nego, naprotiv, govore o snazi te pozicije, kao i podršci, koju u svetu, Srbija ima u vezi očuvanja sopstvenog teritorijalnog integriteta i suvereniteta.

Neposredno nakon proglašenja nezavisnosti Kosova 17. februara 2008. godine, ono je ubrzano, dan za danom, priznavano od niza država. Tada su bile u Srbiji, Albaniji i na Kosovu sledeće vlasti:  Savet ministara Albanije je  bio konstituisan od  Sali Berišine Demokratske  stranke, Kosovo je kontrolisano od strane Albanske demokratske partije Hašima Tačija, u Srbiji je u toku bila Druga Vlada Vojislava Koštunice, konstituisana od DSS, DS, G17+, NS, SDPS, koja je, 7. jula 2008. godine, zamenjena Vladom Mirka Cvetkovića.

U kratkom periodu nakon proglašenja nezavisnosti Kosova, skoro pola članica OUN-a priznaje tu nezavisnost. No, s druge strane, čitav niz zemalja, rukovodeći se svojim razlozima, interesima, geopolitičkim opredeljenjima, tu nezavisnost nije priznalo.( Videti: https://vidovdan.org/autori/lorna-strbac-aleksandar-vucic-kosovo-i-opozicija/)

Za one, koji smatraju da je nezavisnost Kosova završena priča, bilo bi od značaja da shvate koliko je bitna činjenica da su dve države, koje u Savetu bezbednosti OUN-a imaju pravo veta -Ruska Federacija i Kina, odbacile Deklaraciju o nezavisnosti Kosova, pozivajući na nastavak pregovaranja i dijaloga. Dalje, da je nekoliko članica Evropske Unije takođe odbilo da prizna nezavisnost Kosova. Zatim da je, jedna od najmnogoljudnijih zemalja u svetu, koju karakteriše, poslednjih godina, intenzivni  naučno-tehnološki razvoj, konstantan rast BDP-a na globalnom nivou itd podržala teritorijalni integritet Srbije, itd, itd.. Ovaj aspekt realnosti, realnosti o kojoj govore zagovornici kosovske nezavisnosti, kosi se s njihovom politikom dezintegracije Srbije, biva od istih ignorisan, jer relativizuje i destruiše njihovu političku paradigmu, kao i valjanost njihovih argumenata kojima brane teze o neophodnosti priznanja nezavisnosti Kosova od strane same Srbije.

Od značaja bi bilo analizirati promene u srpskoj politici tokom perioda od 2008. godine do 2019. godine,  odnos nekoliko vlada prema Kosovskom pitanju.,kao i konkretne rezultate njihovog angažmana u vezi očuvanja teritorijalnog integriteta i suvereniteta Republike Srbije.  Druga Vlada Vojislava Koštunice, nakon proglašenja nezavisnosti Kosova,  ubrzo je  pala. Smenjena je Vladom Mirka Cvetkovića ( ministar spoljnih poslova u Drugoj Vladi Vojislava Koštunice i Vladi Mirka Cvetkovića- Vuk Jeremić)  tokom koje se odvija ubrzano priznavanje nezavisnosti Kosova. Tokom naredne Vlade Ivice Dačića (Ministar spoljnih poslova u to vreme bio je Ivan Mrkić)  potpisuje se Briselski sporazum, i još uvek se odvija proces priznavanja Kosova od strane nekoliko država članica OUN-a, da bi se ovaj proces usporio i zaustavio tokom Prve i Druge Vlade Aleksandra Vučića. I, na kraju, tokom Vlade Ane Brnabić, kada je Ivica Dačić još uvek ministar spoljnih poslova, a Aleksandar Vučić na funkciji predsedika Republike Srbije, oko 13 država povlači priznanje (videti: https://vidovdan.org/autori/lorna-strbac-aleksandar-vucic-kosovo-i-opozicija/), a Kosovo, 15. oktobra 2019. povlači zahtev za učlanjenjem u INTERPOL. Ova pojava-usporavanja, zaustavljanja priznavanja nezavisnosti Kosova, zatim povlačenja priznanja od strane nekih država članica OUN-a, ne može a da se ne smatra značajnom. Ona predstavlja delimično novu, promenjenu konstelaciju u vezi odnosa prema Kosovu, a koja se pojavila kao rezultat ukrštanja promena u unutrašnjoj politici Republike Srbije, kao i promena na nivou globalne politike.

Među političkim strankama, vodi se spor da li je to doprinos Ivice Dačića kao ministra spoljnih poslova u Prvoj i Drugoj Vladi Aleksandra Vučića, kao i u Vladi Ane Brnabić,  ili Aleksandra Vučića kao predsednika dve prethodne Vlade Republike Srbije. Mada je, samim dolaskom na vlast,  definisan kao izdajnik ( verovatno mu je takva uloga unapred bila namenjena), i mada su Srbi bili uveravani da će brzo potpisati  priznanje Kosova, to se nije desilo. Naprotiv, on je, tokom dve prethodne vlade, čiji je predsednik bio,  posredstvom dipolomatije, stvorio kontekst koji je onemogućio definitivno odvajanje Kosova od Srbije. Sa druge strane, Ivica Dačić kao ministar spoljnih poslova i sam je zaslužan za povlačenje priznanja Kosova od strane  nekoliko država.

Srbi ne bi trebali da pristanu na opciju priznanja Kosova. Ne samo zato što je to odricanje od sopstvenog identiteta i samoga sebe, nego zato što bi to bio signal i znak da su Srbi spremni da odustanu i od drugih delova svoje teritorije. Što se tiče ”realista”, oni bi trebalo da otvore oči za onaj aspekt stvarnosti kojeg ne žele da vide. To što oni ne žele da vide i priznaju taj aspekt stvarnosti, ne znači da on ne postoji ili da će nestati. Ovakav odnos ”realista” prema stvarnosti još jedan je dokaz koliko je percepcija objektivne stvarnosti determinisana kognitivnim aparatom, unutrašnjom strukturom onoga koji posmatra i definiše stvarnost.

 

Lorna Štrbac za Vidovdan

 

 

 

 

 

Podelite:

2 Komentari

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here