Лорна Штрбац: Социјално-економски аспект савременог хрватског национализма

Поделите:

 

Хрватска је балканска држава с релативно малим бројем становника (4.2 милиона) од којих је више од 90 % хрватске етничке припадности и католичке вероисповести, с малим процентом националних мањина у укупној структури становништва. У поређењу са суседним државама, са којима се граничи на северу и западу, она је  технолошки и економски неразвијена, а по степену развијености и основним социјално-економским карактеристикама сличнија је државама на Балкану. У њеном  привредном систему пољопривреда учествује са 4%, индустрија 26%, а сектор услуга 70%, што значи да је главни извор капитала трећи сектор, односно, сектор услуга (туризам). Постала је 2009. године члан НАТО-а, а  2013. године члан Европске Уније.

Иако је национално и верски хомогена, Хрватска је дубоко подељена балканска држава, па се може говорити о Две Хрватске. Поред подела које проистичу из односа Хрвата према фашизму и комунизму, главни корен ових подела у данашњој Хрватској је социјални и економски.  У време сложених промена, економских и политичких, у СФРЈ крајем 80-тих година, то јест,  током увођења вишепартијског система и тржишне економије, Хрватска се политички окренула национализму као средству интензификације националног осећаја, потискивања, односно, редукције, ”југословенског идентитета”, и хомогенизације нације. Тај агресивни национализам, оубличен као анти-српски национализам, хрватска политичка класа, конституисана и од бивших комуниста и од бивших антикомуниста, инструментализовала је у  процесу реализације пројекта стварања државе током распада  СФРЈ.  Очекивања Хрвата од сопствене будуће државе била су велика. Пошто им је пропагандни апарат објаснио да је низак стандард живота резултат  српске хегемоније, ослобађање од Југославије и ”српске хегемоније” логично је, по њиховом мишљењу,  требало да доведе до бољег живота, као и већег степена политичке самосталности, то јест суверенитета.

Пројекат хрватског национализма добио је политичку подршку, верску и културолошку,  од скоро свих католичких и протестантских земаља. Следио је рат. А тај рат завршен је егзодусом  Срба који су на простору Хрватске живели. Протеривањем Срба, током операције ”Олуја” (1995.године), Хрватска је постала скоро потпуно национално хомогена, без мањина, или са веома малим учешћем мањина у свом саставу. Данас, у укупном становништва Хрватске, само 4.5.% су Срби.

У првој деценији 21.века већ је постало очигледно више чињеница. Прво; изласком из Југославије, Хрватска није добила више суверенитета. Напротив. Процес улажења у Европску Унију од Хрватске је захтевао подређивање политичког живота овом циљу, а хрватској политичкој класи омогућио да у име чланства у Европској Унији бесконачно манипулише својим бирачима, потискујући и маргинализујући сва њихова очекивања од самосталности након распада СФРЈ. Уласком у Европску Унију, пренела је делове свог суверенитета на транснационалне инстанце, и тако остала без суверенитета.  Друга очигледна чињеница тиче се односа других  држава, наклоњених хрватској независности током 90-тих, према самој Хрватској, након стицања те независности. Те државе јесу дале максималну подршку пројекту хрватског национализма, у сфери политике, религије, дипломатије, културе. Али, када је Хрватска постална самостална држава, оне су је економски колонизовале и тиме редуковале хрватску економску моћ, која је поред моћи у војсци и војним технологијама, кључни стуб једне државе. Тако је Хрватска постала економски слаба,  чак слабија него што је била унутар Југославије. Случај Хрватске феномен је који говори о томе, да је у савременим међународним односима, капитал изнад политике, вере, културе. Наклоност и пријатељство постојало је између Хрватске и  Немачке, Аустрије, Мађарске, Сједињених држава итд, све док није почео процес приватизације у Хрватској. Од тог момента, пријатељство и наклоност Хрватској, у дипломатији, претворила се у своју супротност, и  добила  нови облик-облик чија је суштина експлоатација хрватских ресурса. Тај феномен резултат је ширег процеса глобализације, која је свој замах добила током 90-тих година и трајала све до економске кризе 2008. године, а представљала је ширење економских утицаја западне Европе према некадашњим социјалистичким државама. Трећа чињеница тиче се односа према Србији и Србима. Док је у Југославији, током њеног постојања,  Хрватска видела Велику Србију, све проблеме тумачила последицом српског хегемонизма, а Србе, на својој територији, сматрала продуженом руком Београда, прва деценија 21. века ће јој распршити те заблуде. Југославије више није било. После операције ”Олуја”, наводне продужене руке Београда, односно, Срба више ту није било. Србија је била окупирана сопственим проблемима после бомбардовања, ушла је у процес приватизације, и није имала никакав утицај на хрватску политику. Но, то Хрватску није учинило стабилном, економски развијеном и демократском државом.

Данас је Хрватска економски неразвијена, социјално нестабилна. Она је држава с ниском стопом наталитета, својствен јој је негативни приронди прираштај становништва ( – 0.5%),   просечна  старост  становништва  је 43.3 године, итд.  Такође јој је инхерентан партократски систем, постојање великог броја политичких странака, наводно различитих, али интересно и социјално хомогених, које изборе користе за сопствено социјално позиционирање у систему социјалне стратификације и дистрибуције економске, политичке и културне моћи.

Партократски систем, економска неразвијеност и социјална нестабилност ( поред познатих историјских аспеката и корена хрватског национализма- положај Хрвата у Аустро-Угарској монархији, улога у Првом светском рату, однос према Србима, Јеврејима, Ромима у НДХ),   генерише хрватски национализам, или национал-шовинизам. Док је 90-тих развијала национализам да би остварила пројекат сопствене државе, данас хрватска политичка класа користи национал-шовинизам као средство којим скреће пажњу са сопствених неуспеха у управљању државом. Економска неразвијеност и перманентна економска криза производи систем у којем су слојеви становништва озбиљно обесправљени и социјално депривирани. Уколико је то систем оштрих социјалних неједнакости, богатства на једној страни, и беде, на другој, утолико је његова логична последица разочарање, бес, љутња, итд. Механизам који политичка класа користи, да би репродуковала сопствени положај, је манипулација том социјалном енергијом беса, усмеравајући га на кривца, којег она дефинише, будући да има монопол над институцијама у којима се објашњавају, тумаче, дефинишу  друштвени проблеми, појаве, догађаји итд. Другим речима, савремена хрватска политичка класа уместо да промени систем који ствара беду и неједнакости, редефинише социјално незадовољство у национализам, којег  опет формира  као анти-српски национализам.

И тада се појављују  ћириличне табле које су прецртане, подсећање на рат из 90-тих, фудбалске утакмице на којима навијачи узвикују језиве речи упућене Србима, разноразни концерти на којима се распаљује мржња. Да ствар буде гора, на овај трик упецају се управо они, чијом енергијом социјалног незадовољства, манипулише богата политичка класа, тајкуни, политичке странке. Но, са протоком времена, овај механизам је, ипак, све мање ефикасан. Млађе генерације, разочаране таквом Хрватском, своју будућност виде негде другде.  Њима се не свиђа земља неправде, непрекидне политичке манипулације, економске репресије, земља  која им не даје шансу да постану људи. И, тако, некадашња Хрватска, чији ”нити један педаљ нису хтели дати”, остаје добрим делом пуста, празна, с старим и уморним становништвом.

Лорна Штрбац за Видовдан

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Поделите:

1 коментар

  1. Хрватска ја и јако дезиндустријализована: остала без бродоградилишта, машинске индустрије, доброг дела хемије и петрохемије, рек о текстрилној и дрвној индустрији да не говоримо. Пољопривреда је запуштена – што због налога ЕУ, што због чињенице да је почивала на Србима. Рибарство и прерада рибе су практично нестали.

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here