Никола Петровић: КО ЈЕ ПОБЕДНИК КОСОВСКЕ БИТКЕ

Поделите:

Обећао сам себи да ћу једном написати чланак о исходу најчувеније српске битке. Често срећемо тврдње о поразу, о победи, а узевши у обзир да историја није увек тачна наука, остају нам само чињенице које можемо сагледати и извести закључке. И за ову тему, морамо познавати војне термине за тактику и стратегију. Тактика у борби је, једноставно речено, план ваше борбе. Распоред и кретање јединица, напади и повлачење, динамика саме битке, линије снабдевања, све оно што чини једну битку и само је то.

Муратов стратешки план, био је да се у српским земљама овенча славом, те је најавио поход у коме је планирано да након пораза Срба на Косову избије на обале Дунава код Београда, потом, преко Дрине узводно Савом до Врбаса, а онда узводно Врбасом ка Јадранском мору да пороби босански део, да би се преко Зете и Рашке вратио победоносно назад у Турску, на стогодишњицу Османлијског царства. Шири план је наравно био да се одатле касније, са утврђених позиција крене на Беч.

Познато је да се јако ретко догађало да неки владар погине у средњовековним биткама, те је погибија владара у бици значила и пораз те стране. Ми тактички нисмо победили јер смо изгубили владара и већи део војске. Како је Мурат први и последњи турски султан који је страдао на бојишту, у најбољем случају битка је тактички нерешена. Односно, Турци тактички нису победили сигурно! Из простог разлога што у историји ратовања не постоји случај да владар једног огромног царства поставља тактику за битку у којој је план да он сам погине.

Турци нису победили тактички, а нису ни стратешки. Прва етапа стратегије описана горе је неиспуњена, или боље речено потпуно разбијена због султанове погибије јер уместо планираног похода, а који је требало славно да започне на Видовдан како би српски пораз био још већи, Мурат се, уместо овенчан славом на стогодишњицу Османлијског царства, у Једрене вратио нешто раније и мртав. Ту има још једна врло важна чињеница, а то је ,,замах” који је до тада незаустављива османлијска сила изгубила на Косову, а о којем је у војној, назовимо библији, ,,Умеће ратовања” писао још Сун Цу. Као пример, Наполеон је изгубио замах у Бородинској бици, Хитлер у Стаљинграду итд. Дакле, изгубљени ,,замах” је преломни моменат стратегије који у том тренутку можда не значи превише, нити изгубљен рат, можда чак ни битка, као нпр. Пирове победе код Аскула и Хераклеје, али је напрслина од које стратешки план креће низбрдо. Од тог тренутка стратегија више не иде својим током, дешавају се неочекивани порази и стварају се услови за коначан пораз, пропаст саме империје и сл. Или одустајање од планиране стратегије, односно повлачење. Дотле незаустављива османлијска сила на Косову је заустављена и тако тешко рањена да ће крварити до свог коначног краја. То би падишах још тада први потврдио, него није могао да дође до даха.

Друга етапа стратегије такође је неиспуњена јер после Косовског боја, уместо да су сви услови спремни за опсаду Београда, до те опсаде није дошло још пуних 50 година, а и тада се завршила катастрофално по Турке што ме и не чуди јер као што рекох, напрслина, замах… А до опсаде Беча није дошло још 150 година након Косовске битке и сложићемо се да то сигурно није била стратегија. Као ни да у тој опсади Турци наново буду поражени, али не чуди јер као што рекох, напрслина, замах… Трећа етапа стратегије да читав свет буде муслимански исто није успела, нити ће икада успети и према томе извлачимо закључак да Османлијско царство, можда најобјективније речено на Косову није поражено тактички, али стратешки свакако јесте. Што се тиче српске стратегије, чињеница је да је Лазар изашао на то поље као бранилац, како наших земаља, тако и хришћанства, а узевши у обзир да су те земље и даље српске и хришћанске, тактичког победника можда немамо, али је стратешки победник сасвим јасан.

Свему овоме, додао бих још једну српску победу која се тиче свих нас, која је криво схваћена, а односи се на косовски мит. Често нас понижавајуће назову митоманима, а косовски мит је настао због стварних догађаја и мит који је утемељио и уобличио сва славна јунаштва и невероватне победе једне мале земље над много снажнијим противницима касније. Косовски мит је један кодекс части и јунаштва за све године касније. Наш мит није нешто чега се имамо стидети, већ нам служи на понос. Свог мита се имају стидети управо они који нас покушавају увредити, а то су Хрвати јер имају мит о хрватским краљевима који никада нису постојали, о њиховој историји која постоји, тек да не говорим. Или тзв. Бошњаци о којима ми је испод части и да говорим. Не знам ни шта бих рекао јер је врло могуће да у року од 15 минута измене целокупно виђење сопственог порекла, писма, језика и слично. То је нешто што се брзо и редовно мења, па се о томе не може писати у овом тексту.

Никола Петровић за Видовдан

Поделите:

1 коментар

  1. Оно што се у музици зове рондо . Тема се понавља : нисмо ни добили ни изгубили , непријатељ је задржао део вазалне теритирије али испустио прославу годишњице и стратешки темпо . Само је наш владар остао без главе али и без гроба и без народне захвалности !

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here