Косовски црни јубилеј

Поделите:

Овог месеца се се навршава ”јубиларних” десет година откако је тзв. Косово једнострано прогласило независност. Тог седамнаестог фебруара 2008.године, на вандредној свеченој седници парламента, за Деклерацију о независности изјаснило се свих 109 присутних посланика. Прве реакције из света стигле су још истог дана: потпарол Стејт департмента, Шон Макормак, тада је изјавио да су САД ”примиле к знању” ову одлуку скупштине Косова, док је Русија оштро осудила ову једнострану одлуку и хитно сазвала састанак Савета безбедности УН. Седница Савета безбедности УН била је одржана 18. фебруара. Виталиј Чуркин, амбасадор Русије при УН, рекао је да ће Русија инсистирати на поштовању Резолуције 1244 према којој се гарантује територијални интегритет Србије. Након дебате која је трајала два сата и у којој је Русија подржала захтев Србије да Савет безбедности потврди територијални интегритет и суверенитет Србије, седница се завршила без доношења резолуције због супротних ставова Русије и Кине са једне стране и САД и неких земаља ЕУ са друге. Костарика је прва признала самопроглашено Косово, а потом и Авганистан; Наредног дана, осамнаестог фебруара, званично признање су објавиле САД, Француска, Уједињено Краљевство, Албанија и Турска, док је Словенија прва држава  из бивше СФРЈ која је признала ”Косово”. Европска унија је одржала састанак министара иностраних послова, османаестог фебруара, у Бриселу. Као и УН због немогућности заузимања заједничког става, ЕУ је објавила да оставља одлуку свакој од својих чланица да независно одлуче да ли ће признати самопроглашено Косово или не. Почетком 2009.године, малдивски парламент је истраживао оптужбе да је Бехђет Пацоли купио признање Косова за два милиона долара од малдивског министра иностраних послова Ахмеда Шахида. Слободно се може рећи да је 2009. била добра година за Албанце са Космета, јер је те године највише држава признало самопроглашено Косово, а данас се на списку земаља које су признале једнострано проглашену независност званично налази 114 држава, међутим, узимајући у обзир да су неке државе повукле признање Косова, док су Уганда и Гвинеја Бисао демантовале да су икада признале косовску независност, додајући да званична Приштина никада није добила ниједан званични документ који то потврђује, данас се не може са сигурношћу не може рећи колико држава признаје тзв. Косово-косметски Албанци тврде да се на том списку налази више од 106 држава, док Ивица Дачић тврди да ће број земаља које признају Косово ускоро бити мањи од сто, што би значило да више од половине земаља света не признаје Косово као државу.

”Ако дође до једностраног проглашења независности и ако друге земље, као на пример САД, признају Косово, поставља се питање шта ће се десити у региону. Срби северно од Ибра, који ни данас не живе под управом косовских власти, могли би да прогласе сопствену независност или да остану при томе да су део Србије. Домино ефекат би могао да се осети у Македонији где је било проблема који су решени Охридским споразумом 2001.године. Шта ће се десити ако позамашна албанска мањина пожели да се поведе за примером косовских Албанаца и затражи независност? Да ли ће Срби у Републици Српској, која не може да се пореди са Косовом али у којој би косовски расплет могао да има утицаја, можда одлуче да желе да се придруже Србији? Све су то неизвесности, опасне по стабилност. Ту су Словачка, Румунија, Грчка, Шпанија, а донекле и Италија…Другим речима, у Алијанси постоји забринутост, ако не и отворено противљење таквом курсу.”, објаснио је Џефи Сајмон, аналитичар у Институту за стратегијске студије, при америчком Националом универзитету за одбрамбена питања, давне 2007.године, залагајући се за поделу Космета.

Албанска борба за косовску државу није почела деведестих, већ много раније: десетог јуна 1878.године у Призрену основано је удружење ”Лига за одбрану права албанског народа”, односно Призренска лига, која је према неким мишљењима имала карактер општенационалног покрета, док је према другим мишљењима била ништа друго него облик манипулације албанским народом у вођењу балканске политике, односно Албанци су били продужена рука 16.априла, покрајински секретаријат за унутрашње послове саопштио је да је 13.априла између поноћи и два сата ујутру дошло до масовног истицања албанских застава у скоро свим деловима Космета, што је Србе и Црногорце узнемирило, док су Албанци били равнодушни. Овај случај, односно масовно истицање албанских застава на КиМ, означен је као ” најорганизованија непријатељска акција на Космету од 1945.године”, док је ”Радио Лондон” пренео да на Космету хапсе албанску интелигенцију, односно просветне раднике, ученике, студентне и службенике. Ухапшени Албанци који су се залагали за мењање државних граница, односно иредентисти, тврдили су да се боре против неправилности које трпе косметски Албанци али и да нису противници државе.

Шиптар или Албанац и  Косово или Космет

На Космету, центар  албанских иредентиста налазио се у Пећи. Косово и Метохију Срби углавном називају Косово и Метохија или ”Космет”, док Албанци исту област називају ”Ќосово”, а понекад томе додају и тзв. Дукађинску равницу. Албанска историографија и географија простор који обухвата Метохија, називају Дукађин, а област Дукађин заузима северозападне делове Албаније. Реч је о намери да се термин ”Метохија” заборави и потисне због тога што својим називом потврђује српско право на ову област, јер Метохија означава земљу која је под управом манастира, а назив долази од грчке речи ”метох” што значи заједница а првобитно је означавала насеобину монаха који су обрађивали манастирску земљу. У новембру 1968.године име покрајине је промењено у ”Социјалистичка Аутономна Покрајина Косово” , термин ”Шиптар” замењен је термином ” Албанац”.Албански језик има два дијалекта: дијелекат Гега, северно од реке Шкумбе којим говоре, између осталих, косметски Албанци, односно Геге, и дијалекат Тоска, јужно од ове реке. Дијалект Тоска сматра се званичним дијалектом Албаније. Баш због тога Тоске Албанију називају Шћиперијом(Shqiperia), а Геге је називају Шћипнијом(Shqipnia), што није ништа чудно, јер где је у дијалекту Тоска ”р” у дијалекту Гега је ”н”, што чини само једну од разлика између ова два дијалекта. Шћип(shqip) на албанском језику значи орао, а неретко Албанију називају ”земљом орлова”, но, орао јесте један од албанских националних симбола, па заставу Албаније чини црвена подлога са црним двоглавим орлом у средишту. Термин ”Шиптар” је означавао све  оне Албанце који не живе на територији Републике Албаније, јер они који живе у Албанији себе не називају ”Шиптарима”, већ ”Шћиптарима”, пошто у албанском језику не постоји термин Албанац, већ ”shqiptar’’ или ”Шћиптар” тј. како би Срби и остали рекли ”Шиптар”, односно изоставља се слово ”ћ”. Међутим, како су Албанци са КиМ живели у Југославији било је неопходно да се направи разлика између оних Албанаца који живе у Албанији и оних који живе ван граница Републике Албаније, јер иако је реч о истом народу, Албанци из Албаније, Тоске, у много чему се разликују од Гега. Но, 1968. разлика између Албанаца и Шиптара је укината, слободно се може рећи, изједначени су Албанци из Албаније са Албанцима из свих других делова Балкана, што данас отприлике значи да је још 1968.године почела да се ствара великоалбанска држава. Давне 1981.године косметски Албанци демонстрирају, захтевајући да Косово и Метохија, односно како би они рекли,”Косово”, постане република. Албански студенти, незадовољни положајем свог народа, организују демонстрације под слоганом ”Косово република”, а један од вођа студентских демонстрација био је и Хашим Тачи, који је студирао историју на приштинском универзитету. Демонстрације су почеле 11. марта 1981.године у кантини студентског дома, наводно, због лошег квалитета хране. Онда су почели да скандирају ” Трепча ради, Београд се гради”, упућујући на положај ”Косова” у тадашњој Југославији. У ноћи између 15. и 16. марта била је запаљена Пећка патријаршија. Нови талас протеста се дешава 26. марта када на Космет долази Штафета младости што косметски Албанци користе као повод за масовна окупљања, док је део окупљених албанских студената покушао да отме штафету. Међу окупљеним студентима су се могли чути гласови албанских радника и сељака који су узвикивали име Адема Демаћија, албанског лидера који се тада налазио у затвору, као и ”слобода, јединство и демократија”, али и ”хоћемо уједињене свих албанских земаља” и ”Косово република”. Од 1981. године имами, од којих је данас најгласнији Фатмир Љатифи, који делује на подручију читавог Космета, утицао је на косметске Албанце да једни другима опросте дуг у крви, односно да се уједине, а све у име једног вишег циља-стварања етнички чисте албанске државе.

”Ова крв је опроштена у име Алаха, у име Шехида, породица несталих и целог албанства. Молим се да ово буде последње убиство међу Албанцима”, говорио је Љатифи, трудећи се да наведе Албанце да се уједине. Такође, након 1981. године косметски Албанци започињу бојкот српске државе, тако што албанска деца престају да иду у државне школе, већ се настава одржава у приватним кућама, али и Албанци са Космета одбијају да учествују у попису становништва 1991. што их није спречавало да тврде да чине већину на Космету. Ослободилачка Војска Косова(ОВК) настала је 1994.године, а широј јавности постаје позната 1996.године. Првобитно, ОВК је била означена као терористичка организација, јер је реч о организацији која је нападала државне органе, војску, полицију, као и цивилно неалбанско становништво, све у циљу стварања независног Косова које би се у једном тренутку припојило Албанији. Ипак, ситуација се тада преокренула у корист косметских Албанаца: уз помоћ моћне антисрпске пропаганде иза које су стајале САД, па се оружани сукоб између српских полицијских снага и побуњених Албанаца у Рачку, представља као масакр над албанским цивилима од стране српских власти.

”Требало би да подсетимо шта се догодило у селу Рачак у јануару-невини људи, жене и деца одведени су из својих кућа у јаругу, натерани да клече у прашини, покошени рафалима- ни због чега што су учинили, него само због онога што јесу.”, изјавио је Бил Клинтон 19. марта 1999. године. О Рачку постоје две истине: српска и албанска, али је те 1999.године свет ипак прихватио ову другу истину, према којој су Срби починили злочин над албанским цивилима, док српску истину тих година није имао ко да чује. Село Рачак се налази у близини Штимља на обронцима планине Неродимке, те од Рачка почиње дубљи пут у планину где су се налазила утврђења ОВК, док се база налазила у самом селу у близини електране. Осмог јануара, из заседе, убијена су три српска полицајца у Рачку, што се сматра поводом за напад на ово село. Нападом на Рачак руководио је Горан Радисављевић Гури који тврди да се у Рачку налазило 140 припадника ОВК против којих се борило 35 припадника српске полиције. Такође, сумња се да су Албанци у село Рачак доносили лешеве припадника ОВК који су погинули у сукобима са српском полицијом широм Космета.

”Срби спроводе терор и силују албанску децу”, напоменуо је Клинтон крајем априла 1999.године, трудећи се да објасни зашто НАТО бомбардује Србију. Одједном, косметски Албанци у очима света постају жртве српског терора и самим тим су заслужили да добију државу, односно Космет, те они постају ”најпроамеричкија држава” на свету. Међутим, данас је очигледно да су косметски Албанци били злоупотребљени од стране САД, негде и заведени идејом о стварању државе на Балкану у којој ће живети сви Албанци, били су спремни на све не би ли остварили тај романтичарски сан, који сањају све младе нације, сан о слободи. Американци су много тога обећали косметским Албанцима: од тога да ће добити државу, Косово, која ће бити синоним за слободу, али и мултиечност, јер на Космету живе Срби, Турци, Роми и Албанци до тога да је реч о ”држави” у коју ће бити уложено много новца, нарочито од стране иностраних инвеститора. Ипак, данас је ситуација другачија: ”Косово” или Космет није ништа друго него црна рупа Европе или ”европски Тајланд”, простим језиком речено. У извештају Међународне кризне  групе наводи се да су корупција и организовани криминал на Космету у сталном порасту, али и да ” слаб прсвосудни систем одвраћа стране инвеститоре од улагања у област огрезлу у сиромаштву”. Подсећања ради, албанска мафија је једна од најјачих на свету, а углавном се бави трговином наркотика, али и трговином људима и органима, како се тврди, центар албанске мафије је данас на Косову и Метохији. Осим трговине женама, албанска мафија се бави и трговином новорођенчади, нарочито на подручију Италије и Немачке. Својевремено, албански макрои, нарочито они са Космета, приморавали су жене, жртве трговине људима, да рађају децу коју би они касније продавали паровима из Италије и Немачке који не могу да имају потомство, а о томе је и снимљен филм ”Талац”, 2008.године.  На Космету, нажалост, данас постоји велики број јавних кућа, нарочито у околини Приштине, где се могу срести Молдавке, Албанке, Рускиње, Румунке и Српкиње које раде у локалним кафанама. Такође, на Косову и Метохији велики број људи болује од рака, а како су Срби протерани са Космета, нарочито након погрома у марту 2004.године, јасно је да данас већину оболелих од рака чине косметски Албанци; У албанским насељима на КиМ на бандерама можете видети умрлице и  плакате, неретко исписане обичним фломастером, са позивима у помоћ албанској деци оболелој од рака. Уместо инвестиција, слободе, етнички чисте албанске државе, косметски Албанци су добили нешто чему се нису надали: изолацију, политичку и економску кризу,пандемију рака.

”Албанци пријаве боравиште у Нишу или Београду и на основу тога добијају документа са којима долазе у болницу. Сваки десети пацијент је косметски Албанац у Клиничком центру Ниш у којем гравитира 2,5 милиона људи. Највише долазе због терапије и зрачења. Они који не могу да заврше папире, не жале новац за лечење.”, наводе извори из нишке болнице.

”Имали смо политичаре који су добијали визе и грађани добијају визе, нема забране…Проблем је у томе што је Косово изоловано.”, признао је Рамуш Харадинај, тзв. премијер Косова, објашњавајући зашто не може да посети Велику Британију и САД, чак ни у својству тзв. председника косовске владе.

Десет година касније, слободно се може рећи, бар када су косметски Албанци у питању, ситуација је много гора него што је била пре двадесет и више година, када су Албанци са КиМ, ако ништа друго, имали могућност да се запосле у државним институцијама, али нису знали шта је осиромашен уранијум од кога данас умиру њихова деца. Не могу назад, јер су се и те како замерили Србима, а не могу ни напред јер њихови савезници, САД, просто данас више немају времена за косметске Албанце, јер побогу, косметски Албанци су одрадили своје кад је требало, односно давне 1999.године, кад су им САД обећале државу. Но, данас су они болесни, изоловани и сиромашни, а САД нешто немају времена за њих, већ се баве другим проблемима. И можда је време да схвате да су били само продужена рука САД, не и нешто више од тога, као и да би много више добили да су се договарали са Србима, нарочито онима са КиМ са којима су одрастали, него што су им у име америчких интереса забили нож у леђа; Ма колико чудно звучало, врло је једноставно-Срби са КиМ су њихови земљаци, негде их разумеју или се труде да их разумеју, док су САД  ништа друго него колонијална сила, робовласници, узвишени Запад, који никада неће моћи да разуме компликоване односе народа који живе на Балкану, но,  то их не спречава да исте злоупотреби, онда када проценe да је потребно.

М.Ћ.

Видовдан

 

 

 

 

 

 

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here