НЕБОЈША БАКАРЕЦ: „СВЕТЛОСТ КОСОВА И МЕТОХИЈЕ“ – Пети део

Поделите:

Студија о Косову и Метохији – Допринос решавању проблема на Косову и Метохији-

Пети део студије о Косову и Метохији

ШЕСТО ПОГЛАВЉЕ – ИМОВИНА И ФИНАНСИЈЕ СРБИЈЕ НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ

Вредност српске имовине на Косову и Метохији је огромна. Србија је од 1945. па до данас, знатно допринела економском развоју једног од најнеразвијенијих делова Европе.

Након НАТО злочина, 1999. године и протеривања већине српског становништва, на КиМ је остала вредна српска имовина. Српске куће и манастири су срушени, спаљени и оскрнављени, виногради, воћњаци, њиве и ливаде закоровљени, а имовина српских предузећа се распродаје, да се што пре затре сваки траг о постојању Срба на косовско-метохијским просторима. До тога ће заиста и доћи ако свету не скренемо пажњу на то да је Србија у последњих пола века водила снажну политику смањивања великих регионалних разлика, несебично улажући огромна средства за бржи развој КиМ, упркос чињеници да су и југоисточни делови Србије исто тако били неразвијени.

Колика је вредност српске имовине на Косову и Метохији? Некадашњи шеф Економског тима за КиМ, а данас министар Ненад Поповић својевремено је износио податке да су укупна улагања Србије на Косово од 1960 до 1990. године износила око 17 милијарди долара. Према проценама Владе Србије, само преко одговарајућег Фонда, Србија је у од 1945. до данас, издвојила најмање 6 милијарди долара. Наравно много улагања је било и мимо Фонда.

После другог светског рата ФНРЈ је основала Фонд за подстицање бржег развоја неразвијених република и покрајине Косово. До 1963. средства за КиМ су директно трансферисана из државног буџета. Према подацима ресорног Министарства, од 1966. године. до 1990. године кроз тај фонд на Косово је инвестирано око 4,37 милијарди долара, до чега је учешће Србије око 40 одсто, односно 1,75 милијарди долара. Наравно Србија је улагала огромна средства на КиМ и после 1990.,па до дана данашњег. На Косово и Метохију је из тог Фонда пласирано између 33 и 38 одсто укупних средстава. „Држава Србија по основу имовине својих грађана и предузећа, средстава уплаћених бившем Фонду за кредитирање бржег развоја недовољно развијених република и покрајине Косово и косовског спољног дуга, потражује најмање 11,6 милијарди долара“ (извор др. Љубодраг Савић 03.03.2007.).

Држава Србија је под притиском међународне заједнице, преузела косовски дуг у укупном износу од једне милијарде и 182 милиона долара. У последњих неколико година по основу камата за косовски дуг, Србија је већ платила 350 милиона долара.

Земљиште у власништву Републике Србије износи 29 одсто укупног земљишта на КиМ (према подацима Републичког геодетског завода). У власништву државе Србије је 24.500 хектара пољопривредног, шумског и грађевинског земљишта. Када је о објектима реч ради се о 1.240.992 квадратна метра службених зграда, 145.202 квадратна метра пословних зграда, 24.688 квадратних метара стамбених зграда, 3.973 квадратна метра објеката посебне намене, 753.916 квадратних метара других грађевинских објеката, ресторана, одмаралишта, спортских објеката и другог. Укупна процењена вредност тог дела државне имовине је пре неколико година процењена на 220 милиона евра.

Веома вредан ресурс на Косову су изузетни енергетски потенцијали, међу којима најзначајније место има лигнит, чије резерве се процењују на 14,7 милијарди тона и по обиму су на петом месту у свету. Резерве олова и цинка на подручју Косова и Метохије процењене су на 51 милион тона, што представља три четвртине билансних резерви Србије. По важећим ценама метала на светском тржишту, залихе олово-цинкове руде у тој покрајини са просечним садржајем 3,5 одсто олова, 2,5 одсто цинка и 60 до 70 грама сребра по тони, вреде око осам милијарди евра. УНМИК и Србија баратају различитим вредностима укупног рудног богатства, па је тако привремена администрација на Косову изашла са проценом по критеријумима Светске банке од 13,5 милијарди евра, док су домаће процене и знатно веће. Вредност угља лигнита је по УНМИК-у шест и по милијарди евра.

Према подацима Привредне коморе Београда, предузећа из Србије на Косову и Метохији имају 1.358 објеката, при чему само ПТТ има 130, ЖТП 55, ЕПС 18, а Србијашуме 45. Имовина ових 1.358 предузећа се процењује на једну и по милијарду долара. Имовина коју приштинске власти присвајају су и државна предузећа и њихова инфраструктура – Железница Србије, Електропривреда ( Површински копови, ЈП Термоелектране Обилић, ЈП Електромрежа Србије, ЈП Електрокосмет, ЈП Зубин Поток) , ЈП ПТТ Србија, ЈП Србија шуме, НИС Петрол – Југопетрол, ЈП Аеродром Приштина, ЈП Национални парк Шара. На списку те имовине су и предузећа са државним уделом: Трепча, Ски-центар Брезовица д.о.о., Лола Лешак, Космет превоз.

Само имовина ЕПС-а вреди око три милијарде евра, а процене су да би њеним отуђењем то јавно предузеће претрпело губитак од најмање 1,5 милијарди евра. ЕПС је до сада годишње губио око 200 милиона евра јер је био спречен да користи капацитете на Косову, а од 1999. године ЕПС сваке године само за накнаде радницима који су остали без посла, из цене струје издваја 20 милиона евра. На Косову послују три јавна предузећа која су званично још увек део ЕПС. Ради се о предузећима Копови, Термоелектране и Електрокосово дистрибуција, над којима ЕПС нема никаквих ингеренција.

Што се тиче Железнице, књиговодствена вредност њене имовине на Косову, рачунајући инфраструктуру и возила, премашује 206 милиона евра, док је тржишна вредност вероватно вишеструко већа. Састоји се од 330 километара пруга, 33 железничке станице, 19 дизел-локомотива, 15 дизел-моторних возова, 570 теретних и 45 путничких вагона.

Предузеће Телеком Србија претрпело је велике материјалне губитке због противзаконитог искључивања и уништавања радио-базних станица и друге телекомуникационе опреме крајем октобра 2006. године. Укупна штета тог предузећа у последњих седам година по основу одузете имовине, изгубљене добити, одузетих права и обавезе исплаћивања зарада расељеним бившим радницима износи око 1,4 милијарде долара.

Каква је судбина српске имовине на Косову и Метохији? Имовином државе и њених правних лица практично управљају власти Косова. Већ неколико година УНМИК, преко Косовске поверилачке агенције (КПА), распродаје српска предузећа, без било каквог знања и учешћа њихових власника и радника. КПА, супротно европским стандардима о приватизацији, формира нова предузећа, на која преноси имовину, док обавезе остају ранијим предузећима. Имовина тих новоформираних предузећа се продаје у виђеном стању, без прецизног утврђивања њене вредности и власника. Приходи од приватизације одлазе у косовски буџет. Само мали број радника приватизованих предузећа, које одабере Косовска поверилачка агенција, стиче право да учествују у расподели 20 одсто оствареног приватизационог прихода. КПА, са знањем УНМИК незаконито распродаје и крчми српску имовину, а да њени стварни власници практично не могу да учине ништа. Одлуку о коначном присвајању српске имовине је донела Влада Косова 01.03.2017.

У формалном смислу, нешто је извеснија судбина приватне имовине, јер се од косовских власти очекује да обезбеде повратак расељених и протераних лица са Косова и Метохије. До сада се вратио мали број грађана, а судећи по броју инцидената и општој клими коју организовано стварају милитантне групе Албанаца, не треба ни очекивати да ће се на КИМ вратити значајнији број протераних Срба. Суштински, највећи део личне имовине Срба ће бесправно – пре или касније – почети да уживају локални Албанци. Само мањи део ће бити продат, али далеко испод реалне тржишне цене. Вредност објеката и имовине 200.000 грађана избеглих са КиМ се процењује на најмање 4 милијарде долара.

СЕДМО ПОГЛАВЉЕ – ПРЕДЛОЗИ ЗА РЕШЕЊЕ ПРОБЛЕМА НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ

Европска унија мора да покаже спремност да допринесе праведнијем решењу, које би умањило тензије и нестабилности. Компромис не подразумева само компромис Срба и Албанаца, већ и компромис са трећом страном – ЕУ. И ЕУ мора да да свој активан и мерљив допринос компромису – без пристрасности у било чију корист. За ЕУ мора да буде неспорно право Србије да заштити своје интересе и права српског народа који живи на Косову и Метохији. Уназад 19 година нису Албанци обесправљени и угрожени на Косову и Метохији – већ Срби. Без решавања тих проблема је немогућ живот Срба на Косову и Метохији. Решење мора да буде праведно, целовито и одрживо. У складу са хуманим и цивилизацијским стандардима које примењује ЕУ. Решење мора да обезбеди трајни историјски компромис између Срба и Албанаца и политичку стабилност на дуги рок. То је циљ.

Србија мора да подсети да Резолуција 1244 не прејудицира коначно решење на Косову и Метохији. У Резолуцији 1244 се експлицитно говори , цитирам:

Преамбула-„(…) за широку аутономију и суштинску самоуправу за Косово(…)“

10. (…)народ Косова моћи да ужива суштинску аутономију у оквиру СР Југославије(…)“

11. Одлучује да ће главне одговорности међународног цивилног присуства укључивати:

а“ унапређење успостављања, до коначног решења, суштинске аутономије и самоуправе на Косову);“

Анекс 1 (…) “ обезбедити суштинску самоуправу на Косову, узимајући у потпуности у обзир споразуме из Рамбујеа и принципе суверености и територијалног интегритета СР Југославије и других земаља у региону, и демилитаризацију ОВК;“

Анекс 2 (…) 5.(…)“ ће народ Косова моћи да ужива суштинску аутономију у оквиру СР Југославије о чему ће одлуку донети Савет безбедности УН“.

8.“ обезбедити суштинску самоуправу за Косово, узимајући у потпуности у обзир споразуме из Рамбујеа и принципе суверенитета и територијалног интегритета СР Југославије и других земаља региона, као и демилитаризацију ОВК“.

Резолуција 1244, како видимо, предвиђа „широку аутономију и суштинску самоуправу за Косово“, „у оквиру СР Југославије“ (односно Србије као сукцесора), „узимајући у потпуности у обзир принципе суверености и територијалног интегритета СР Југославије“ (односно Србије као сукцесора). Једнострано проглашена независност Косова је супротна Резолуцији 1244. УН.

Ни под којим условима не треба признати независност Косова. Предуслов за разматрање питања сагласности Србије у вези са чланством Косова у УН, је да органи Косова морају да спроведу све што је договорено и потписано у вези са Заједницом српских општина (ЗСО).

Ако Косово жели да Србија да сагласност да Косово постане члан УН, мора прихватити следећих шест захтеве Србије.

Шест захтева Србије

Поред свега што је до сада постигнуто и договорено у преговорима у Бриселу, Србија мора инсистирати и на следећим захтевима (предлозима) упућеним ЕУ и косовским властима (Србија мора истаћи ове захтеве у преговорима, без обзира што их ЕУ неће прихватити).

ПРВИ ЗАХТЕВ – Спровођење следећих делова или тачака Резолуције 1244 Савета безбедности Ун, усвојене 10. јуна 1999.

(…)слободан повратак свих избеглица и расељених лица њиховим домовима, (…) поново потврђујући право свих избеглица и расељених лица да се врате својим домовима у безбедности (…)

4. Потврђује да ће после повлачења, договореном броју југословенског и српског војног и полицијског особља бити дозвољен повратак на Косово ради обављања дужности у складу са анексом 2;

9. Одлучује да ће одговорности међународног безбедносног присуства које ће бити распоређено и деловати на Косову укључивати:

ц“. Успостављање сигурног окружења, у којем избеглице и расељена лица могу безбедно да се врате домовима,(…);

11. Одлучује да ће главне одговорности међународног цивилног присуства укључивати:

ј“ заштиту и унапређење људских права;

к“ осигурање безбедног и неометаног повратка свих избеглица и расељених лица у њихове домове на Косову;

13. Подстиче све државе чланице и међународне организације да дају допринос економској и социјалној обнови као и безбедном повратку избеглица и расељених лица,(…);

Анекс 1

Министри Групе 8 су усвојили доле наведене опште принципе о политичком решењу кризе на Косову:(…) безбедан и слободан повратак свих избеглица и расељених лица (…)

Анекс 2

4. (…)да успостави безбедно окружење за све људе на Косову, као и да олакша безбедан повратак свих расељених лица и избеглица њиховим домовима.

6.Након повлачења, договореном броју југословенског и српског особља ће бити дозвољено да се врати и обавља следеће функције: везу са међународном цивилном мисијом и међународним безбедносним присуством; обележавање/чишћење минских поља; одржавање присуства на местима српске културне баштине; одржавање присуства на главним граничним прелазима.

7.Безбедан и слободан повратак свих избеглица и расељених лица (…).

Затим ће бити хитно закључен војно-технички споразум који ће, између осталог, прецизирати дадатне модалитете укључујући улоге и функције југословенског-српског особља на Косову:

Особље које се враћа (Опрема особља које се враћа; Оквир за функције које ће обављати; Распоред њиховог враћања; Географско разграничење области у којима ће они деловати;

Правила која ће регулисати њихов однос са међународним безбедносним присуством и међународном цивилном мисијом).

Други тражени елементи:(…) Повратак особља за четири горе наведене функције обавиће се уз надзор међународног безбедносног присуства и биће ограничено на мали договорени број (стотине, не хиљаде);

ДРУГИ ЗАХТЕВ – Повратак избеглица на КиМ у складу са основним људским правима и

Резолуцијом 1244.

Овај предлог проистиче из првог, односно из Резолуције 1244. Међународна заједница, ЕУ и органи Косова, морају да обезбеде све услове и већи део материјалних средства за повратак око 200 хиљада избеглица на Косово и Метохију. Сва права су на страни тих избеглих грађана. Ако Србија и ми Срби не желимо да изгубимо Косово и Метохију, тј. ако желимо да повратимо Косово и Метохију, прво то треба да тражимо и желимо. Овај оправдан захтев мора бити подржан од ЕУ, УН, али прво од власти и народа Србије. И најважније од стране тих 200.000 људи. Ако не постоји њихова воља и свест, ако не постоји воља у Србији за повратак прогнаних на Косово и Метохију, о чему уопште говоримо? О каквом праву на КиМ говоримо? Само о хипотетичком праву, моралном праву – али не и практичном, остваривом праву.

Повраћај Косова и Метохије неће ићи без жртвовања (не мислим на људске жртве у рату или сукобу), говорим о жртвовању у миру, говорим о упорности, одрицању и посвећености, о делима, а не речима. Ако тих 200.000 људи не желе да се врате, ако их не подржи држава – онда ми својатамо Косово и Метохију само на речима, али не и на делу. Са друге стране, како међународна заједница, ЕУ или власти Косова могу оспорити право грађанима Косова и Метохије да се врате у своје домове? Никако. Није Србија извршила прогон Срба с Косова и Метохије, нити погром од 17.марта 2004. Две стотине хиљада Срба није самовољно и неоправдано избегло са КиМ, 1999.године. Погром над Србима из 2004., је показао да је 200.000 Срба оправдано избегло са КиМ, 1999. Цитирам још једном званичне податке:„Од 1999.године, наовамо (…) протерано је преко 200.000 Срба или 60 одсто од броја оних који су тамо живели пре 1999., преко 1000 је убијено, уништено је или оштећено преко 150 српских цркава и манастира“- извор: Војислав Коштуница , књига „Одбрана Косова“, стр. 51.- Обраћање председника Владе Републике Србије, Савету безбедности Уједињених нација, 13. 07.2006. године. У складу са хуманитарним правом, ЕУ и међународна заједница треба материјално да помогну повратак избеглица на КиМ, онако како то и каже Резолуција 1244.

То ће бити добро и за Косово и за Србе. Пре 12 година, 06.06.2006., шеф УНМИКа Сорен Јесен Петерсен и представници Приштине и Србије су потписали „Протокол о добровољном и одрживом повратку расељених лица на Косово“. Протокол никад није реализован од стране Албанаца. На предлог Потпредседника Владе Косова и министра за заједнице и повратак Далибора Јевтића, Влада Косова је 04.01.2018.,усвојила „Уредбу о повратку расељених“. Да ли ће ова Уредба доживети судбину Протокола и навода из Резолуције 1244 о повратку расељених?

Небојша Бакарец, Видовдан

Претходни чланак:

НЕБОЈША БАКАРЕЦ: „СВЕТЛОСТ КОСОВА И МЕТОХИЈЕ“ – Четврти део

Поделите:

3 Коментари

  1. zasto je Bakarec pisao ovolike tirade o KiM.Nije problem KiM, vec pravo Srbije na suverenitet i teritorijalni integritet, kao i svake druge drzave.Bakarec je u prvom tekstu provukao tezu o referendumu Albanca, a u poslednjem o clanstvu u UN, izmedju je strpao stvari, istoriju, demografiju i rudna bogatstva, koja nemaju veze sa pravom svake drzave na suverenitet i teritorijalni integritet.Dakle, na KiM se brani pravo, ne brani se nista srpsko, ni manastiri ni rudna bogatstva, vec ono opste, pravo svake drzave, ako je drzava.Sto se to nikako ne shvata i sto se u odbrani KiM stalno igra na emocije (svetost zemlje, mitski zavet) ili emocije straha (demografija, buducnost nase dece, bicemo siromasni bez EU, RAT), samo je odraz beznacajnosti prava u Srbiji.

  2. je korupcija postala obicajnosna, partijske i licne veze su nacin funkcionisanja u Srbiji, pustanje komsije preko reda kod doktora ili davanje petice komsijskom malom bez ucenja se smatra lepim vaspitanjem.U takvoj drzavi pravo je nista, a licno poznanstvo i polozaj licnosti (od medicinske sestre do predsednika) sve (cak i zalaganje za vladavinu “strucnjaka” je opet svodjenje poliyike na licnost, samo na njen aspeket “strucnosti”).Zato se stalno govori o izgubljenosti KiM iako je svaki pravni dokument na strani Srbije (R 1244, Helsinska povelja,Badinterova komisija)

  3. sto Bakarec navodi kao “sest zahteva Srbije” su trebali biti uslovi koje Srbija postavlja za mogucnost pregovora uopste, plus sklanjanje bivsih clanova OVK iz vlasti i njihovo procesuiranje, a ne sada kada je prakticno sve vec odradjeno.Mi smo u nasim rukama imali sve, pravo, Rusiju u UN, Spaniju u EU, kada su vracani ambasadori nije ih trebalo vratiti u npr. Cesku i Poljsku koje su bile zrtve podela terotorija u Drugom svetskom ratu i tako vrsiti pritisak da te drzave, u kojima postoji velika podrska Srbiji, povuku priznanja.Ali, precutana pretpostavka svega, koja cini kontinuitet vlasti Djindjica,Kostunice,Tadica i Vucica je “bezalternativnost EU”.Iz te perspektive politika prema KiM je jasna, a slede “funkcionalna BiH” i prihvatanje spoljne politike EU (prema Rusiji)

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here