Огњен Војводић: РТС југословенска језичка политика против ћириличног писма (видео

Поделите:

Осмог маја, ове године, емитована је програмска емисија РТС- а Културни центар, снимљена поводом саопштења Одбора за стандардизацију српског језика о потискивању ћириличног писма у Србији, или, како је у уводнику РТС-а најављена питањем «Поштујемо ли језичку норму и зашто Одбор за стандардизацију српског језика заступа став да је ћириличко писмо недовољно видљиво у јавном простору?». Прави повод и узрок снимања емисије је предлог Министарства културе за довршавање закона о употреби ћириличног писма у Србији, који све српске владе 30 година после распада Југославије опструишу или одбацују.

Уводном упитном реченицом емисије изложен је став РТС-а о Одбору за стандардизацију српског језика, као једној од страна која „заступа став“ у спору о ћириличном писму и језичкој норми, о којем се дискутује. РТС према Одбору за стандардизацију српског језика нема однос као према државној надлежној установи за стандардизацију српског језика, која прави програм и осмишљава језичку политику у сарадњи са државом, а потом језичку политику спроводи држава у сарадњи са Одбором за стандардизацију српског језика, какав је стандард у свим цивилизованим државама свијета. У емисији су гостовали предсједник Одбора за стандардизацију српског језика др Срето Танасић, члан Одбора др Владан Јовановић и академик Матија Бећковић. Представници Одбора су заједно испитивани, а са академиком Бећковићем је вођен посебан разговор.

Емисија је урађена стандардним концептом РТС-а на тему српског језика и писма, супротстављањем југословенског језичког програма православном књижевном и ћириличном предању, стратешким супротстављањем `средњовјековном мрачњаштву` православне писмености и књижевности. Разговори са гостима су режирани системом унакрсног испитивања, као оптуженика хашког трибунала, од стране ТВ тужиоца и “издавача“ као свједока оптужнице и заступника хрватског и југословенског језичког правописног простора у Србији. Млади водитељ је двојицу доктора наука поставио у недоличан простор и пропитивао као ученике који стоје пред ђачком таблом. Умјесто да омогуће да народ од паметних људи чује поуке о језику и писмености, гостима су постављана трик и провокативна питања да би предлог за довршавање закона о ћириличном писму приказали као непотребан. Водитељ је ислеђивање почео реторичким питањем шта је језик према либералистичкој дефиницији, у оквиру које српски језикословци треба да се изјасне. Потом су гости подвргнути идеолошком испитивању, зашто захтијевају довршавање закона о ћириличном писму и тврде да је ћирилица у Србији потиснута. Затим су, као у послератним партијским суђењима, “пуштени“ на православне Србе срдити свједоци југословенских, марксистичких и монтенегринских ставова – изјаве издавача књига на латиничном писму у Србији, који, како су казали, “према потреби и сензибилитету штампају књиге и ћириличним писмом“ (један издавач је проговорио у одбрану закона о заштити ћириличног писма).

 

Kao приказ става Одбора за стандардизацију српског језика о праву ћириличног писма у Србији, које предсједник Одбора није могао јасно изрећи у иследничком испитивању «истражног» поступка РТС-а, навешћемо изјаву господина доктора Срета Танасића за Спутњик о истом питању: „Нацрт закона о службеној употреби језика који предвиђа да ћирилично писмо има апсолутну предност над латиничним још није ушао у процедуру, и ако је ресорно Министарство културе доставило усаглашен предлог још прошле године. Предлог измена и допуна постојећег Закона о језику и писму израдили су представници Министарства културе и Одбора за стандардизацију српског језика, али досад ништа конкретно није урађено. Сматрам да је то недопустиво дуго време. Прошло је толико времена откад га је Министарство проследило Скупштини, и ја сада могу да сумњам да ту постоји одређени проблем“.

После саслушања и унакрсног испитивања српских лингвиста, сервирани су садржаји тематског дисконтинуитета, музички и позоришни програм супротног културног контекста и карактера, намјерног нарушавања наратива о прогону ћириличног писма и наметања наратива “латинске“ атлантистичке културне сцене. Заправо, уследила је РТС програмска пракса пропаганде позоришном и музичком манипулацијом масама,  југословенском медијском америчком музичком матрицом афирмације евроамеричких музичких стандарда, а отклона од словенског православног музичког модела и језика словенских, првенствено православних, народа.

 

Затим је уследило медијско мучење академика Матије Бећковића, којега је идеолошки испитивала, провоцирала и покушавала да `надмудри`, главна уредница и водитељка емисије Културни центар. Водитељка је академику постављала примитивна провокативна и погрешна питања, у намјери да Матију Бећковића прикаже морално и политички непринципијелним, а закон за очување ћириличног писма као државно-правно насиље над `народом`. Неуротичним наративом о наметању ћириличног писма народу и лингвистичком либерализму, новинарка РТС-а је наступила медијским маниром монтенегрина о окупаторској православној писмености и књижевности на латинском Медитерану. Разговор о ћирилици је започела злонамјерним питањем, које је са сарадницима сатима стратешки смишљала, којим је требало да “матира“ Матију, а одговорне који одлучују о довршавању закона о ћириличном писму доведе у логичку, моралну, доктринарну и духовну дилему: – Да ли би такав закон значио „да пишемо ћирилицу зато што волимо, или зато што морамо“, грозничаво је питала академика видно нервно напрегнута водитељка. Потом је новинарском тактиком замјене теза и контекста покушавала да злоупотреби тврдње академика Бећковића о присутности ћирилице на глобалном плану, да је прикаже у контексту као потврду да ћирилично писмо у Србији није угрожено, а да је довршавање закона о заштити ћириличног писма непотребно.

Академик Бећковић је одговорио да „не зна да постоји такав проблем и дилема у другим народима који пишу ћириличним писмом, и да многи Срби мисле да ћирилично писмо зависи од нас, а не ми од ћирилице“. Академик Бећковић је у неколико реченица појаснио смисао и значај ћириличног писма, подсјетио који народи пишу ћирилицом, да српски пјесници и лингвисти немају недоумица у погледу ћириличног писма, већ да је то проблем политичке природе. Узнемирена и затечена водитељка неочекиваним одговорима и подацима које први пут чује, а које ће морати да емитује, кашљући и губећи дах од стреса јер је разговор кренуо нежељеним током, а слушају га милиони Срба и одговорни за закон о очувању ћирилице, панично је прекинула причу о ћириличном писму и прешла на дневне политичке теме.

 

Ето, и на крају друге деценија 21. стољећа и тридесет година после ратног рушења Југославије, Срби су на државној телевизији Србије чули од уреднице програмске емисије о централним питањима културе да закон о српском писму и језику у Србији треба да буде изборно питање и предмет субјективног осјећања: ако неко воли да пише ћириличним или латиничним писмом, српским или хрватским, православним или латинским. Такву антидржавну колонијалну културну политику против православне писмености је спроводила југословенска и аустрославистичка унијатска мисија, сада се спроводи у Хрватској и Црној Гори, али су многи Срби вјеровали да је распадом и друге Југославије са таквом противправославном политиком завршено барем у Србији. Међутим, видјели смо и чули да југословенски кадрови РТС-а трпе закон о употреби ћириличног писма на државној телевизији Србије „зато што морају“, а више воле латинично писмо које им нико из Хрватске не намеће.

ЈУГОСЛОВЕНСКИ ЈЕЗИЧКИ ХЕРМАФРОДИТ                                                    (државна доктрина двоазбучности и двополности)

 

Само Срби и Србија на свијету имају законско право избора писма и назива властитог језика, а од претпрошле године и избора полне припадности. Заправо, законски омогућено  завршно вавилонско југословенско језичко мијешање на простору Србије, до довршавања самоколонизације српске православне писмености. Али, и више од вавилонске доктрине, Србија спроводи државну доктрину двоазбучности као „двополни“ програм писмености за формирање културе „хермафродита“, што производи погубније последице по српски народ од промјене пола појединаца, јер репродукује бесплодност и негативан прираштај на пољу културног стваралаштва, што има за последицу духовну и демографску дезорјентацију народа. Срби који се противприродно опредијеле за други пол, против свога богомданог природног, остају у свом избору као такви самоодвојени од православног и природног пута православних предака, као православни који пређу у латинску писменост и религију, док државна доктрина двоазбучности формира друштво духовне и културне физиономије хермафродита.

Како је кампања против ћириличног писма и захтјева за довршавање закона о заштити ћириличног писма у Србији организована, и колико су њени активисти агресивни, свједочи академик слависта господин Предраг Пипер у свом тексту у листу Политика поводом истог предлога: „Стављање на јавну расправу измена и допуна Закона о језику и писмима наилази и на подршку и на оспоравања, која су понекад оштра. Јуче ми се јавила новинарка једног таблоида са жељом да прокоментаришем предлог измена и допуна Закона, које она види као наметање ћирилице и због којег се пита да ли Министарство за културу заиста нема преча посла од бављења ћирилицом. Али, ово је први пут да је једно Министарство културе Србије смогло снаге, па и смелости, да темељно припреми и предложи закон који би могао обезбедити ћирилици законски статус који јој у српској култури припада, мада цео тај поступак неки сада потцењивачки називају кампањом.Закон би по мом мишљењу био бољи да је назван Закон о језику и писму, а не Закон о језику и писмима, јер облик једнине у неким случајевима не искључује значење множине.“

Дакле, и `скраћена` савремена српска ћирилица, редукована револуционарном и римокатоличком реформом српског језика и правописа, прилагођена латиничном хрватском правопису у правописном програму југословенских евроинтеграција 19. вијека, представља проблем повременом појавом у држави Србији у процесу евратлантских свеинтеграција. Хрватски лингвистички лоби легитимно влада Србијом и 30 година после ратног распада и друге Југославије.

 

„Идеолошко-теоретска основа за такав став (у Србији) налази се у Лењиновим списима о националном (и језичком) питању (и у унијатском наслеђу мисије латинске лингвистике). Слично су о њој размишљали и припадници различитих струја хрватског националног покрета. Ћирилица је представљала два лица једног истог српског национализма: унитаристичко-бирократског као преображаја «државно-великосрпског» у новим околностима те «националистичко-контрареволуционарног» «ситнобуржоаског», који није био до краја побеђен. Употреба ћириличног писма је „схватана као симболички израз српског хегемонизма.“

Повјесни преглед југословенског језичког програмског прогона ћириличног писма и преименовања српског језика студиозно је анализирао и описао историчар др Синиша Стефановић у свом раду „О јавној употреби језика и писма“, из којег смо навели пртходни цитат. У студији су приказани програми културне колонијалне политике аустроугарске монархије, Краљевине и социјалистичке Југославије, као и актуелне језичке политике Републике Србије као наставка аустроугарске и југословенске језичке и кадровске политике.

„Положај српске ћирилице и данас је одређен, у првом реду, идеолошким приступом. Он је еволуирао комбиновањем различитих идеолошких елемената – просветитељства, југословенства, марксизма-лењинизма – спровођених у културним политикама недемократских режима и развија се у данашњим, веома специфичним, међународним околностима. Заједничка особина свих тих елемената је тежња за потискивањем традиционалног као примитивног и националног као опасног; метод је, како видимо у случају ћирилице, и данас више-мање исти. Коришћење израза „јавна употреба“ писма као термина и последице на положај ћирилице у Србији показатељ су колико и инструмент тог континуитета.“

СИНХРОНИЗОВАНА СРПСКО-ХРВАТСКА СТРАТЕГИЈА АНТИЋИРИЛИЧНЕ КАМПАЊЕ

 

Стратешки исте програме југословенске језичке политике потискивања и прогона ћириличног писма спроводе данас све бивше југословенске републике у којима је службени језик био „српскохрватски“ или „хрватскосрпски“. У емисијама РТС-а (као Културни центр) о прогону српског ћириличног писма у Хрватској и Федерацији Босни и Херцеговини се неутрално или никако не говори, а пропагира се релативизам и равнодушност у избору писма, или се доводи у питање предлог о довршавању закона о употреби ћириличног писма у Србији. Карактеристичну подударност језичке политике у Хрватској и Србији према српском ћириличном писму могли смо управо да гледамо у емисији РТС-а Културни центар и да читамо и слушамо у изјавама хрватских званичника против коришћења ћириличног писма у Вуковару, и градовима Хрватске из којих Срби нису протјерани, поводом одлуке Уставног суда Хрватске од овог мјесеца којом су вуковарски Срби остварили већа права на употребу језика и писма.

 

Уставни суд Хрватске је укинуо дјелове Статута града Вуковара, јер нису били у складу са уставним правом на коришћење ћирилице у градовима гдје Срби живе, и материјали за рад на српском језику и ћирилици ће морати да се Србима обезбјеђују и на усмени, а не само писани захтјев. Ћирилица би од октобра морала да се врати на табле институција у Вуковару. Уставни суд Хрватске био је јасан у одлуци да српска мањина у Вуковару има право да користи свој језик и писмо – да се ћирилица мора вратити у тај град. Прије шест година када су «двојезичне» табле постављене на градске институције Вуковара, одмах су и поломљене током демонстрација хрватских домољуба. Градске институције требало би да поставе натписе на српском писму, градски одборници да добијају ћириличке материјале за рад, а дјеца да уче на српском језику у школама. Међутим, градоначелник Вуковара Иван Пенава ставља себе изнад суда и тврди да је за такву одлуку прерано. Хрватска председница Колинда Грабар Китаровић се такође противи одлуци Уставног суда о враћању ћирилице у Вуковар, а након разговора са градоначелником Иваном Пенавом је изјавила да његов став у односу на судску одлуку није непоштовање, већ позив који она подржава.

 

Предлог постпупног потискивања ћирилице путем «избора, ако неко воли да научи ћирилицу», који смо чули од уреднице емисије РТС-а Културни центар, предложио је и тренутно најмоћнији политичар у Хрватској, шеф ХДЗ-а и будући замјеник премијера, Томислав Карамарко, који се наводно сложио са предлогом ректора Загребачког универзитета да хрватски ученици поново почну да уче ћирилицу, али «уз ограду» да се ћирилица не учи као обавезни, већ да буде факултативни предмет за ђаке који желе да науче ћирилицу. Такође, исти став према законским одредбама о коришћењу ћириличног писма чули смо од хрватских званичника и уреднице емисије Културни центар, да су преурањене или непотребне.

„Вуковарски СДСС поздравио је одлуку Уставног суда, али сматрају да сам апел да морају да се повећају права српске мањине у Вуковару не значи да ће се то догодити. Кажу, Пенава ће сигурно покушати све да се то заустави, а онда ће бити опструисана одлука Уставног суда. Предсједник Уставног суда Мирослав Шепаровић изјавио је да је овај суд забринут што градско вијеће Вуковара није донијело процјену о правима српске мањине и наредио им да то у октобру учине. Он је поручио да Закон о употреби језика и писма националних мањина мора да се поштује. Навео је да два права не могу да се искључе – право на употребу језика и писма у јавној комуникацији и право грађана на добијање исправа на свом језику.“ Али, Пенава има програмску подршку из Србије у гласноговорницима РТС-а, заговорницима «двоазбучности» и слободног избора писма и религије као решења питања идентитетских и националних права Срба у Хрватској и Црној Гори, Србији и свијету.

http://www.ognjenvojvodic

Поделите:

17 Коментари

  1. 1. Одличан текст Војводића. Али, у њему нема кључног одговора зашто није могуће данас вратити пуну сувереност српском писму у српском језику, какву (сувеереност) има, на пример, хрватска абецеда у “хрватском језијку”, енгелска абецеда у енглеском, француска абецеда у француском језику, труска азбука у руском језику, богарска азбука у бугарском језијку, македонска азбука у македонском језику и свуда тако редом по целој Европи и целом свету?

  2. 2. Нема ћирилице док се не призна чињенична истиан да је српска азбука (ћирилица) српско писмо, а да је хрватска гајица (латиниац) писмо којее се наметало посебно успешно од комуниста од 1954. године до данаас.
    Најнеодређенихји су у томе српски лингвисти. Они су направили Правопис српскога језика с решењем питања писма као у српскохрватском језику. И ту је провлем 99 иодсто. Српски лингвисти су од народа плаћени не да српски језик и правопис и даље нормирају као што су нормирали српскохрватски језик. Они су данас плаћени да сачине норму српског језика са српским писмом, а не са два писма (српским и хрватским).
    Дакле, лингвисти се упуштају у сачињавање закона за који унапред знамо зашто се неће ни усвојити, а ако се усвоји, сигурно се неће примењиавти. Примарна професионална плаћена обавезаа лингвиста је, заа почетак, да сачине нови правопис српскога језика са /само( српским писмом, како то раде у енглеском, француском, немачком и било ком другом престижном језику и народу у сцвету.

  3. 3. Дакле, лингвисти се с правом жале да у Србији нема српског писма у јавности ни 10 одсто, а не објашњавају зашто га нема. А нема га нити ће га бити све док они задржавају своје уникатно у Европи и свету реешење питања српсског ејзика на два писма. Где су то српски лингвисти видели у европској и светској пракси? У ком то језику лингвисти својим реешењенм изазиовају “шизофренију” у народу двоазбвучјем?

  4. 4. Лингвистима у Одбору за стандардизацију српског језика и свим кључним другим језичким плаћеним институцијама за језик Срба Удружење “Ћирилица” (оно прво из 2001. године) поднело је много пута предлоге у вези с ћирилицом и начинима њеног изгона из језикас Срба, као и једином могућем начину поновног враћања српског писма међу Србе, што је хиљадугодишња српска културна и национална чињеница. Као образложење свега ћириличког, културног и националног питања подастрли смо им у 20-књига објављених до сада у којима смо све детаљно описаали, објаснили и једино могуће решење јасно предочили. Лингвисти су до сада прихватили једино да, попут нас у “Ћирилуици” почну и они да описују стање ћирилуице међу Србима.

  5. 5. Али нису даље од тога отишли ни корак нити су хтели озбиљно да размотре зашто они професионално не донесу решење у стручним докзументима (правопису и норми) за које су они и плаћени, и задужени и на основу којих они и постоје. Зашто, дакле, у решењу питањаа у норми и правопису језика Серба не ураде исто оно што су и како су урадили сви други лингвисти у њиховим језицима и наародима, како су то урадили данас и прве наше комшије Хрвати?

  6. 6. Ако неко од политичара и данас притиска српске лингвисте у институцијама да не раде стручно свој посао, као у врем комунистичке Југославије, ваљда треба ад то кажу, па да знамо онда ко их дави. А ако их не дави, као у време Новосадског договора о српскохрватском језику, онда сва кривица за нестајање ћирилице међу Србима мора само на њих да падбне. Дакле, нека се изјасне: да ли им неко и данас стоји за вратом и дави их да спасу српско писмо у језику Срба као што то данас успевају сви други лингвисти у Европуи и свету да имају сто посто свога писма у свом језику.

  7. 7. Молим да ми се опрости на словним махиналним превидима, јер не стижем да поново читам своје реаговање и да (из)ловим словне промашаје с тастатуре. (Не сматраам да ће словни превиди онемогућити разумевање текста.)

  8. Прво, јављам се само зато да бих дао подршку ставовима Драгољуба Збиљића, иза којих увек стојим. Иначе не бих писао о ћирилици на сајту који се зове ВИДОВДАН , а на чијој насловној страни је назначено да је латинички и ћирилички, тим редоследом.
    Главно што подржавам у ставовима Збиљића је решење питања писма у Срба правописним нормирањем српског језика на ћирилици.

  9. Друго, Збиљић има дилему да ли власт „дави“ лингвисте па они не смеју да питање писма реше на наведени начин. Ја немам такву дилему, него сам дубоко убеђен да су лингвисти искрено опредељени за победу латинице, али не одмах, него временом. Баш по комунистичком рецепту из 1954. г. када су српски језик преименовали у српскохрватски и у њега увели латиницу као равноправно писмо са ћирилицом.

  10. Треће, безброј је доказа за горњу тврдњу, а главни је њихово мирење са мање од 10% ћирилице у јавном животу.

  11. Остали докази:
    1. Председник Матице српске академик Чедомир Попов је на једном састанку водио белешке и ћирилицом и латиницом.
    Иницирао сам један састанак у Матици са борцима за ћирилицу, а поводом су биле батине које су добила двојица одборника у општини Пријепоље зато што су инсистирали на ћириличким скупштинским материјалима, па нису хтели да напусте салу. Попов ми се овако обратио : ?И Ви се усуђујете да кажете да је мање Србин онај који српски језик пише само ћирилицом? Потом окрену белешке према мени и збиља је писао мало ћирилицом, мало латиницом.

  12. 2. Не верујем да постоји макар још један човек који у истом тексту користи оба писма. Академик је био неискрен јер је хтео показати како је латиница ушла у српски језик спонтано и да је бенигна према ћирилици.
    Даље је академик рекао да није сигуран да би ћирилица победила латиницу на некаквом референдумском изјашњавању народа. Ту је у праву, јер лингвисти већ седам деценија обмањују и лажу српски народ да он има и своју латиницу.

  13. 3. Рече академик како се управо вратио из Бање Луке, где је основано одељење Матице српске. Трошкови ће му бити признати касније јер Матица кубири са финансијама. Па је додао како Матица, као и увек, ради оно за шта је плаћена. То је права истина. Тако је она у социјализму претворена у Матицу српскохрватску, а таква су данас , по двоазбучју, и њена одељења у Бањој Луци, Црној Гори и Дубровнику.

  14. 4. Поводом 100 година од прве забране ћирилице у српски земљама нису се огласиле САНУ , Матица српска нити било ко од оних који одлучују о судбини ћирилице. Ма није се огласио нико ни из редова родољубиве српске интелигенције . Свима је стало до ћирилице колико и до лањског снега. Зато су о тој забрани ћирилице морали написати књигу оникоји нису ни академици , ни сенатори , ни шефови катедри за српски језик – Драгољуб Збиљић и Немања Видић.

    Позовимо се овде на Стевана Сремца, који је 1904.г. овако зборио о Илариону Руварцу, писцу српске ?реалне? историје :

  15. 5. Позовимо се овде на Стевана Сремца, који је 1904.г. овако зборио о Илариону Руварцу, писцу српске ?реалне? историје:
    „Зашто он не руши мађарске и хрватске традиције и народне светиње ? У њиховим историјама има много више извртања него у нашој. Али он хоће да нас заједа ,пакосни калуђерчина!
    Када би се нашао какав документ да је цар Душан био Циганин,ја бих га поцепао у парампарчад и спалио да му се не зна и трага ни гласа, а Руварац би га с највећом насладом штампао „у Гласу Академије !“
    Иста је та Академија ( САНУ) и данас. Она је најопаснији непријатељ ћирилице јер јој необавештени народ верује. А у њој је у ствари глава латиничке змије.

  16. 6. Сетимо се само како су српски лингвисти кликатали од среће чак и и 1992.г. када је
    Југославија била растурена у крви, говорећи како њима нико није наметнуо српскохрватско име језика, него да је оно израз њиховог ?научног уверења?. Ма и тада су имали своје Друштво српскохрватског језика ! Срамота једна грдна српског народа , од чије цркавице су добили сало.

  17. 7. Сазнали смо од Збиљића да је проф. др Драгољуб Петровић нешто покушавао, али је игнорисан од огромне већине. Исто је било и са проф. др Милошем Ковачевићем. Та сура римокатоличко-латиничка стена је гаранција Вучићу да се може поигравати са ћирилицом како хоће и колико хоће. Она (стена) је научно покриће за затирање ћирилице.

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here