НЕМАЊА ВИДИЋ: ЗАШТО ПРЕДЛОГ  ЗАКОНА О ЈЕЗИКУ  ИПИСМУ НЕЋЕ УЋИ У СКУПШТИНСКУ ПРОЦЕДУРУ

Поделите:

Недавно је на сајту ВИДОВДАН објављен одличан текст Драгољуба Збиљића под насловом „У фиоци Владе Србије ,замрзнут конфликт‘ у ,рату за српски језик и ћирилицу‛“.На први поглед то изгледа чудно, јер је управо Владино Министарство за културу и информисање понудило предлог новог закона о језику и писму који би требало да битно поправи положај ћирилице у јавном животу. Пошто је прошло више од годину и по дана откад је од самог министра културе помпезно  најављено да ће ћирилици бити боље, а његов предлог још није ни ушао у скупштинску процедуру, овим писањем се жели показати зашто Скупштина Србије у садашњем сазиву никада неће о томе расправљати, а вероватно ни оне будуће.

             Да би се разумела  суштина проблема,  треба истаћи  главну и незаобилазну  чињеницу: у  Србији су  супротстављене  уставна и  правописна норма о језику и писму. Уставна норма је утврђена 2006. г. чланом 10.Устава на следећи начин:

              „У Републици  Србији у службеној  употреби су  српски језик  и ћириличко  писмо.

               Службена употреба  других језика  и писама утврђује се законом,на основу Устава.“

               Пет година су се језички ауторитети двоумили да ли да ускладе правопис са Уставом, или да и после распада Југославије у српском правопису остане и ова латиница која је службено и општенародно писмо у суседној Хрватској, иако су  знали да је у дотадашњем двојству латинице и ћирилице у српскохрватском језику ћирилица доживела потпуни слом. Морали су знати да ће то двојство у српском језику свести ћирилицу на фолклорни значај.

             Наведена уставна  норма о језику  и писму донесена  је у време  када је председник Владе био проф. др Војислав Коштуница , који је хтео да у Србији буде заштићен српски национални интерес. Ниједна следећа влада није давала значај ћирилици,а пошто је опредељење за писмо искључиво политичко питање, ни за време садашње Владе оно неће бити предмет расправе у скупштини Србије.

             Ако стално  побеђују политичке  партије које  уопште не  спомињу ћирилицу, онда је очигледно  да је народ  равнодушан  према њој, односно  да је више  готово и не  разуме као  српску националну  вредност.            

             Основни разлог оваквог стања је у томе што је српски народ готово читав један век трошио енергију у јачање југословенства уместо српства, па је у праву академик Драгослав Михајловић Михиз када каже да и данас у сваком Србину чучи по један Југословен. Очигледан доказ тога је данашња заступљеност хрватске латинице као симбола југословенства у јавном животу српских земаља  преко 90%. Српска национална свест је ослабљена до те мере да народ ову латинизацију доживљава као глобализацију, а не као хрватизацију Срба.

            Овакво стање се не може поправити без одговарајуће државне културне политике, а ње нема ни у наговештају. Тако и домет поменуте иницијативе Министарства није да врати ћирилици пуни суверенитет , него само да се њена садашња јадна заступљеност повећа тек за који постотак. Па ни то не може да стигне пред народне посланике јер се државна власт определила за  оно што јој је понудила њена интелектуална елита: да за вјеки вјеков остане на снази комунистички Новосадски књижевни договор Срба и Хрвата из 1954. када је српско име језика замењено српскохрватским па у њему проглашена равноправност ћирилице и латинице. Равноправност је била лажна, а смишљена је да би Срби  били расрбљени преласком на туђе писмо. Ускоро је држава почела да спроводи насиље над ћирилицом, све до престанка производње ћириличких писаћих машина. Тиме је српском писму одређено тихо умирање.

             Хрвати су  поступили  супротно од  Срба: напустили  су поменути  договор већ 1967. јер су планирали  да имају своју државу са својим језиком и писмом.

             Само је један  комуниста  од имена академик Танасије Младеновић  рекао да су  српски комунисти  издали свој  народ, али је тешко разумети да се они нису опаметили ни после формалног пада комунизма, па уместо да су написали у српском правопису да се српски језик пише ћириличким писмом, и да и сва ранија латиницом објављена дела српских стваралаца спадају у српску културну баштину, што је аналогно хрватском правопису, они су у српском правопису написали да је и латиница српско писмо. Тиме су ћирилици одузели карактер српског националног симбола и дали јој значај једног од два могућа средства за записивање српског језика. Тиме је она осуђена на занемаривање и нестајање, јер је народ поверовао да је он уистину богат са два писма, па ако нестане ћирилица, остаће му његова латиница.

            По распаду  Југославије  српска елита  је правдала остајање хрватске  латинице у српским земљама некомпатибилношћу ћирилице са новим информатичким технологијама. Ускоро је то постало смешно, јер су управо те технологије дале могућност враћања у живот и српске и свих других ћирилица, па и свих осталих писама из светске културне баштине.

            Највећу опасност  по ћирилицу  представља  потпуна сагласност  власти и интелектуалне  заједнице  да је она пуштена  низ воду и  да тако треба  и може да остане, јер је процењено  да њено нестајање  народ разуме  као стихијски  и неумитни процес , а никако да је то последица спровођења старог необјављеног државног програма да се латиничењем одвоји српски народ од православне и ћириличке Русије.

            Видели смо  на улицама  реализацију  државног програма  НЕГУЈМО СРПСКИ  ЈЕЗИК, у којој  је учествовао  и академик Душко Ковачевић. Чим у наслову уз српски језик није поменута ћирилица (као у Уставу ),тиме су и власт и академици дали до знања да се уз српски језик подразумевају оба писма. То значи да су они у коначном за латиницу,јер је живот показао да је у том двојству ћирилица пала испод 10% у јавном животу. Опредељење за латиницу је додатно потврђено чињеницом да професори, академици и власт не искористише ту велику и ретку прилику да пошаљу поруку народу да уз српски језик негује ћирилицу.

             Подршка латиници је готово општа, али је стигла и одакле се нико не би надао – од Мила Ломпара. У својој књизи Дух самопорицања написао је да је доминантно српско писмо ћирилица, а латиница је српско гранично и контактно писмо. Ваљда је хтео да каже да је веће 10%

(заступљеност  ћирилице) од 90% ( заступљеност  хрватске латинице). Што се тиче  латинице, испада  да су Срби  и Хрвати живели  око неке границе, па први примили  нешто латинице,а  други нешто  ћирилице, односно  да се латиница  примила у  Срба спонтано. То је велика неистина, а истина је да је латиница уведена у српскохрватски језик политичком одлуком комуниста у виду Новосадског књижевног договора Срба и Хрвата из 1954. г. Данас је у српским земљама поново чисти српски језик, али српски професори не могу без хрватске латинице ни после пропасти Југославије и братства и јединства са Хрватима. Баш по оној пароли : И ПОСЛЕ ТИТА, ТИТО.

Наравно да Ломпар није ни поменуо политичку одлуку из 1954.г. која у суштини значи превођење Срба на латиницу, јер у његовој струци постоји завет ћутања о тој непријатности. Али, што је најгоре, ни њима ни интелектуалној заједници у целини не смета што је комунистичко наслеђе у виду српског двоазбучја унесено у српски правопис, па се њиме системски руши ћирилица. Лингвистичка струка је имала прваке у ликовима Александра Белића, Павла Ивића и Ивана Клајна , који су сви били сербокроатисти, па зато данашњи професори не могу без латинице.

            Остаје још  да се види  шта могу учинити  професори  које је ангажовало  Министарство  за културу  да би ћирилици било боље. Они су се бавили писањем предлога закона о језику и писму који неће ни ући у скупштинску процедуру, уместо да су урадили оно у чему се пита њихова струка – да ускладе правопис са Уставом.

            Када професори  и Министарство  за културу нису учинили оно што треба, учинили су оно што не треба. Раније су, управо под утицајем Ломпара, пацификовали Удружење за одбрану ћирилице „ДОБРИЦА ЕРИЋ“ у Београду, а сада су то урадили и са Удружењем „ЋИРИЛИЦА“ ТРЕБИЊЕ. Оно је почело рад са ставом да ћирилица не може да опстане у двојству са латиницом, а проф. др Милош Ковачевић га је убедио да је то могуће ако се направи добар закон. Сада је он ударио главом у зид, а удружењу је остало да јадикује над судбином српског писма.

Београдско удружење је чак награђено за своју умереност од стране Министарства за културу, јер не тражи оно што имају сви остали европски народи – једно писмо у своме језику.

          Погледајмо  још сајтове  који су „просрпски“, као  нпр. Нова српска политичка мисао. На њему су равноправне ћирилица и латиница и рекламирају се латиничке књиге власника проф. др Ђорђа Вукадиновића. Тамо не може бити објављен ниједан текст у прилог ћирилици.Чак не може бити објављен ни један коментар којим се она афирмише.

          Дакле, код оваквог  односа снага председник државе може да се у изборним кампањама сада потписује са AV уместо раније са АВ, и да никад не дозволи постављање питања писма пред посланике јер масом латинице у јавном животу доказује да је српски народ на западном латиничком путу. Кад он говори да ће учинити све за регионални мир и сарадњу, поред уступања српске земље, следећа на удару је ћирилица као српски реметилачки фактор.

 28.1.2019.                                                                          Немања Видић

Поделите:

7 Коментари

  1. Власт тера народ да разуме и као стихијски и неумитни процес схвати нестанак ћириличног српског писма, заједно са Србијом. Од Србије неће остати ни 10% ако власт овако настави. За власт је потребна само власт, а народ и ћирилица је за њих чиста штета.

  2. СРБИ И ЋИРИЛИЦА
    Свеукупно стање Србског језика и ћирилице као његовог писма је више него жалосно. Узрок томе су и наши вековни спољни непријатељи, али и домаћи издајници. Ватиканско-католичка вековна геноцидна акција за ширење католичке секте на исток (прозелитизам) имала је за основни циљ унијаћење и католичење Срба на својим етничким просторима, на којима су они у историји записани пре крвата. А тај духовни геноцид вршен је променом идентитета Србства: крађом и преименовањем Србског језика, забраном употребе ћирилице и присвајањем србске културне баштине. Тако је временом србско православље претопљено у католицизам, Србство у политичко крватство, а од србских етничких простора начињена је накаква крватска. Створена је, дакле, нова вештачка нација и измишљена верска држава крватска од србске земље, србског етничког бића и од србске културе. Све уз помоћ германске узданице Ватикана Ка-унд-Ка монархије.

    (Не покрећем овог пута болно и нерешено питање вековног пузећех геноцида Ватикана, германа и крвата над Србима који је чињен управо ради остваривања наведених циљева!)

    То су познате историјске чињенице, али је неопходно стално их понављати, јер Запад не мари за историју него за своје политичке и војне циљеве, а Срби имају кратко историјско памћење па лако примају здраво за готово и заборављају суштину свог сопства.

    Коме данас у Србији није познато да је крватска рогата латиница није србско писмо? Али већина Срба у целом Србству користи латиницу. Власти не примењују ни уставну одредбу о званичном језику и писму?! Зашто је то тако?

    Нечувена агресија на србски идентитет траје већ вековима, њу прате крвави и геноцидни ратови и Србски народ је посустао у отпору према својим геноцидним непријатељима. Сваки агресор је одмах силом уводио латиницу у употребу и кажњавао коришћење ћирилице. Укључујући и највећег сина наших народа и народности тзв. тиииту. Данас се просечан Србин већ преко 20 година бори за голи опстанак и помало, а неки подоста, заборавише на ћирилицу. (А богами заборавише и на Косовски завет, родољубље, светосавље, исторују и митове…)

    Рецимо да треба разумети обичног малог Србина у великој невољи! Али шта је са влашћу? Зашто, на пример, из Одељења САНУ за језик(?!) и књижевност кажу да и даље објављују речник непостојећег „српскохрватског“ језика јер не желе да се замерају властима?! Не морамо барем овога пута враћати се толико уназад па говорити и о грешкама краља Александра о поништавању србског становишта и паралелном увођењу крватског културног обрасца, конкордату и илузији стварања некакве југословенске нације. Све знамо о томе ко је био тииито, да никад није ни свратио у Јасеновац, да је уништио ћириличне писаће машине и производњу латиничких писаћих машина преселио на сигурније место у Бугојно. Био је прави и успешни владар југославије као гробнице Србског народа.

    Али, шта то данас раде недосманлијски представници власти (тзв. напр`дњаци): зашто не примењују уставну одредбу о званичном језику и писму, зашто нису ускладили стари закон о језику и писму са новим уставом, зашто не предузимају све што је неопходно за заустављање непосустале акције крађе и преименовања Србског језика, зашто врше политички и идеолошки утицај на САНУ и његово јадно одељење језика (ког језика, море?!) и књижевности? Зашто не чине оно што је неопходно за заштиту у УН и Унеску србске културне баштине исписане латиницом? Не тражимо од њих да они ставе ван снаге тзв. новосадски договор који је донет под комуњарском пресијом, али зашто не допусте лингвистима и културним установама да то учине?! Нема народне државе која не брине о идентитету државотворног народа, а нарочито о његовом језику и писму тог језика!

    А сад је време да се осврнем мало (или довољно) и на филологе и лингвистичаре србске. Губљење и растакање Србског језика започео је самозвани лингвиста вучина караџа, а помогао му је ђура даничић, „ратник за србски језик и правопис“, наводни, и творац речника крватског језика од речи србскијех. И даље важи оно што је овај ђура у тренутку покајања и преумљења рекао: да су србски лингвисти све што су до сада учинили учинили на своју штету и на штету народа србскога! Србистика (као србска лингвистика постојала је пре вучине, па и у време тзв. краља који не ваља, мада битно ослабљена ефектима квази србистике вучинине). У тииитино време о србистици се није могло ни зуцнути. Била је то непатворена кроатистика са примесама сербокроатистике, која је остварила своје основне циљеве у целости: да се непостојећи „српскохрватски“ језик коначно трансформише у крватски, да се преко Унеска коначно легализује постојање крватског језика (што је највећи пораз србске лингвистике и културе у историји), да се латиница региструје као крватско писмо и да се сва србска културна баштина латиничка прогласи крватском! То им је у целости успело! Код њих нема више ни трага од „хрватскосрпског“ језика, а код нас је још на снази комуњарски новосадски договор. Тај договор вампирски производи и даље деловање србокрватистике у србској лингвистици. Недавно је у Новом Саду поводом 60 година трајања овог договора скуп истакнутих лингвистика разматрао стање Србског језика и донео значајне закључке. Међутим, на том скупу није било ни једног представника власти. А није било ни лингвиста који су још под индоктринацијом србокрватистике, као ни србиста који су заговорници тзв. двоазбучја. Дакле, србска лингвистика је и даље потпуно расцепкана и подељена: на србокрватисте и на србисте, а србисти на монографисте и диграфисте. Лепота једна, касти! Србски лингвисти су изгубили све лингвистичке ратове против кроатиста (илит крватиста) и губе их и даље…

    Шта учинити, браћо Србљи, у оваквом стању запуштености и обезглављености главних оруђа србске културе?

    ЕУ нам је недавно скренула пажњу да Срби ненаучно и неприхватљиво примењују латиницу као крватско писмо и да је то јединствен пример у светској лингвистици. (Тачно је да је рогата латиница крватска и тачно је да је Срби неовлашћено, нелингвистички и на своју штету користе!) Од 2008. г. све објављено на латиници преко Унеска рачуна се као крватска културна баштина. (Непознато је да ли је и како решено питање идентификовања и присвајања србске латиничке баштине настале пре 2008. г.!) А Срби и даљу пишу масовно латиницом у корист крватске културне баштине. Машала (што би рекли тзв. „бошњаци“)!

    Не знам да ли је и како је могуће, али се, по мом скромном мишењу, мора учинити што пре следеће:
    – ставити ван снаге тзв. новосадски договор;
    – извршити усаглашавање у лингвистичкој науци о научним основама Србског језика, о оснивању србистике (србске лингвистике) и о идентификовању ћирилице (србице) као јединог писма Србског језика, као и о утврђивању обавезе и основа даље стандардизације Србског књижевног језика;
    – ослободити САНУ од идеолошког притиска власти у области лингвистике;
    – одмах прекинути даље издавање речника непостојећег „српскохрватског“ језика;
    – захвалити се И. Клајну на свему што је учинио до сада за Србски језик и његово писмо (а камо среће да није ништа чинио!);
    – ставити ван снаге неуставни правопис аутора мате пижурице и позвати га на одговорност због повреде одредбе чл. 10. Устава Србије;
    – покренути у надлежним међународним организацијама питање заштите Србског језика од ненаучног преименовања и отимања и заштите србске латиничке културне баштине…

    Користим се приликом да се још једном захвалим изузетном лингвисти и Србину проф. Д. Збиљићу на његовом истрајном, храбром и неуморном ангажовању за спасавање Србског језика и његовог писма. Свака часи и госп. Немањи Видићу на вишедеценијску борбу за одбрану Србског језика и ћирилице од нас самих!

    Тако нам Бог помогао!

  3. ИНСТИТУЦИЈЕ И ДАЉЕ “СНОМ МРТВИЈЕМ СПАВАЈУ”!

    Честитам Немањи Видићу на овом одличном тексту и захваљујем Видоју Марјановићу за овај изврстан коментар о чињеницама, људима и догађајима у вези са српским језиком и писмом. Честитам му на добро формулисаним предлозима шта треба хитно урадити. Нажалост, погодио је да ће се тешко применити ти спасоносни предлози само зато што и државне и научне (лингвистичке) институције у Србији и даље у тој области “сном мртвијем спавају”!

  4. А САНУ , Матица српска, и Одбор за стандардизацију српског језика ћуте. Додуше,председник Одбора проф. др Срето Танасић је рекао јавно оно што једино спашава ћирилицу – да не постоји српска латиница. Па ипак Одбор ћути.
    Видим на сајту Порекло иступање проф.српског језика Војислава Ананића. Прво је тај човек написао да је ћирилица главно српско писмо, што значи да има и оно друго, али је непријатно да се спомиње. А онда се дао на тумачење разних реформи ћирилице. Нема никакве сумње да је тај честити Србин за ћирилицу, али је пао на главном испиту – ко пише одва српска писма тај је коначном за латиницу, јер два конкурентна писма не могу да опстану у истом језику.
    У свом коментару Немања Видић га је отрезнио питањем : да ли су Срби имали два писма 1916.г. кад су страдали бјелопавловићки учитељи,који нису хтели да уче децу хрватскоме језику и латиници, наметнуте од стране Аустроугарске.
    Чак је Ананић упитао где је био Збиљић пре шест година кад је он писао о ћирилици. Ја сам хтео да му одговорим да Збиљић ради непрекидно за ћирилицу више од две деценије и да је написао више од десет књига којима је расветлио ко, када, зашто и како је радио на затирању ћирилице. Међутим, медијатор сајта је онемогућио слање коментара после најаве Ананића да напушта сарадњу .
    Није лако бранити ћирилицу !

    • Предочио сам Ананићу у претходној полемици тамо с њим откада и колико моја маленкост ради за ћирилицу, али он, очигледно, полемиком се бави тако што не чита цео текст свог опонента, него само реч-две и онда износи “своје гледиште”, па се тако догађа ово што се догодило Ананићу: да ме пита “где сам ја био, кад је он пре шест и по година писао о ћирилици”! То су људи који не дозвољавају другоме да мисли ако исто као они не мисле. То је наук комуниста: “Има да мислиш како ја мислим, а ако не мислиш као ја, немаш права да мислиш”.

  5. Тужно је кад има само 6 коментара на текст којим је објашњена спрега власти и интелектуалне заједнице у затирању ћирилице. Али, реално гледајући, шта и може да напише о овом проблему неко ко није “у материји”. Зато се питање ћирилице не може решити напорима појединаца , него само државним мерама.
    А прва таква мера би била да се српски правопис усклади са српским Уставом – једно писмо у своме језику, као што је то и код свих других европских народа.

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here