Nikola Petrović: KO JE POBEDNIK KOSOVSKE BITKE

Podelite:

Obećao sam sebi da ću jednom napisati članak o ishodu najčuvenije srpske bitke. Često srećemo tvrdnje o porazu, o pobedi, a uzevši u obzir da istorija nije uvek tačna nauka, ostaju nam samo činjenice koje možemo sagledati i izvesti zaključke. I za ovu temu, moramo poznavati vojne termine za taktiku i strategiju. Taktika u borbi je, jednostavno rečeno, plan vaše borbe. Raspored i kretanje jedinica, napadi i povlačenje, dinamika same bitke, linije snabdevanja, sve ono što čini jednu bitku i samo je to.

Muratov strateški plan, bio je da se u srpskim zemljama ovenča slavom, te je najavio pohod u kome je planirano da nakon poraza Srba na Kosovu izbije na obale Dunava kod Beograda, potom, preko Drine uzvodno Savom do Vrbasa, a onda uzvodno Vrbasom ka Jadranskom moru da porobi bosanski deo, da bi se preko Zete i Raške vratio pobedonosno nazad u Tursku, na stogodišnjicu Osmanlijskog carstva. Širi plan je naravno bio da se odatle kasnije, sa utvrđenih pozicija krene na Beč.

Poznato je da se jako retko događalo da neki vladar pogine u srednjovekovnim bitkama, te je pogibija vladara u bici značila i poraz te strane. Mi taktički nismo pobedili jer smo izgubili vladara i veći deo vojske. Kako je Murat prvi i poslednji turski sultan koji je stradao na bojištu, u najboljem slučaju bitka je taktički nerešena. Odnosno, Turci taktički nisu pobedili sigurno! Iz prostog razloga što u istoriji ratovanja ne postoji slučaj da vladar jednog ogromnog carstva postavlja taktiku za bitku u kojoj je plan da on sam pogine.

Turci nisu pobedili taktički, a nisu ni strateški. Prva etapa strategije opisana gore je neispunjena, ili bolje rečeno potpuno razbijena zbog sultanove pogibije jer umesto planiranog pohoda, a koji je trebalo slavno da započne na Vidovdan kako bi srpski poraz bio još veći, Murat se, umesto ovenčan slavom na stogodišnjicu Osmanlijskog carstva, u Jedrene vratio nešto ranije i mrtav. Tu ima još jedna vrlo važna činjenica, a to je ,,zamah” koji je do tada nezaustavljiva osmanlijska sila izgubila na Kosovu, a o kojem je u vojnoj, nazovimo bibliji, ,,Umeće ratovanja” pisao još Sun Cu. Kao primer, Napoleon je izgubio zamah u Borodinskoj bici, Hitler u Staljingradu itd. Dakle, izgubljeni ,,zamah” je prelomni momenat strategije koji u tom trenutku možda ne znači previše, niti izgubljen rat, možda čak ni bitka, kao npr. Pirove pobede kod Askula i Herakleje, ali je naprslina od koje strateški plan kreće nizbrdo. Od tog trenutka strategija više ne ide svojim tokom, dešavaju se neočekivani porazi i stvaraju se uslovi za konačan poraz, propast same imperije i sl. Ili odustajanje od planirane strategije, odnosno povlačenje. Dotle nezaustavljiva osmanlijska sila na Kosovu je zaustavljena i tako teško ranjena da će krvariti do svog konačnog kraja. To bi padišah još tada prvi potvrdio, nego nije mogao da dođe do daha.

Druga etapa strategije takođe je neispunjena jer posle Kosovskog boja, umesto da su svi uslovi spremni za opsadu Beograda, do te opsade nije došlo još punih 50 godina, a i tada se završila katastrofalno po Turke što me i ne čudi jer kao što rekoh, naprslina, zamah… A do opsade Beča nije došlo još 150 godina nakon Kosovske bitke i složićemo se da to sigurno nije bila strategija. Kao ni da u toj opsadi Turci nanovo budu poraženi, ali ne čudi jer kao što rekoh, naprslina, zamah… Treća etapa strategije da čitav svet bude muslimanski isto nije uspela, niti će ikada uspeti i prema tome izvlačimo zaključak da Osmanlijsko carstvo, možda najobjektivnije rečeno na Kosovu nije poraženo taktički, ali strateški svakako jeste. Što se tiče srpske strategije, činjenica je da je Lazar izašao na to polje kao branilac, kako naših zemalja, tako i hrišćanstva, a uzevši u obzir da su te zemlje i dalje srpske i hrišćanske, taktičkog pobednika možda nemamo, ali je strateški pobednik sasvim jasan.

Svemu ovome, dodao bih još jednu srpsku pobedu koja se tiče svih nas, koja je krivo shvaćena, a odnosi se na kosovski mit. Često nas ponižavajuće nazovu mitomanima, a kosovski mit je nastao zbog stvarnih događaja i mit koji je utemeljio i uobličio sva slavna junaštva i neverovatne pobede jedne male zemlje nad mnogo snažnijim protivnicima kasnije. Kosovski mit je jedan kodeks časti i junaštva za sve godine kasnije. Naš mit nije nešto čega se imamo stideti, već nam služi na ponos. Svog mita se imaju stideti upravo oni koji nas pokušavaju uvrediti, a to su Hrvati jer imaju mit o hrvatskim kraljevima koji nikada nisu postojali, o njihovoj istoriji koja postoji, tek da ne govorim. Ili tzv. Bošnjaci o kojima mi je ispod časti i da govorim. Ne znam ni šta bih rekao jer je vrlo moguće da u roku od 15 minuta izmene celokupno viđenje sopstvenog porekla, pisma, jezika i slično. To je nešto što se brzo i redovno menja, pa se o tome ne može pisati u ovom tekstu.

Nikola Petrović za Vidovdan

Podelite:

1 komentar

  1. Ono što se u muzici zove rondo . Tema se ponavlja : nismo ni dobili ni izgubili , neprijatelj je zadržao deo vazalne teritirije ali ispustio proslavu godišnjice i strateški tempo . Samo je naš vladar ostao bez glave ali i bez groba i bez narodne zahvalnosti !

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here