Милош Дојчиновић: Ево како НАТО гради своју логистику на Балкану

Поделите:
Западне силе су разбијањем Социјалистичке Југославије помагале националистичке и клерикалистичке структуре у циљу колонијализације војне и друштвене имовине њених република. Тадашња Савезна Република Југославија је имала јасно изражен негативан став по том питању и зато је била на константном удару западне политике. Остале државе некадашње Југославије су се пак приклониле тој реторици и у замену за своју ,,политичку независност“ од стране Београда постале су итекако политички и војно зависне од стране најмоћније ратне машинерије од завршетка Хладног рата.
Да је толико интересовање наше владајуће елите за НАТО интеграцијама, као што није, западни центри моћи не би бесумично улагали у различите параполитичке организације од којих је свакако најпознатији ЦЕАС.
Са друге стране, болна сећања везана за бомбардовање наше отаџбине су главни разлог негодовања идеје да војска Србије и њен суверенитет буде под протекторатом НАТО алијансе.
Самим тим и наш територијални интегритет би био доведен у питање уколико би закорачили у такав један вид политичког непотизма. Постали бисмо јасно дефинисани непријатељ Руској федерацији као и исламским фундаменталистима на Блиском истоку што нам у садашњим околностима ни најмање није потребно.
Генерални секретар НАТО Јенс Столтенберг изјавио је да су Русија и Исламска држава два главна изазова са којима се алијанска суочава на истоку и југу НАТО простора.
Треба споменути и то да НАТО тренутно спроводи највеће појачање колективне одбране од Другог светског рата што укључује унапређење спремности и повећање мобилизације војника у источном делу простора.
Код наших дојучерашњих ,,добрих“ комшија је сарадња на завидном нивоу.
Данас, две деценије након завршетка ,,Домовинског рата“ различите хрватске дестинације су претворене у војне полигоне НАТО-а. У Слуњу на Кордуну, војни полигон некадашње ЈНА је претворен у НАТО базу. Наводе се и два острва, Вис и Брач.
Међутим званични подаци о присуству НАТО војске на Хрватској територији крију се од очију јавности.
Политиколози истичу да се аеродром у Пули користи за војне вежбе Атлантистичке машинерије. Постоји мишљење и да је и потенцијална мета и аеродром у Земунику и бродоградилиште у Шибенику.
Међутим у конкуренцији са италијанском Мартинсикуро, Грчком Месолонги те Албанском Влором, због дубине мора које омогућава пристајање већих бродова, Хрватски Бакарски залив је однео победу да постане још једна НАТО база.
Из овога се закључује да НАТО пре свега своју инфраструктуру гради у државама које имају излазак на море као што има и Хрватска.
Хрватски војници суделују и у четири мултинационална батаљона која су распоређена на истоку Европе и која су под заповедништвом Велике Британије, Немачке и Сједињених Америчких Држава. Миро Ковач је прошле године у Варшави званично потврдио да ће Хрватски Сабор послати своје постројбе на исток Европе и да ће хрватски бојовници бити конструктивни какви су били током свог боравка у Авганистану.
Та четири ,,мултинационална батаљона“ броје између 600 и 1000 војника.
Са друге стране Црногорски естаблишмент након отцепљења од Србије, издвајао је милионе евра за реконструкцију аеродрома на Капином Пољу. Подигнут је на километарској писти и торањ уз пратеће садржаје према међународним стандардима.
Веско Гарчевић, национални координатор за НАТО, изјавио је да ће НАТО војне базе бити успостављене на територији Црне Горе и да ће та одлука бити у складу са интересом државе и њених грађана.
Премијер Црне Горе, Душко Марковић је у америчком магазину ,,Тајм“ изнео одушевљење због тога што Црна Гора има да понуди моћну луку Бар за НАТО базу која је и иначе јако стратешки важна противницима  НАТО алијансе посебно након конфликата у Сирији.
Тиме премијер Марковић доводи у питање територијалну безбедност Црне Горе.
НАТО пристаништа биће инсталирана и у Никшићу. Помиње се и заједничка ваздушна одбрана на релацији Подгорица – Загреб – Сарајево – Скопље.
Мило Ђукановић је и сам тврдио да је чланство у НАТО-у ,,капитално историјско достигнуће“.
Словенија је пак аеродром у Церкљу уступила западној чизми још с’почетка садашњег миленијума. Као прва државица која је иступила из заједнице ,,Словенских народа“ постала је главна мета атлантистичких интересовања. Тада је за ,,годишњу чланарину“ потрошила 2,5 милиона евра.
Словеначки војници већ више од деценије учествују у ,,мировним мисијама“ у Авганистану. Такође, словеначки војници су стационирани и на Косову, у Пећи и Приштини у саставу италијанских јединица КФОР-а.
Безбедност Словеније је много лошија него у времену када је била штићена снагама Југословенске народне армије.
Ни са Албанијом није боља ситуација. Након бомбардовања Југославије и уласка НАТО-а на територију Косова и Метохије, почела је са градњом америчка војна база “Камп Бондстил“. Он је уједно и највећа америчка војна база након завршетка Вијетнамског рата која броји 5000 војника.Смештен близу Урошевца у интересу војног повезивања самопроглашеног Косова и Албаније. Један од главних геополитичких интереса базе ,,Бондстил“ је и организовање и извођење операција америчке војске. А у таквим операцијама ће суделовати и аеродром у Тирани , Драчу и Приштини.
Македонија је ту ипак најслабија тачка суверености Балкана. Она као држава нема решено унутарполитичко питање пре свега око албанске националне мањине на њеној територији. Након промене њеног назива у ,,Северна Македонија”, македонцима следи улазак у НАТО. Главни циљ те интеграције јесте што ће НАТО под својом шапом држати оне делове Балкана на којима живе албанци, тиме ће доћи до формалног заокруживања још увек неформалне ,,Велике Албаније.” Албанске политичке снаге као вишедеценијски НАТО савезници на овим пределима, има ће више разлога за радост.
Након оваквих показатеља, Србији и њеном руководству не преостаје ништа друго већ континуирано и јаче стратешко партнерство са Руском федерацијом.
Испорука шест авиона МИГ-29 требају бити само почетак војног дијалога Београд – Москва. Затим и коришћење Дунава као међународног пловног пута пре кога се може извршити транспорт оружја речним бродовима. Русија је као правна наследница СССР-а и члан Дунавске комисије.
Друга могућност је обустава било каквих преговора са Приштном због увођења сулудих такси. Непризнавање самопроглашеног Косова као суверене државе и њено измицање столице у Уједињеним Нацијама је још један начин онемогућавању уласка Србије у НАТО. Јер после Македонског чланство, логична последица је Косовски пријем, а потом следи и Србија и Република Српска као опкољене стране.
Иако многи стручњаци тврде да улазак у Европску Унију не условљава улазак у НАТО-у, грдно се варају уколико се погледа геополитичка мапа Источне Европе у протеклих тридесетак година.
Уколико власт жели да сачува војну неутралност ,,између две ватре“ треба да поради на јачању утилитаризма у војним редовима.
Пре свега треба спречити распродају војних касарни широм Србије са којима се тргује по јефтиним ценама.
Милош Дојчиновић за Видовдан
Поделите:

1 коментар

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here