Небојша Бакарец*: Деценија Српске напредне странке

Поделите:

Српска напредна странка је прославила десетогодишњицу постојања. СНС је постала покрет сличан руској „Јединственој Русији“ и владајућој кинеској партији. То доказује вишегодишња подршка грађана СНС-у и Вучићу која сада износи око 55 одсто. То су показали избори 2014., 2016.,2017., и 2018. године. Тај државотворни народни покрет који представља СНС, односно нови модел политичког организовања, подразумева два важна предуслова. Први, стабилна вишегодишња подршка половине бирачког тела. Други, заузимање позиције политичког центра, али и позиција непосредно са леве и десне стране центра. СНС можемо описати као странку десног центра. Међутим СНС је више од тога. СНС унутар себе окупља и људе умерено левих и умерено десних погледа. СНС унутар своје коалиције, окупља умерену десницу (СНП, ПОКС, ПСС) и умерену левицу (СДПС, ПС, ПУПС). Не треба заборавити да СНС добија подршку странака мањина, удружења и синдиката.

СНС – Златни пресек српског друштва

Готово 700.000 грађана, свих слојева, препознало је СНСне само као гаранта стабилности, већ и као нешто своје, блиско. То су чланови СНС. На изборима 2014.,2016. 2017. и 2018. године, као некога ко заслужује поверење, СНС и Вучића је препознало, на републичким 1.740.000 (48,3%), 1.820.000 (48,2%), на председничким 2.012.000 (55,08%) и на београдским изборима 367.000 (45%) грађана. То је знак да је СНС постао широки народни покрет који надилази важност једне политичке странке.

СНС је заступник оне велике већине обичних грађана, а не лажне елите. Стотине хиљада некадашњих транзиционих губитника је добило заслужену прилику да буде део система. Поменули смо колико чланова има СНС. Тиме што су чланови СНС, они нису изгубили грађанска или људска права – право на рад и достојанствен живот (а део медија, НВО и „елитних“ опозиционих странака, управо то подразумева). Пре СНС, више од половине тих грађана нису били чланови ни једне странке. Барем половина чланства СНС су млађи људи. Нема ничег спорног у њиховом праву на рад, праву да доприносе друштву, да буду укључени у друштвене токове. Ово је позитивна социолошка појава. Колико знамо демократија подразумева, и буквално значи – владавина народа. Ево, владавине народа, уз помоћ СНС. Све главне странке бившег ДОС-а, нису заступале обичан народ већ тајкуне и лажну елиту, а и саме су настале као елитистичке странке – од „елите“, за „елиту“ (ДС, ДСС, Г17, ЛДП, ГСС…). СНС, СПС и СРС су странке које заступају обичан свет, а обичан народ је со ове земље. Грађани које ове три странке заступају су 12 година били грађани другог реда. То се променило доласком СНС на власт – нема више грађана другог реда.

И Вучић и СНС се мењају набоље. Опозиција назадује у хаосу. Вучић води стратешки и тактички добру политику. Уравнотежену политику. То је политика неутралности у пракси, а не само у теорији. Србија одлично сарађује и са ЕУ, посебно са Немачком, и са Русијом, и са САД, и са Кином. Вучић се труди да развија пријатељске односе са свим суседима, упркос провокацијама Хрвата, Бошњака и Албанаца. Вучић је заслужан што је питање КиМ довео у фокус унутрашње и спољне пажње. Мигрантска политика Србије је за похвалу. Влада добија позитивне оцене свих међународних финансијских институција. Економска ситуација је стабилна и много боља него она до 2012. Поделе у друштву су сведене на најмању могућу меру. Води се борба против корупције. Доводе се страни инвеститори широм Србије, који отварају нова радна места. Медији су ослобођени притиска власти, и заправо само мањи део медија директно или индиректно подржава власт, док је већи део медија, под контролом западних кругова. Не постоје „свете краве“ у СНС-у, и смене или хапшења корумпираних функционера нису ретка појава. Власт ДС, никада није смењивала, а камоли хапсила ни своје корумпиране функционере.

Наравно, ни Вучић ни СНС нису савршени (а ко јесте?), имају мане (а ко их нема?) и праве грешке – ко ради, тај и греши. У Србији се и даље тешко живи. То је истина. Али, претходне власти су оставиле Српској напредној странци тешке терете. Јако је тешко осовити Србију на ноге, после деценија ратова, криза и пљачке Србије.

Српска напредна странка, функционери, чланство и симпатизери, су изложени организованој сатанизацији у медијима, некултури подсмеха и понижавања. Изложени су негативним стереотипима, предрасудама, дискредитацији. Жртве су лицемерја, двоструких стандарда, недоследности и специфичног вида расизма. Они који демонизују СНС – део опозиције, медија и НВО, показују примитивну агресију која је оличена у непрекинутом низу физичког и вербалног насиља против СНС.

  • Крајем септембра 2014., претучени су Андреј Вучић и Предраг Мали.
  • У јулу 2015., Александар Вучић је једва избегао покушај убиства током посете Сребреници.
  • Током избора 2016.,лидер и два функционера Двери су физички насрнули на чланицу РИК-а, Мају Пејчић.
  • У септембру 2017., активисти Двери су тукли две новинарке ТВ Пинк-а, Гордану Узелац и Мару Драговић.
  • У октобру 2017.,лидер Двери је на силу упао у кабинет председнице Скупштине, грубо је вређајући. Маја Гојковић је показала модрице, као последице физичког насртаја на њу.
  • У новембру 2017., у Скупштини Србије, лидер Двери је физички напао шефа посланика СНС, Александра Мартиновића.
  • У фебруару 2018., председница општине Савски венац, Ирена Вујовић вербално је нападнута од стране истакнутих опозиционара. Један од њих је позвао на њено вишеструко силовање.
  • У мају 2018., лидер главног опозиционог савеза – СЗС, је физички насрнуо на шефа одборника СНС, Александра Мирковића.
  • У јуну 2018., посланик и лидер НПС “Отаџбина“, упутио је претњу убиством Александру Вучићу.
  • У августу 2018., лидер Двери је позвао на војни пуч и на хапшење Александра Вучића.
  • У септембру 2018., лидер опозиционог синдиката „Слога“ је позвао на силовање председнице владе Ане Брнабић.
  • У октобру 2018., посланик Двери, јавно је позвао на убиство Ане Брнабић и Александра Вучића.

Мир у српском друштву

У шестој години владавине, Вучић и СНС су показали да Србији нуде стабилност, будућност, развој. Успех, и на унутрашњем и на спољно политичком плану. Вучић и СНС граде мостове у друштву, а не нове поделе. Напетости и поделе у српском друштву су сведене на најмању могућу меру. Сам Вучић већ шест година пружа руку сарадње и левици и десници, и „Патриотској“ и „Другој“ Србији. Вучићева сложна, моћна и стабилна власт ту слогу, моћ и стабилност преноси на цело друштво. Власти до 2012. године (ДС и ДСС), су сасвим супротно, својим унутрашњим сукобима слабили и дестабилизовали цело друштво. Четири примера из прошлости су најбољи доказ онога о чему говоре претходне две реченице.

Први пример. Сукоби у Београду и Нишу, 17. марта 2004. Сукобљена одлазећа власт ДС, и долазећа власт ДСС (4. марта 2004. изабрана влада ДСС) су се показале неспособним да контролишу протесте у Београду, поводом Погрома на КиМ. Нарушен ланац команде у београдској полицији (кривица ДСС и ДС) је довео до тога да у сукобима у Београду десет полицајаца буде повређено, од којих три теже. Том приликом Бајракли џамија је запаљена и начињена је већа штета. У све то сам се лично уверио, због тога што сам као становник Јевремове и као председник Извршног одбора СО Стари град, бранио џамију од уништења. У Нишу је џамија потпуно уништена.

Други пример. Сукобљена коалициона власт ДС и ДСС се показала неспособном да организује и контролише оправдане протесте у Београду 21. фебруара 2008, поводом проглашења лажне државе Косово. Због сукоба ДСС и ДС (председник Тадић је побегао у посету Румунији на дан протеста) и непостојања ланца команде између Владе, министарства и врха полиције, после мирног протеста и молебана, је дошло до великих нереда. Биланс је био један мртав грађанин, 200 повређених, од којих 35 полицајаца, спаљене и демолиране амбасаде неких држава, и опљачкан и демолиран велики број продавница, и других јавних објеката. Паљење америчке и немачке амбасаде оставило је велике терете Србији, до дана данашњег.

Трећи пример. Најбољи доказ о помирљивости СНС и Вучићеве власти је чињеница да не постоји разорна напетост и могућност настајања било каквих нереда, поводом одржавања Параде ЛГБТ особа. Слагали се са овом Парадом, или не, морамо констатовати да су Вучић и СНС заслужни због тога што су потпуно релаксирали ситуацију овим поводом. Сама Вучићева власт је својим мудрим и помирљивим понашањем, потпуно смирила поделе и тензије. Тадићев режим је својим бахатим и арогантним понашањем и пропагандним наметањем онога што не подржава 99 одсто грађана, 10. октобра. 2010., створио услове за грађански рат на улицама Београда. Неспособни и штеточински Тадићев режим је главни кривац што се на улицама Београда сукобило 12000 хетеросексуалаца са једне стране 6000 полицајаца и са друге стране 6000 противника Параде. Тадићев режим је главни кривац за све последице и штету која је настала (повређена су 132 полицајца и 25 грађана…). Наредне године Парада није одржана због недостатка безбедносних услова. Као што видимо Тадићев режим је радио и против интереса ЛГБТ особа, а не само против интереса 99 одсто популације. Једноставно речено, Тадићев режим је био неспособан да створи услове за мир у друштву. Уназад шест година Вучић и СНС су створили све услове за мир у српском друштву.

Четврти пример је потпуно супротан претходним. Ради се о протестима против Вучићеве победе на председничким изборима (април, мај 2017.). Ти протести уопште нису имали повода, за разлику од претходна три случаја. И још важније, Вучићева власт се показала апсолутно способном да каналише те неоправдане протесте, пре свега толеранцијом и помирљивошћу, а затим и снагом и јединством. Због тога је бројност протеста била веома ниска (само једном се окупило 10.000 грађана – 8. априла). У мају су ти протести постали симболични (десетине протестаната).

Целовита политичка агенда СНС

СНС је изградила репутацију и стекла поверење бирача управо на економским реформама, борби за КиМ, програмском инсистирању да је корупција највећи проблем, и на хватању укоштац с тајкунима и злоупотребама јавних финансија и државних функција. Стање демократије у Србији у последње четири године указује на слободу медија, на снажне и стабилне институције, независно правосуђе и значајне резултате у борби против корупције. Упечатљив утисак је да су уласком СНС у проевропски политички мејнстрим, опозиционе странке остале без препознатљиве политичке агенде.

Проблем опозиције је стална радикализација ставова (пречеста и екстремна – одбијање сваког решења за КиМ, нереални изборни захтеви, оптужбе на рачун ЕУ и ММФ, критика ради критике, нпр. отпор уређивању Београда, вербално и физичко насиље) чиме се удаљавају од мејнстрим политике коју је потпуно преузео СНС. Опозиција жели да повећа своју видљивост радикалним и екстремним ставовима – деструкцијом, уместо квалитеним политичким идејама, конструктивним делањем и проналажењем некомпромитованог лидера (а то нису Ђилас, Јеремић, Обрадовић).

Логично и очекивано, бројно и сложено бирачко тело СНС одликује пре свега натпросечно поверење у председника и Владу. Након преузимања странке, позиције премијера и сада председника Републике, помирљиви и харизматични лидер данас је неспорно Александар Вучић. На основу степена поверења у њега и СНС, и заузете медијалне позиције власти, види се да СНС може на дужи рок да интегрише веома разуђено милионско бирачко тело владајуће коалиције.

У мери у којој нису показали минималну отпорност на искушења власти (корупција, патрократија, клијентелизам, лажни елитизам…), у којој су се грчевито држали за све мањи комадић власти, већина странака опозиције (ДОС-а, ДС-а, ДСС-а и њихових деривата) мора да схвати да су превазиђени и да је дошло време за одлазак са политичке сцене.

Доказ успешности СНС – економија

После 12 година пљачкашке, бећарске и буразерске економије бивших странака ДОС-а, која је разорила српске финансије, СНС је преузела финансијски „спаљену земљу“. Последице разарања буџета од 2008. до 2012., највише су се осетиле 2014., када је нова власт била принуђена да уведе неопходне и болне мере смањења пензија и замрзавања плата, зарад одрживости пензионог система, буџета Србије и макроекономске стабилности земље. Тек недавно пензије су коначно повећане у односу на период пре смањења, а плате одмрзнуте.

Уназад 4 године већина макроекономских кретања у Србији је позитивна. Власт Александра Вучића и СНС, успешно одржава макроекономску стабилност. Стабилизоване су јавне финасије. Србија се за шест година трансформисала из економије коју је карактерисала стагнација раста и висока стопа незапослености – у растућу економију са ниском инфлацијом, елиминисаним фискалним дефицитом, опадајућим јавним дугом, смањеном екстерном неравнотежом и опоравком тржишта рада.

  • Ниска и стабилна инфлација је постала нормалност у Србији и креће се око 2% у просеку, за последњих пет година.
  • Буџет државе је у 2017. прешао у суфицит и овај тренд се наставио и у 2018.
  • Ти резултати су потврђени побољшањем кредитног рејтинга (S&P, Fitch и Moody’s) током 2017.
  • Стабилност банкарског сектора је очувана и додатно ојачана.
  • Убрзан је раст БДП-а у 2018. услед снажне инвестиционе активности и опоравка тржишта рада
  • Очувана макроекономска стабилност, поправљање укупног пословног окружења, растућа профитабилност, процес приступања ЕУ и екстерни фактори деловаће повољно на приватне инвестиције у наредним годинама.
  • Поред приватних инвестиција, опоравак од 2015. бележе и државне инвестиције, чији је раст нарочито убрзан у 2018.
  • Поправљање пословног окружења довело је до снажног прилива страних директних инвестиција (СДИ) foreign direct investment (FDI).
  • У 2018. очекује се наставак снажног нето прилива СДИ – око 2,6 млрд евра (6,2% БДП-а).
  • Поправљање пословног окружења потврђено је на Doing Business листи. Србија је са 91. (2015.) напредовала на 43. место (2018).
  • Према Фајненшенел тајмсу, (август 2017), Србија има најбољи глобални индекс ефикасности за greenfield СДИ у свету.
  • Током последњих пет година, највећи део СДИ је био усмерен ка извозно-оријентисаним секторима.

Кључне реформске области у претходне 3 године:

  • сектор грађевинарства,
  • тржиште рада,
  • пореска управа,
  • финансијски сектор,
  • спровођење уговора и стечајни поступак.
  • Кључни резултати:
    • Раст плата и пензија
    • Закон о планирању и изградњи (2014.) и Закон о улагањима (2015.) омогућили су брже издавање грађевинских дозвола (јединствен шалтер и електронске дозволе), што је довело до удвостручења броја издатих дозвола и раста удела грађевинарства у БДП-у.
    • Нови Закон о раду (2014.) – већа флексибилност тржишта рада и отварање нових радних места. Реформе су довеле до раста броја запослених у приватном сектору за преко 190 хиљада лица (14,5%).
    • Реформа пореске управе – довела је до раста наплате прихода и надмашивања планираних фискалних резултата.
    • Увођење система приватних извршитеља (2013.) и нови Закон о стечају (2014.).
    • У марту 2017. агенција Moody’s повећала је кредитни рејтинг Србије са Б1 на Ба3. У децембру 2017, S&P и Fitch повећали су кредитни рејтинг Србије са ББ- на ББ са стабилним изгледима за даљи раст кредитног рејтинга и потврдиле га у јуну 2018.
    • У другом кварталу 2018. године број запослених достигао је 2 896 800. Стопа запослености, од 48,6%, највиша је у периоду 2014–2018. Стопа незапослености износила је 11,9%.
    • Повољни трендови на формалном тржишту рада долазе од приватног сектора где је запосленост порасла за 14,5% (авг. 2018./ авг. 2014).

    Има ли убедљивијих доказа о успешности Вучића и СНС од ових података?

    Нови политички модел

    Идеја странака је компромитована глобално. Највише је компромитован модел западне парламентарне демократије. Он се претворио у своју супротност. Тај западни модел је суштински постао недемократски и једнопартијски и био је оличен у две групације (левог и десног центра) које се ротирају на власти без резултата. Тај западни политички модел се урушава више од пола века. Уназад десетак година имамо пораст нових левих или десних протестних партија. Сада у САД, Британији, Француској, Италији, Шпанији, Немачкој и другим земљама ЕУ, имамо много сложенију политичку ситуацију и све је теже саставити владе, у све раздробљенијем страначју. Процеси растакања ЕУ су започели, о чему сведоче Брегзит и малигни процеси у Каталонији. Отклон од тог, и постепени прелазак на други, успешнији политички модел који примењују Кина и Русија, показују власти Мађарске, Пољске, Турске, Италије, али и Аустрије и Словачке. Када се посматрају недемократски процеси у САД и ЕУ, јасно је да се ради о кризи која ће трајати деценијама. Та криза ће вероватно довести до политичких промена и/или ломова. Да ли ће те промене бити позитивне или негативне, тешко је предвидети.

    Постоје јасне назнаке настајања новог политичког модела у Србији. Од када је СНС на власти, чини се да превазиђени неолиберални капитализам, све више бива замењен, много успешнијим обликом економског устројства, „државним капитализмом“. Државни капитализам, с успехом, већ дуже време примењују и Кина и Русија. Уз мању или већу сагласност, данас се види да државе које воде и надзиру своју сопствену привреду, које спроводе етатизам, стоје далеко боље од оних привржених разобрученом неолибералном капитализму. Државни капитализам 21. века није ни крут, нити статичан. Способан је за промене, савитљив је и прилагодљив захтевима тржишта. И он је окренут повећању профита, али не по сваку цену, а поготово не по цену слабљења економије сопствене државе или разградње државе. Држава, срећом, има заштитне механизме – политичке, економске и социјалне. Уз све ограде, може се рећи да се ради о капитализму са људским лицем. Етатизам није идеалан, али је много бољи од већ поменутог компромитованог неолибералног облика економије. Дакле, као добитна комбинација за две од три, најмоћније државе, показује се мешавина државног капитализма као економског устројства, и таквог политичког устројства, где постоји убедљива доминација једне „странке државе“ или „државотворне странке“. Кина је привидно једнопартијска држава, али је стварност много сложенија од тога. Доминација једне партије је само помогла Кини да постане економски најмоћнија држава на свету. Мало је познато да у Кини постоји још осам политичких партија, поред КПК и свих девет чине Уједињени фронт, којим доминира КПК.

    У сваком случају, Кина и Русија, показују како један другачији политички модел може бити успешнији од западног. Тај нови и успешнији политички модел све више примењује Србија.

    Нови модел подразумева:

    1. Етатизам – јаку улогу државе.

    2. Државни капитализам.

    3. Једну доминантну партију.

    Добро је за Србију што ће по свему судећи још дуго имати једну доминантну странку – СНС, која јача државу и даје јој стабилност. То је добро због тога што ће СНС водити Србију у једном, најбољем правцу. Србија неће бити растрзана и подељена политичким несугласицама и неће стајати у месту- убедљива већина ће је водити путем развоја, стабилности и сарадње.

    Ако остане чврста и јединствена, ако настави да развија нови политички модел, ако настави са досадашњом борбом против корупције, и уопште, ако настави да речи претаче у дела, као до сада, Српску напредну странку неће ништа моћи да угрози. Не постоји боља алтернатива. Доказ су досадашњи резултати власти Вучића и СНС. Путоказ су свакако и руски и кинески политички модел.

    Чланови СНС, милиони бирача СНС, као и сви грађани су со ове земље. Чланови и бирачи СНС су просечни, нормални, обични грађани. Да цитирамо Тадеуша Ружевича: „Њихови синови откривају Америку, гину код Термопила, умиру на крстовима, освајају космос…“. Чини се да Вучић и СНС, стално имају на уму оно што је Оскар Давичо рекао о Србији: „Ја знам сва твоја лица, свако шта хоће, шта носи, гледао сам све твоје очи, разумем шта кажу, шта крију. Ја мислим твоју мисао за челом ти у коси, ја знам твоја уста шта љубе, шта пију“.

    *Аутор је политички аналитичар народни посланик у Скупштини града Београда

    Небојша Бакарец

Поделите:

1 коментар

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here