Milan Ivanić: Jedino rusko-nemački savez znači kraj globalne dominacije SAD

Podelite:

Često se kako među stručnim krugovima tako i među običnim narodom raspravlja zašto je politička situacija u svetu uglavnom napeta i „na ivici rata“. Prozapadno i globalistički orijentisani liberali će da kažu da je u pitanju “širenje demokratije“, „ljudskih prava“ i „tolerancije“ od strane Zapada. To je lepo upakovan ali, u suštini, rasistički pristup koji se ne razlikuje od nekadašnjih opravdanja kolonijalnih sila koje su govorile da je cilj njihovih okupacija da „civilizuju divljake“ koji „nisu sposobni za život bez svojih gospodara“.

Naravno da agresivno ponašanje Zapada na svetskoj političkoj sceni nema veze sa željom njihovih elita da pomognu bilo kome osim sebi. Ali koji je pravi razlog takvog ponašanja Zapada i da li postoji rešenje kako da se tome stane na kraj? To će nam pokazati nauka koja je decenijama  javno osporavana i diskreditovana, ali iza zavese pažljivo razvijana i proučavana u institutima i naučnim ustanovama svih velikih sila. Radi se o naučnoj disciplini koja nam daje odgovore na pitanja zašto su se vodili i vode ratovi, sklapali i sklapaju savezi i zašto je svet izgleda onako kakvim ga danas znamo. Radi se naravno o geopolitici, koju je jedan od najvećih ruskih geopolitičara, Aleksandar Dugin, nazvao naukom o tome kako vladati[1].

Glavni zakon geopolitike je konstantni skuob dve civilizacije – telurokratije (kopnene moći) i talasokratije (pomorske moći). Ova dvojnost je mnogo više od konfrontacije država koje više ulažu u kopnene ili pomorske snage. Ovo je sukob dve civilizacije, dva pogleda na svet, dva mentaliteta. Narodi telurokratije su vezani za fiksiranost prostora i postojanost njegovih kvalitativnih usmerenja i odlika[2]. Oni su skloni konzervativizmu, strogim pravnim normativima kojima se potčinjavaju krupne ljudske zajednice […] čvrstoći etike i postojanosti socijalnih tradicija[3] itd. Klasični predstavnici telurokratije u Evropi su Rusija i Nemačka, a na nešto lokalnijem nivou, i Srbija.

S druge strane, narodi i države talasokratije, koji su okrenuti nepostojanom, „nefiksiranom“, nemirnom moru, sloni su trgovini i duhu individualnog preduzetništva. Pojedinac kao najpokretljiviji deo kolektiva u pomorskoj civilizaciji postavlja se za najvišu vrednost[4] (sklonost individualizmu, za razliku od telurokratije koja je kolektivistička). Talasokratija se brzo razvija,aktivno evoluira, lako menja spoljna kulturna obeležja, a pritom nepromenjen ostaje samo unutrašnji identitet opšte smernice[5]. Najprepoznatljiviji predstavnici ove civilizacije su SAD i Velika Britanija.

Praktično, cela istorija, nekada na manjim prostorima (kopnena Sparta protiv pomorske Atine, kopneni Rim protiv pomorske Kartagine…) a danas na globalnom nivou, može da se objasni sukobom telurokratije i talasokratije.

U tom smislu moguće je podeliti mapu sveta na tzv. heartland ili „srce sveta“ koji manje-više predstavlja današnju Rusku federaciju i delove centralne Azije kao glavno uporište kopnene moći. Njega okružuje tzv. rimland ili unutrašnji/kontinentalni polumesec“ koji obuhvata Evropu, Bliski istok, Arabijsko poluostrvo, Indijski potkontinent i Jugoistočnu Aziju. Ovo je područje u kojem se prepliću telurokratski i talasokratski uticaji i u kojem je kulturni razvoj najintenzivniji. Na kraju se nalazi „spoljašnji/ostrvski polumesec“ koji predstavlja uporište talasokratije.

Ovo predstavlja osnovni model sveta, a granice su se, u zavisnosti od situacije na terenu, planova i želja geopolitičara delimično korigovale. Nažalost, jedan članak je mali prostor u kojem bi bilo moguće detaljnije objasniti sve pojedinosti.

Praktično, talasokratija će uvek težiti da se širi na štetu telurokratije i, po mogućnosti, osvoji i zavlada heartland-om. S druge strane, telurokratija će se truditi da, što je moguće više, proširi svoj uticaj u suprotnom smeru. Jedan od najpoznatijih geopolitičara, Englez ser Helford Makinder je to definisao na sledeći način: Onaj ko kontroliše Istočnu Evropu, ima prevlast nad heartland-om; onaj ko dominira nad heartland-om, dominira nad Svetskim Ostrvom (Evropa, Azija i Afrika); onaj ko dominira nad Svetskim Ostrvom, dominira nad svetom[6].

Konkretno, današnji predvodnici pomorske moći su SAD sa Velikom Britanijom i ostalim zemljama NATO pakta u kojima su na vlasti proameričke i globalističke elite. Njihov cilj je, kao što smo rekli, uspostavljanje vlasti nad heartland-om odnosno današnjom Rusijom. Da bi ostvarili svoje namere, oni već nekoliko stotina godina pokušavaju da spreče stvaranje „kontinentalnog bloka“ odnosno saveza dve najveće telurokratske sile – Rusije i Nemačke, koji je jedini u stanju da se usprotivi talasokratskim težnjama. Svaki put kada bi dolazilo do približavanja ove dve sile, nekada Velika Britanija a danas SAD, činile su sve što je u njihovoj moći da ponovo stvore neprijateljstvo među kontinentalnim predvodnicima. Između ostalog, talasokratija se uvek trudila da, što je moguće više, fizički odvoji Rusiju od Nemačke.

Engleski geopolitičar Makinder se svojevremeno zapitao: Šta će se desiti sa silama mora ako se veliki kontinent jednom politički objedini da bi postao okosnica nepobedive armade?[7] Upravo je on učestvovao u pripremi Versajskog ugovora, za kojeg je Aleksandar Dugin primetio da je predviđao stvaranje limitrofnih država koje bi razdvajale Germane i Slovene, na razne načine osujećujući njihove pokušaje sklapanja kontinentalne strateške alijanse opasne za „ostrvske države“[8]. Tu je i primer stare engleske ideje „sanitarnog koridora“ između Rusije i Nemačke koja pretpostavlja stvaranje „ničije“ zone (polukolonijalne i usmerene na Englesku) sastavljene od baltičkih i istočnoevropskih država[9]. Koliko su zakoni geopolitike čvrsti i nepromenjivi vidimo na osnovu toga da je SAD samo preuzela britansku ideju, koju dosledno sprovodi. Tako su danas najodaniji američki saveznici upravo zemlje koje se nalaze između Rusije i Nemačke: Estonija, Letonija Litvanija, Poljska, Ukrajina, pa i Rumunija. Ne treba zaboraviti da je Kina, narastajuća sila koja svoje korake planira decenijama unapred, sve više ekonomski prisutna upravo na tim prostorima. Verovatno i njihovi geopolitički eksperti znaju odakle bi mogla da preti opasnost jednog dana kada se ova država još više uključi u svetske procese.

Takođe, vodeći američki geopolitički strateg današnjice, Džordž Fridman, je jednom prilikom[10] objasnio: „Najvažniji interes SAD, zbog kojih smo poslednjih sto godina vodili ratove – Prvi i Drugi svetski i Hladni rat, je bio odnos između Nemačke i Rusije jer, ujedinjene, one su jedina snaga koja može da nas ugrozi. Naš glavni interes je bio da osiguramo da do toga ne dođe. Za SAD najveći strah je nemačka tehnologija, nemački kapital, ruski prirodni resursi i ruska radna snaga – kao jedina kombinacija, koja je vekovima uterivala strah u kosti SAD-u.“

Postavlja se logično pitanje: ako se o ovome javno piše i diskutuje, kako to da Rusija i Nemačka ne odgovore stvaranjem neke vrste saveza potiv talasokratskih sila?

Slične ideje postoje već vekovima u ruskim i nemačkim geopolitičkim krugovima. Karl Haushofer, najznačajniji nemački geopolitičar, kaže: Evroaziju je nemoguće ugušiti sve dok njena dva najveća naroda – Nemci i Rusi – na svaki način teže da izbegnu međusobni sukob sličan Krimskom ratu ili onom iz 1914. godine; to je aksiom evropske politike[11]. On je predlagao stvaranje saveza Berlin – Moskva – Tokio. Dugin to komentariše na sledeći način: U tom bloku nije bilo ničeg slučajnog – to je bio jedini punovredni i odgovarajući odgovor na strategiju suprotnog tabora koji nije skrivao da bi za njega najveću opasnost predstavljalo stvaranje slične evroazijske alijanse.[12] Koliko je to tačno pokazuju nam reči američkog geopolitičara Homera Lija koji je, upozoravajući lidere svoje zemlje, zapisao: Poslednji čas anglosaksonske politike kucnuće onda kada se Nemci, Rusi i Japanci ujedine[13].

Treba podsetiti da je Hausofer ove ideje promovisao `30-ih i `40-ih godina dvadesetog veka. U tadašnjem nemačkom političkom vrhu postojale su struje koje su se slagale sa njegovim stavovima (što je rezultiralo potpisivanjem sporazuma Ribentrop-Molotov) i one koje su bile opterećene idološkim razlikama i širenjem nemačkog „životnog prostora“ (što je razultiralo napadom na SSSR). Ova druga struja na karaju je odnela pobedu i time, praktično, od Nemačke koja je u tom trenutku bila svetska sila napravila okupiranu, podeljenu i na geopolitičkom planu nebitnu državu. Kasnije se ispostavilo da SSSR (a posle Rusija) nije u stanju da se samostalno suprotstvavi uticaju talasokratskih sila, što je rezultiralo stvaranjem unipolarnog sveta na čelu sa SAD.

Amerikanci, s druge strane, nisu zaboravili zaključke geopolitičkih učenja (iako su javno geopolitiku proglasili za „kvazinauku“) pa su u borbi protiv Rusije primenili „strategiju anakonde“ koju je predložio geopolitičar Alfred Mehen još pre Prvog svetskog rata, mnogo ranije nego što su SAD postale svetska sila, što samo ukazuje na to koliko velike sile razmišljaju unapred. Radi se, naime, o blokiranju neprijateljskih teritorija sa mora i linijom priobalja, što postepeno dovodi do strateškog iscrpljivanja protivnika[14]. Tu strategiju je prvi primenio general Meklilan u Američkog građanskom ratu (1861-1865) što je dovelo do pobede Unije nad Konfederacijom. Istovremeno, od potencijalnih Ruskih saveznika Nemačke i Japana, SAD su napravile formalno sveznike, a u suštini okupirane teritorije (u Nemačkoj se i danas nalazi oko 35.000 američkih vojnika, a u Japanu oko 55.000) koje slepo prate američku spoljnu politiku.

Ipak, kako vreme prolazi uticaj SAD slabi, a na geopolitičkoj sceni se javljaju nove svetske sile. Rusija postepeno vraća svoju ulogu u svetskoj politici, a u Nemačkoj raste uticaj suverenističkih snaga. Da li će u budućnosti biti moguća neka vrsta saveza (ili za početak, jače saradnje) između ove dve države, ostaje da vidimo. Istorija je pokazala da je Rusija uvek spremna na saradnju, ali pitanje je da li će Nemci, ako se i kada se oslobode američke okupacije, biti u stanju da racionalno sagledaju situaciju u kojoj se nalaze. Tu postoji nekoliko problema koje oni moraju da prevaziđu.

Prvo, ne treba zaboraviti da je u Nemačkoj i dalje u značajnoj meri prisutna rusofobija, pogotovo među elitom. Zanimljivo da je negativan odnos prema Rusima najveći u nekadašnjoj Zapadnoj Nemačkoj koja je bila pod američki uticajem, dok je na istoku zemlje (u nekadašnjem DDR-u), iako je Sovjetski savez tamo smatran za okupatora, rusofobija zanemarljiva pojava.

Drugo, Nemci su skloni nekoj vrsti neutemeljene glorifikacije SAD i Velike Britanije. Nešto slično postoji kod slovenskih naroda koji, zbog istorijskih dešavanja, ne gaje preterane simpatije prema Nemcima ali su, istovremeno, skloni da se dive nemačkoj sposobnosti organizacije, marljivosti, uređenosti njihovih gradova itd.

Treći nemački problem, koji je verovatno posledica drugog, je podložnost uticajima nekada Velike Britanije a danas SAD, pa su talasokratske sile uvek uspevale da ih okrenu protiv Rusije, čak i onda kada se to najdirektnije kosilo sa nemačkim interesima.

Iz toga proističe i poslednji problem sa kojim se Nemačka suočava. Istorija je pokazala da iako je ovaj narod sposoban da se na kratke staze „digne iz pepela“ i osnaži uticaj svoje zemlje u svetu, planiranje na duže vremenske periode im nijejača strana. Vojničkim rečnikom rečeno, taktički su jako dobri, ali strategijski katastrofalno loši.

Onog trenutka kada Nemačka, oslobođena američkih i britanskih uticaja, uspe da prebrodi ove probleme i okrene se Rusiji, globalna dominacija SAD će biti završena. Rusija će, sasvim sigurno, prihvatiti pruženu ruku.

Ipak, treba biti oprezan jer, na najmanji znak eventualne saradnje Moskve i Berlina, u Vašingronu i Londonu se pale crvene lampice. Ujka Sem i Perfidni Albion u tom slučaju sigurno neće sedeti skrštenih ruku i učiniće sve što je u njihovoj moći da do stvaranja kontinentalnog saveza ne dođe.

Milan Ivanić

Vidovdan

[1] Dugin, Aleksandar, Osnovi geopolitike, 2004, Ekopres, Zrenjanin, str. 25

[2] Ibidem, str. 26

[3] Ibidem, str. 26

[4] Ibidem, str. 26

[5] Ibidem, str. 26

[6] Ibidem, str. 64

[7] Mackinder H, Democratic ideas and reality 1919, New York

[8] Dugin, Aleksandar, Osnovi geopolitike, 2004, Ekopres, Zrenjanin,  str. 52

[9] Ibidem, str. 33-34

[10] https://www.youtube.com/watch?v=QeLu_yyz3tc

[11] Haushofer Karl, Der Kontinentalblock. Mitteleuropa, Eurasien, Japan, Eher Verlag, 1941, Berlin

[12] Dugin, Aleksandar, Osnovi geopolitike, 2004, Ekopres, Zrenjanin, str. 70

[13] Ibidem, str. 71

[14] Ibidem, str. 58

Podelite:

4 Komentari

  1. Ma da, bas ce Amerikanci dozvoliti dvojici luzera (Nemcima iz dva rata i Rusima iz Hladnog rata) da im poremete dominaciju. Pa rastavice ih na sastavne delove ko sto su nas rastavili. Dokle ce vise ovi trovaci sa vidovdana da zaludjuju i lazu ovaj narod nesvesnog disproporcije Americke vojne i svake druge moci u poredjenju sa bilo kojom drugom drzavom na svetu.

    • Nisi ti toliko neobvesten, ni glupav da su ti promakla sva ruska dostignuca u razvoju naoruzanja. Ti si, kao anglofil, naprosto preplasen i odbijas da verujes da ih Rusi mogu da uniste za 5 minuta, pa se ovako javno blamiras . . . Moraces to da progutas, jer, Rusi nisu tek sledili liniju razvoja vojne tehnologije, oni su napravili SKOK, toliko veliki da su jednu generaciju ispred.
      Inace, ti tvoji vajni Ameri su izgubili sve ratove koje su vodili, jedan od poslednjih u Afganistanu gde su ih gologuzi Talibani isterali.Ne mora se biti strucnjak da bi se znalo da oni nisu u stanju da 24 casa smisleno vode neki rat, a kamo li protiv Rusije. Kolega, Car je go, svidjalo se to tebi ili ne.

  2. jesu izgubili kako da ne:)
    otišli na Mesec i kad su otkrili da tamo imaju neograničen izvor energije Helium3 više se nisu ni vraćali ovamo……
    napravili baze u unutrašnjosti Meseca može pola Amerike plus slepi putnici da se nasele gore……
    dole na zemlji ostali samo zgubidani i gulanferi koji dalje od nosa nikad nisu videli ni sopstvene mustaće u magli od slina hahahahahahahaha
    da ne tupim o Marsu i šta sve tu imaju 20 godina pre nego je iko i prišao crvenoj planeti…..
    ima ih svugde po sunčevom sistemu samo najmanje u geopolitičkim zajebancijama i palamuđanjima..

  3. Ilon Mask nešto pokušava da ih stigne tamo gore ali dok on dođe do Marsa sa svojim raketama igračkicama oni pre 30 godina što su stigli i osnovali kolonije ima da se presele do Alfa Kentaura……
    ostaviće mu CocaColu i McDonalds da se okrepi do sledećeg lansiranja hahahaha
    tako da svaka budala juri onu ispred sebe da bi je sustigla u tehnološkom razvoju ako može nekako i moli se bogu da se saplete i ljosne kako bi je sustigla pre nego se oporavi za nastavak putovanja kroz univerzum-.-

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here