Огњен Војводић: Александар Гиљфердинг

Поделите:

Руски филолог, етнограф, дипломата, конзул у Босанском пашалуку, Александар Гиљфердинг, у својој студији „Западни Словени“ 1858. године о аустрославистичкој реформи српског правописа пише да је Вук Караџић као сарадник аустрославистичке југословенске реформе српског језика и правописа „саставио нову српску азбуку која се сасвим одваја од Кириловог предања задржавши само спољашњу форму руских слова, али усвојивши сасвим латински правописни систем. Вук разваљује предање које Словене веже са дјелом Светог Ћирила, а да их азбука коју је он узео, управо води примању латиничног писма, које код Словена важи као симбол римокатолицизма.“

Алексадар Фјодоривич Гиљфердинг у својој књизи “Путовање по Херцеговини, Босни и Старој Србији“ пише: “Србин римокатолик одриче све српско, пошто је православно и не зна за српску отаџбину и српску прошлост. Код њега постоји само ужа провинцијална домовина; он себе назива Босанцем, Херцеговцем, Далматинцем, Словенцем, према области гдје се родио. Он свој језик не назива српским, него босанским, далматинским, словенским итд.Ако он жели уопштити појам о том језику, назива га нашким језиком. Он пита на примјер странце: “Умијете ли ви нашки.” Но који је то “нашки језик” он не умије да каже. Он зато не зна да тај језик назове својим правим именом, јер он сам нема општу отаџбину, опште народно име, ван своје уже области, у њега је само једна отаџбина: Римокатоличка црква.” (страна 17.)

Александар Гиљфердинг (Александерь Гильфердингъ) Варшава 1831. године 2/14. јул.— Каргопољ, Олонецка губернија, 20. јун/2. јул 1872). Према једном животопису, његова породица се доселила из Њемачке и његов отац је прешао у православље, а према другој верзији отац му је био холандски протестант, а мајка католкиња. Московски универзитет завршио је 1852. као ученик Виктора Ивановича Григоровича и слависте Јосифа Максимовича Бођанског. Био је присталица славенофила, нарочито Алексеја Хомјакова. У Петрограду је основао центар окупљања свих општеславенских организација.  Од 1868. до 1872. био је предсједник петроградске секције Славјанофилског благотворног комитета, у којој се образоао и Фјодор Михајлович Достојевски.

Написао је Општесловенску азбуку, настојећи да стару ћирилицу прошири и да је користе сви Словени. Био је заговорник идеја о једном словенском језику и једној азбуци. Објавио је рад О сродности словенског језика и санскрита 1853. године и потом магистарски рад Однос словенског језика са сродним језицима. Године 1854. објавио је Писма о историји Срба и Бугара. Потом је објавио Историју балтичких Словена. Године 1856. постао је дописни члан Руске академије наука и добио службу руског конзула у Босанском пашалуку. Посјећивао је манастире на Косову и Метохији. После повратка са Балкана објавио је путопис Путовање по Херцеговини, Босни и Старој Србији (1859). Потом је објавио 1860. студију Словенски народи у Аустрији и Турској. Године 1862. објављује дјело о Светим Ћирилу и Методију. Објавио је и студију о формирању хрватске нације „Историјско право хрватског народа“. Године 1865. је написао рад Сеоска општина, о сеоској задрузи коју Русија треба да сачува, а да не слиједи Србију која је разградила задругу.

Био је противник аустрославистичке реформе српског језика и писма, која је у Срба пропагирана и позната као Караџићева, који је био само српски сарадник аустрославистичке југословенске реформе у програму еврославистичких религиозних и политичких интеграција. Караџића је сматрао сарадником унијатске мисије на Балкану и у Русији. Писао је против Краџићевог превода Новог завјета као протестантског програма профанисања Светог писма. Као и конзул Константин Лонтјев, Гиљфердинг је национални препород Јужних Словена јасно препознао као политику против православног предања и јединства Словена, као „патриотски псеудоним за програм револуционарног рушилаштва и разврата“. Упозоравао је да хрватски илирски југословенски покрет, који је предводио Њемац Лудвиг Гаус (посрбљено Људевит Гај), представља аустроугарски политички пројекат да Србе присаједини Хрватима као хибридној римокатоличкој политичкој нацији, а одвоји од православних Словена.

Огњен Војводић

.ognjenvojvodic.info

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here