МинаЋурчић: Правно обевазујући споразум са Приштином или замка за Србију

German Chancellor Angela Merkel and Serbia's President Aleksandar Vucic after a news conference at the chancellery in Berlin, Germany, February 27, 2018. REUTERS/Hannibal Hanschke
Поделите:

Двадесет и седмог фебруара Александар Вучић је отпутовао у радну посету Берлину на позив немачке канцеларке Ангеле Меркел, са којом се састао по 11. пут, у тренутку када је питање споразума између Београда и Приштине главна тема готово свих европских званичника. За то време је у Приштини боравио  шеф Европске комисије Жан- Клод Јункер који је позвао приштинске власти да побољшају везе са Београдом, као и да ратификују споразум о демаркацији са Црном Гором, истакнувши да је од пресудног значаја да ”односи Београда и Приштине почну да се развијају на новим основама”, као и да је у том контексту важан правно обавезујући споразум.

 

”Важно је да Срби и косовски Албанци пронађу правно обавезујући споразум, који ће омогућити да заједно даље напредујете ка Европи.”, рекао је Јункер на конференцији за новинаре после сусрета са представницима привремених косовских институција. Вучић је за телевизију Прва рекао да је са немачком канцеларком разговарао о правно обавезујућем споразуму, али и да је папир још бео.

”Уколико потпишемо тај споразум добићемо све гаранције, а гаранције које добијемо у Берлину су гаранције у које највише верујем. Са канцеларком сам причао о свему. Папир је и даље бео, али свакаквих ствари ту има и разговарао сам са канцеларком Меркел о различитим модалитетима.”, објаснио је он. Када је у питању последња верзија нове Стратегије проширења ЕУ, у истој се наводи да Србија најкасније до 2019. треба да испуни прелазна мерила у области владавине права и постигне споразум о нормализацији односа са Приштином како би од ЕУ добила завршна мерила, наставила даље и 2025. постала чланица ЕУ.  Иако није наглашено, ипак је више него јасно да је правно обавезујући споразум са Приштином је први и најважнији услов који Србија треба да испуни да би једног дана постала чланица Европске уније. Шта тачно представља овај документ, још нам нико није рекао, па ни високи европски званичници који упорно инсистирају на његовом потписивању. Као што је председник Србије објаснио, постоји више модалитета, а један од предлога је око којег би Београд и Приштина требало да се усагласе јесте модел ”две Немачке”, односно договор да две државе буду равноправне чланице УН. Наиме, 1972. године, скоро након две деценије, постигнут је договор између Западне и Источне Немачке. Западна Немачка никада није признала Источну, али је ипак постигнут споразум о томе да као самосталне државе постану равноправне чланице УН. Отприлике, они који Србији и Приштини предлажу споразум по моделу на овај, не очекују од Србије да ”наглас” призна Косово, већ да се понаша као да га је признала, тј. да се према Косову и Метохији односи као према равноправној и независној држави, називајући тај однос ”нормализацијом” уместо признањем. Косметским Албанцима, иако то не желе увек да кажу, покушавајући да се представе као највеће жртве и губитници дијалога између Београда и Приштине не би ли успели да добију што више за себе, модел ”две Немачке” сигурно би одговарао, јер идеја о размени територија њима никако не одговара, као ни идеја о било каквој  аутономији Срба на подручију Космета.

”У оваквим неправедним преговорима, Србија је прво изнудила етничку децентрализацију на Косову где су створене општине са српским становништвом, а касније и Заједницу српских општина као трећи ниво власти на Косову. ЗСО би била нека врста Републике Српске на Косову.”, објаснио је Аљбин Курти, лидер Самоопредељења, који се најоштрије противи било каквом дијалогу са Београдом који не подразумева признање тзв. Косова.  Такође, он сматра да би самопроглашено Косово требало на референдуму да се изјасни о уједињењу са Албанијом од које је, како наводи он, одвојено ”насилним, недемократским путем од стране великих сила”.

”Желели бисмо да имамо право да се ујединимо са Албанијом на демократски и миран начин- значи, не бисмо почели трећи балкански рат.”, рекао је Курти за Дојче Веле у децембру 2017.

”Заинтересовани смо да седнемо за сто са председником Вучићем и да завршимо оно што је остало отворено између Косова и Србије-а то је признање.”, објаснио је Харадинај у интервијуу за Би-би-си, пре само неколико дана, наглашавајући да о размени територија не жели да говори, јер је то довело до ратова у прошлости.

”Ако отворимо то питање, то је прича без краја и конца. Ја сам у потпуности против тога. Још носимо ране из ранијих трагедија и не желимо да их поново отварамо.”, рекао је.  Наравно, размена територија, односно идеја да се Бујановац, Прешево и Медвеђа у неку руку трампе за аутономију Севера КиМ не одговара ни Србима, но, поставља се питање како Албанци виде ”нормализацију” односа између Београда и Приштине? Када је Аљбин Курти у питању, који тренутно представља водећег опозиционог лидера међу Албанцима на КиМ, албански политичари који су на власти у Приштини се у много чему не слажу са њим, нарочито када је у питању Куртијево инсистирање на томе да објасне порекло своје имовине и од тзв. Косова направе правну државу, међутим, оно што повезује са једне стране Аљбина Куртија и са друге Тачија, Харадинаја и Весељија јесте исти став о ЗСО, демаркацији са Црном Гором,  и на крају идеја о стварању великоалбанске државе на Балкану. Разлика је само у томе што Курти, као опозициони лидер,  гласно говори  чему тежи, док ови други избегавају да то кажу, јер ипак имају обавезу да се понашају као представници свих грађана ”Косова”, без обзира на национално и верско опредељење. ”Нормализацију” односа између Београда и Приштине, косметски Албанци виде само као признавање самопроглашене ”Републике Косово” од стране Србије и никако другачије, те се не треба заносити да у ”Републици Косово” има места за косметске Србе. Уосталом, ако неко има разлога да буде неповерљив према намерама Запада, то су косметски Срби. Када су прве снаге КФОР-а ушле на Космет, почели су црни дани за Србе са Космета. Тог 13.јуна 1999.године на територију Косова и Метохије ушле су међународне снаге КФОР-а, а само десет дана касније у Приштини је убијено 16 Срба, док је по доласку међународних снага са Космета отишло око 100 хиљада  Срба, а вратило се 447 хиљада Албанаца који су напустили Косово и Метохију за време рата. По доласку КФОР-а, рано ујутру једног уторка припадници ОВК заузели су 50 српских станова у Приштини, а остали Срби из Приштине се нису усуђивали да изађу напоље, чак ни да купе хлеб, мада нису ни имали где да га купе, јер су друштвене радње престале да раде, а албански пекари нису желели да им га продају. Заправо, талас албанског безакоња на Космету почиње баш 13.јуна 1999. године, а траје и данас. Иако је један од задатака међународних снага био да разоружа ОВК и све остале групе наоружаних Албанаца, но, по доласку КФОР-а, припадници ОВК не само да нису били разоружани, него су пуштени да успостављају контролне пунктове, организују параде, хапсе и муче наводне сараднике ”окупатора”,  али и да убијају и протерују Србе, постављају градоначелнике у ”ослобођеним” градовима. Након тога, уследила су убиства српских цивила, али и мартовски погром када су се на мети албанских терориста нашли Срби, њихова имовина, споменици културе као и православне цркве и манастири, а етнички је очишћено шест градова и девет села, док је више од четири хиљаде Срба тада заувек напустило Космет. Не треба напомињати да је на територији Космета КФОР био одавно присутан. И ако би Србија прихватила правно обавезујући споразум са Приштином,  односно прихватила термин ”нормализација” који у овом контексту значи признање, десило би се то да Срба на Космету више не би било, а чак и онај мали број Срба који би решио да остане и опстане у ”Репубилици Косово” вероватно би био принуђен да се исели, јер би им комшије или палиле сено, крале стоку или их просто застрашивали. Наравно, као што је и данас случај, албански званичници би се својски потрудили да није реч о етнички мотивисаном насиљу, јер се ”такве ствари свуда дешавају, па и на Косову”, а починиоци никада не би били пронађени и кажњени, нити би то неко очекивао. И у таквим условима чак ни најодлучнији косметски Срби не би могли да опстану, а пред Србима би била једна нова сеоба. Многи данас верују да би један такав споразум између Београда и Приштине коначно довео до решења вишевековних проблема који постоје између српског и албанског народа. Првог марта ове године Албанци из Бујановца су обележели годишњицу референдума о аутономији. Пре двадесет и шест година, првог и другог марта, деведесет осам одсто Албанаца из Бујановца, Прешева и Медвеђе изјаснило се за стварање политичке, територијалне, административне и културне аутономије са могућношћу припајања Косову.  Данас међу Албанцима влада мишљење да су резултати референдума из 1992. показали њихову јасну политичку вољу и да представљају почетак решавања статуса Албанаца у Србији.

Кад све ово узмемо у обзир, јасно је да су Албанци спремни да свој статус коначно реше, а да ли ће то бити само у њихову корист  више зависи од нас, него од њих.

 

Мина Ћурчић

ВИДОВДАН

 

 

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here