NEMANJA VIDIĆ: ZAŠTO PREDLOG  ZAKONA O JEZIKU  IPISMU NEĆE UĆI U SKUPŠTINSKU PROCEDURU

Podelite:

Nedavno je na sajtu VIDOVDAN objavljen odličan tekst Dragoljuba Zbiljića pod naslovom „U fioci Vlade Srbije ,zamrznut konflikt‘ u ,ratu za srpski jezik i ćirilicu‛“.Na prvi pogled to izgleda čudno, jer je upravo Vladino Ministarstvo za kulturu i informisanje ponudilo predlog novog zakona o jeziku i pismu koji bi trebalo da bitno popravi položaj ćirilice u javnom životu. Pošto je prošlo više od godinu i po dana otkad je od samog ministra kulture pompezno  najavljeno da će ćirilici biti bolje, a njegov predlog još nije ni ušao u skupštinsku proceduru, ovim pisanjem se želi pokazati zašto Skupština Srbije u sadašnjem sazivu nikada neće o tome raspravljati, a verovatno ni one buduće.

             Da bi se razumela  suština problema,  treba istaći  glavnu i nezaobilaznu  činjenicu: u  Srbiji su  suprotstavljene  ustavna i  pravopisna norma o jeziku i pismu. Ustavna norma je utvrđena 2006. g. članom 10.Ustava na sledeći način:

              „U Republici  Srbiji u službenoj  upotrebi su  srpski jezik  i ćiriličko  pismo.

               Službena upotreba  drugih jezika  i pisama utvrđuje se zakonom,na osnovu Ustava.“

               Pet godina su se jezički autoriteti dvoumili da li da usklade pravopis sa Ustavom, ili da i posle raspada Jugoslavije u srpskom pravopisu ostane i ova latinica koja je službeno i opštenarodno pismo u susednoj Hrvatskoj, iako su  znali da je u dotadašnjem dvojstvu latinice i ćirilice u srpskohrvatskom jeziku ćirilica doživela potpuni slom. Morali su znati da će to dvojstvo u srpskom jeziku svesti ćirilicu na folklorni značaj.

             Navedena ustavna  norma o jeziku  i pismu donesena  je u vreme  kada je predsednik Vlade bio prof. dr Vojislav Koštunica , koji je hteo da u Srbiji bude zaštićen srpski nacionalni interes. Nijedna sledeća vlada nije davala značaj ćirilici,a pošto je opredeljenje za pismo isključivo političko pitanje, ni za vreme sadašnje Vlade ono neće biti predmet rasprave u skupštini Srbije.

             Ako stalno  pobeđuju političke  partije koje  uopšte ne  spominju ćirilicu, onda je očigledno  da je narod  ravnodušan  prema njoj, odnosno  da je više  gotovo i ne  razume kao  srpsku nacionalnu  vrednost.            

             Osnovni razlog ovakvog stanja je u tome što je srpski narod gotovo čitav jedan vek trošio energiju u jačanje jugoslovenstva umesto srpstva, pa je u pravu akademik Dragoslav Mihajlović Mihiz kada kaže da i danas u svakom Srbinu čuči po jedan Jugosloven. Očigledan dokaz toga je današnja zastupljenost hrvatske latinice kao simbola jugoslovenstva u javnom životu srpskih zemalja  preko 90%. Srpska nacionalna svest je oslabljena do te mere da narod ovu latinizaciju doživljava kao globalizaciju, a ne kao hrvatizaciju Srba.

            Ovakvo stanje se ne može popraviti bez odgovarajuće državne kulturne politike, a nje nema ni u nagoveštaju. Tako i domet pomenute inicijative Ministarstva nije da vrati ćirilici puni suverenitet , nego samo da se njena sadašnja jadna zastupljenost poveća tek za koji postotak. Pa ni to ne može da stigne pred narodne poslanike jer se državna vlast opredelila za  ono što joj je ponudila njena intelektualna elita: da za vjeki vjekov ostane na snazi komunistički Novosadski književni dogovor Srba i Hrvata iz 1954. kada je srpsko ime jezika zamenjeno srpskohrvatskim pa u njemu proglašena ravnopravnost ćirilice i latinice. Ravnopravnost je bila lažna, a smišljena je da bi Srbi  bili rasrbljeni prelaskom na tuđe pismo. Uskoro je država počela da sprovodi nasilje nad ćirilicom, sve do prestanka proizvodnje ćiriličkih pisaćih mašina. Time je srpskom pismu određeno tiho umiranje.

             Hrvati su  postupili  suprotno od  Srba: napustili  su pomenuti  dogovor već 1967. jer su planirali  da imaju svoju državu sa svojim jezikom i pismom.

             Samo je jedan  komunista  od imena akademik Tanasije Mladenović  rekao da su  srpski komunisti  izdali svoj  narod, ali je teško razumeti da se oni nisu opametili ni posle formalnog pada komunizma, pa umesto da su napisali u srpskom pravopisu da se srpski jezik piše ćiriličkim pismom, i da i sva ranija latinicom objavljena dela srpskih stvaralaca spadaju u srpsku kulturnu baštinu, što je analogno hrvatskom pravopisu, oni su u srpskom pravopisu napisali da je i latinica srpsko pismo. Time su ćirilici oduzeli karakter srpskog nacionalnog simbola i dali joj značaj jednog od dva moguća sredstva za zapisivanje srpskog jezika. Time je ona osuđena na zanemarivanje i nestajanje, jer je narod poverovao da je on uistinu bogat sa dva pisma, pa ako nestane ćirilica, ostaće mu njegova latinica.

            Po raspadu  Jugoslavije  srpska elita  je pravdala ostajanje hrvatske  latinice u srpskim zemljama nekompatibilnošću ćirilice sa novim informatičkim tehnologijama. Uskoro je to postalo smešno, jer su upravo te tehnologije dale mogućnost vraćanja u život i srpske i svih drugih ćirilica, pa i svih ostalih pisama iz svetske kulturne baštine.

            Najveću opasnost  po ćirilicu  predstavlja  potpuna saglasnost  vlasti i intelektualne  zajednice  da je ona puštena  niz vodu i  da tako treba  i može da ostane, jer je procenjeno  da njeno nestajanje  narod razume  kao stihijski  i neumitni proces , a nikako da je to posledica sprovođenja starog neobjavljenog državnog programa da se latiničenjem odvoji srpski narod od pravoslavne i ćiriličke Rusije.

            Videli smo  na ulicama  realizaciju  državnog programa  NEGUJMO SRPSKI  JEZIK, u kojoj  je učestvovao  i akademik Duško Kovačević. Čim u naslovu uz srpski jezik nije pomenuta ćirilica (kao u Ustavu ),time su i vlast i akademici dali do znanja da se uz srpski jezik podrazumevaju oba pisma. To znači da su oni u konačnom za latinicu,jer je život pokazao da je u tom dvojstvu ćirilica pala ispod 10% u javnom životu. Opredeljenje za latinicu je dodatno potvrđeno činjenicom da profesori, akademici i vlast ne iskoristiše tu veliku i retku priliku da pošalju poruku narodu da uz srpski jezik neguje ćirilicu.

             Podrška latinici je gotovo opšta, ali je stigla i odakle se niko ne bi nadao – od Mila Lompara. U svojoj knjizi Duh samoporicanja napisao je da je dominantno srpsko pismo ćirilica, a latinica je srpsko granično i kontaktno pismo. Valjda je hteo da kaže da je veće 10%

(zastupljenost  ćirilice) od 90% ( zastupljenost  hrvatske latinice). Što se tiče  latinice, ispada  da su Srbi  i Hrvati živeli  oko neke granice, pa prvi primili  nešto latinice,a  drugi nešto  ćirilice, odnosno  da se latinica  primila u  Srba spontano. To je velika neistina, a istina je da je latinica uvedena u srpskohrvatski jezik političkom odlukom komunista u vidu Novosadskog književnog dogovora Srba i Hrvata iz 1954. g. Danas je u srpskim zemljama ponovo čisti srpski jezik, ali srpski profesori ne mogu bez hrvatske latinice ni posle propasti Jugoslavije i bratstva i jedinstva sa Hrvatima. Baš po onoj paroli : I POSLE TITA, TITO.

Naravno da Lompar nije ni pomenuo političku odluku iz 1954.g. koja u suštini znači prevođenje Srba na latinicu, jer u njegovoj struci postoji zavet ćutanja o toj neprijatnosti. Ali, što je najgore, ni njima ni intelektualnoj zajednici u celini ne smeta što je komunističko nasleđe u vidu srpskog dvoazbučja uneseno u srpski pravopis, pa se njime sistemski ruši ćirilica. Lingvistička struka je imala prvake u likovima Aleksandra Belića, Pavla Ivića i Ivana Klajna , koji su svi bili serbokroatisti, pa zato današnji profesori ne mogu bez latinice.

            Ostaje još  da se vidi  šta mogu učiniti  profesori  koje je angažovalo  Ministarstvo  za kulturu  da bi ćirilici bilo bolje. Oni su se bavili pisanjem predloga zakona o jeziku i pismu koji neće ni ući u skupštinsku proceduru, umesto da su uradili ono u čemu se pita njihova struka – da usklade pravopis sa Ustavom.

            Kada profesori  i Ministarstvo  za kulturu nisu učinili ono što treba, učinili su ono što ne treba. Ranije su, upravo pod uticajem Lompara, pacifikovali Udruženje za odbranu ćirilice „DOBRICA ERIĆ“ u Beogradu, a sada su to uradili i sa Udruženjem „ĆIRILICA“ TREBINJE. Ono je počelo rad sa stavom da ćirilica ne može da opstane u dvojstvu sa latinicom, a prof. dr Miloš Kovačević ga je ubedio da je to moguće ako se napravi dobar zakon. Sada je on udario glavom u zid, a udruženju je ostalo da jadikuje nad sudbinom srpskog pisma.

Beogradsko udruženje je čak nagrađeno za svoju umerenost od strane Ministarstva za kulturu, jer ne traži ono što imaju svi ostali evropski narodi – jedno pismo u svome jeziku.

          Pogledajmo  još sajtove  koji su „prosrpski“, kao  npr. Nova srpska politička misao. Na njemu su ravnopravne ćirilica i latinica i reklamiraju se latiničke knjige vlasnika prof. dr Đorđa Vukadinovića. Tamo ne može biti objavljen nijedan tekst u prilog ćirilici.Čak ne može biti objavljen ni jedan komentar kojim se ona afirmiše.

          Dakle, kod ovakvog  odnosa snaga predsednik države može da se u izbornim kampanjama sada potpisuje sa AV umesto ranije sa AV, i da nikad ne dozvoli postavljanje pitanja pisma pred poslanike jer masom latinice u javnom životu dokazuje da je srpski narod na zapadnom latiničkom putu. Kad on govori da će učiniti sve za regionalni mir i saradnju, pored ustupanja srpske zemlje, sledeća na udaru je ćirilica kao srpski remetilački faktor.

 28.1.2019.                                                                          Nemanja Vidić

Podelite:

7 Komentari

  1. Vlast tera narod da razume i kao stihijski i neumitni proces shvati nestanak ćiriličnog srpskog pisma, zajedno sa Srbijom. Od Srbije neće ostati ni 10% ako vlast ovako nastavi. Za vlast je potrebna samo vlast, a narod i ćirilica je za njih čista šteta.

  2. SRBI I ĆIRILICA
    Sveukupno stanje Srbskog jezika i ćirilice kao njegovog pisma je više nego žalosno. Uzrok tome su i naši vekovni spoljni neprijatelji, ali i domaći izdajnici. Vatikansko-katolička vekovna genocidna akcija za širenje katoličke sekte na istok (prozelitizam) imala je za osnovni cilj unijaćenje i katoličenje Srba na svojim etničkim prostorima, na kojima su oni u istoriji zapisani pre krvata. A taj duhovni genocid vršen je promenom identiteta Srbstva: krađom i preimenovanjem Srbskog jezika, zabranom upotrebe ćirilice i prisvajanjem srbske kulturne baštine. Tako je vremenom srbsko pravoslavlje pretopljeno u katolicizam, Srbstvo u političko krvatstvo, a od srbskih etničkih prostora načinjena je nakakva krvatska. Stvorena je, dakle, nova veštačka nacija i izmišljena verska država krvatska od srbske zemlje, srbskog etničkog bića i od srbske kulture. Sve uz pomoć germanske uzdanice Vatikana Ka-und-Ka monarhije.

    (Ne pokrećem ovog puta bolno i nerešeno pitanje vekovnog puzećeh genocida Vatikana, germana i krvata nad Srbima koji je činjen upravo radi ostvarivanja navedenih ciljeva!)

    To su poznate istorijske činjenice, ali je neophodno stalno ih ponavljati, jer Zapad ne mari za istoriju nego za svoje političke i vojne ciljeve, a Srbi imaju kratko istorijsko pamćenje pa lako primaju zdravo za gotovo i zaboravljaju suštinu svog sopstva.

    Kome danas u Srbiji nije poznato da je krvatska rogata latinica nije srbsko pismo? Ali većina Srba u celom Srbstvu koristi latinicu. Vlasti ne primenjuju ni ustavnu odredbu o zvaničnom jeziku i pismu?! Zašto je to tako?

    Nečuvena agresija na srbski identitet traje već vekovima, nju prate krvavi i genocidni ratovi i Srbski narod je posustao u otporu prema svojim genocidnim neprijateljima. Svaki agresor je odmah silom uvodio latinicu u upotrebu i kažnjavao korišćenje ćirilice. Uključujući i najvećeg sina naših naroda i narodnosti tzv. tiiitu. Danas se prosečan Srbin već preko 20 godina bori za goli opstanak i pomalo, a neki podosta, zaboraviše na ćirilicu. (A bogami zaboraviše i na Kosovski zavet, rodoljublje, svetosavlje, istoruju i mitove…)

    Recimo da treba razumeti običnog malog Srbina u velikoj nevolji! Ali šta je sa vlašću? Zašto, na primer, iz Odeljenja SANU za jezik(?!) i književnost kažu da i dalje objavljuju rečnik nepostojećeg „srpskohrvatskog“ jezika jer ne žele da se zameraju vlastima?! Ne moramo barem ovoga puta vraćati se toliko unazad pa govoriti i o greškama kralja Aleksandra o poništavanju srbskog stanovišta i paralelnom uvođenju krvatskog kulturnog obrasca, konkordatu i iluziji stvaranja nekakve jugoslovenske nacije. Sve znamo o tome ko je bio tiiito, da nikad nije ni svratio u Jasenovac, da je uništio ćirilične pisaće mašine i proizvodnju latiničkih pisaćih mašina preselio na sigurnije mesto u Bugojno. Bio je pravi i uspešni vladar jugoslavije kao grobnice Srbskog naroda.

    Ali, šta to danas rade nedosmanlijski predstavnici vlasti (tzv. napr`dnjaci): zašto ne primenjuju ustavnu odredbu o zvaničnom jeziku i pismu, zašto nisu uskladili stari zakon o jeziku i pismu sa novim ustavom, zašto ne preduzimaju sve što je neophodno za zaustavljanje neposustale akcije krađe i preimenovanja Srbskog jezika, zašto vrše politički i ideološki uticaj na SANU i njegovo jadno odeljenje jezika (kog jezika, more?!) i književnosti? Zašto ne čine ono što je neophodno za zaštitu u UN i Unesku srbske kulturne baštine ispisane latinicom? Ne tražimo od njih da oni stave van snage tzv. novosadski dogovor koji je donet pod komunjarskom presijom, ali zašto ne dopuste lingvistima i kulturnim ustanovama da to učine?! Nema narodne države koja ne brine o identitetu državotvornog naroda, a naročito o njegovom jeziku i pismu tog jezika!

    A sad je vreme da se osvrnem malo (ili dovoljno) i na filologe i lingvističare srbske. Gubljenje i rastakanje Srbskog jezika započeo je samozvani lingvista vučina karadža, a pomogao mu je đura daničić, „ratnik za srbski jezik i pravopis“, navodni, i tvorac rečnika krvatskog jezika od reči srbskijeh. I dalje važi ono što je ovaj đura u trenutku pokajanja i preumljenja rekao: da su srbski lingvisti sve što su do sada učinili učinili na svoju štetu i na štetu naroda srbskoga! Srbistika (kao srbska lingvistika postojala je pre vučine, pa i u vreme tzv. kralja koji ne valja, mada bitno oslabljena efektima kvazi srbistike vučinine). U tiiitino vreme o srbistici se nije moglo ni zucnuti. Bila je to nepatvorena kroatistika sa primesama serbokroatistike, koja je ostvarila svoje osnovne ciljeve u celosti: da se nepostojeći „srpskohrvatski“ jezik konačno transformiše u krvatski, da se preko Uneska konačno legalizuje postojanje krvatskog jezika (što je najveći poraz srbske lingvistike i kulture u istoriji), da se latinica registruje kao krvatsko pismo i da se sva srbska kulturna baština latinička proglasi krvatskom! To im je u celosti uspelo! Kod njih nema više ni traga od „hrvatskosrpskog“ jezika, a kod nas je još na snazi komunjarski novosadski dogovor. Taj dogovor vampirski proizvodi i dalje delovanje srbokrvatistike u srbskoj lingvistici. Nedavno je u Novom Sadu povodom 60 godina trajanja ovog dogovora skup istaknutih lingvistika razmatrao stanje Srbskog jezika i doneo značajne zaključke. Međutim, na tom skupu nije bilo ni jednog predstavnika vlasti. A nije bilo ni lingvista koji su još pod indoktrinacijom srbokrvatistike, kao ni srbista koji su zagovornici tzv. dvoazbučja. Dakle, srbska lingvistika je i dalje potpuno rascepkana i podeljena: na srbokrvatiste i na srbiste, a srbisti na monografiste i digrafiste. Lepota jedna, kasti! Srbski lingvisti su izgubili sve lingvističke ratove protiv kroatista (ilit krvatista) i gube ih i dalje…

    Šta učiniti, braćo Srblji, u ovakvom stanju zapuštenosti i obezglavljenosti glavnih oruđa srbske kulture?

    EU nam je nedavno skrenula pažnju da Srbi nenaučno i neprihvatljivo primenjuju latinicu kao krvatsko pismo i da je to jedinstven primer u svetskoj lingvistici. (Tačno je da je rogata latinica krvatska i tačno je da je Srbi neovlašćeno, nelingvistički i na svoju štetu koriste!) Od 2008. g. sve objavljeno na latinici preko Uneska računa se kao krvatska kulturna baština. (Nepoznato je da li je i kako rešeno pitanje identifikovanja i prisvajanja srbske latiničke baštine nastale pre 2008. g.!) A Srbi i dalju pišu masovno latinicom u korist krvatske kulturne baštine. Mašala (što bi rekli tzv. „bošnjaci“)!

    Ne znam da li je i kako je moguće, ali se, po mom skromnom mišenju, mora učiniti što pre sledeće:
    – staviti van snage tzv. novosadski dogovor;
    – izvršiti usaglašavanje u lingvističkoj nauci o naučnim osnovama Srbskog jezika, o osnivanju srbistike (srbske lingvistike) i o identifikovanju ćirilice (srbice) kao jedinog pisma Srbskog jezika, kao i o utvrđivanju obaveze i osnova dalje standardizacije Srbskog književnog jezika;
    – osloboditi SANU od ideološkog pritiska vlasti u oblasti lingvistike;
    – odmah prekinuti dalje izdavanje rečnika nepostojećeg „srpskohrvatskog“ jezika;
    – zahvaliti se I. Klajnu na svemu što je učinio do sada za Srbski jezik i njegovo pismo (a kamo sreće da nije ništa činio!);
    – staviti van snage neustavni pravopis autora mate pižurice i pozvati ga na odgovornost zbog povrede odredbe čl. 10. Ustava Srbije;
    – pokrenuti u nadležnim međunarodnim organizacijama pitanje zaštite Srbskog jezika od nenaučnog preimenovanja i otimanja i zaštite srbske latiničke kulturne baštine…

    Koristim se prilikom da se još jednom zahvalim izuzetnom lingvisti i Srbinu prof. D. Zbiljiću na njegovom istrajnom, hrabrom i neumornom angažovanju za spasavanje Srbskog jezika i njegovog pisma. Svaka časi i gosp. Nemanji Vidiću na višedecenijsku borbu za odbranu Srbskog jezika i ćirilice od nas samih!

    Tako nam Bog pomogao!

  3. INSTITUCIJE I DALJE “SNOM MRTVIJEM SPAVAJU”!

    Čestitam Nemanji Vidiću na ovom odličnom tekstu i zahvaljujem Vidoju Marjanoviću za ovaj izvrstan komentar o činjenicama, ljudima i događajima u vezi sa srpskim jezikom i pismom. Čestitam mu na dobro formulisanim predlozima šta treba hitno uraditi. Nažalost, pogodio je da će se teško primeniti ti spasonosni predlozi samo zato što i državne i naučne (lingvističke) institucije u Srbiji i dalje u toj oblasti “snom mrtvijem spavaju”!

  4. A SANU , Matica srpska, i Odbor za standardizaciju srpskog jezika ćute. Doduše,predsednik Odbora prof. dr Sreto Tanasić je rekao javno ono što jedino spašava ćirilicu – da ne postoji srpska latinica. Pa ipak Odbor ćuti.
    Vidim na sajtu Poreklo istupanje prof.srpskog jezika Vojislava Ananića. Prvo je taj čovek napisao da je ćirilica glavno srpsko pismo, što znači da ima i ono drugo, ali je neprijatno da se spominje. A onda se dao na tumačenje raznih reformi ćirilice. Nema nikakve sumnje da je taj čestiti Srbin za ćirilicu, ali je pao na glavnom ispitu – ko piše odva srpska pisma taj je konačnom za latinicu, jer dva konkurentna pisma ne mogu da opstanu u istom jeziku.
    U svom komentaru Nemanja Vidić ga je otreznio pitanjem : da li su Srbi imali dva pisma 1916.g. kad su stradali bjelopavlovićki učitelji,koji nisu hteli da uče decu hrvatskome jeziku i latinici, nametnute od strane Austrougarske.
    Čak je Ananić upitao gde je bio Zbiljić pre šest godina kad je on pisao o ćirilici. Ja sam hteo da mu odgovorim da Zbiljić radi neprekidno za ćirilicu više od dve decenije i da je napisao više od deset knjiga kojima je rasvetlio ko, kada, zašto i kako je radio na zatiranju ćirilice. Međutim, medijator sajta je onemogućio slanje komentara posle najave Ananića da napušta saradnju .
    Nije lako braniti ćirilicu !

    • Predočio sam Ananiću u prethodnoj polemici tamo s njim otkada i koliko moja malenkost radi za ćirilicu, ali on, očigledno, polemikom se bavi tako što ne čita ceo tekst svog oponenta, nego samo reč-dve i onda iznosi “svoje gledište”, pa se tako događa ovo što se dogodilo Ananiću: da me pita “gde sam ja bio, kad je on pre šest i po godina pisao o ćirilici”! To su ljudi koji ne dozvoljavaju drugome da misli ako isto kao oni ne misle. To je nauk komunista: “Ima da misliš kako ja mislim, a ako ne misliš kao ja, nemaš prava da misliš”.

  5. Tužno je kad ima samo 6 komentara na tekst kojim je objašnjena sprega vlasti i intelektualne zajednice u zatiranju ćirilice. Ali, realno gledajući, šta i može da napiše o ovom problemu neko ko nije “u materiji”. Zato se pitanje ćirilice ne može rešiti naporima pojedinaca , nego samo državnim merama.
    A prva takva mera bi bila da se srpski pravopis uskladi sa srpskim Ustavom – jedno pismo u svome jeziku, kao što je to i kod svih drugih evropskih naroda.

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here